Око Соколово #20

Дан 1056. Жутократски јарам је све тежи. Додали су још ланаца.

Већ сам имао прегршт белешки о вредним текстовима ове недеље, када су у четвртак стигле вести о хапшењу у Лазареву. Ако вас занимају само коментари о томе, спустите се на другу половину овонедељног „Ока“. Одлучио сам да ипак задржим шему коју сам припремао током недеље - тек да покажем да је жутократија један континуитет зла, где се наизглед невезане теме уклапају у један велики мозаик непочинства.

Пре неколико година, не могу да установим тачно када, у дискурс о политици у Србији ушао је термин „елита“ - којим се ваљда означава слој властодржаца и тајкуна што за рачун Империје управљају државом. Тај ми се израз никада није допадао, јер ако је ово елита, онда сама та реч више нема никаквог смисла. Жарко Јанковић објашњава о каквим се елитним сподобама у ствари ради.

У прошлом „Оку“ споменуо сам покушај Срђана Шапера, маркетиншког гуруа жутократије, да некако присвоји успехе Новака Ђоковића. Реаговао је на то Слободан Владушић, објашњењем шта стварно покреће Ђоковића, из којег бих да издвојим следећи цитат:

„Ђоковић се симболички жели приказати као део овог ужасног система, као пример коме тај систем наводно стреми, или, чак, као његов потенцијални производ. А заправо је Ђоковић управо све супротно од свега што вас окружује, и то што је постао, постао је управо зато што се оглушио о све у шта вам овај систем, врло експлицитно, саветује да верујете.“

Причало се доста почетком недеље о Ивици Дачићу и његовој иницијативи за поделу окупираног Космета. Ђорђе Вукадиновић не мисли да је реч о некој мудрој политици, већ типује на обичну глупост али се прибојава да је реч о злоби. Мислим да је страх основан, јер жутократија - за чије постојање је Дачић итекако одговоран - просто не мисли ништа добро ни земљи ни народу којим влада. То је ваљда већ толико пута доказано...

Ивичину иницијативу прокоментарисала је и Ана Радмиловић, која тренутно борави на окупираним територијама. Текст о Јерусалиму који је тамо пронашла, као и о ужасној истини о тамошњим квислинзима, итекако су вредни пажње.

Зејнел Зејнели допунио је дискусију о Космету освртом на историју која се упорно негира, а уместо ње се форсирају псеудо-историје некаквих „ауторитета“ са Запада - који су тамо, у ствари, анонимуси или шарлатани.

За крај, бар овонедељне, приче о подели Космета издвајам цитат из текста Остоје Симетића, који Дачићеву идеју сматра примером политичког дилетантизма:

„'Аргументи' који наглашавају нову политичку реалност насталу услед Милошевићеве недемократичности, те угрожавања Хашимових и Рамушових права на протеривање Срба, паљење манастира и неометану дистрибуцију наркотика, која је условила губитак права Србије да управља Косовом су толико глупи да им се чак не може учитати безобразлук.“

Занимљива је била и анализа Драгомира Анђелковића о утеривању НАТО на Балкан кроз самит у Црној Гори, док је Ђуро Билбија коментарисао српску потрагу за сопственим Путином. Чинило се да ће велика вест ове недеље бити извињење за наводни говор мржње деведесетих, који је у уторак објавио управни нови, жути дабоме, одбор РТС (режимске телевизије Србије). Реакцији Слободана Антонића нема шта да се дода.

А онда је дошао четвртак...

Текст који се, по мени, дотиче свега битног око Младићевог хапшења је коментар Жељка Цвијановића.

Срећни су они што не говоре енглески, да им не позли од пропаганда коју су англо-амерички медији поводом вести о хапшењу генерала Младића очас извукли из својих мемљивих подрума. У државама где се иначе пази да се пише и говори о „оптуженим“ убицама и њиховим „наводним“ делима, Младић је већ медијски линчован - а с њим и целокупна нација. Тек да не паднете на причу о личној кривици, имајте на уму да је целокупно војно, политичко и полицијско руководство Срба из бивше СФРЈ оптужено за фантомску заверу „Велике Србије“. То западни медији и владе врло добро знају, и не дозвољавају својој јавности да заборави.

Илузија о легитимитету Хашког трибунала и тамошњих процеса нема руски академик Георгиј Енгелхард, који је прокоментарисао хапшење за Глас Русије. Званична Москва је, међутим, остала на саопштењу да се нада „фер суђењу“. Као што се надала да ће се НАТО у Либији држати слова резолуције 1973?

Али није поштено замерати Русима. И такви су већи Срби од Срба. Сасвим је непримерено да се председник једне земље толико радује хапшењу официра који је ту земљу својевремено бранио (шта год му стављали на терет), чисто из државничке перспективе. Додуше, Друг Бота није ни „д“ од државника, али ово махање репом и кевтање је чак и њему испод части. Дубину своје моралне беде су показали и Вук Драшковић и такозвани принц Александар.

Ако је судити по фрагментима који успевају да се пробију кроз медијску блокаду - дисидентски сајтови и Фејсбук су под жестоким ударом демократске цензуре - осећање у народу је углавном мучнина, туга и тихи бес. Један пример је писмо Николе Живковића. А Стевица Деђански се пита да је губитак душе цена коју су Срби спремни да плате за пуко обећање уласка у ЕУропство. Драгослав Павков мисли да јесу, али се нада да нису.

Баш ту наду Империја и њени жути поклисари хоће да убију.

Дан 1056. Мало ли је?

„Државништво,“ подвучено жутом

Врховни Жутник је данас лично, па још и на енглеском, објавио да је ухапшен генерал Ратко Младић. Ваљда као поклон за добродошлицу ЕУропској баронеси Ештон. Радости жутократа нема краја: сјајан успех, отвара врата ЕУропству, скида љагу са народа (!?), нема на свету већих државника...

Западни медији, они што толико фер и објективно извештавају о Србима, сад у исти дах хвале жутократију и пљују по целој српској нацији. А да би доказали да су не само политички већ и еколошки коректни, повадише сву пропаганду о босанском рату из мемљивих кутија у подруму и рециклирано је послужују публици.

Друг Бота ужива у ореолу државништва - каквим га он замишља. По томе видимо и какав је председник и какав је човек. Ако су већ хтели да поступе државнички (а мислим да не могу, све и да хоће) могли су да послушају савет Мирјане Бобић-Мојсиловић од прошле недеље. Зар није у Жутији, више чак и него у Америци, све ионако постало маркетинг?

Жутија

Чега то има државничког у потпомагању стављања ван закона целокупног војног, политичког и полицијског врха Срба - не само Србије, већ и Срба западно од Дрине - на захтев Империје? То би у сваком времену и на сваком месту било злодело, чак и да се не дешава паралелно са амнестирањем злочина других, проглашавањем себе за геноцидног агресора, и проглашавањем агресора и окупатора за пријатеље. А дешава се.

Милош је посекао Карађорђа, али није прогласио устанике за „агресоре против доброг и легитимног султана“. Ни данас му се та издаја кумства не опрашта, иако на другом тасу стоји обнова српске државе. Оне исте коју жутократе систематски затиру.

Мучно је позивање на право и законе. Као, Жутија има закон о сарадњи са Хагом, то јој је обавеза, итд. Има и Устав, па га жутократија свакодневно крши. Има и сијасет других закона, многих сувишних, па опет пљачка, убија, вара и отима ко стигне, а понајвише држава. Али кад треба да хапси неистомишљенике, онда је „језива“.

Сетите се лета 2008. Нису још ни стигли да зајашу земљу која се тада још звала Србија, а већ су ухапсили Радована Караџића. И онда покушај протеста угушили у крви. Ко оно би Ранко Панић? Народ још није стигао да на својим леђима осети пуну „благодет“ својих нових жутих господара, па се није претерано бунио. Уосталом, зашто да Београд испашта због Крајине, Босне, Црне Горе, Косова, Војводине, Санџака, Шумадије... (идући том „логиком“ до закључка).

И тада је онај „толерантни и цивилизовани“ Запад хвалио жутократе, пљувао по Караџићу лично а Србима уопште, и тако неколико дана. Похвале су убрзо престале. Пљување је настављено.

Видим да се о Младићу a priori говори „ратни злочинац“. Хајде што то раде у Загребу и Сарајеву, али у Београду? У Бања Луци разумно кажу „свако треба да одговара за почињене злочине“. И то је тачно. Али пред којим судом? Оним што га је Империја основала да суди Србима, који за све друге изгледа прихвата логику типа „Ми по дефиницији нисмо у стању да починимо злочин, јер смо се само бранили“?

За жутократе, Хашим Тачи - доказани терориста и мафиозо, оптужени трговац органима - ужива претпоставку невиности, док сваки Србин изгледа ужива претпоставку кривице за било шта што му стави на терет непријатељска ратна пропаганда деведесетих, или Хашка инквизиција, свеједно. Важно је да се Врховни Жутник и сви под њим жутограђани много и стално извињавају што су Срби уопште живи и тиме се усуђују да ремете ЕУропски мир и спокој.

Посебно дегутантна је прича о неком ЕУропском путу. Можемо сад да се расправљамо да ли је ЕУ обећана земља где, баш као у „најбоља Титова времена“ нико не би ништа радио а сви би имали све што пожеле. Али чак и да јесте, а није, Младићево хапшење неће значити ништа. Ем што ће сад кренути прича о Горану Хаџићу (а када и ако њега ухапсе, наћи ће се неки други услов, ништа се не брините), ем што је још колико јуче империјални амбасадор у Приштини изјавио да је признавање Независне Државе Косовије ипак ЕУропски предуслов, шта год раније говорио Друг Бота.

Додуше, сваки чин самопонижавања заиста приближава Србију Бриселу. Убија јој и тело и душу, онако миц по миц; кад се пређе одређена граница више неће бити повратка. Срби ће нестати и остаће само Жути. Нема сумње да ће такав развој догађаја - ако до њега (недајбоже) икада дође - на исти начин дочекати иста ова галерија ликова који се радују хапшењу генерала Младића. Из истих разлога.

Говор жуте мржње

Таман кад човек помисли да апсолутно није могуће потонути дубље од данашњег дна, жутократе се потруде да докажу да јесте, итекако. Ево њихов управни одбор РТС је сад нашао да се извињава за наводни говор мржње деведесетих. Мисле, ваљда, што више пљују по својим претходницима, њима ће образ бити светлији и чишћи?

Дабоме да неће. Ево очас су вест преузеле све светске агенције, које већ две деценије искључиво објективно и професионално, без имало говора мржње, пишу о Србима: агресорима, крволочним геноцидним злотворима, масовним убицама и систематским силоватељима, дестилату чистог зла које је потребно искоренити огњем и мачем.

Не верујете? Ево само неких одабраних цитата:

„народ без закона и без вере... народ разбојника и терориста... болестан народ... тргују људским органима својих жртава... банда разбојника и убица... дводимензионалан народ са тежњом ка простаклуку… наопаки створови, чија припадност људској раси је у великом закашњењу...“

Западни свет је измислио категорију „говора мржње“, као сопствени вид политичког топуза какав је у комунизму био вербални деликт. Али данас, на том истом Западу, свако може потпуно некажњено да каже о Србима ствари за које - када би их изговорио о било којој другој нацији, религији, боји коже, сексуалном опредељењу, итд. - би иначе завршио на робији. Штавише, силни свет је направио каријере у политици и новинарству од измишљања или понављања најгнуснијих лажи о Србима. Тако да ако ико икоме треба да се извињава...

Јок. Без икаквог разлога и повода, жутократски одбор РТС пљује на своју кућу, на своју земљу и на свој народ. Баш их брига, они себе не сматрају Србима, већ жутограђанима или шта већ. А онда се та изјава лепо пласира у објективне, непристрасне и толерантне западне медије типа Асошијетед преса (Јована Гец, још једна жутограђанка). И још се за потребе задовољавања шаблона као релевантни цитат узме изјава Марка Караџића - бившег културкомесара, који чак ни унутар Чедине србофобичне странке више не може да добије синекуру - да је РТС била представник политике „истребљивања и насиља“ и да ово извињење није довољно!

Данас у земљи Жутији, некад званој Србија, онај ко неће да краде, лаже или убија, углавном нема хлеба. Ко је такву Србију направио, РТС из деведесетих, или ови што већ 11 година владају уз помоћ „пријатеља и савезника,“ чија свака реч, ево видели сте, просто одише љубављу и толеранцијом? Данас се у Жутији живи - и то како! - само и једино од србомржње. Све у Жутији можеш, док Србију мрзиш. А ако је волиш, ако волиш себе - не можеш ништа. Не дозвољавају силни професионални борци за људска права, слободу и демократију.

Избори неће помоћи. Жутократија је опоганила све чега се дотакла, од скупштинских клупа до спорта; од новина и телевизије до образа и части; од земље по којој ходате до хране коју једете. И наставиће да погани, гази, пљује, понижава и уништава, док јој се не стане у крај. А да се то деси, изгледа да ће бити потребно више од убацивања листића у кутију или изласка на улицу.

Око Соколово #19

Крај света, који су неки прорицали баш данас, није се десио. Уместо Страшног суда, дочекали смо 1049. дан жутократије.

Пре него што је постао Друг Бота, човек звани Борис Тадић био је средњошколски професор психологије. Питам се да ли се код њега пролазило тако што је одговор на сва питања био Фројд? Како иначе да се објасни да је његов одговор на сва питања - ЕУропска будућност? Мислим, може се десити да је зачаран или има чип у глави, али ово што се дешава у земљи Жутији (некадашњој Србији) одавно је премашило научну фантастику...

Да ли захваљујући отпору у народу или неслогом међу лоповима на власти, тек дуго најављивана продаја Телекома је пропала. Пошто су изгледа успели да поверују у сопствену пропаганду - намењену народу - да ЕУропство и жутократија немају алтернативу, сада не знају шта ће. Тако је Ивица Дачић - иначе ретко спомињани али важан фактор у жутократији - сад почео да говори о подели Косова. Ето докле смо дошли, да властодршци у Жутији - некадашњој Србији - могли да посегну за помишљу која је „израз историјског нихилизма, одустајања од борбе у тренутку када се она већ догађа и када се у њој губи све,“ (како констатује Жељко Цвијановић) у функцији политичке борбе унутар све трулије коалиције.

Дачићеву изјаву о Косову коментарише Бранко Жујовић из Гласа Русије, подсећањем на неке заборављене ствари - попут обећања, анализа и идеја - које не би смеле да остану заборављене.

Дабоме, Друг Бота не може себи да дозволи да га нико, а камоли коалициони партнер, надмаши у антисрпском нихилизму, па је сад изгледа намерио да „баци кашикару у септичку јаму“ (како живописно вели Цвијановић) и постане сам себи опозиција. Као што је то недавно урадио Динкић, ако се сећате.

Све скупа то личи на ону америчку изборну акробатику о којој пише Драган Нешовић Таковац - поготово кад чујете шта се причинило његовом рођаку Танасију на Воденичини...

У ствари, није ни чудо. Толико дуго већ политичари у Жутији народу „утерују лудило" (како то добро примети прошлог месеца Горан Цветић), да су и сами на крају полудели.

Ево сада и Срђан Шапер, маркетиншки гуру чији је највећи производ Друг Бота, сад баца око на Новака Ђоковића, хоће да Нолетом победником освежи дотрајали жути „бренд“. Сумњам да ће успети; ту врсту патриотизма коју Ђоковић осећа према својој земљи и народу, Шапер и њему слични „напредни глобограђанисти“ нису у стању да појме, а камоли с њом манипулишу. Мада их то, је ли, не спречава да покушају.

Вођени убеђењем да је наступио крај историје, да је њихова моћ неприкосновена и да само снагом сопствене воље могу да промене стварност, властодршци америчке Империје су у протекле две деценије покушали да завладају светом. Колико год су штете успут направили, то им на крају ипак није пошло за руком. Чињеница да су народи попут Срба опстали упркос невиђеној сатанизацији (како илуструје Милован Данојлић) ипак сведочи да моћ Империје није неограничена.

Можда су једно време могли да убеде довољно људи у идеју да је демократија ни мање ни више него оно што они кажу да јесте (погледајте текст Драгомира Анђелковића о томе), али у сукобу фиктивног и фактичког, фактичко на крају ипак победи. Без обзира да ли иза фикције стоји маркетиншки апарат Империје или тек његова бледа копија њених жутократских послушника.

Изгледа да су то схватиле и саме жутократе, па сада траже одступницу. Сумњам да ће је наћи. На памет ми пада једна стара црначка духовна песма, о грешницима који беже пред Страшним судом. Али где год покушају да се сакрију, и планине и стене и море подигну глас и кажу: „овде не може“. Када дође време да Жути плате за сва своја непочинства, неће их опрати ни Дунав ни Сава. Неће хтети да их сакрије ни камен ни Империја, а камоли сва пропаганда овог света.

Око Соколово #18

Жутократија, дан 1042.

Свеопшти суноврат земље некада зване Србија наставио се и ове недеље, фарсичном посетом службеника министарства иностраних (!) послова Борка Стефановића одметничком режиму у окупираној Приштини. О чему је Сироти Борко (како га прозва Ана Радмиловић) све разговарао још увек није познато. Шиптарски медији су нарочито истакли да су на столу пред њим равноправно стајале заставе Србије и Независне Државе Косова. За то време, активисти покрета Албина Куртија и Коче Данаја за свеалбанско уједињење насилно су протестовали на улицама Приштине. Демократски.

Добро каже Драгомир Анђелковић, на делу је „Тадићева доктрина“ пузећег признања НДК. Али од посебног значаја је изјава Ивице Дачића, тренутног министра полиције, а иначе млађег партнера у жутократској коалицији, да би он најрадије поделио Косово. Шта би урадио Ивица да му се неко преко ноћи усели у кућу и прогласи је својом? Да ли би сматрао да је „најреалније решење“ да се узурпација призна уз „поделу“ ту и тамо неке собе?

И док Дачић тако пева серенаду окупаторима у Приштини, процес одвајања северне српске покрајине (тог атавизма претходног времена) прелази на фудбалски терен. Отпора из Београда нема - а како да га буде, када је носилац „војвођанерског“ пројекта управо шеф покрајинске Демократске странке? Зар неко мисли да Пајтић ово ради мимо Друга Боте? Ово је, дабоме, још један доказ да је Бота ил' зачаран ил' чипован - али то је сад већ сасвим академско питање. Много је важније оно што у својој анализи ове најновије жуте подвале истиче Жељко Цвијановић: „ова беда од српске јавности, и медијске и политичке, увек ће у већини подржати онога ко се бори против Србије него онога ко се бори за њу“.

То је проблем. Већ неко време цитирам једну Андрићеву опаску, ону о неспособности народа да разликује сопствену корист од очигледне штете и добро од зла. Не може за слободу да се бори неко ко не зна шта слобода уопште значи. Отуд жутократама и иде свашта од руке, пошто су све учинили да нико не разуме слободу, а сви разумеју „у се, на се и пода се“.

Ево вам један лакмус-тест. Које наравоученије извлачите из случаја Светлане Васовић-Мекина, дописнице Политике из Словеније, која је добила отказ (баш као и њен супруг, један од уредника љубљанског Дневника) због обелодањивања империјалних инструкција Љубљани како да се понаша поводом проглашења НДК? (Овај случај је недавно у Печату документовао Никола Врзић) Ако сте помислили „Не треба се замерити моћнима“, изволите, ред за жутократију је тамо лево. Ако вам је, пак, пало на памет да од наводне цивилизације, слободе и демократије у Словенији и обећаној нам ЕУропској унији овде нема ни Ц, С или Д, а онда за вас још има наде.

Када је прошлог месеца Томислав Николић штрајковао глађу да би изнудио изборе, на Жељка Цвијановића се осуло дрвље и камење што је подржао тај чин као део борбе за слободу. Слично се десило и када је то исто урадио на случају Милијане Балетић, новинарке РТС из деведесетих, коју и данас прогањају легије невладника и режим. Некима и даље није јасно да то не значи да Цвијановић гаји симпатије према било Томи било Милијани (подвукао С.С.):

„Али тек је одбрана Балетићеве огољена одбрана слободе; зато је она данас наш однос према нама самима. И зато се над овим прогоном толико ћути. А, кад ћутимо док јој ти лишајеви неслободе не дају да раде, тада знамо да неслобода није кад нам је отму, неслобода је тек када престанемо да тражимо да нам је врате. Неслобода нису они, већ наше ћутање“.

Али ето, лакше је псовати и ниподаштавати човека који се усуђује да пружи отпор жутократији, па још анонимно у коментарима, него сам узети метафорички калашњиков и кренути у борбу против силе и неправде.

Жутократе су до те мере изгубиле додир са стварношћу да ево себи деле признања како су „Најевропљани“ (а шта то тачно значи, описује до болних детаља Милан Дамјанац), односно нај-послушници Брисела. Још само да уведу и признање „Најатлантиста“, које ће да награђује послушништво Вашингтону...

Пре неки дан, отварајући музејску изложбу заставе која је 9. маја 1945. истакнута на рушевинама Хитлеровог Рајхстага - и тиме постала симбол победе СССР у том рату - председник Русије Димитриј Медведев је изјавио: „Без патриотизма, држава пропада. Претвара се у отирач за ноге, и други ће је управо тако и користити“.

Ако жутократе хоће да буду отирачи за бриселску и вашингтонску чизму, то је њихово право - али у неком секс-клубу на том фамозном западу, о свом трошку и на својој кожи. Да од целе земље и народа праве своју мазохистичку оргију, то је већ превише.

Али шта да се ради? За слободу се бори сваком речју и гестом, почев од себе па даље. Ко очекује да му је неко други донесе, неће је дочекати. Колико год ми је мука од невладничко-жутократског испирања мозга које врши Пешчаник, мото који притом користе (и не заслужују) у ствари има смисла: „Ако вам је добро, онда ништа“.

Преферанс у босанском лонцу

Таман се чинило како ће сукоб воље Додика и Инцка довести босански лонац до кључања, када је посјетом баронесе Ештон у петак ипак скинут са ватре и враћен да се крчка.

Де факто шеф дипломатије ЕУропске уније, баронеса је прво допутовала у Бања Луку, гдје је у разговору са предсједником РС изјавила да су „уочени недостаци у раду суда и тужилаштва БиХ и да ће комисија ЕУ то анализирати и дати одређене препоруке“ (Танјуг). А у замјену је од Бања Луке затражила да одустане од заказаног референдума, који је у свјетлу своје понуде означила непотребним.

Опозиционари из РС сада оптужују Додика за „капитулацију“ и „превару народа“ (Срна), док Сарајево спинује развој догађаја као Додиков пораз. Да ли је баш тако?

Како је, само до јуче, изгледала ситуација? Чинило се да је референдум учинио неизбјежном директну конфронтацију предсједника РС и иностраног вицекраља („високог представника“). Валентин Инцко је пријетио смјеном и санкцијама, безочно лагао Савјету безбједности да је БиХ у највећој кризи од краја рата (!), и сву кривицу за то преваљивао на РС, као да је Федерација оаза економске, политичке и друштвене стабилности и толеранције. Испровоциран Додиковом ноншалантношћу према пријетњама од којих су се сви остали бе-ха политичари годинама тресли, Инцко је чак заустио да има „потпуну подршку међународне заједнице“ (ма шта то значило). А ево, само два дана послије његове бесједе у Њујорку, Додику стиже у посјету надлежни комесар ЕУ и нуди компромис: одгађање референдума у замјену за ревизију „недостатака у раду“ спорних институција. А, значи, ипак има недостатака?

Шта је био циљ заказаног референдума? Према некадашњем вицекраљу Мирославу Лајчаку, који је из Брисела прокоментарисао развој догађаја, предсједник Додик је „у више наврата наводио да је циљ референдума о раду Суда и Тужилаштва БиХ да скрене пажњу на проблеме“ (Срна). Из РС годинама већ стижу примједбе на рад ових институција, али су се Сарајево и ОХР на њих у потпуности оглушили. Тек када су исцрпљена сва остала средства, прибјегло се референдуму - да би он из Сарајева и ОХР био дочекан на нож.

Ако је циљ референдума био да се Бриселу укаже на проблеме у наметнутим институцијама, онда је РС у томе апсолутно успјела, о чему свједочи посјета и понуда Ештонове. Ако је циљ био да се оголи бахатост и самодржачвко понашање ОХР и вицекраља Инцка, и у томе се успјело. Притом су реакције ОХР и политичких фактора из Сарајева савршено илустровале до које мјере, како и зашто не функционише државна заједница под именом Босна и Херцеговина.

Тако је, према Бакиру Изетбеговићу, „хронични“ проблем БиХ у ствари „акумулација антидејтонских и антидржавних поступака Републике Српске“ (Срна). Цинично је да Додика за „рушење Дејтона“ оптужују управо они којима је Дејтон девета рупа на свирали, и који само гледају како да кроз уши дејтонске игле провуку своју камилу унитаризма и мајоризације.

Да су се Додик и РС заиста понашали антидејтонски и рушилачки, не би Ештон долазила у Бања Луку, нити би се говорило о дијалогу зарад отклањања недостатака, већ би Инцко поодавно разаслао катил-фирмане. Чињенице саме по себи говоре ко је у овом суочавању пуцао из празне пушке.

Зато није примјерена аналогија са посјетом Ештонове Београду прошле јесени, и потоњом капитулацијом тамошњег режима по питању Косова. Жутократија није добила ама баш ништа у замјену за одустајање од ионако млаке и безличне резолуције, док је Додик од ЕУ добио тачно оно за шта је - по сопственом признању - намјеравао да искористи референдум: рушење неприкосновености ОХР и наметнутих институција. Овако се јасно испоставило да је „међународну заједницу“ више било страх од референдума у РС, него Додика Инцкових санкција и свиленог гајтана. Послије овог дебакла, Инцкова способност да Босном ведри и облачи мања је од макова зрна.

Оно што би заиста објективно могло да се замјери предсједнику Додику и његовој парламентарној већини је употреба референдума као адута за преговоре. Будући да се ради о институцији директне демократије, која не оставља нимало мјеста за политичке финесе (а које су неопходне у босанском лонцу, да овај не би прокључао), референдум је некако политичка варијанта атомског оружја. Ако је овај референдум сазван са намјером да се од њега тактички одустане по испуњењу захтјева, онда је мало вјероватно да ће неки будући референдум бити схваћен озбиљно.

Тренутно, међутим, нема сумње да се Додик у босанској партији политичког преферанса снашао много боље од Инцка. О Изетбеговићу и његовим сарадницима да и не говоримо.

Око Соколово #17

Данас је 1035. дан жутократије.

Јуче је био празник светог мученика Георгија победоносца, Ђурђевдан. Питам се колико се Срба, док су ишли од славе до славе, сетило приче о светом Георгију и аждаји? По предању, житељи града који је терорисала та неман тражили су спас тако што су јој жртвовали децу - све док није наишао Георгије и својим копљем убио аждају. Захвални грађани потражили су спас у Христу, а Георгије је постао светац-заштитник витезова.

У земљи Жутији (некада званој Србија) већ годинама се деца жртвују не чак ни зарад преживљавања, већ чисто због сметње „добром животу“. Као, много коштају (!). Жутократија и невладници, који сањају о Србији без Срба, ту накарадну логику форсирају причама о некој „беби корпи“ - али им, руку на срце, помажу они који својој деци праве капе од девиза и за рођендане доводе стриптизете. Није проблем парада кича, већ какве искривљене вредности тај кич илуструје.

Да ли ико данас макар и сања о копљу којим би се убила аждаја и спасила деца, односно будућност коју жртвујемо, или смо сви опседнути собом и суровом садашњошћу? Не, каже Милан Дамјанац, у овој анестетисаној Жутији сањамо и док смо будни - и то неке мртве, тешке снове. А треба да сањамо о нечему бољем, вели Предраг Јовановић-Прејо, јер ово како јесте, ништа не ваља.

То није више ствар дневне политике; у њој је иначе сасвим довољно да политичар буде за длаку мање кваран од конкуренције, па да се прикаже као честит. Не, овде се ради о принципима, о некој основној линији испод које ништа не би смело да се прихвати ни као нужно зло, а камоли као релативно добро.

Свакога дана пронађе се макар један нови пример да је Андрић био у праву када је говорио о извитопереном здравом разуму као последици дуготрајног злостављања. Чак смо заборавили и историју сопственог страдања, и дозволили да нам се наметне лажирана историја у којој смо ми злостављачи других. Када се тим гнусним лажима неко и супротстави, то углавном остаје незапажено.

Када је ономад стварана самостална књажевина Србија, са све револуционарним Уставом, слобода је била највећа светиња. У време када су у Европи још постојали феудални односи, а у Америци робовласништво (о „просвећеној“ османској царевини да не говоримо), свако ко би ступио на тло Србије постајао би слободан човек. У овој данашњој земљи, која би требало да се зове Жутија јер име Србија не заслужује, слобода је најгори злочин, а врховна вредност је „толеранција“ према поробљивачима - били они инострани или домаћи. Једини који у Жутији уживају икакву слободу су они што Србе и Србију мрзе (како ономад написа Миодраг Зарковић).

Верујем да се Жељко Цвијановић одлучио на несвакидашњи корак отвореног писма читаоцима из чисте фрустрације што нису ни покушали да схвате његову тезу да се у штрајку Томе Николића - шта год и какав год био - налазила прилика да се поентира у борби за слободу.

Поставља се питање да ли људи уопште цене слободу; а ако је цене, зашто се онда за њу не боре, већ изгледа чекају да им је неко донесе на белом коњу (а ни тад им не би био прав)? Чак и донедавни истакнути борци против жутократског преумљења народа у „збир стомака и гениталија“ сада свој јед резервишу за, колико год лицемерну, опозицију. Добро, ваља бити начисто против чега се човек бори - али исто тако и за шта.

Колико год се чинило да тренутно лутамо, нећемо још дуго. Постаје све јасније да је Империја у расулу, да је жутократска политика „ЕУропства без алтернативе“ доживела потпуни крах, а да ће слобода припасти онима који се не плаше да се за њу изборе.

Ђурђевдан

Данас је празник светог великомученика Георгија - Ђурђевдан, слава многих српских породица и традиционални дан хајдучког састанка.

Георгије (Ђорђе) је био истакнути римски војник и војсковођа, који је због своје хришћанске вере за време владавине цара Диоклецијана мучен и погубљен.

По легенди која се за њега везује, у језеру крај једног градића у римској покрајини Палестини, угнездила се аждаја која је прождирала становнике и ширила болест својим отровним задахом. По налогу владара те области, становници су почели да сваког дана жртвују по једно дете аждаји, како би их оставила на миру - све док се једног дана није појавио Георгије и својим копљем убио неман. Легенда је врло слична античкој причи о Персеју и Андромеди, а сматра се метафором за победу ране хришћанске цркве над паганизмом.

Е сад, ако вам се чини да и данас жртвујемо децу некаквој аждаји зарад неког обећаног бољег живота, то можда није случајно. Чека се витез са копљем.

Дечак са Сутле

4. маја 1980, умрла је Југославија.

Технички говорећи, умро је „највећи син наших народа и народности“ Јосип Броз Тито, у 88. години живота. Држава коју је створио умрла је с њим, мада многима то тада није било јасно. Тито је био Југославија, апотеоза оног култа личности који је сам по себи био производ идеје државе као Бога, оне исте што је обележила 20. век крвљу и огњем.

Тито је умро на врхунцу Југославије. Тек су после тога године лоше економске филозофије, страних зајмова, и сузбијених или намерно подстицаних етничких нетрпељивости почеле да узимају свој данак. Пошто се отарасио свих који би могли да угрозе његову апсолутну власт, Тито није оставио наследника; бирократе и комитети који су преузели Југославију 1980. нису могли да се снађу у земљи направљеној по мери Вољеног Вође. Тек је Слободан Милошевић, који је ступио на сцену седам година по Титовом упокојењу, имао нешто слично харизми Друга Старог.

Али „Слобо“ је био Србин, а Титова Југославија је била заснована у не малој мери на константном страху од „великосрпског хегемонизма“. Републичке бирократе које су годинама уживале власт и привилегије (а посебно од од 1974, када је Кардељ редефинисао Југославију као de facto конфедерацију), плашиле су се Милошевића и као централисте и као Србина. Тек су сахранили једног Тита; нису хтели новог. Нису они тада постали националисти, као одговор на Милошевића - како данас тврде зли језици - већ су само своје властољубље заогрнули лажним родољубљем.

Деценија рата, санкција, етничког чишћења, смрти, разарања и лажи је некад поносну Југославију свела на шачицу осиромашених, полуцивилизованих држава-наследница којима у различитој мери влада Империја. Тиранија бандоглавих бирократа је замењена тиранијом окрутних силеџија, пљачкаша и империјалних сатрапа. Све то разумљиво подстиче носталгију за Титовом „добронамерном диктатуром“, чију је оштрицу отупео зуб времена.

Људи се сад сећају Тита као „симбола бољег живота, социјалне правде и слободе“. Проблем је што не знају шта је слобода - нису је имали нешто много под Титом, а сад је имају још мање. Нити ико може да каже шта заиста значи „социјална правда“, осим у оквирима самореферентне, насумичне марксистичке логике. Али сви памте да је живот био бољи за време Друга Тита. Можда зато што су то свугде била боља времена?

Онима који су читали мало више од осмошколских уџбеника и приручника „Титовим стазама револуције“ јасно је да је најзначајнија Титова заоставштина управо васкрсавање Југославије, уништене 1941. Али у том чину стварања садржана је и клица њене пропасти. Користећи стаљинистички шаблон култа личности и митологију „народноослободилачког рата“, Тито и његови партијски другови су васкрсли државу која је по свему судећи и први пут успостављена грешком. По совјетском моделу државе и нације, поделили су ту земљу на „социјалистичке републике“, цртајући границе како им је пало на памет. Уместо заједничког југословенског идентитета, неговали су етнички атомизам. Србима, Хрватима и Словенцима из старе краљевине додали су нове народе: Црногорце, Македонце, Муслимане, док је Србија подељена „аутономним покрајинама“ Војводином и Косовом. Редефинисање Муслимана у „Бошњаке“ а Албанаца у некакве „Косоваре“ током деведесетих је само природна последица Титове етничке политике.

Иронијом судбине, пре 2. свјетског рата КПЈ је заговарала уништење Југославије баш поделом по националним шавовима и „ослобађање заробљених народа“ од „великосрпског буржоаског империјализма“. С тим циљем комунисти су подржали низ сепаратистичких покрета, од Павелићевих усташа до качака на Косову и про-бугарске ВМРО. Нацистичка инвазија у априлу 1941. је дошла као поручена: (тадашњи) савезници СССР су злим великосрпским хегемонистима задали управо онакав ударац коме се КПЈ увек надала. Тек кад је Рајх напао Домовину Социјализма два месеца касније, Тито и другови су променили плочу. После су се побринули да нико о томе не проговори: историја је почела 4. јула 1941, а све пре тога је био „мрак угњетавања“.

После рата, кад је цела Југославија била њихова, комунисти су одједном били мање спремни да је распарчају. Титу је било драже да сам буде Велики Вођа него да буде марионета Друга Џугашвилија у Москви. Зато је и направио Југославију, али по једином обрасцу који је имао: оном предратном, за њену поделу. Земљу је на окупу држао баш он, Друг Тито, чија је реч била закон. То што је држао завађене народе у миру више од 30 година јесте за похвалу, али је и проблематично. Прво, зато што је Тито и створио систем у коме су се народи стално свађали, и друго, што изгледа ни у једном моменту није помислио шта ће се десити кад њега више не буде. Зар да верујемо да неко с његовим политичким талентом никад није помислио на будућност?

Шта ако јесте? Можда је оно што се десило деведесетих управо оно што је Тито и замислио. Можда је, попут Мадам Помпадур, размишљао: После мене, потоп!

Титоносталгичари у југоносталгичари не желе ни да чују. Зато се у пепелу убијене Југославије радо сећају Тита и његове оставштине, случајно или намерно несвесни да је највећег сина Кумровца, дечака са Сутле који се од металостругара попео до неслућених висина власти, богатства и славе, изгледа било брига за Југославију само док је он био жив да је води.

Јер комунисти не верују у рај.

Ко је стварни победник?

Касно синоћ је Император са узбуђењем саопштио Американцима да је Осама бин Ладен, државни непријатељ број један, коначно пронађен и ликвидиран. Пред Белом кућом и на месту некадашњих кула-близнакиња у Њујорку убрзо се скупила слављеничка маса, као после неке утакмице, уз махање заставицама и скандирање „Ју-ес-еј“. Радовању у јутарњим новинама није било краја.

Не знам шта су славили.

Далеко било да подржавам терористе, па још оне у служби исламског џихада. Али није ми јасно како ико нормалан може ово да сматра тријумфом. Чега?

Прво, сама операција толико смрди што на злобу што на неспособност, да је тешко рећи шта је шта. Бин Ладеново наводно скровиште није било ни у каквој гудури, већ усред градића у централном Пакистану где се налазе три војне академије и генералштаб војске Пакистана. Дакле, пред носом Империје и њених самопроглашених савезника! Ако Пакистанци нису били овога свесни, онда су бескрајно неспособни. А ако јесу, зашто су онда то крили толике године?

Што се тиче доказа о Бин Ладеновој смрти, као да је све било осмишљено да се они доведу у питање. Фотографија мртвог Бин Ладена изгледа као фотошоп његове слике од пре деценију. Да су бар позвали родбину да потврди о коме се ради, или сачекали обдукцију, па хајде. Али не, бацили су леш у море! Као, да му гроб не би био стециште ходочасника, али и како би испоштовали муслимански обичај сахране унутар 24 сата од смрти. Па што га онда нису закопали по вехабијском обичају, у необележеној раки, на неком недоступном месту (како је предложио један коментатор, на острву Дијего Гарсија усред Индијског океана, које је у потпуности америчка војна база)? Уосталом, бацање у море је апсолутно против исламских обичаја, тако да је прича о томе што лицемерна што сувишна.

Али добро. Рецимо да су стварно нашли и убили Бин Ладена. После десет година и два и по рата, освећен је 11. септембар. Притом је страдало све скупа неких десет хиљада Американаца, а рањено скоро сто хиљада, док се погинулим ирачким и авганистанским цивилима прави број ни не зна (али их је далеко више). И шта сад?

Ко очекује да Његово Преузвишено Величанство, Барак I Благословени, Источник Наде и Доноситељ Промене, нареди повлачење трупа из Авганистана, Ирака и одакле већ не, прогласи победу и организује параду авенијама Њујорка, грдно се вара.

Поред све своје очигледне злобе, Осама Бин Ладен је - попут Садама Хусеина - био тек изговор. Овај рат никада није имао велике везе ни с њим и његовом бандом фанатика, ни са џихадом, ни са тероризмом уопште. На крају крајева, то је ономад Буш Мањи малтене признао.

Не, све време је циљ била Империја. Моћ и власт. И зато овом рату нема краја.

Колико год се Американци радовали, нису свесни да у ствари нису победили. Пре десет година, Бин Ладен им је поручио да намерава да Америку уништи тако што ће је искрварити широм света у беспотребним ратовима. Па зар није?

Скоро па можете да га чујете како се победоносно церека целим путем до пакла.

Око Соколово данас спава

После четири месеца бдења, на овај 1028. дан жутократије ће Око мало да зажмури.

До Ђурђевдана, кад је време да се састају хајдуци...

Христос воскресе!

„Ја сам васкрсење и живот; ко верује у мене, ако и умре живеће” (Јн 11, 25).

Христос воскресе!

(песма и видео: Ансамбл Ступови)

Око Соколово #16

Данас је 1021. дан жутократије.

Некадашњи радикал а данас напредњак Томислав Николић одлучио је да уместо седења на стиропору форсира нове изборе штрајком глађу и жеђу. То јесте био великим делом медијски гамбит, али је одвратна реакција жутократа и невладника показала „колико је у овој несрећној земљи оштра подела на грађане првог и другог реда“, каже Драган Вучићевић.

Сличан суд доноси и Жељко Цвијановић, који наводи шест ствари које је Николићев штрајк урадио, с намером или без. Реакција жутократа и невладника и показала је њихово право лице и убеђење да је жртва лаж, „нешто тако аисторично у време овог њиховог безглавог хедонизма док ките оркестар на свом Титанику, док кормилар схвата да је већ сасвим касно и да се ударац у санту не да избећи.“

Закључује Цвијановић:

„...штрајк можда и неће бити довољан да заговорнике хитних избора у Србији легитимише као борце за општи интерес, али ће противнике избора дефинитивно легитимисати као борце за пуки, бедни лични интерес. А то није мало.“

Осуда двојице генерала одговорних за „Олују“ (трећи је ослобођен) пред хашком Инквизицијом 15. априла наишла је на буру протеста у Хрватској. Већ је изречено и богохулно поређење са страдањем Христа. Од све те буке и беса, међутим, не види се чињеница да је Хаг Хрватској „учинио велику услугу“ (Ратко Дмитровић), не називајући оно што је учињено Србима својим правим именом: етничко чишћење. Дочим је хрватска реакција, од мајица са ликом генерала Готовине до називања сплитског трга његовим именом, у ствари учинила велику услугу Србима: разбила је жутократски мит о темељењу добросуседских односа на српском самопонижавању и извињавању.

Како то у пракси изгледа описује Игор Марковић, замишљајући каква би била реакција жутократа када би српски фудбалери обукли мајице са, рецимо, Младићевим ликом. Није то нимало далеко од стварности; жутски (не српски) суд је већ забранио „Помаже Бог“ и зломисао неодобравања тзв. Параде Поноса.

Боље да нема тог лажног помирења, вели Ана Радмиловић, јер „силом наметнута лаж добија страшне размере када се ослободи окова, изађе из затвора и појави нам се на улицама.“

Кaо што је речено на почетку овог текста, Жутија (не Србија) је заиста земља у којој су повлаштени далеко „једнакији“ од других. Тако судови по кратком поступку тамниче оптужене за зломисао отпора кречењу у жуто, али им не пада на памет да хапсе Чедомира Јовановића, који Африканце сматра канибалима а сметају му и људи ниског стаса. Такво вређање је против важећих закона, пише Небојша Бакарец и наводи параграфе.

У свој гунгули ове недеље помало је незапажено прошла вест да би невладничко-жутократска камарила могла да остане без свог медијског бомбардерда. Миодраг Зарковић пише какве то промене спрема нови, грчки власник Б92, која „и није толико телевизија, колико плаћени термин за беспризорно пропагирање свега онога од чега се просечном Србину диже коса на глави.“

Не само због разлике у јулијанском и грегоријанском календару, већ и због различитог рачунања датума Христовог мучеништва и васкрсења, прослављање највећег хришћанског празника ретко пада у исти дан на истоку и на западу. Ове године то јесте случај - и то у тренутку када у СПЦ постоји изузетно јака екуменистичка струја. Владимир Димитријевић у Печату илустрије како би у пракси изгледало „помирење“ са Ватиканом, док у тексту на НСПМ пита откуд толико инсистирање на налажењу заједничког језика са Папом, а толико одсуство воље за помирењем унутар саме СПЦ. Није свеједно.

Христос воскресе!

Бота Срамота

Тек што сам поставио текст о поновном убијању јасеновачких страдалника, видео сам изјаву Врховног Жутника, Друга Боте, поводом Дана сећања на пробој из Јасеновца. Како преноси Б92:

„Uvek ćemo pamtiti tragična stradanja Srba, Jevreja i Roma u Jasenovcu, stratišta u Donjoj Gradini i žrtve logora Staro Sajmište u Beogradu. Upravo zbog svih žrtava holokausta i sećanja na njihove patnje ne smemo da dozvolimo da se revidira istorija.“

Стварно? Како то жутократија памти Јасеновац, када о њему уопште не прича? Чак се не буни ни против систематске дискриминације над Србима у данашњој Хрватској, да не би кварила „добросуседске односе“ (као некад „братство и јединство“) - са државом чији је председник саставио тужбу против Србије за геноцид! Која је, да подсетим, још увек актуелна. Загребу не пада на памет да је повлачи ни због каквих „добросуседских односа“.

Друга ствар која овде боде очи је спомињање Старог Сајмишта у истој реченици са Јасеновцем и Доњом Градином. Није, дакле, рекао ни реч о Јастребарском (логору за децу, што ни нацисти нису имали) или Старој Градишки (логору за жене), али је зато у истом даху споменуо немачки логор за Јевреје, и то не „у Београду“ како вели Друг Бота, већ преко Саве, на територији тадашње НДХ!

Годинама већ пропаганда којој је циљ релативизација НДХ и рехабилитација усташтва спомиње Сајмиште као „српски логор за Јевреје“ и износи сабласну оптужбу да је „Београд био први град у Европи очишћен од Јевреја“, кривећи за то Србе. Ту причу причају памфлети Љубице Штефан, књига „Тајни рат Србије“ која је отуд преписана (а потписао је амерички лекар Филип Коен), а пре годину-две је поновљена у пропаганди Хелсиншког одбора Соње Бисерко (на шта је љутито реаговао Јаша Алмули).

Познато је да Друг Бота много воли да се извињава за наводна злодела народа који он, милошћу Империје, тиранише већ годинама. Ономад је чак прогласио сву српску борбу за слободу „бесмисленом“. Зато је мало вероватно да је ово стављање Сајмишта у исти кош са Јасеновцем случајно, или тек пропуст.

Па онда још има образа да прича о недопуштању ревизије историје! Цело Ботино председниковање је један ужасни експеримент из ревизије историје, једно силовање памети и истине са циљем да се од слободољубивог народа „променом кода“ направе поданици и подрепаши. Скоро сваком својом реченицом Врховни Жутник скрнави земљу којом влада и народ који притом мучи. Убија Србима и Србији душу, горе од касетних и уранијумских бомби „ослободилачких“ НАТО бомбардера, који су - да подсетимо - ономад помагали Туђману и Готовини да остваре Павелићев сан о Хрватској без Срба.

Још само да каже да су јасеновачке жртве у ствари последица „великосрпског хегемонистичког буржоаског националистичког и клерофашистичког“ угњетавања Хрвата, који су се ето само бранили... Оно, да му Иво, Јадранка и ЕУропа не замере.

Фуј.

Пето убијање Јасеновца

У априлу 1945. године, када се НДХ распадала под налетом Совјетске армије и Титове НОВ, Усташе су покренуле операцију ликвидације свих заточеника логорског комплекса Јасеновац и уништавања доказа. У логору за жене Стара Градишка побијено је свих 760 преосталих заточеника. Од 1000 мушких логораша Јасеновца, неких 700 је одлучило да не чека смрт. У пробоју из логора, 22. априла 1945, преживело је њих 80.

После рата, у „братству и јединству“, жртве Јасеновца - и свих осталих усташких јама и стратишта - поново су убијене, политиком бетонирања и забране истраживања ратних злочина. О Јасеновцу и НДХ се говорило онолико колико је било политички потребно, и ни слова више. На западу - никако.

Због те тишине, јавности у Европи и Америци није било јасно зашто се Срби буне када су се почетком деведесетих у авнојевску Хрватску вратиле Усташе, а над њом се поново завијориле шаховнице. Нису имали на основу чега да закључе зашто је Србима било толико стравично што су избачени из новог хрватског устава, или што се Фрањо Туђман захваљивао Богу што му супруга није „ни Српкиња ни Жидовка“. Тако је Туђман 1995. уз помоћ старих и нових савезника остварио Павелићев сан о Хрватској без Срба.

Четврти пут су жртве Јасеновца уморене у априлу 2005, на 60. годишњицу пробоја. О комеморацији пред три хиљаде душа у Доњој Градишки (РС, БиХ), одржаној 17. априла како не би пала на јеврејски празних Песах, јавиле су само новинске агенције Русије и Кине, и грчки лист Катимерини. О циркусу који је шест дана касније, пред две хиљаде људи у самом Јасеновцу организовао Туђманов наследник Иво Санадер, јавила је сваколика западна штампа и телевизија. Тим поводом су сви истицали Санадерове флоскуле о хрватском антифашизму, а број страдалника Јасеновца свели на око 100.000 (према „независним“ хрватским историчарима; српски су описани као „националисти“). О усташкој идеологији мржње према Србима, Туђмановом амнестирању те идеологије, или улози католичке цркве није било ни речи. Додуше, медији су се тада бавили упокојењем једног и избором новог папе... Све у свему, као да усташког геноцида 1941-45 уопште није било.

Ако лаже коза, не лаже рог. Док се број становника Југославије између 1931. и 1991. удвостручио, било је потребно скоро пет деценија да се број Срба у авнојској Хрватској и БиХ врати на предратних два милиона.

А баш тај геноцид је представљао прво, уводно поглавље самог Холокауста. Павелићев режим је отпочео реализацију политике масовног убијања Срба мјесецима пре састанка у берлинском предграђу Ванзе (јануар 1942.) на којем је нацистичка врхушка одлучила да покрене „коначно решење“!

Мук о Јасеновцу и злоделима НДХ омогућио је да ратна пропаганда почетком деведесетих прогласи Србе за реинкарнацију нациста, а некадашње усташе, домобране и Вафен-СС за братске невине страдалнике Јевреја поморених у Аушвицу! Као и да се неки догађаји из рата у БиХ прогласе за „највећи геноцид од 2. светског рата“.

Наводни геноциди злих Срба над невиним Хрватима, Муслиманима и Албанцима савршено су се уклопили у империјалну доктрину „хуманитарне интервенције", чије плодове данас гледамо у Либији, Авганистану и Ираку, а сутра ко зна где. Стварни геноцид Усташа над Србима, међутим, не може да се уклопи у ту причу. Зато се или умањује, или игнорише, или чак проглашава за производ некакве српске параноје и комплекса жртве.

У априлу 2005. сам написао да „политичари 21. века проглашавају геноцидом страдање политички подобних народа истом лакоћом с којом су диктатори из 20. века чинили геноциде. Притом се стварни геноциди и страдања политички неподобних или невидљивих народа не спомињу.“

Пет година касније, баш та теза била је окосница књиге „Политика геноцида“, америчких истраживача Едварда Хермана и Дејвида Питерсона. Приказ њеног српског издања избачен је из већ припремљеног издања Политике у јануару 2011.

Недавно је Радио-Београд на миг жутократа укинуо радио-емисију „Атлантис“, првенствено зато што се усудила да у програму разговара са Херманом - али и Срђом Трифковићем и Стефаном Каргановићем, на тему „геноцида“ у Сребреници.

У овој данашњој ЕУропској Жутији није дозвољено ни спомињање стварних, ни критика фиктивних геноцида. И тако се јасеновачки мученици убијају по пети пут...

У потрази за изгубљеним принципима

Прошлог петка сам се бавио специфичним феноменом ликовања над хашким пресудама „онима другим“ и једа због таквих пресуда „нашима“, док се притом прихвата неприхватљиво, тј. легитимитет Инквизиције. Колега из Ангмара данас указује на дубљу природу проблема који стоји иза тога: страховиту недоследност у српском друштву. И у праву је.

Нисам социолог чак ни аматерски, па ми је опет јасно да је на делу једна морбидно фасцинантна појава, где је толико света малтене пелцовано од основне логике. Просто нису у стању да препознају принцип, све да их удари у чело. Као да им недостаје основни континуитет у размишљању, па једне минуте могу да мисле овако, а друге онако, зависно од околности и вањских подражаја.

Опет ћу да цитирам Андрићеву мудрост коју сам споменуо пре неки дан:

„Дуготрајно робовање и рђава управа могу толико збунити и унаказити схватање једног народа да здрав разум и прав суд њему отанчају и ослабе, да се потпуно извитопере. Такав поремећен народ не може више да разликује не само добро од зла, него и своју сопствену корист од очигледне штете.“

Зар ово не звучи као савршена дијагноза тренутног стања?

Проблем је вишеслојан. Прво и пре свега је ту ментални блок који је систематски изграђиван деценијама: теза да су родољубље, достојанство, част и понос ствари којих треба да се стидимо. Далеко било да заговарам шовинизам у којем се ама баш све етикетира националним предзнаком, али ко је видео нормалну земљу у којој њиме није обележено ништа, па чак и ствари које би требало да буду?

Онда имамо случај да су, уместо традиционалног морала и логике, прво пушком а онда пропагандом („школовањем“) уведени нови, по којима није битно шта се ради, већ КО ради. То је она логика раздора, по којој је „нашем“ или подобном све дозвољено, па и најгнусније лажи и злодела, а оном другом, неподобном, није дозвољено ни постојање. Управо по том обрасцу су Срби и сатанизовани, од деведесетих наовамо, па је зато и стравично и жалосно када и сами прибегавају тако имбецилном псеудо-резоновању.

Чак и кад неко није свесно логички релативиста, тешко је избећи атмосферу коју таква лажна логика ствара. Њено свеприсуство утиче да све више људи посматра свет око себе у манихејским, црно-белим појмовима - при чему се црно и бело, тј. добро и зло, мењају подложно околностима. Једна од последица таквог размишљања је острашћено реаговање на мале разлике (видети тзв. „рат аналитичара“), али и немогућност да се призна да неко из непријатељског табора понекад може ваљано да збори (нпр. када неко на заслужено одвратном Пешчанику исправно критикује текст у иначе одличном Печату, због тога што се у реченом тексту велича један фашистички мислилац). Притом се превиђа да је једна од кључних карактеристика невладничко-жутократског табора управо искључивост.

Ако вам се понекад чини да ја овде објашњавам топлу воду, сад знате зашто. После дуготрајног робовања и рђаве управе, потребно је да преиспитамо скоро све премисе својих убеђења, а посебно оне за које сматрамо да су неприкосновене. Морамо да знамо не само ко смо, у шта верујемо, и за шта се залажемо, већ и зашто. Да будемо начисто прво са собом, па онда са осталим светом. У супротном, наши ставови нису ни на чему утемељени, и испадамо само појединачни листови које носи нечији туђи ветар.

Око Соколово #15

Данас је 1014. дан жутократије.

У збирци текстова „Знакови поред пута“, нобеловца Иве Андрића, налази се следећи запис:

„Дуготрајно робовање и рђава управа могу толико збунити и унаказити схватање једног народа да здрав разум и прав суд њему отанчају и ослабе, да се потпуно извитопере. Такав поремећен народ не може више да разликује не само добро од зла, него и своју сопствену корист од очигледне штете.“

Скоро свака изговорена и написана реч ових дана сведочи о истинитости Андрићеве дијагнозе. И то не само међу Србима.

Жутократија убија. Више од деценије реформи узима данак: сваке године умре по једна варош. Светла се гасе широм Србије, пише Ратко Дмитровић, док исти политичари који су том умирању највише допринели сад кобајаги хоће да му се супротставе. Политички и економски маркетинг, дужничко ропство и величање зависти и хедонизма (како илуструје Чедомир Антић) су пореметили не само осећај за меру, већ и смисао за одговорност у народу који је некад био у стању да се опорави од природних и друштвених катастрофа. Дошло се до тога да је срамота јести хлеб од јуче, али није срамота бити дужнички роб, вели Јована Папан. Душа за патике, где смо то раније чули? Село нестаје, градови мељу оно што остаје, а Србија која је ретко кад била гладна спада на буђав 'лебац - али није важно, све ће то ЕУропство позлатити, зар не?

Мало сутра, дабоме. Жутократе причају Србима бајке о ЕУропи (Александар Ђикић), док пседуо-религија ЕУропства негује „најгоре личне и колективне особине“ (Ђорђе Вукадиновић):

„

...паразитизам и лезилебовићство, очекивање да се може имати хлеба без мотике, да ће нам, кад постанемо „кандидат“, а поготово кад „ступимо у ЕУ“ печене шеве саме падати у уста, да ће неко са стране да реши све наше проблеме и да негде тамо у Бриселу, или где год, неко седи и једва чека да нам помогне и да нас усрећи.“

За ово јесте великим делом крива Империја; њени амбасадори постављају председнике „независних“ балканских држава (Кецмановић) а невладници поједоше све као скакавци, било међу Србима или по Африци (како илуструје Зоран Ћирјаковић).

Али Империја не би могла оволико зулума да учини да није „добрих и честитих“ људи (како паралелу повлачи Драган Нешовић) који су спремни да јој служе. Дуго година није могла да од Србије ради шта хоће, за разлику од остатка Европе. Можда зато и данас делује са толико злобе, иако је давног октобра 2000. уклоњен њен наводно главни разлог (пре ће бити, изговор) за непријатељство према Србима. Има ту и фрустрације и осветољубивости. Јер што каже Милован Данојлић, „Моћници траже безусловну послушност, а ми се, и кад смо згажени, рогушимо“.

Нема смисла причати о будућности која захтева да не будемо то што јесмо. Империја се сваким даном све више урушава, код куће и у свету. Њени ЕУропски сателити су се у либијском фијаску показали као пудлице које жестоко лају, али не могу да гризу. Пошто су укинули све принципе и убеђења осим моћи и новца, не знају шта да раде кад им и тога понестане.

Осете то и у Србији, па вуку очајничке потезе. Али кад се не зна циљ, односно још увек се верује у надмоћ Вашингтона и Брисела, онда чак и штрајк до смрти није довољан.

Кад лавина крене, касно је за каменчиће да гласају.

Неправда за све

Ликовање над данашњом пресудом Хашке Инквизиције хрватским генералима Готовини, Чермаку и Маркачу велика је грешка.

То што су генерали оптужени за учешће у „заједничком злочиначком подухвату” (ЗЗП) одступа од досадашње праксе Инквизиције да Србе терети за систематске злочине, а остале за појединачне. ЗЗП је конструкција коју је осмислио амерички Хрват Џон Ценчић како би се оптужило цјелокупно српско руководство из Крајине, БиХ и СРЈ, и у суштини је политичке, а не правне природе. То што се сада примјењује на Хрвате требало би ваљда да обезбиједи признање за ту конструкцију, као и сам МКТЈ, тако што ће Срби рећи: „Па добро, значи има правде, Хаг и неком другом суди”.

Проблем је, међутим, што МКТЈ није легитиман суд. Трибунал је институција која нема покриће, јер Савјет безбедности УН не посједује судска овлаштења, па тако нема шта да преноси на ад-хок институције које успоставља. Нема везе да ли осуђује или ослобађа, нити да ли су оптужени једне, друге, треће или пете националности. Не може се МКТЈ узимати „а ла карт”, па вољети када осуђује злочине над „својима” а мрзити када осуђује „наше” за злочине против других - иако многи то редовно чине.

Најбољи доказ политичког карактера пресуде је ослобађање једног од генерала. Ако је био у ланцу команде - што је, по дубиозним стандардина Трибунала, довољно да се прогласи за учесника у ЗЗП - онда не може да буде невин; у томе је и „љепота” конструкције ЗЗП. Биће, онда, да су га ослободили као гест добре воље према Загребу. А сасвим је могуће да ће и друга двојица на крају бити ослобођена, или осуђена на већ одлежано, као што се десило сребреничком крвнику Насеру Орићу.

Да ли је у Олуји било злочина, или чак да ли је Олуја, као оружана акција против цивила у заштићеној зони УН, и сама била злочин - то Трибунал уопште не занима. Пошто је тада то урађено по налогу Империје (а Туђман је једва дочекао) онда годинама о томе није било расправе. Када је и почео процес генералима, њихови браниоци су брже-боље похитали да кажу да је онда и Америка крива, пошто је Вашингтон слао оружје и инструкторе Туђману и спремао „Олују”. Можда су очекивали да то заустави Инквизицију, или да се Империја (ха!) уплаши позивања на одговорност. Тужна је истина, међутим, да Империју данас нико не може да изведе пред суд, а још мање натјера да се повинује пресуди која јој није по вољи.

Лишене одбране да су само вјерно служили Империју, хрватске власти инсистирају да у „Домовинском рату” Хрвати по дефиницији нису могли да чине злочине, јер су се „само бранили” (од домицилних Срба, је ли). То је лоша логика. Чак и да је тачна теза да је њихов рат био одбрамбени, праведност нечијег ратног циља нема везе са праведношћу понашања у самом рату - иначе испада да циљ оправдава средства.

Ни данас нико у Хрватској неће да се заузме за људска права Срба који су избрисани из устава, побијени, протјерани, покрадени, а свако ко хоће да се врати - а може да ради и заснива породицу - бива оптужен за ратне злочине и судски малтретиран. Нема везе која странка је на власти - хрватска државна политика према Србима је да не смије да их буде. Ако то није геноцидно, не знам шта јесте.

Нити може да буде другачије. Од Старчевића наовамо, нездрава опсесија Србима се зида у темељ хрватског националног идентитета. Када не би могли да се заогрну патриотизмом „Домовинског рата”, хрватски властодршци би морали да објасне свом народу зашто је после двије деценије неовисности сиромашан, гладан и обесправљен. Није ваљда због Срба, које су што побили, што протјерали, што превјерили - баш као што је ономад планирао Павелићев министар Миле Будак.

Имајући у виду ту злу крв, није неразумљиво нити неочекивано да се досадашње мете хашког иживљавања радују што за промјену, ето, страдава неко други. Али немају чему да се радују. Ово није правда, већ само неправда са другачијим предзнаком.

Брана Црнчевић, 1933-2011

„Милошевић оде тамо где је, у историју која је једнима спорна а други верују да још траје, ја отаљавам ово бљутаво време, али питање којим сам мучио себе и њега, упорно живи: колико Србија треба да буде мала, да не би била велика?“

(у разговору за Печат, 12. марта 2009.)

Лажни патриотизам кварне „елите“

Мали експеримент из алтернативне историје од понедељка објављен је сутрадан (без да сам га нудио) у Новом Стандарду, па се полемика у коментарима наставила. У једном моменту сам одговорио:

Признајем да ме мало нервира што се оволико трудим да рационално дискутујем са људима који очито или неће да читају написано (већ учитавају оно чега нема) или искривљују прочитано у складу са својим предрасудама.

Просто ми није било јасно како је ико у стању да брани пакт са Хитлером, па сам томе посветио већину аргумената и енергије. А онда ми је један од коментатора скренуо пажњу на нешто чиме сам у ствари пропустио да се бавим, а врло је битно:

Радосав Стевановић:
Морам признати да сам био у заблуди, заведен (и годинама завођен) лажном сликом о 27. марту као патриотском чину групе официра. То је била последица оскудног знања о том судбоносном периоду наше историје, самим тиме и површног приступа и слабог разумевања узрока и последица 27. марта.
Признајем да је се тога тешко ослободити.
Не кажем да сам сада "просветљен", али сам подстакнут неким провокативним коментарима поводом Ваших чланака и овде и на "Видовдану", прочитао за неколико дана о 27. марту више него у читавом свом досадашњем животу.
Оставимо се нагађања шта је могло да буде, пођимо само од непобитних чињеница. Погледајмо само две и извуцимо из њих закључке.
1) Лажна слика о 27. марту као патриотском чину постаје јасна пред чињеницом да је комплетна пучистичка врхушка, као пси подвијеног репа, после Хитлеровог напада на Југославију срамно побегла из земље и оставила државу у расулу а обезглављен народ на милост и немилост окупатору. То доказује да циљ пуча и поништења бечког документа није био јуначки, херојски отпор Хитлеру по цену највећих жртава (што нам је деценијама набијано у главу), већ подло, плаћеничко, болесно каријеристичко и злочиначко гурање сопственог народа у неизбежну катаклизму а истовремено издајничко и бесомучно бежање ради себичног спасавања сопственог д.... (У прилог томе је и податак да је ген. Мирковић наредио стрељање неколико људи на аеродрому Никшић да би пучистичкој камарили обезбедио довољно места у авиону за бежанију.)
2) Накнадни антифашистички отпор и настанак два антифашистичка, а међусобно закрвљена покрета, нема много везе са обарањем споразума Рибентроп-Цветковић и идејом 27.-мартовског пуча. И партизански и Равногорски покрет настали су као последица 6. априла, распарчавања Југославије и окупације Србије. Они су били истовремено последица и слободарског духа српског народа али и револта због срамног бекства из земље комплетног државног руководства и препуштања народа на милост и немилост побеснелом Хитлеру.
Сваком искреном патриоти мора бити драго када се 27. март означи као симбол пркоса и непокорности слободарског српског народа. У крајњем случају, позваћемо се на масовне демонстрације у свим већим градовима Србије да бисмо потврдили ову тезу. Међутим, море чињеница ипак говоре да је сама идеја одбацивања споразума о приступању Тројном пакту тешко упрљана срамном похлепом за фунтама и доларима, издајничким (плаћеничким) карактером протагониста пуча, апсолутном небригом и за државу, и за династију, и за народ. Другим речима, сулудим и неодговорним, издајничким гурањем сопственог народа у сигурну пропаст зарад туђих интереса.
Зато је, сматрам, неопходно раздвојити неспорни антифашистички и слободарски дух и расположење народа у Србији марта 1941. године од потпуно неодговорног и злочиначког чина једне плаћеничке, каријеристичке официрске клике која је свој злочин према сопственом народу замаскирала лажним патриотизмом.

Комунисти су у ствари деценијама тамбурали баш о том кукавичком бекству властодржаца краљевине, чега се врло добро сећам. Али то не значи да то није била истина, колико год је они злоупотребљавали.

Поготово када се упореди са само генерацијом раније - када су краљ, официри и влада делили судбину народа и албанску голготу - понашање властодржаца 1941. је апсолутно срамно, бедно и недостојно. Има ли бољег примера колико је за само две деценије југословенство успело да исквари српску „елиту“?

Са друге стране, остаје чињеница да је народ пружио отпор и пактирању са Хитлером, и окупацији која је уследила, и деценијама комунистичке и досманско-жутократске индоктринације. Упркос свим страдањима и изазовима, карактер народа је итекако опстао. Мени то даје наду да је победа у овој борби за слободу итекако могућа. Можда чак и надохват руке.

Ad Astra

Пре тачно 50 година, 12. априла 1961, Јуриј Алексејевич Гагарин постао је први космонаут, симболичним кругом око планете у капсули Восток.

Све што се дашава с нама и око нас данас уклапа се у оно што је давно записао библијски краљ Соломон, да „нема ничега новог под сунцем“. Тог пролећног дана пре педесет година, ипак се десило нешто ново.

Човечанство се касније окренуло себи и својим пороцима: похлепи, зависти, властољубљу, сујети. Али шездесетих година прошлог века чинило се да ћемо кренути путем до звезда.

Можда и хоћемо, једнога дана.

Експеримент из алтернативне историје

(или „исто, само судбоносно другачије“)

Есеј о подаништву од 6. априла пренели су два дана касније Нови Стандард и Видовдан. На оба сајта је изазвао занимљиву полемику (што иде у прилог тези Миодрага Зарковића да на родољубивим сајтовима тога има, за разлику од ехо-комора режимске жуте штампе).

Нажалост, велики број је остао на линији накнадне памети. Као, „свако је могао да зна“ шта ће донети рат са Хитлером, притом мислећи на Усташе, геноцид у НДХ и комунистичко преузимање земље после рата. Да би рат значио пораз и окрутну окупацију, то је могло да се претпостави - и то ни не оспоравам. Али бих волео да видим макар један документ којим се ове три горе наведене ствари предвиђају пре него што су се десиле. Када се, уместо доказима, историчари и правници баве убеђењима и претпоставкама, резултати немају везе ни са историјом ни са правдом. Хашки трибунал је одличан пример.

Историја као наука има озбиљан хендикеп да не може да своје тезе потврди експериментално, у контролисаним околностима. Све што историчари могу да ураде је да на основу расположивих доказа покушају да објасне зашто су се ствари десиле баш тако како јесу.

Ево два примера. Да ли би се октобарска револуција у Русији уопште десила да Лењин и његови сарадници нису у априлу 1917. добили дозволу царске Немачке да из Цириха запечаћеним возом допутују у Петроград? Ово је озбиљно историјско питање, јер је Лењинов пут зависио од немачке одлуке, која је могла да буде и другачија. Без Лењина да организује и поведе револуцију и Троцког да организује Црвену армију, да ли би бољшевици успели да преузму Русију, или би доживели исту судбину као црвени устаници у Немачкој и Мађарској?

Са друге стране, питање типа „шта би било да је Јапан освојио Америку“ пада чисто у књижевни поджанр алтернативне историје, јер је такав исход рата чак и јапанска врховна команда сматрала нереалним. Нити су то планирали, нити су за то имали довољно бродова, људи и оружја. Адмирал Јамамото је чак тачно предвидео да ће нападом на Перл Харбор Јапану да купи свега шест месеци времена: битка за Мидвеј, у којој су Американци одлучно победили јапанску морнарицу, десила се у јуну 1942.

Имајући на уму ту разлику, хајде онда да изведемо један мали експеримент, без да из историје скрећемо у књижевност.

Рецимо да су регент Павле и влада Цветковић-Мачек успели да демонстранте против пакта разбију, да ђенерал Симовић није извршио пуч (или да пуч није успео), и да тако Хитлер није добио изговор да нападне Југославију.

Рецимо и да је Хитлер испоштовао договор из Беча, и да није од Југославије тражио ни да шаље војску било где, ни да пружи материјалну помоћ Рајху, ни да дозволи транспорт војске и материјала преко своје територије. Ово је климава теза, из више разлога. Хитлер никада није испоштовао нити један договор који је потписао. Када је у мају 1941. говорио о балканској операцији, спомињао је Дунав као важну саобраћајницу; Југославија је и тада као и сада најбољи пут између севера Европе и Грчке, на коју је Хитлер тада спремао напад.

Хитлер је мађарски и бугарски потпис на Пакт добио што позивањем на савезништво из претходног рата, што обећањима да ће бити награђени територијом. Чак је натерао Румунију да пре ступања у Пакт преда Бугарима јужну Добруџу а Мађарима Трансилванију. Бугарима је обећао санстефанске границе, што је једино могло да се оствари на штету Југославије. Не треба заборавити ни талијанске претензије у Далмацији.

Надаље, када је 1939. окупирао оно што је остало од Чехословачке после капитулације у Минхену, Хитлер је створио чешко-моравски Протекторат (нешто као окупирану Србију) а од Словачке је створио парадржаву налик на НДХ.

Са свим тим у виду, да ли је реалнија претпоставка да би Хитлер оставио Југославију у постојећим границама, или да би као „разумне компромисе“ тражио уступање разних територија својим савезницима, па можда чак и осамостаљивање Бановине Хрватске, на позив Павелића, Мачека или неког трећег?

Али добро, рецимо да се ништа од ових врло вероватних ствари није десило, већ да се све одвијало како је на бечкој хартији било записано. Свеједно долази до напада на Грчку, дабоме. Одлагање „Барбаросе“ за 22. јун је било последица „Марите“, а не напада на Југославију - који је, ако ћемо Хитлеру веровати на реч, војно испланиран и логистички припремљен за само седам дана. Значи, „Барбароса“ креће по плану.

Питање на које нико не нуди одговор је шта би у том моменту урадили комунисти у Југославији? Ништа? Вероватно не би стварали герилу у шуми, али би сигурно изводили терористичке нападе на немачке транспорте (ако прихватимо реалну тезу да би Југославија по одредбама Пакта била принуђена да објави рат СССР и тада прихвати немачки војни саобраћај, као добар савезник). Питање је да ли би Хитлер на то реаговао тек тражењем оштријег одговора Београда, или би послао своје трупе да „заведу ред“. У сваком случају, испало би да се једино комунисти боре против Немаца, а да их краљевска влада подржава.

Исто тако, остаје питање шта би се десило са Јеврејима у Југославији. Београд би несумњиво био под огромним притиском да прихвати немачку политику према Јеврејима, па би тако краљевска влада морала да или оснива сопствене логоре, или Јевреје хапси и предаје Немцима.

Пошто смо већ раније установили да догађаји у Југославији нису пресудно утицали на датум инвазије на СССР, поставља се питање да ли би немачке дивизије на окупационом задатку у Југославији биле од пресудног значаја на источном фронту. Те јединице су и предвиђене за окупационе задатке зато што нису биле од велике борбене вредности, нити су имале најсавременију опрему и технику. Имајте на уму и да су Немци за операције против „четничких и партизанских банди“ користили углавном брдску пешадију и Вафен-СС дивизије „Ханџар“, „Скендербег" и „Принц Еуген“.

Чак и да су те немачке јединице учествовале у операцијама на истоку, Немцима је понестало људи тек после уништења 6. Армије у Стаљинграду, почетком 1943. Проблем није био мањак трупа, већ недостатак технике, горива, муниције, хране, одеће... другим речима, логистика вишемилионске армије дубоко у непријатељској територији, по лошем времену, очајним друмовима и ограниченом употребом железнице (због разлике у ширини колосека).

Нема разлога да закључимо да би ток рата на истоку био иоле другачији. Тако у јесен 1944. на границу краљевине Југославије стиже совјетска армија. Југославија је потписница Пакта, сателитска држава Осовине, објавила је рат СССР 1941 - шта можемо да очекујемо од совјетских војника, који су гладни освете и жедни правде? Да ли би Стаљин поштовао суверенитет и интегритет Југославије? Смешно. У најбољој варијанти на власт долазе локални комунисти - дакле, опет Тито. Само што се овај пут не одмеће од Стаљина 1948, јер нема чиме. Совјетске трупе држе границу према Италији.

И ту сад треба да се присетимо како су комунисти гледали на Југославију пре рата, на дрезденски конгрес и програм стварања и „ослобађања“ јужнословенских народа од „великосрпске буржоаске хегемоније“. Једини разлог што то нису урадили после 1945. - већ су унутар Југославије стварали нације и правили републике по совјетском моделу - је што су из западни савезници признали као легитимне наследнике краљевске владе (Черчил је присилио младог краља и владу у избеглиштву да се одрекну Михаиловића и предају власт Шубашићу и Титу). У сваком случају, опет би било масовних погубљења „народних непријатеља“, Голи Оток би био само један од гулага, а од ОЗНЕ и УДБЕ би страховали не само дисиденти и емигранти већ и сам народ, као Немци од Штази, Румуни од Секуритате а Албанци од Сигуримија.

У историји коју смо проживели, комунисти су свим силама настојали да оспоре краљевину Југославију као манифестацију аустроугарског пропагандног концепта „Велике Србије“, да Србе оптуже за колаборацију са Немцима, да нацртају границе уздуж и попреко некадашње краљевине Србије, да све које могу преведу у Хрвате, а да где им то користи створе нове нације од некадашњих Срба. Ту политику су донекле кочиле чињенице да је НДХ извршила геноцид над Србима и да су велику већину Титових бораца чинили Срби западно од Дрине. У алтернативној историји у којој је краљевина (тј. Срби, што се комуниста тиче) била на страни Хитлера, никакве препреке за најокрутније гажење Срба не би постојале. Када су били толико успешни у расрбљавању на основу измишљене кривице, колико би тек зла учинили да је оптужба за „српски фашизам“ била чињенично основана?

Заводљива је помисао да без 27. марта не би било НДХ, Јадовна, Јасеновца, Старе Градишке... То је вероватно и тачно. Стоји и да је то била пирова победа, јер су последице била катастрофалне. Али као што се види из експеримента, и да није било провокације и окупације, на крају би на власт опет дошли комунисти. И то још силнији и са потпуно ваљаним моралним оправдањем да реше „српско питање“ по аустроугарском рецепту. И онда испада да би Срби сачували милион глава, али би изгубили десет милиона душа. Одрекли би се себе и свог карактера, и остали беспомоћни пред комунистичким апаратом одлучним да тај карактер бесповратно промени.

И даље мислим да тај избор јесте био теоретски могућ, али у пракси мало вероватан. Управо због тог карактера. Због 1914, 1804, 1389.

Никакве користи не може бити од маштарија на основу премисе „а шта би било да нисмо то што јесмо“. Од неких ствари се не може побећи, колико год се трудили.

Око Соколово #14

Данас је 1007. дан жутократије.

Седамдесет година откад је Хитлер одлучио да на путу до Грчке казни „атентаторску банду” и „уклони реметилачки фактор” из свог новог европског поретка, Балкан не изгледа толико различито. Његови некадашњи савезници су данас највећи ЕУропљани; Југославије више нема, а њене рушевине данас сабласно личе на оне из 1941. А Србијом поново владају они што би да „признају реалност” и служе јачему - који је таман толико вечан и непобедив као што је Хитлер био тог пролећа.

Политика је дегутантнија него икада, колико год то звучало немогуће. Људи који су два пута током протекле деценије имали прилику да спрече настанак жутократије - па нису - сада су нашли да се договарају о могућој сарадњи, када је воз већ одавно прошао. Сад иде неки други воз, с њима или без њих. Жутократе ће свакако остати на станици; џабе им све њихово ЕУропство, кад „више Европе има у Хезболаху” (Жељко Цвијановић).

За то време, они који су без проблема гледали како отцепљени напредњаци задржавају мандате на које су изабрани као радикали сада дижу галаму што једна бивша „либерал-демократкиња” хоће да задржи скупштинску фотељу по изласку из странке. Илустрација је то, вели Ана Радмиловић, „једног друштва које живи своје последње дане у једном једнопартијском систему, и тај систем прави своје последње грешке”.

Та Жутија - јер Србија одавно није - је партијска држава, у којој пије и отима ко стигне, а плаћа једино и увек народ. Да ли још неко види у потресним сликама „Тужне Мораве” (видео) у шта се претворила некадашња Србија? Проблем није само у кварној власти и профитерским политичарима, напомиње Драгослав Павков, већ и у систему који је народ издресирао да сопствену земљу третира као ђубриште.

„Америка (је) своју најхуманију интервенцију извршила на брачном пару Драшковић. Ову живописну заједницу заглављену у политичком мартијархату...САД су успешно и експресно, не проливајући при том ни кап крви, превеле у најмодернији вид либералне демократије, онај у којем је увек у праву само Вашингтон”.

Овако почиње изванредан есеј Миодрага Зарковића, „ Западу ништа српско”. Зарковић закључује да се узалуд сви невладници и жутократе труде око Империје, она нас овакве једноставно неће. Да ли зато што боље од нас знају да у себи - колико год се самопонижавали - ипак носимо вирус слободе или због нечег другог, није толико ни важно.

Велика је иронија историје да је америчка Империја од својих некадашњих архинепријатеља у потпуности преузела манир управљања поданицима (као што описује професор Гордон Бардош). И не само то, већ и некадашњу лењинистичку матрицу етничке политике, која је на нашим просторима деценијама била прожета од хапсбурга наслеђеном србомржњом (Батаковић).

У пројекту расрбљавања српске северне покрајине сигурно има и хапсбуршког злопамћења и империјалних жеља да се Србија сведе на границе које је 1941. нацртао Хитлер. Уосталом, зар „пројект Војводина” није ономад најавио немачки амбасадор Цобел?

Како се у пракси врши „војвођанеризација” становника северне покрајине пишу у најновијем издању Печата, Љиљана Богдановић и Остоја Симетић.

Хитлеров тријумф у априлу 1941. био је - у историјским појмовима - кратког даха. Четири године касније, од његове војске, хиљадугодишњег Рајха и њега самога није остало ништа. Нама је, нажалост, ослобађањем од немачке окупације стављена оглавина, да не видимо изван задатог оквира. Зато је и требало толико дуго да се закључи очигледно: да би се спасила Србија, потребно је укинути Војводину.

Мирољубиво уклањање реметилачког фактора

У интересу бољег разумевања немачког напада на краљевину Југославију у пролеће 1941, прилажем превод релевантних одломака Хитлеровог говора у Рајхстагу, 4. маја 1941, поводом завршетка операција на Балкану. Енглески оригинал се налази у Хитлеровом историјском музеју и претпостављам да је веран немачком оригиналу. Превод и напомене су моји.

Говор почиње Хитлеровом тезом да је за рат у Европи одговорна „англо-француска завера против мира”, која је годинама гледала да њега и наводно мирољубиви Рајх нападне и уништи. Када је завршио са резимирањем кампања у Пољској, Норвешкој и Француској, Хитлер прелази на Балкан:

...Рајх се никада није ни у најмањој мери интересовао за унутрашња питања и територијалне проблеме у овим земљама из било којих себичних разлога.

С друге стране, Рајх се увек трудио да изгради и ојача блиске привредне везе са овим земљама. То није служило само интересима Рајха, већ и интересима ових земаља, у једнакој мери.

Ако су икада два привредна система у пракси употпуњавала једна други, то је случај са балканским државама и Немачком. Немачка је индустријска земља, која захтева храну и сировине. Балканске земље су пољопривредни произвођачи и немају сировина, али су им потребни индустријски производи. Није онда изненађење да је Немачка постала главни пословни партнер балканских држава. Ово је био интерес како Немачке тако и самих балканских народа.

На папиру ово звучи сасвим логично и нормално. У пракси, међутим, Хитлер је замишљао Балкан и исток Европе као колонијални посед Немачке, који би Рајху обезбеђивао сировине и радну снагу. Тај однос може се назвати многим именима, али никако „партнерским”.

Хитлер говор наставља урлањем о „демократијама зараженим Јеврејством" и инсистира да је однос према балканским државама био „партнерски” а не освајачки. Следећи релевантан одломак је рационализација напада на Југославију и Грчку, за који Хитлер (дабоме) тврди да су у ствари криви Енглези, а да се Немачка само бранила:

Дуче није тражио од мене да му помогнем ни једном једином немачком дивизијом. Био је уверен да ће наступањем повољних временских прилика његов став према Грчкој бити успешно закључен (Италија је напала Грчку у октобру 1940 - прев.). И ја сам био тог мишљења.

Концентрација немачких снага зато није била у функцији помоћи Италијанима против Грчке, већ превентивна мера против британских напора да се, под маском пометње коју је изазвао талијанско-грчки рат, потајно утврде на Балкану како би по моделу Солунског фронта из Светског рата могли да утичу на догађаје из тог правца, и понајвише у тај вртлог увуку и друге елементе.

Овај план се заснивао првенствено на две земље, Турској и Југославији. Али ја сам се још од доласка на власт трудио да баш са тим државама успоставим блиску сарадњу.

Београд је у ствари започео Светски рат. Али немачки народ, који је по природи спреман да опрости и заборави, није осећао непријатељство према тој земљи. Турска је била наш савезник у Светском рату. Несрећни исход тог сукоба је и њима био терет колико и нама.

Велики геније који је створио нову Турску је први поставио пример опоравка нашим савезницима, које је срећа у то време напустила а судбина им задала тако тежак ударац. Док је Турска, захваљујући практичном ставу свог руководства, сачувала независност у спровођењу својих циљева, Југославија је постала жртва британских интрига.

Већина вас, поготово моји стари партијски другови, зна какве сам напоре чинио да успоставим разумевање и пријатељске односе Немачке и Југославије. У складу с тим напорима је г. фон Рибентроп, наш министар иностраних дела, послао предлоге југословенској влади који су били до те мере изванредни и поштени да је чак и тадашња југословенска власт била заинтересована за тако блиску сарадњу.

Немачка није имала никакву намеру да започиње рат на Балкану. Штавише, била је наша искрена намера да колико год је могуће допринесемо решењу сукоба са Грчком на начин који би уважавао легитимне жеље Италије.

Дуче се није само сложио с тим, већ је дао пуну подршку нашим напорима да Југославију уведемо у заједницу интереса са нашим мирољубивим циљевима. Тако је и постало могуће да се југословенској влади предложи приступање Тројном пакту, који од Југославије није захтевао ништа а нудио је многе погодности.

Тако је 26. марта ове године у Бечу потписан пакт који је југословенској држави нудио најбољу замисливу будућност и могао је да обезбеди мир на Балкану. Верујте ми, господо, тог дана сам напустио лепи град на Дунаву истински срећан, не само зато што је скоро осам година међународне политике награђено, већ и зато што сам веровао да је можда у последњи час немачка интервенција на Балкану постала непотребна.

Све нас је изненадила вест о државном удару, који је извела шачица поткупљених завереника, догађај за који је британски премијер радосно изјавио да је тиме коначно остварио неки успех.

РАЗУМЕЋЕТЕ, ГОСПОДО, ДА САМ ИСТОГ ТРЕНУТКА КАДА САМ ОВО ЧУО ИЗДАО НАРЕЂЕЊЕ ЗА НАПАД НА ЈУГОСЛАВИЈУ. (урлање у оригиналу - прев.) Овакав однос према немачком Рајху је недопустив. Годинама смо правили споразум који је у интересу друге стране, а онда сазнали да је погажен преко ноћи, а да је одговор на њега било вређање представника немачког Рајха, претње нашем војном аташеу, повреда његовог ађутанта, малтретирање бројних других Немаца, материјална штета, терорисање немачких држављана и уништавање њихових домова.

БОГ ЗНА ДА САМ ЈА ХТЕО МИР. Али не могу а да не браним интересе Рајха оним средствима која су ми, хвала Богу, на располагању. У том тренутку сам спокојно донео одлуку знајући да делујем у складу са Бугарском, која је увек била постојана у својој оданости немачком Рајху, и исто тако оправданим бесом Мађарске.

Оба наша стара савезника из Светског рата морала су да овај чин схвате као провокацију, дело државе која је већ једном запалила читаву Европу и била одговорна за неописива страдања која су потом задесила Немачку, Мађарску и Бугарску. (толико о немачкој помириљивости и пријатељству - прев.)

Наређење које сам издао 27. марта Врховној команди немачке војске ставило је Армију и Авијацију пред велики изазов. Морали су да припреме нову кампању на миг руком...

БЕЗ ПРИЈАТЕЉСКЕ ПОМОЋИ МАЂАРСКЕ И ВЕОМА ЛОЈАЛНОГ СТАВА РУМУНИЈЕ БИЛО БИ ВЕОМА ТЕШКО ДА СЕ МОЈА НАРЕЂЕЊА ИЗВРШЕ У ТАКО КРАТКОМ РОКУ...

Хитлер овде звучи потпуно сумануто. С једне стране, куне се да је осам година предано радио на миру са Југославијом, од које није тражио ама баш ништа, а са друге стране из њега извире мржња према народу одговорном - по њему - за Први светски рат и страдање Немачке, Бугарске, Мађарске... Каже да од Југославије није тражио ама баш ништа, да није планирао интервенцију на Балкану - иако је напад на Грчку већ био испланиран, јер је било јасно да Мусолинијеве трупе нису у стању да се изборе са Грцима. Одакле му онда војска у Аустрији и Мађарској, кад наводно није било планова да пређу преко југословенске територије?

Сетите се да је Хитлер био опседнут реваншизмом за 1. светски рат, до те мере да је рецимо захтевао од Француза да потпишу капитулацију у истом железничком вагону у којем су Немци затражили примирје 1918. У том светлу његове прокламације о мирољубивости, опраштању и толеранцији према Србима могу бити само цинизам и најгоре лицемерје.

Говор се наставља причом о логистици напада на Грчку, где се Југославија помиње само као успутна станица. Хитлер се хвали веома малим бројем погинулих Немаца, великим губицима Енглеза и Грка (које Хитлер описује као храбре борце), и 313.864 заробљених војника и 6.198 официра „чисто српског порекла, без Немаца и неких других група”. Овакву сегрегацију су претходно Немци примењивали само на Јеврејима. Тешко је поверовати да је овакав однос последица искључиво Хитлерове увређености државним ударом 27. марта, а не мржњом према Србима која се вуче још од 1918. Уосталом, из следећег одломка се види шта Хитлер заиста мисли о Србима:

Последице ове кампање су изванредне. Имајући у виду да је мала завереничка банда у Београду поново (опет алузија на 1914. - прев.) била у стању да изазива проблеме у служби интереса ван континента, радикално елиминисање ове опасности значило је уклањање реметилачког елемента из целе Европе.

Важна речна саобраћајница на Дунаву је поново безбедна од саботаже, и саобраћај се већ у потпуности наставио.

Осим мале корекције граница, које су биле нарушене као последица исхода Светског рата Рајх нема посебних територијалних претензија у овој регији. Што се политике тиче, нас само занима очување мира у региону, док у привредном аспекту желимо да остваримо поредак који ће дозволити производњу добара и размену у интересу свих.

Међутим, у складу је са највишом правдом да се у обзир узму и интереси засновани на етнографском, историјским и привредним условима.

У пракси је ова последња реченица преведена у немачку окупацију Баната и дела Србије, мађарско анектирање Бачке и Барање, бугарску анексију јужне и источне Србије и стварање НДХ и Велике Албаније.

Да резимирам: према Хитлеру, за све су криви Енглези; Немачка се само бранила; зли Срби су опет хтели да запале целу Европу и нанесу „неописива страдања” мирољубивим Немцима, Мађарима и Бугарима, баш као 1918; Дунав је требало заштитити од некакве саботаже а немачку част од српског „тероризма”.

Тандара-броћ.