Сребреница, 15 година после

Данас је у источнобосанском Блајбургу одржан медијски спектакл који је за циљ имао потврђивање последњег преосталог мита о босанском рату деведесетих. Уз амбасадора америчке Империје и аустроугарског вицекраља у БиХ, циркусу у Поточарима присуствовали су и сатрапи разних балканских провинција, а међу њима и Србије.

Империји безгранично лојалан Борис Тадић положио је венац „невиним жртвама“, јавља РТС, описујући данашњи циркус дословно овако:

„У Меморијалном центру Поточари код Сребренице обележавa се 15 година од убиства више од 8.000 Бошњака, почињеног од стране припадника Војске Републике Српске у јулу 1995. године.“

Дакле, установљена чињеница, нема никаквог спора, све је јасно. Осим што, је ли, уопште није. Напротив.

Није спорна Тадићева мотивација да прихвати ову клеветничку оптужбу. Он већ годинама „чини све што може“ да угоди страним господарима. Фаустовски пакт који је с њима склопио прво га је довео до министарског, па до председничког места; додуше, наде да ће постати ЕУропски комесар за регију Донау-Маргус, онако без алтернативе, ипак су изневерене.

Како икоме може пасти на памет да свој народ прогласи геноцидним, на основу квази-пресуда једног квази-суда које са логиком (правном или обичном) немају ни најмање везе? Одговор можда лежи у томе што се Борис Тадић не сматра Србином, већ Југословеном. На то указује његова изјава у Поточарима, да признавањем Србима приписаних ратних злочина настоји да створи ситуацију у којој „ћемо моћи да пружимо руке једни другима и да наставимо да живимо као нормални људи, као што смо некада живели“. (РТС)

Он, ако хоће, нека сутра „нормално“ живи у Федерацији или Хрватској. Ако га не обесе о прву врбу, из силне жеље за „суживотом“ и помирењем.

Цинична манипулација

Сребренички „геноцид“ је најциничнија злоупотреба тог термина досад. За геноцид је потребна намера да се уништи национална, верска или расна група. Нема везе колико су у то убеђени босански Муслимани или западна јавност; не постоји нити један доказ да је било ко из војног или цивилног руководства РС имао намеру да уништи босанске Муслимане. Хашка инквизиција је ту намеру извела из наводног масакра - чије је постојање извела из списка несталих и исказа „сведока“ попут Дражена Ердемовића и Момира Николића. А он су, опет, говорили оно што су тужиоци хтели да чују. (Ердемовићев исказ, на којем се и данас заснивају пресуде Трибунала, детаљно је анализирао бугарски новинар Жерминал Чивиков, док је Николић отворено признао да је лагао, без последица).

У поруци Императора Обаме, коју је у Поточарима прочитао амерички амбасадор Чарлс Инглиш, наводи се да су у Сребреници „Убијени... људи који су хтели да живе и који су веровали у обећања међународне заједнице да ће их заштитити али били су препуштени самима себи“. (Бета) То једноставно није тачно. Војници УН су заиста штитили сребреничке цивиле, али је сасвим нереално и непоштено да се од њих тражи да заштите и 28. дивизију АРБиХ, под командом Насера Орића. Цивили који су се склонили у Поточаре остали су живи. Зато је чињеница да је меморијални центар „жртвама геноцида“ смештен баш у Поточарима свесна и цинична манипулација.

Император још каже и ово: „Овај злочин је натерао међународну заједницу да реагује и заустави масакр над цивилима у БиХ“. Опет неистина. Ем што никаква „међународна заједница“ не постоји, ем што је интервенција НАТО дошла тек крајем августа, после „Маркала 2“ у Сарајеву, ем што се у БиХ водио рат, а не „масакр над цивилима.“

Из овога је, међутим, јасно зашто се од Сребренице прави „геноцид над невиним цивилима.“ Прво, да би се оправдао рат који је режим Алије Изетбеговића водио за „суверену БиХ“ (а који и данас траје, непрестаним нападима на Дејтонски мир и РС). Друго, да би се оправдала интервенција САД и НАТО у догађаје на Балкану; тада је још било потребно да се америчком народу правда слање војске широм света, а то је било много лакше под паролом „заустављања геноцида“ него истином: „хоће нам се, може нам се“. Па ако геноцида нема, онда га је требало измислити.

Тако су борци 28. дивизије трансформисани у „невине цивиле,“ без обзира на три хиљаде подрињских Срба који су страдали од њихове руке у претходне три године. Извештаји западних медија који Сребреницу називају „највећим злочином после 2. светског рата“ - с намером да тиме призивају поређење Срба са немачким нацистима - упорно избегавају да кажу да је уопште постојала 28. дивизија и да се радило о наоружаним људима. Просечан конзумент западних вести замишља сцену достојну Спилберга, где крволочни Срби одвајају мушкарце и децу, ненаоружане цивиле, од жена и стараца у Поточарима, а онда их стрељају наочиглед свих, а посебно холандских УНПРОФОРаца. Није битно што то нема везе са истином - овакав опис служи сврси, па зато и мора да буде прихваћен као стваран.

Острашћене претпоставке

Прегршт чињеница о догађајима у јулу 1995. не иде у прилог хипотези о „геноциду“, од тога да су цивили у Поточарима безбедно евакуисани (какав је то геноцид где већина потенцијалних жртава бива поштеђена?), до тога да се број жртава ни дан-данас поуздано не зна, односно да није утврђен доказним поступком већ се о њему само износе острашћене претпоставке. Зашто је Насер Орић евакуисан из Сребренице у мају те године? Зашто је Сребреница напуштена малтене без борбе? Зашто 2. Корпус АРБиХ није учинио ама баш ништа да помогне Сребреници, или барем олакша пробој нападом на положаје ВРС? Неколико муслиманских званичника (нпр. Хакија Мехољић, Ибран Мустафић) отворено оптужује Изетбеговићев режим, па и њега лично, да је „издао“ и продао Сребреницу са намером да испровоцира војну интервенцију; то није никаква „српска пропаганда“.

Међу војском која је одбила предају и кренула у пробој према Тузли било је и цивила, али сама колона је, по међународном ратном праву, била легитиман војни циљ. Сведочења и извештаји преживелих муслиманских бораца јасно показују да су у путу трпели стравичне губитке од мина и артиљерије, у борбама, од глади и изнемоглости. Да ли су ти људи жртве „геноцида“? Тешко.

Јасно је, дакле, да су Муслимани и њихови спонзори из тзв. „међународне заједнице“ од трагичне погибије војске у повлачењу пропагандом направили „геноцид“ над недужним цивилима. Срби су се од ове оптужбе углавном бранили ћутањем (што је на Западу схваћено као доказ кривице), навођењем броја Срба које су побили Орићеви борци (као да је то ваљано оправдање), или довођењем у питање броја наводних жртава - што је дочекано као „негирање геноцида“. Основна логика налаже да онај који износи оптужбу за геноцид - најтежу категорију злочина у међународном праву - то мора да докаже без икакве сумње, а не да се ослања на осећања, убеђења и претпоставке. Зашто би Срби морали да доказују да нису криви? Зато што је у медијима створена претпоставка да јесу. Али то онда нема никакве везе са судом и правдом - баш као ни Хашки Трибунал.

Фиктивни и стварни злочин

Покушаји да се Србима налепи етикета геноцидног народа, описивањем сребреничке трагедије као геноцида, свакако да имају политичку позадину. Функција им је да муслиманску страну у сукобу прикажу као апсолутну жртву и праведника, да оправдају интервенцију НАТО на Балкану, али и да оперу репутацију стварних виновника стварних геноцида, од Немаца преко хрватских и муслиманских Усташа и Ханџар-дивизије. Срби заиста нису криви за оно за шта их оптужују. Али постоји злочин који се десио, и постоји кривица, која ВРС и Србима као народу сигурно не служи на част.

Наиме, међу извештајима о пронађеним посмртним остацима постоје 442 аутопсије особа које су пронађене везаних руку или са повезима преко очију. Ово су скоро сигурно жртве стрељања. А стрељање ратних заробљеника је ратни злочин. О томе нема спора. Нема везе што је руководство РС и ВРС јасно наредило да се према заробљеницима поступа хумано и по конвенцијама. Да ли је ико после тога кажњен због непоштовања наређења? Ако јесте, онда то није познато широј јавности. А ако није, зашто није?

Вековима су међу српске врлине убрајани и јунаштво и чојство: заштита себе од другога, али и другога од себе. У случају стрељаних Сребреничана - па нека су, аргумента ради, све до једног то били људи одговорни за Кравице или Скелане или било који други подрињски покољ - није било нимало чојства. И то је стварна љага на српском образу, због које него мора да одговара. Сасвим је могуће да су стварни кривци за то остали на слободи управо због хајке која се дигла на целокупно српско војно и политичко руководство, али и српски народ уопште, због измишљеног геноцида у Сребреници.

Спектакл у Поточарима, измишљени геноцид (који до апсурда доводи дефиницију самог појма), спомен-центар на погрешном месту, где су укопани и људи који са ратом или јулом 1995. немају никакве везе - ништа од тога не доприноси ни истини ни правди. Напротив, служи да учврсти убеђење босанских Муслимана да су они апсолутне и праведне жртве и да су им Срби, Хрвати и свет због тога дужни - прво целу БиХ, а онда шта год замисле. Али, они Срби који на неосноване и тешке оптужбе узвраћају спомињањем сопствених жртава и ћутањем о стварним стрељањима не понашају се нимало другачије од Хариса Силајџића, који тврди да ништа што су Муслимани урадили не може да буде злочин јер су се они „само бранили“. То је иста она квази-логика коју упражњавају судије Хашког трибунала и портпароли НАТО или Стејт департмента: „нама“ је све дозвољено, а „њима“ ништа.

Лицемерје

Баш због тога са презиром гледам на изјаву вицекраља „међународне заједнице“ за БиХ, Валентина Инцка (истог оног који је писао предговор хагиографији Алије Изетбеговића), који је јутрос поручио онима „који негирају геноцид“ да нису део ове цивилизације (Бета).

Које цивилизације, Herr Инцко? Ове што од једног стварног злочина прави фиктивни, јер стварни није довољан да послужи циљу? Ове што безочно лаже, крши законе и немилице убија када јој то одговара, а онда прича приче о истини, правди и кажњавању туђих „убица“? Ове што је до те мере заборавила Свето Писмо (или га прогласила увредљивим и дискриминаторским) да не види балван у свом оку, али зато измишља ивере у туђем? Тој и таквој цивилизацији и нећу да припадам. Нити она може дуго да потраје, ако се ослања на такве лажи и лицемерје као што је „геноцид“ у Сребреници.

Погрешна питања

Један мудри амерички мислилац (има и таквих, дабоме) рекао је једаред да се заблуде најлакше узгајају не тако што се деца уче погрешним одговорима, већ тако што се уче да постављају погрешна питања.

Тога сам се сетио читајући јучерашњи приказ једне књиге која би сама по себи требало да буде занимљива и поучна: Срби у Хрватској 1918 – 1929, аутора Софије Божић (Институт за новију историју Србије, Београд, 2008). Писац приказа, Глигорије Тодоровић, за књигу каже да је „најуспешније написано дело о историји Срба у Хрватској“.

Софији Божић свака част и дужно поштовање на историјско-научном раду који је уложила у ово дело. Али ма шта у књизи писало - а у приказу је наведено доста занимљивих и релевантних ствари - никако не могу да пређем преко наслова, који ми смета да се сложим са Тодоровићевом квалификацијом.

Наиме, о каквој „Хрватској“ може да се пише у периоду од 1919. до 1929, када такво нешто уопште не постоји!? У том временском распону постоји само и једино Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, која је тек 1929 (дакле, на крају периода обухваћеног књигом) преименована у Краљевину Југославију. У том периоду не постоје ни „Хрватска“ ни „Босна и Херцеговина“, ни Словенија, ни Македонија, ни Црна Гора - али ни Србија. Држава створена 1918. не познаје такве политичке поделе; оне су настале тек 1941. и после.

Ако Божић мисли на данашњу Хрватску, онда је то друга ствар - али тај појам је тешко примењив на било шта пре 1939, када је успостављена Бановина Хрватска споразумом Цветковић-Мачек. Значи, не може се применити на период обухваћен књигом. То је исто као да се пише о историји „Француске“ под римском управом, на пример. Потпуно бесмислено.

О каквој „Хрватској“ може да буде речи када се говори о историји Срба на просторима западно од Дрине и Дунава? Средњевековну хрватску краљевину освајају Мађари 1097. Простор историјски познат као „Хрватска“ протеже се од Загорја до ријечког залеђа. На западу је Славонија, на југу Далмација, а остало је Војна Крајина - територије насељене претежно Србима. Ово чак признају и данашњи аутори хрватске повијести на Википедији:

Територије Хрватске означене црвеном бојом (Википедија)

Дубровник је био независна република до почетка 19. века, када га осваја Наполеон, а после предаје Аустрији.

И у Аустро-Угарској је простор данашње хрватске државе био подељен на подручја под мађарском (Хрватска, Славонија, Крајина, Срем и Барања) и аустријском управом (Истра, Далмација, Дубровник). Ова подручја се обједињују тек 1918, колапсом Аустро-Угарске, и то баш у данашњим Хрватима мрској краљевини која ће 1929. добити име Југославија. Тек тада почиње њихово глајхшалтовање у хомогени етнонационални простор - пројект у којем за Србе апсолутно нема места. И то је, чини ми се из приказа, заиста и документовано у књизи Софије Божић.

Али, пристајањем на употребу појма „Хрватска“ за територије које у датом распону то нису биле - већ су то постале касније - Божић уноси пометњу. Да ли то она само констатује да је тај процес етнодржавне генезе сада већ увелико окончан, па да се према њему треба поступати као непобитној чињеници? Или се можда ради о одређеној аљкавости, где се лакоће објашњавања ради унапред великохрватском државном пројекту признаје успех и легитимитет? У том случају, историјска обрада Срба који су на тим просторима живели неколико векова, а сада - захваљујући баш успостављању хрватске државе - ту више не живе, представља бесмислено претурање по костурници, лишено сврхе и пијетета.

Немам никакве сумње да је Софија Божић детаљно истражила историју Срба на простору који погрешно описује као „Хрватску“, у периоду 1919-1929. Али зашто се ограничити на само тих десет година? Срби су на тим просторима живели стотинама година раније, као и још неколико деценија потом. Како „најуспешније написано дело“ о Србима у „Хрватској“ може да се не бави ни њиховим насељавањем на те просторе, ни геноцидним истребљивањем с њих? Антички кипари су веровали у принцип pars pro toto, односно да делић представља целину, али тешко је рећи да је период 1919-1929 репрезентативан за целокупно битисање Срба западно од Дрине и Дунава. По чему?

Зато ћу пре да посегнем за примерком недавно објављене књиге Срђе Трифковића, „Крајишка хроника: Историја Срба у Хрватској, Славонији и Далмацији“. Не само зато што коректно географски идентификује просторе на којима су донедавно живели Срби, већ и зато што се бави целом причом, од почетка до (да ли коначног?) краја.

По заслузи

Иако се у једном тренутку чинило да ће „Бели орлови“ моћи да остваре одличан резултат на мундијалу упркос лошем старту против Гане, утакмица са Аустралијом је распршила те наде.

Таман сам се био спремио да кажем како је ово можда резултат захтева из Београда да се обезбеди пролаз Немачке и Гане - јер забога, у супротном би неко негде могао да Србију оптужи за „расизам“ и „национализам“ - али сам онда схватио да то не би било сасвим фер. Барем према фудбалерима и селектору Антићу; нисам први коме је пала на памет могућност да је победа над немачком могла да успаничи жутократе. (Успут, кад људи више не могу да разликују надреалистичку сатиру од стварности, крајње је време да се схвати да са стварношћу нешто озбиљно није у реду.)

Препоручујем, међутим, осврт Александра Павића на Видовдану данас, у којем се оправдано пита: „...с којим правом данашња Србија треба да очекује да јој фудбалери дају више од онога што је заслужила?“

Дабоме да се могло боље - али зашто тако да се размишља само када је у питању фудбал, а у држави се толерише какистократија?

Уосталом, она победа над Немачком је можда слађа и од освојеног пехара. Бар мени.

Презирање патриотизма као грађанистичка врлина

Пошто не читам Данас (лист невладника, жутократа и острашћених грађаниста), промакао ми је есеј Алексе Ђиласа од 15-16 маја о Слободану Инићу. Не верујем ни да би ме претерано занимао, искрено говорећи, да се поводом њега није повела полемика о књижевнику Бориславу Пекићу.

Одговарајући Маринку Вучинићу са НСПМ, Ђилас осликава Пекића као острашћеног националисту приврженог олигархији и поштоваоца Милана Стојадиновића (којег Ђилас карактерише као фашисту). И баш када сам био спреман да целу полемику отпишем као надгорњавање салонских интелектуалаца о стварима које су потпуно небитне, наиђем на коду Ђиласовог текста, у којем се Пекић описује као помагач Слободана Милошевића.

Ђилас не користи Лењинов израз „корисни идиот“, али је очигледно да управо то подразумева, када каже:

Пекић је често, без имало дилеме и на врло оштар начин, пропагирао управо оно што је Милошевићев режим говорио и радио. Наравно, његови текстови су вешто писани, хумор лепршав, али то ипак ништа не мења на суштини његових порука.

Тако је Пекић говорио како Србија нема ниједан прави атрибут суверености и Војводина је од ње независна колико и Мозамбик, а српска комунистичка власт била је на Косову увек уз Албанце и против Срба. Он с поносом каже како се у Енглеској у њему „рађа родољуб, па - чему крити - и националист“ и тврди: „Ниједан британски извештач не јавља да се у тој српској провинцији, настањеној управо стога претежно Албанцима, над Србима врши геноцид.“ Доследно овим ставовима, Пекић ће се 7. јуна 1990, у свом говору у Месној заједници Стари Град, заложити за „бескомпромиснији“ национални програм, посебно за укидање аутономије Косову, и обећати: „Вратићемо нашем народу бестијално оспорену светлу историјску традицију.“

Да додам како је Пекић писао да за Србе конфедерализам значи претварање Срба ван Србије у обесправљене националне мањине и да су Македонија и Босна и Херцеговина вештачке творевине. (Пекић чак подсмешљиво пише: Босна & Херцеговина.

Е овде би сваки нормалан човек требало да застане и упита, „Па добро, Алекса, али шта је од овога спорно?“ Заиста, шта?

Зар се покрајине нису понашале као државе? Зар СР Србија (тј. УжаС) није тек уставним реформама које је покренуо Милошевић добила једнак статус са осталим републикама СФРЈ? Зар би доминација Шиптара на Космету била могућа без активне подршке комуниста у Београду? Па Милошевић је и имао огромну подршку народа у њиховој смени баш због те кукавичко-повлађивачке политике.

Зар српску историјску традицију заиста нису оспоравали, почев од вулгарних нео-усташких, нео-балистичких и исламистичких пропагандиста, преко западних навијачких медија, све до самих жутократа?

Зар се Србима западно од Дрине није десило управо оно на шта је Пекић упозоравао: прво су сведени на статус обесправљене мањине, а онда и физички истребљени (у данашњој Хрватској).

Зар БиХ није вештачка творевина? Могло би се расправљати надуго и нашироко о томе да ли је Македонија била вештачка држава од 1944. наовамо, али она то сигурно јесте од 2001, када је под притиском НАТО и ЕУ Скопље капитулирало пред албанским терористима.

А кад смо већ код тога, британски (и не само британски) новинари су заиста ћутали о геноциду над косметским Србима, како тада, тако и од 10. јуна 1999 наовамо. Не, за њих су масовни прогон, покољи, пљачка и систематско разарање црквене и културне баштине били тек „осветнички напади“ и „сукоби“, док је погром из марта 2004. на очиглед целог света проглашен крунским аргументом за успостављање „Независне државе Косова“.

Дакле, да ли Алекса Ђилас оспорава било шта од овога као неистину? Или је по њему то аутоматски неистина зато што је тако „Милошевићев режим говорио и радио“? То је, онда, савршена илустрација начина размишљања о којем сам писао у „Логици раздора“.

Посебну пажњу завређује цитат да се Пекић сматрао родољубом, па чак и националистом. Аха! Али... где је ту проблем? Само у Србији је данас патриотизам мана, а родољубље грех. Сви остали народи, од Хрвата до Американаца, „Бошњака“ и „Косоваријанаца“, па до тамо неког племена Угди-Бути (да не буде забуне, поптуно измишљеног) са Папуа Нове Гвинеје чија је основна културна вредност канибализам (и то мора да се толерише, је ли, у име толеранције) - сви они имају право на свој идентитет, да на тај идентитет буду поносни, и да га испољавају. Поготово ако би то икако могли да ураде на штету Срба и Србије. Али Србима је сваки идентитет, сваки понос, свако достојанство најстроже забрањено. Могли би Угди-Бути да се увреде па да нас не поједу.

Свако ко се супротстави овом апсурдном двоструком мерилу бива обележен етикетом „националисте“ и то га аутоматски дезавуише у очима модерних, проЕУропских, либерал-демократских, космополитски прогресивних грађаниста (тј. читалаца Данаса). За њих је одбацивање патриотизма највећа мудрост, а самомржња највећа врлина.

У том контексту треба посматрати Ђиласову полемику о Пекићу. Уопште се не ради о обичном салонском трачању, већ нечему много опаснијем. Реч је, наиме, о целом једном процесу, који је Слободан Антонић пре неки дан описао као „машину за прљање“: у режији невладничко-грађанистичких медија попут Данаса, Бетона (тзв. културног додатка наведене новине), Пешчаника и е-новина, баца се блато на све и свакога ко се усуђује да у свом културном стваралаштву има ичега националног. Српског, дабоме.

Усуђујем се да кажем да је највећа трагедија Срба што се после свега кроз шта је тај народ прошао у историји овакво размишљање не само толерише, већ данас представља идеологију власти у земљи Србији. Ако се тој идеологији не стане у крај, не само да неће бити боље будућности, у ЕУропству или ван њега, већ неће више бити ни Срба.

1:0

После фијаска са Ганом, изгледало је да ће Бели Орлови морати да се задовоље пласманом на Мундијал, а Србија навијањем за Јанезе у даљем току такмичења. А данас?

Немачка је била фаворит. Не само зато што је пре неки дан уништила Аустралију 4:0, већ и зато што је теутонски тим традиционално доминантан у фудбалским утакмицама (кад већ није у ратовима). Коментари на званичној страници (Fifa.com) одражавали су такво убеђење:

„Немачка сада много јака а овај тим способан за све! ÜBER ALLES DEUTSCHLAND! Предвиђам: 3:0 за Немачку, ( Podolski, Podolski, Özil)!“

„Немачка може да победи са играчима са клупе. Опет 4:0“.

Кад оно - цврц! Чак се чини да је у питању била космичка правда, па су сада Немци играли са 10 играча (као Србија против Гане), а Стојковић је одбранио једанаестерац (као што није против Гане). И то баш Подолског.

Питам се како је на вест реаговала квислингократија. Да ли су помислили, „Јао, глупи фудбалери, сада нас Немци никада неће пустити у ЕУропу“? Или су почели да праве планове како да ову победу представе као тријумф ЕУроатлантског пута без алтернативе? А можда су остали затечени и узнемирени симболиком да је земља која се под њиховом жутовладом само сагиње и повија и пузи, ипак неочекивано победила. Шта сад?

Израел, Хамас и ми

Нисам осећао посебну потребу да коментаришем догађаје од пре две недеље, када је израелска морнарица зауставила „хуманитарни“ конвој бродова који се упутио према Гази. Али изгледа да се тај сукоб дотакао наших простора, хтели ми то или не.

Слободан Дурмановић је прошлог уторка у Новом Репортеру писао о про-хамасовским демонстрацијама у Сарајеву (на којима се појавио и Бакир Изетбеговић). Пренесен на НСПМ, текст је изазвао бројне реакције, најчешће по ушанченој матрици: с једне стране су биле безусловне присталице Израела, а са друге идентично некритички симпатизери „јадног палестинског народа“. Било је ту и антисемитизма и свачега нечега још.

Поимање блискоистичног сукоба на нашим просторима обликовано је вишедеценијском политиком Титове власти. Присетите се да је један од оснивача несврстаних 1961. са Титом био и египатски председник Насер - коме „несврстаност“нимало није сметала да од СССР прима оружје и војне саветнике у рату против Израела. Није тајна ни да је Титова Југославија дуго подржавала арапске земље у том конфликту. Будући да још увек кубуримо са толико наслеђа титоизма, не изненађује да је рефлексна подршка „нашој палестинској браћи“ и даље присутна код многих.

Проблем је само што „арапска браћа“ ово што се дешава на нашим просторима посматрају углавном као сасвим оправдани џихад против „злочиначких српских неверника“. Ево шта је, на пример, у октобру 2000. рекао Абу Хамза ал-Масри, исламски проповедник који је тренутно у британском затвору због подстицања на тероризам:

„Крв (жртвеног) јагњета, Србина, Јеврејина, сваког непријатеља Алаха... врло је скупоцена“.

Срби су, дакле, раме уз раме са Јеврејима на списку „непријатеља Алаха“. Тек да се зна.

Флотилу која је, веле, довозила хуманитарну помоћ у Газу организовала је турска „хуманитарна“ организација која је ономад створена зарад помоћи „невином народу у БиХ“ (зна се којем) а потом у БиХ доводила муџахедине и оружје.

Иако је Израел окупирао Газу 1967, са те територије се једнострано повукао 2005. године. Од тада је тамо на власти (изабран демократскије од београдске жутократије) Хамас, покрет који у својој повељи као свети циљ нема ни слободу ни људска права, већ уништење „ционистичког ентитета“ и јеврејског народа. Хамас и дан-данас организује самоубилачке нападе на Израел и ракетама гађа израелске цивиле. У том контексту треба посматрати израелску блокаду Газе, шта год ми о њој мислили.

Не треба, наравно, да се сврставамо ни на чију страну (осим своје сопствене - а о томе имамо штошта да научимо, чини ми се), али треба да нам буде занимљиво што се исти људи служе истим језиком и триковима када данас нападају Јевреје и Израел, каквим се већ годинама служе да нападају Србе, Србију и Српску. Није Дурмановић измислио ту паралелу - она постоји, ко има очи да види.

То свакако не значи да треба да се поистовећујемо са Јеврејима; околности Србије и Израела су умногоме другачије, понајвише што се тиче односа са САД. Али када се људи попут Бакира Изетбеговића или сарајевског имама и бившег (?) муџахедина Незима Халиловића Мудериса поистовеђују са Хамасом, онда то итекако постаје наш проблем.

Хашка логика против истине

Прошлог четвртка, 10. јуна, Хашка инквизиција изрекла је пресуде у још једном политичком процесу, осудивши 7 бивших официра ВРС за „геноцид“ у Сребреници. Вест је, дабоме, ударена на сва звона, као још један наводно неприкосновени и необориви доказ да се у Сребреници десио „најгори злочин после 2. светског рата“ где су зликовачки Срби, је ли, намерно побили преко осам хиљада невиних цивила.

Али има неко на овом свету који не узима саопштења за штампу Хашког Трибунала здраво за готово, и пажљиво чита шта у ствари у тим пресудама пише: гомила глупости, измишљотина, ничим поткрепљених претпоставки, и „логике“ које би се постидели пропали студенти права.

Како објашњава Стефан Каргановић из Историјског пројекта Сребреница, и ова пресуда се заснива на сведочанству Дражена Ердемовића. Овај „крунски сведок“ Трибунала је под заклетвом изјавио да је стрељању муслиманских заробљеника присуствовао један потпуковник. „Судије“ Трибунала онда констатују:

„Већу није било предочено присуство неког другог потпуковника у Пилици у том периоду. С обзиром на то, веће стаје на становиште да на основу изнетих доказа нема другог разборитог закључка осим да је потпуковник, кога је Ердемовић видео на војној економији у Брањеву и у Пилици 16 јула био Поповић“. (пресуда, параграф 1134)

Погледајте „логику“: Ердемовић каже да је ту био неки потпуковник. То мора да је истина. Гле чуда, Поповић је потпуковник. Значи, он мора да је тај. Али зашто онда Ердемовић није препознао Поповића? Е, Хашке „судије“ све знају:

„...веће сматра да с обзиром на трауматичне околности под којима је Ердемовић упознао Поповића и на проток значајне количине времена од тада, неспособност Ердемовића да Поповића на отографијама препозна не изазива разбориту сумњу у закључак које је веће извело, да је човек кога је Ердемовић 16 јула видео у Пилици заиста био Поповић“. (параграф 1135)

Значи, ако чињенице не одговарају жељеном сведочењу, утолико горе по чињенице. Ако доказа нема, судије их напросто измисле, и њима доста.

Вреди поновити и овом приликом да овакво понашање није неочекивано. Трибунал је првенствено политичка институција, која нема легитимитет нити делује унутар признатог оквира међународног права (већ сама пише своја правила, прописе и законе). Функција Трибунала је да редефинише југословенске ратове као „великосрпску агресију“ а да осудама целокупног државног, политичког и војног врха Срба (било у самој Србији, било на територији данашње БиХ и Хрватске) српском народу наметне колективну кривицу за измишљени „геноцид“ на балканским просторима. Тиме се амнестира не само злочиначко понашање других зараћених страна, већ и злодела која су починиле европске земље, САД, УН и НАТО. Наметањем „геноцидности“ Србима неутралишу се оптужбе за стварни геноцид почињен у периоду 1941-45 на просторима НДХ, а релативизују се и злодела нацистичке Немачке у том периоду.

Држава Србија, чак и да њене власти то желе, не може да се одупре овом клеветничком пројекту, јер се не усуђује да Трибунал јавно прогласи оним што заиста и јесте: политичко-пропагандном агентуром, која не само да са правдом нема никакве везе, већ нема апсолутно никакав легитимитет да суди било коме. Дакле не само Србима, које колективно терети за измишљотину преузету из нацистичких памфлета четрдесетих, већ ни починиоцима злочина над Србима (које, када и буду за нешто оптужени, обично осуде симболично или никако, тек имиџа ради).

Једини начин борбе против ових систематских клевета је управо ово што ради Историјски пројекат Сребреница: разоткривање голотиње хашког цара. Трибунал и његови спонзори успели су да обману милијарде људи да се ради о легитимној институцији која суди по праву и правди. Ако се покаже да је то једна велика лаж - а ево, читањем самих пресуда то постаје више него јасно - онда је то победа за истину, ма колико мала. Корак по корак, једнога дана биће и велика; ни Трибунал ни његови спонзори неће харати светом довека.

Следећи корак је већ припремљен: монографија „Сребреница: деконструкција једног виртуелног геноцида“. Битка за истину није готова; она тек почиње.

Нови изглед

Будући да Сиви Соко постоји већ пет и кусур година, искористио сам прилику да мало модернизујем изглед. Надам се да ће нови прелом бити прегледнији.

Садржај, дабоме, остаје исти. Камо среће да је могуће променити власт и систем овако брзо и једноставно...

Холивудизација

Читајући вести из света технологије на интернет порталу магазина Wired, видех јуче вест да се појавио лажни трејлер за „живу“ верзију прошлогодишњег анимираног филма Алексе Гајића, Technotise: Edit i Ja. Аутор лажњака је Џерон Питс, видеограф из Тексаса познат по прошлогодишњем трејлеру за филм о суперхероју „Зеленом фењеру“ (Green Lantern). Али, док је „Зелени фењер“ био Питсов аматерски пројект, рекламни лажњак за Technotise је урађен по наруџби Скота Гласголда, власника - како наводи Wired - права на амерички римејк српског филма.

Састављен од снимака из разних научнофантастичних филмова, са Милом Јововић у улози Едит, трејлер је привукао пажњу Лете Калогридис, продуцента прошлогодишњег хита Аватар. Могуће је, дакле, да ће Американци у догледно време да сниме римејк Technotise, по свом укусу.

Добра вест? Нипошто. Не знам какву зараду Гајић и екипа могу да очекују од евентуалног америчког римејка (тј. шта су уговорили са Гласголдом), али могу са поуздањем да тврдим да ће са уметничког становишта резултат бити очајан.

Упркос на сав глас прокламованој посвећености „разноликости“ (diversity) и културном „лонцу за топљење“ (melting pot), америчка публика ретко има прилику да види инострана филмска остварења. Ту и тамо се поткраде понеки кинески еп или француска љубавна прича, погледа се међународни кандидат за Оскара, а постоји и сегмент тржишта за јапанска анимирана остварења, али то је то. Све остало се „адаптира“ и американизује - по правилу, лошије од оригинала.

Ево само неколико примера. Француска комедија „Посетиоци“ (Les Visiteurs, 1993) је била пресмешна. Амерички римејк (Just Visiting, 2001) је био потпуна пропаст. Нема везе што су Жан Рено и Кристијан Клавије репризирали своје улоге из оригинала; премештањем догодовштина француског витеза и његовог слуге (који магичном грешком из 12. века путују кроз време у 20. век) из Француске у Чикаго (!), нешто је „изгубљено у преводу“ .

Бесонов „Такси“ (Taxi, 1998), један од најуспешнијих француских филмских серијала (снимљена су два наставка) новијег времена, претворен је у бљутави и „бескрајно идиотски“ амерички филм истог имена 2004. Мада је филм зарадио сасвим пристојне паре, биће да је за то заслужан пре свега шарм главне глумице.

Још један пример је „Несаница“ (Insomnia), норвешки филм из 1997. обрађен и американизован 2002. Џабе су им били и Ал Паћино и Робин Вилијамс. Иако се свидео критици, амерички филм је значајно одступао од оригинала.

По правилу, инострани филмови и серије се прилагођавају америчком тржишту убацивањем стереотипа и клишеа који су небројено пута тестирани на биоскопској публици: лепе жене, симпатични протагонисти, срећан крај. Ако се ради о хумору, онда он мора да буде физичког карактера (за разлику од, рецимо, француског или британског хумора, који више зависи од контекста и игре речима). У европским и азијским филмовима увек има више секса него насиља; у америчким верзијама је та пропорција обрнута. И тако даље.

Свакако да је посматрачу извана јасно да су оваква очекивања америчке публике и сама производ вишедеценијског рада Холивуда. Могу продуценти да се правдају колико год хоће да „нуде оно то публика тражи“ - публика то тражи јер не зна да има другачије. Баш зато што „преводи“ не остављају места за оригинале...

Није претерано тешко да замислимо како би отприлике изгледала „На Дрини ћуприја“ у Кустуричиној режији. Али ако би којим случајем Американци одлучили да направе своју верзију филма, будите убеђени да би се ту нашла бар једна „снажна, независна“ плавуша, пуцњава (или мачевање), потере на коњима, вероватно нека прича о изгубљеном везировом благу... Другим речима, уместо Андрићеве драме о мосту и људима, најобичнија акциона авантура. Нобеловац? Ма ко га шиша! Публика хоће експлозије!

Можда овакав приступ најбоље објашњава линију коју су почетком деведесетих заузели амерички медији (од Си-ен-ена надаље) о сукобима у Југославији, а које се грчевито држе и данас. За њих је то црно-бела прича о геноцидним агресорским злочинцима (тј. Србима) и њиховим невиним, племенитим жртвама (Хрватима, „Бошњацима“ и „Косоварима“), и ту нема и не може било шта да се дода. Све мора да се уклопи у шаблон; оно што одудара се или игнорише или искривљује.

Постоји чак и цели поджанр у филму и телевизији који ратове на Балкану користи као позорницу за холивудске акционе драме. Писао сам о примерима тог поджанра још давне 2002, у тексту „Слике вредне 1000 лажи“ (неко је то превео и поставио на Beograd.com), али му нисам дао име. Тај пропуст је недавно исправила група филмских критичара, која је том феномену посветила нови блог, Chetnixploitation.

Најновији пример који наводе је немачки филм „Der Sturm“ (о којем сам већ писао, на енглеском, у фебруару прошле године). Преведен на енглески као „Storm“ (Олуја), филм се бави јадном тужитељком Хашког трибунала која покушава да осуди српског злочинца (зар има других?) за масовна силовања у БиХ, али је у томе спречавају покварене хашке судије и зли србонационалисти. Дакле, иако је реч о немачком остварењу, сви његови елементи су чисти Холивуд.

Све би то било смешно и жалосно да није до крајности злонамерно. Наиме, овај фиктивни сценарио, за који немачки режисер Ханс-Кристијан Шмид тврди да је инспирисан стварним догађајима у Хагу, апсолутно не одговара нити једном суђењу српским оптуженицима - али се итекако поклапа са елементима суђења Насеру Орићу или Рамушу Харадинају. Само, сумњам да би Шмид могао да сними такав филм, чак и да је хтео (а није). Просто речено, од правила нема нема одступања: у балканским ратовима, кривци и злочинци су само, увек и једино Срби. А да све буде још одвратније, филм има исти наслов као и највећа операција етничког чишћења из балканских ратова, у којој је 1995. уништена РСК. Тако су Срби по други пут постали жртве „Олује“.

Зато ми се све нешто чини да када холивудски агенти, продуценти, сценаристи и скрипт-доктори заврше са адаптацијом Гајићевог анимираног филма, од Едит Стефановић и њених авантура у Београду 2074. неће много остати. И то ће бити мање-више типична демонстрација како се Америка односи према култури из иностранства.

За то време ће амерички филмски критичари наставити да кукају како више нигде нема нових, свежих идеја. Има, само они то не знају, нити могу да знају - управо захваљујући холивудским „преводима“.

Логика раздора

Једна од последица вишедеценијског испирања мозга Србима (које је, спојено са плански извршеним мучењем, довело до феномена самомржње) је и сумњичавост, да не кажем параноја, која се уврежила у народу. Никоме се не верује. У свему се види завера, тајни план, превара.

Завера, дабоме, има - али најчешће стварне завере немају никакве везе са оним што чаршија прича. И није параноја ако нас заиста прогоне и сатанизују. Али та подозривост, која би била позитивна ствар да је барем у стању да нас учини имуним на свакојаке лажове, преваранте и демагоге, у ствари није донела ништа добро. Јер још увек има и превише људи који се куну у Броза, који верују у Тадићева обећања о „и Косову и ЕУропству“, који верују било чему што каже Млађан Динкић. Али зато виде УДБУ под сваким креветом, агенте ЦИА у сваком тексту, Сороша у свакој организацији...

Није ми намера да у овом тексту разлучујем завере од чињеница; о том потом. Понудићу, међутим, аргумент да је нешто друго одговорно за толико распрострањено неповерење, неслогу и раздор међу Србима уопште, па и онима родољубивог кова. Ради се, наиме, о искривљеној логици.

Постоји категорија логичке грешке која се зове argumentum ad hominem (лат. - аргумент према особи). Под њим се подразумева да се однос према неком ставу доноси основу особе која је став изнела, а не на основу самог става. Односно, није битно шта је речено, већ ко је то рекао.

Ово је уско повезано са појавом „постмодерног“ морала, исто тако заснованом на идентитету. Тако убијање није злочин ако то радимо „ми“, али је апсолутно неопростиво ако то раде „они“. Управо су по оваквој логици Срби сатанизовани деведесетих.

Илустративан је пример уништења Републике Српске Крајине, када је амерички амбасадор у Загребу инсистирао да то што ради хрватска војска није етничко чишћење, јер се то тако зове само када су починиоци Срби! Када српска војска и полиција употребе силу против терористичке организације у сопственој земљи, онда је то „агресија“ и „кршење људских права“, али кад САД нападну земљу са друге стране света под (фалсификованим) изговором да се тиме боре против тероризма, онда је то мировна акција и ослободилачка мисија, је ли. И тако редом.

Напоменуо бих да ова логика важи и за невладнике у Србији, иако би се на први поглед чинило супротно. Наиме, иако се они баве наводним српским злочинима а злочине према Србима умањују или негирају, треба имати на уму да они себе не виде као Србе, већ као нешто боље или другачије (ЕУропљане, космополите, Југословене, итд.). Дакле, опет су криви „они“ (тј. Срби), а не „ми“ (невладници).

Обе појаве имају за последицу оно што је Орвел у својим есејима о политичком језику и роману 1984 називао „спречавањем разумевања“. Али мада је манипулација појмовима у сврху манипулације стварношћу доживела процват у 20 веку, још су антички софисти и демагози били свесни да могу штошта постићи тенденциозном употребом језика како би искривили стварност у своју корист. То се данас зове „управљање утисцима“ (perception management), односно ситуација у којој није битно шта заиста јесте, већ шта се мисли да јесте.

Свакако да је један од критерија процене ваљаности сваког става и идентитет особе од које тај став потиче. Али то не сме да буде и једини критериј. Кад Харис Силајџић назива Србе геноцидним народом и говори о стотинама хиљада побијених муслиманских цивила и силованих Муслиманки, није проблем у томе што то каже Харис Силајџић, већ што су то лажи. Исто тако, не може и не сме нешто да буде истина само зато што то каже неко ко је Србин (или Американац, Рус или ко већ).

Невоља је што се готово сви труде да наметну ту искривљену логику чопора. Ако се неко усуди да каже да је све што је Слободан Милошевић рекао у свом последњем ТВ обраћању испало жива истина, исте секунде ће га жутократе жигосати као „Слобисту“. Да ли то онда значи да се тај човек слаже са свиме што је Милошевић икада урадио? Дабоме да не значи. Али се етикетирањем спречава било какво размишљање о чињеницама. Расправа се помера са „Да ли је то што је Милошевић рекао истина?“ на „Јеси ли то ти за Слобу?“ - и тиме, циљано, губи смисао.

У принципу, глупо је и беспредметно слагати се или свађати са људима а не ставовима. Па ко се још родио да се с неким другим слаже у апсолутно свему?

За ових пет година како пишем Сивог Сокола, хвалио сам и кудио многе ставове и преко њих, њихове ауторе. Налазио сам вредне текстове и у традиционалним медијима (мада у последње време све мање), и у интернет-магазинима попут НСПМ, и на блоговима. Сваки пут ми је одлучујуће мерило вредности текста био његов садржај, а не идентитет аутора. Знам да сам написао како бих морао лично да проверим ако би ми неки невладник рекао да је небо плаво, али то је ипак метафора. Сложио бих се и са Чедом Јовановићем да каже како у атмосфери има 75% азота, јер је то ипак чињеница. Да ли би то значило да се слажем са програмом ЛДП-а? Боже сачувај.

Чудним се чудом чудимо што као народ патимо од неслоге и раскола, што се међусобно трвимо горе него са силним душманима. А могао бих да се опкладим да је разлог томе у метастази наше природне сумњичавости у логику идентитета и неповерење према свакоме ко мисли иоле другачије. Па логика идентитета је и створена како би омогућила манипулацију, како би произвела расколе, заваду и конфликт који онда „душебрижници“ могу да искористе у своје, властољубиве и среброљубиве сврхе.

Никада нећете пронаћи некога с ким бисте се сложили у свему. То је јалов посао. Слога не значи једноумље. Почните да размишљате о садржају, а не о форми. Судите људе по речима и делима, пре него по имену и презимену. Видећете, тако ћете лакше наћи истомишљенике, сличности и разумевање, лакше ћете постићи договор, имаћете мање непријатеља а више савезника. Али што је најважније, таквим размишљањем може да се гради - друштво, нација, држава. За разлику од лажне логике идентитета, која је само у стању да уништава.

Вјечнаја памјат, Ксенија

Са тугом обавештавам читаоце Сивог Сокола да је Ксенија Тошић, новинар Гласа Русије, изненада преминула у 41. години живота.

Ксенија је од 2008. имала свој блог, који сам редовно посећивао (а линк је ту, са десне стране, па се надам да сте и ви). Била је неуморна у потрази за истином и правдом.

Нека јој је покој души и вечна слава.

Клање у Вејкфилду

У петак, 7. маја, у британској казнионици Вејкфилд, бившег генерала ВРС Радислава Крстића брутално су напала тројица затвореника. Генерал Крстић није само претучен, како се у почетку јављало, већ су нападачи покушали и да га закољу импровизованим ножем (жилет у четкици за зубе). Нису у томе успели, али замало.

Западни медији су очас овај напад прогласили за „освету за геноцид у Сребреници“ и пола сваког извештаја посветили „чињеницама“ о осам хиљада побијених Муслимана и правоснажној осуди Трибунала у Хагу. Крстићеви нападачи описани су као „муслимани“. И то је требало да буде то: Крстић је од жртве покушаја клања претворен у геноцидно чудовиште, а тројица робијаша који су хтели да га убију постали малтене прадвољубиви осветници. А успут је искориштена прилика да се „понови градиво“ везано за тзв. геноцид у Сребреници.

Само што прича о „освети“ нема никаквог смисла. Једини нападач идентификован именом и презименом је Индрит Краснићи (22), Шиптар који је у Британију илегално емигрирао из Хрватске. Краснићи тренутно робија због групног силовања 16-годишње Енглескиње почињеног 2006. године, и са БиХ и Сребреницом нема никакве везе. Идентитет Краснићијевих саучесника није још објављен; у разним извештајима се спомињу као црнци, али ту и тамо се каже да је један од њих Муслиман из БиХ.

Ако је један од Крстићевих несуђених кољача заиста из Босне, шта је онда био мотив Краснићија и трећег нападача? Панисламска солидарност? То се некако имплицитно прихвата у западним медијима, као да је сасвим нормална Изетбеговићева визија рата у БиХ, где је у ствари у питању био свеисламски џихад против „неверника“ Срба и Хрвата. Само, у том случају не може да буде говора о неком „толерантном и мултикултурном“ мирољубивом босанском народу који су напали из чиста мира зли ратоборни Срби...

У сваком случају, извештавање о покушају клања српског генерала срамотно је колико и сам напад. Да је случајно неки од заточених вођа ал-Каиде или неке друге џихадистичке организације (а и тих има по британским казаматима) овако нападнут, без сумње би штампа данима брујала о „повредама људских права“ и „нечовечном третману“ угрожених мањина. Али пошто су муслимани (заштићена група) клали Србина (дежурни кривци, ван закона) онда ником ништа. Па чак и када у улози „осветника“ треба да наступи силоватељ и педофил.

Радислава Крстића је Хашки трибунал осудио на тридесет и пет година затвора због „саучесништва у геноциду“, јер је као командант Дринског корпуса ВРС био - по њиховој дефиницији - део „заједничког злочиначког подухвата“ да се истреби несрпско становништво. Формулација о „заједничком злочиначком поодухвату" је посебно цинична квази-правна флоскула. Она се користи како не би требало доказивати специфичне злочине нити постојање кривичне намере (mens rea), што би обично био предуслов за осуду. Овако, то није потребно. Постојање злочина се престпоставља, а оптужени се терети не за чињење или нечињење, већ за само постојање.

У суштини, Крстић је осуђен што је био генерал ВРС, јер је - према тврдњама Тужилаштва које су некритички прихватиле судије - самим тим морао да зна шта ће се десити у Сребреници. Фантомска злочиначка завера је претпостављена, без доказа, а онда је пресуда Крстићу узета као доказ њеног постојања! Оваква кружна логика била би недопустива у иоле ваљаном правном систему. Хашки трибунал то очигледно није.

Штавише, Крстићева пресуда се узима као доказ да је „геноцид“ у Сребреници заиста почињен (на то се позивала и фамозна пресуда МСП, која је одбацила тужбу муслиманских власти у БиХ против Србије), иако нико до дана данашњег није осуђен као починилац тог наводног геноцида. Крстић и Благојевић робијају као „саучесници“ а Дражен Ердемовић, по сопственом призању извршилац масовног стрељања (чији је исказ у најмању руку проблематичан), живи удобно негде на западу под новим именом. Имамо, дакле, апсурдну ситуацију да се целом једном народу приписује кривица за „геноцид“ који нити је било када чињенично доказан, нити је за њега било ко директно осуђен!

Покретањем иницијативе о скупштинској декларацији којом би се осудио „геноцид“ у Сребреници, Жутократе су отвориле врата досад невиђеној јавној расправи у Србији. Јавност којој је дуго година преко послушних медија сервирана само званична прича о осам хиљада побијених муслиманских цивила могла је по први пут да види стварне резултате форензичких испитивања, податке о броју и идентитету пронађених тела, датуме када су први пут почеле приче о „масакру“ (месецима после јула 1995), сведочанства присутних војника и службеника УН... Укратко, познате чињенице уопште не иду у прилог званичној верзији приче о „геноциду“ - напротив, увелико је доводе у питање.

Имајући то на уму, намеће се питање које поставља Историјски Пројекат Сребреница:

...да ли су Хашки трибунал и његова продужена рука, власти у Великој Британији, намерно игнорисали животну опасност којој је генерал Крстић био изложен у затвору Вејкфилд да би се уз помоћ локалних криминалаца заувек затворио његов предмет и спречило његово формално преиспитивање пред судом и пред међународном јавношћу.

Не би било први пут да се хашки Трибунал, односно његови спонзори, придржавају пословице, „Мртва уста не говоре.“

Зато је обавеза живих да не ћуте - док се не истера правда, како генерала Крстића тако и за све нас.

Узалудно бежање од себе

Поводом тридесете годишњице смрти Јосипа Броза, сведоци смо излива југоносталгије. С једне стране она се чини оправданом: за Маршалово време се „живело боље“ и „к’о сав нормалан свет.“ А са друге, онима који су свесни до које мере је друга Југославија уништила Србе духовно и физички, носталгија за Дјечаком са Сутле испада у најмању руку непримерена, чак и дегутантна.

Она је, међутим, само симптом исте болести која се манифестује у некритичкој ЕУфорији и у ликовима попут Соње, Наташе, Чеде, Латинке, ШуНАТОвца, Врховног Жутника... Некада сам је звао србофобија, али то није страх од Срба колико мржња према њима. Сви ти људи, са све легијама пришипетљи, мрзе свој идентитет и хоће да буду неко други. Србијом владају родомрсци. Онима који је мрзе, све је у тој земљи могуће и дозвољено. Онима којима је воле, више скоро ништа.

Самомржња је рак душе. Рађа се из осећаја понижења, срамоте и кривице. Још од 1944. се Србима намеће осећај кривице за наводни „великосрпски хегемонизам“ краљевине Југославије (Просто питање: Ако је била хегемонистичка, што ли сте је онда васкрсавали, другови?), а понижавају се поделама, стварањем покрајина и производњом нових нација. На четири и по деценије таквог психолошког злостављања онда долазе ратови за уништење те исте Југославије, у којима њени разбијачи тријумфују, Срби губе скоро све, а онда још бивају за то и окривљени и обележени као „агресори“ и „геноцидни“. Санкције, бомбе и окупација су само последње капи у не чаши, већ правој кофи жучи која се свакодневно силом испија. А меда ниоткуд.

Не треба да чуди, дакле, да се после свега овога у некада поносном, слободољубивом и правдољубивом народу уврежила малодушност, очај, умор, безнађе. Од хероја који су два пута победили аустро-мађарску царевину, прешли Албанију, и две године касније ослободили своју земљу пешке брже од француских коњаника, остали су мали слаби људи, сенке сенки, мукли одјек минулих дана.

Ти и такви људи мирно гледају како њихова самопроглашена „елита“ уништава земљу и затире последње трагове њиховог бића. Мисле, ако „свет“ мрзи Србе, онда ће да престане да их мрзи кад престану да буду Срби. Ето, проблем решен. Да ли?

Најокрутнија иронија у свему овоме је да тај „свет“ (односно самозвана „међународна заједница“ која није ни једно ни друго) Србе још увек види као онај тврди орах о који су зубе поломили Турци и Швабе. У очима сујетних чиновника Стејт департмента и њима подређених министарстава других „савезничких“ сатрапија, Срби су народ који воли слободу, негује традиционалне вредности и самопоштовање. Њихово размишљање могло би се сажети овако:

Не сме се никада допустити да на Балкану постане сувише моћан један народ који је свестан своје политичке мисије и историјске улоге.

Није случајно што је аутор ове мисли Адолф Хитлер (цитат је из мемоара његовог изасланика за Балкан, Хермана Нојбахера).

Данашњи наследници Хитлерове политике и савезника Србе су сатанизовали као „геноцидне агресоре“, силоватеље, господаре концлогора и дивље варваре који су без разлога и повода напали своје мирољубиве хрватске, муслиманске и албанске комшије. Да је и било српског одговора на ове сатанске оптужбе, он није могао да се чује - захваљујући санкцијама УН без преседана у историји.

Најстрашније од свих мучења је комора за изолацију. Одсечен од било каквог контакта, светла, звука, човек убрзо полуди и спреман је у све да поверује. Срби су деведесетих плански и намерно затворени у државни еквивалент коморе за изолацију. За то није био одговоран Милошевић; то је тек била прича коју су мучитељи захтевали да се прихвати, као предуслов за пуштање.

И како онда да не посрну? Како да не поверују у шарене лаже, пуста обећања повратка у дивна стара времена Титославије која ће да се препороде кроз ЕУропско унијаћење, под само једним малим, малецким, ама ситним и безначајним условом: одрицањем од себе?

Нисмо први у историји који би, тако прогоњени и излуђивани, пожелели да нисмо то што јесмо, да смо неко и нешто друго, не би ли нас тако мучитељи пустили на миру. Али из своје коже се побећи не може. Понајпре зато што сами мучитељи - знам, опет иронија - то бекство неће да прихвате.

Јер колико год се ови данашњи Срби трудили да буду нешто друго - добри ЕУробови, Атлантисти, НАТОфили, Војводинијанци, равноправни грађани ЕУропске регије Донау-Маргус, шта већ - свет ће у њима увек видети само и једино Србе. Некада се под тиме подразумевао херојски народ којем је слобода била важнија од живота. Данас је то име, барем на „Западу“, претворено у синоним за зло. Али то не значи да је та перцепција истинита, или да мора да буде прихваћена као тачна. Или да ће опстати довека.

Самомржња се лечи самоспознајом. Кад неко прихвати да није савршен, али да јесте то што јесте, онда више не мрзи себе. Наметнути осећај недостојности, кривице, срамоте и ниже вредности нестаје. Остаје човек.

Будимо људи, онда. Мржња уништава.

Мешање босанског лонца

У октобру 2009, турски министар иностраних дела Ахмет Давутоглу дошао је у Сарајево ”на коњу” и том приликом одушевљеној публици одржао предавање о ”златном добу” османске владавине. Том приликом је изјавио:

Сада је вријеме за поновно уједињење. Тада ћемо поновно открити дух Балкана. Треба створити нови осјећај јединства у регији. Треба да ојачамо регионално власништво, регионалну заједничку свијест...Овиси из којег дијела хисторије правите селекцију. Кроз стољећа, од 15. до 20. стољећа, балканска хисторија је била успјешна. Ми можемо обновити овај успјех.

Све од тада, турске власти не губе време у спровођењу Давутоглуове обзнане. Министар се сваки месец састајао са колегама из Сарајева и Београда. А крајем априла, турски председник Гул, председник Србије Тадић, и муслимански члан председништва БиХ Силајџић потписали су заједничку декларацију о политици у региону. У међувремену, Анкара узима себи у заслугу што је Србија изгласала скупштинску резолуцију о Сребреници, али и што је НАТО упутио БиХ позив за приступање.

И док се ЕУропска унија бави санацијом својих урушених новчаних темеља а Американци својим авантурама широм света, Турска се намеће као нови господар на Балкану.

Састанак у Стамболу

Одмах по својој посети Сарајеву прошлог октобра, Давутоглу је отворио дијалог са Београдом. Упркос турском признању "независне државе Косово", у Београду су га дочекали срдачно. Давутоглу се неколико пута састајао са својим колегама Јеремићем и Алкалајем. Коначни исход ове дипломатске вртешке био је председнички самит 24. априла у Истанбулу.

По описима турских медија, била је то права мировна конференција од историјског значаја. ”Босна је послала амбасадора у Београд, а скупштина Србије је упутила извињење Босни за масакр у Сребреници,” наводи лист Заман. Не спомиње се да је Сарајево имало амбасадора у Београду годинама, све док тренутни председник Председништва, муслимански представник Силајџић, није покушао да на то место постави човека мутне ратне прошлости. У ствари, Силајџић је тај који већ годинама упорно форсира сукоб са Србијом и Србима у БиХ. Последњи пример таквог понашања била је његова харанга у Мостару против почасног госта економског сајма, Бориса Тадића.

А онда, само десет дана касније, Силајџић и Тадић се рукују у Стамболу, куну се да ће "политика у региону да се заснива на безбедности, сталном дијалогу, и очувању мултиетничког, мултикултурног и мултиверског карактера” и уживају у ласкавим похвалама њиховој ”одлучности да превазиђу историјске разлике и изграде заједничку будућност засновану на толеранцији и разумевању”!

Званичници РС су у међувремену оштро осудили Истанбулску декларацију, пошто Силајџић за њу није имао државни мандат, већ је поступио самовољно.

Чије заслуге?

Не треба сумњати у одлучност Анкаре да постане заштитник босанских Муслимана. Током посете босанској престоници почетком априла, турски премијер Ердоган је изјавио да ”Турска никада неће напустити Босну и Херцеговину, и сматра својом моралном и историјском обавезом да стоји уз ову балканску земљу.” Није тешко закључити да се ова морална и историјска обавеза односи превасходно на онај део становника БиХ који Турску сматрају својом матицом. Што је, уосталом, Давутоглу ономад и рекао.

Турски активизам није ограничен на Београд. Давутоглу се недавно састао са својим хрватским колегом, Јандроковићем, како би испословао подршку за турску политику у БиХ. Његово министарство тври (опет у Заману) да је ”поставило оквир” за сребреничку декларацију у Скупштини. А када је НАТО крајем априла, на састанку у Талину, коначно позвао БиХ да приступи акционом плану придруживања (MAP), лист Хуријет је писао како је то био резултат Давутоглуовог суочавања са Американцима и Европљанима у децембру:

Призивајући сећање на горка времена кроз која је прошла та балканска земља, укључујући и убиство скоро 250.000 Босанаца, Давутоглу је рекао учесницима састанка: ”Ваша је морална одговорност да ово прихватите. Босна је у стању у којем је данас зато што сте јој ви деведесетих окренули леђа. Сада морате да поступите исправно.”

Ако је ово тачно, онда се НАТО уплео у сопствену мрежу. Пошто је деведесетих вођена хистерична пропаганда о ”геноциду” и ”250.000 мртвих Босанаца” како би се јавност мобилисала за војну интервенцију, не могу сада да кажу, ”Ех, али све смо то онда измислили” — чак и када је већ пет година званично познато да је цифра од 250.000 ноторна измишљотина.

Колико је оправдана слика коју форсирају Давутоглу и турски медији да је велики део најновијих дешавања на Балкану заслуга Анкаре? Има потврда из других извора да је прича у Хуријету истинита. Али да је ово посредовање омекшало некаква тврда срца у Београду је ноторна глупост. Борис Тадић је познати сујетни бескичмењак, и није било тешко да се ласкавим речима убеди да уради било шта, па и да диже рејтинг Харису Силајџићу у изборној години.

Кључали лонац

Општи избори у БиХ треба да се одрже у октобру. Ни 15 година после окрутног грађанског рата, босански лонац се није примирио. Хрвати се жале како их је све мање и немају скоро никаквог политичког утицаја. Премијер Милорад Додик отворено је изјавио како му је циљ да од Републике Српске направи одрживу државу, а да га се уопште не тиче шта се дешава у Сарајеву и Федерацији. За то време, муслиманске власти у Сарајеву се налазе пред банкротом. Високи порези и корупција уништили су или отерали предузетнике у РС, па је огромна федерална бирократија остала без начина да се издржава. Нема више од чега да исплаћује пензије и социјалну помоћ, којим је куповала лојалност маса. ММФ је недавно одобрио нове зајмове БиХ (од чега 2/3 иду Федерацији) али под условом да се смање набрекли социјални расходи. Чувши то, бесни ”бранитељи” су пре две недеље дивљали улицама Сарајева.

У шкрипцу између политичких потреба и економске стварности, муслимански политичари играју на једину карту која им је преостала: хушкање мржње на Србе. Међунацоналне тензије у земљи свакодневно расту. Када је средином месеца умро бивши командант муслиманске Армије БиХ, Расим Делић, сахрањен је са државним почастима и војном стражом. Али присуство војника није одобрило заједничко министарство одбране, а постоји законска забрана државних сахрана осуђеника за ратне злочине (Делића је Хашка инквизиција осудила на три године затвора за толерисање мучења заробљеника; био је на слободи док је трајао жалбени поступак).

Ствари је додатно погоршао позив градоначелника Сарајева Алије Бехмена да се забрани комеморација покоља војника ЈНА у бившој Добровољачкој улици 3. маја. Бехмен је догађаје из 1992. назвао ”сукобом српских агресора и легалних јединица босанске државе” а комеморацију одбацио као ”ревизионизам.” (Комеморација је ипак одржана 3. маја, без инцидента, уз велико полицијско обезбеђење.) Атмосфера у Сарајеву је постала толико отровна да су чак и симпатизери лика и дела Алије Изетбеговића, попут Ненада Пејића са Слободне Европе, почели да сумњају у мит о мултиетничком рају.

Пошто Анкара тврди да је толико тога што се дешава на Балкану последњих месеци њена заслуга, није нереално да се човек упита у којој мери агресивни наступ нео-османске Турске у ствари само додатно меша већ кључали босански лонац...

(Аntiwar.com, објављено 1. маја 2010.)

Суноврат

Када су ме ономад питали из Фонда Слободан Јовановић да ли ће улазак у ЕУ бити условљен признавањем „Независне државе Косово,“ рекао сам им да је то већ случај. Не морамо да читамо вести да би нам то било јасно. Нити мора да се чита између редова, чак и оних вести које нуде жутократски медији, да би се видело до које мере је владајућа камарила у Београду узнапредовала на свом пакленом ЕУропском путу. Показаћу то на примеру три данашње вести.

Вест прва. Бета преноси изјаву немачког политиколога Боде Вебера за Дојче веле како би хапшење Ратка Младића и одрицање од Косова можда могло да промени политику Берлина према Београду.

„Ако Србија промени своју државну политику према Косову и изручи Ратка Младића још ове године Хашком трибуналу, ни Немачка у том случају више неће моћи да кочи Европску унију при давању Србији статуса кандидата“, рекао је Вебер за Дојче веле.

Не брините се ништа, Herr Вебер - наћи ће се неки нови разлог.

Уосталом, и Вебер каже да су сви службени разлози у ствари параван, а да је „Први разлог... што Србија не жели да призна независност Косова“. Па још напомиње да је значајно што у Берлин да моли немачку подршку долази Божидар Ђелић, а не министар иностраних дела Вук Јеремић (којем би то нормално био посао). Јер, вели Вебер, Јеремић је „својим националистичким иступима последњих месеци прилично удаљио Србију од Европске уније“.

Стварно? Дакле, нема везе што је влада Ангеле Меркел одлучила да нема даљег ширења ЕУ на исток (осим Лијепе им Њихове Данке-дојчландије), или што од Србије тражи да призна „независност“ силом отетих и окупираних територија како би се и разговарало о апсолутно фиктивној кандидатури, већ су за све криви „националистички иступи“ Вука Јеремића! Ако је и од Немаца - много је.

Жутократе очигледно не мисле тако, чим шаљу Ђелића у немогућу мисију омекшавања срца Frau Bundeskanzlerin. Или је можда његов задатак нешто сасвим друго?

Вест друга. Како наводи Блиц (иначе лист близак Жутократији) „Вашингтон већ скоро два месеца припрема план да од Београда, у замену за бржи приступ ЕУ и њеним фондовима, тражи пристанак за укидање Резолуције 1244 и учвршћивање независности Косова.“

Да ли се због тога икоме у Београду диже притисак? Нипошто! Штавише, Блиц сазнаје „из дипломатских извора у Вашингтону“ да је у последњих месец-два одржано „неколико неформалних сусрета између представника Београда и Приштине у којима су учествовали представници Министарства спољних послова Србије, МУП и кабинета председника Бориса Тадића.“

Значи, док је Тадић био „запрепашћен“ уништавањем телефонских предајника на окупираном Космету, представници његовог кабинета су се неформално (!) састајали са одметничким шиптарским „властима“!

Постоји правна и морална категорија за опис оваквог понашања: велеиздаја. Један од многих проблема данашње Србије је што овај термин више нема никакву тежину, јер је издаја постала нормална, очекивана, свакодневна ствар.

Нажалост, њен одвратни задах не избија само из Скупштине, Владе и канцеларије Председника. Из треће значајне вести данас сазнајемо да је Сабор СПЦ донео одлуку о пензионисању владике Рашко-призренског Артемија.

То је земаљска награда човеку који се годинама опирао стравичној и огромној земаљској сили, и њеним настојањима да га присили да изда свој народ и веру и подржи окупаторе Косова и Метохије? Награда што је толико учинио да одржи тамошње Србе које је „ослободилачка“ Империја поробила и од њихових живота направила овоземаљски пакао? Артемије да је лопов, а ови што псују литургију, призивају римског папу, или се чак одричу српског имена Цркве, они да му суде?!

У почетку сам мислио да је цела афера изрежирана да би се уништило поверење у Цркву. То мислим и сада. Али тада сам мислио да неким епископима манипулишу Жутократе. Сада већ сматрам да ти људи и сами јесу Жутократе. Да им је преча шака власти од образа и од части. И да својим инквизиторским понашањем не само што уништавају углед Цркве, већ и злочиначки продају преостале Србе на окупираном Косову и Метохији.

Гле чуда, то раде баш у час када Немачка (тај велики српски пријатељ) размишља да можда размотри могући приступ Србије њеној тамници народа, у замену за одрицање од баш тог Косова и Метохије. И када Вашингтон (још један осведочени српски пријатељ) жели да уз помоћ Жутократа отклони и последњу формалну препреку „Независној држави Косово.“

А све ово само десет дана после највећег недавног „успеха“ жутократске политике: Истанбулске декларације о заједничкој политици са нео-османским властима у Анкари - и Сарајеву.

Што пре крене она контрареволуција, то боље.

Распакивање

Премда са готово двонедељним закашњењем, морам да се осврнем на громогласно најављивану и недавно започету ауторску емисију Антонеле Рихе, Распакивање, четвртком на државној телевизији. О комплетном утиску, другом приликом (кад погледам још макар неколико издања, неопходних за колико-толико утемељену слику).
Овде ме интересује искључиво емисија емитована у четвртак, 22 априла, посвећена Емиру Кустурици (доступна у целини на сајту РТС-а). Конкретније: зловоља, тенденциозност, једностраност и на моменте непријатно вулгарна и очигледна политичка острашћеност Антонеле Рихе. Другим речима, све оно по чему је памтимо са РТВ Б92. Додуше, РТВ Б92, какав год био, НИЈЕ државна фирма, финансијски не зависи од пореских обвезника ове земље (мада упућенији помињу пореске обвезнике неких других земаља као уредне донаторе, али овде није тема). Дакле, Б92, као и свака друга приватна медијска компанија, ИМА право на острашћеност и тенденциозност (док год тиме не угрожава законске прописе, или било чији лични интегритет). Дочим РТС, једноставно, право на ту врсту “независности” нема па нема, будући да је у питању “јавни сервис” који се финансира харачем који држава узима од нас, драгих гледалаца. Кренимо редом.

Већ у уводном делу, Риха се устремила на Кустуричине политичке ставове из разних периода, прогласивши га за кривца и одузевши му СВАКО право на морални легитимитет става који заступа. Реченице попут “Сарајлије Кустурици не опраштају”, “Кустурица подржава човека који је разарао град” и слично, на тренутке сам доживео као читање потернице за Кустурицом, од стране неког (рецимо) провинцијског огранка ветерана Изетбеговићеве војске. Једноставно, у политичком универзуму Антонеле Рихе и тзв. Друге Србије, “српску страну ратова” на рушевинама СФРЈ, чине, рекло би се, ИСКЉУЧИВО дехуманизовани бомбадери, опсадници градова, масовне убице и кољачи. Па тако нема ни српских жртава, ни српских жена и деце, ни српских цивила. Јер би, у случају да их признаје, Риха под “Сарајлијама” можда подразумевала и оних сто педесет хиљада Срба који су до 1995 готово у целини “етнички очишћени” из тог града, многи од њих су трпели опсаду на другој страни (јер су и делове града под српском контролом погађале неке гранате и снајпери, из овог дела којем Риха додељује ексклузивитет патње и жртвовања). У том случају, можда би и Неле Карајлић, један од саговорника у емисији, био упитан за вредносни суд око Сарајева, а овако, Риха је само Абдулаху Сидрану пружила прилику да шаком и капом дели моралне дискредитације, па чак и да Кустурицу ставља у исту реченицу са нацистичким сарадником Кнутом Хамсуном (сарајевски Срби, који се сећају Сидранових ратних наступа на Изетбеговићевој телевизији, управо њега и помињу као својеврсног “Хамсуна” и човека који је итекако доливао уље на ватру етничке мржње тих година - написавши тада своје уметнички најслабије, али политички најострашћеније, наменске и наручене стихове и чланке). Уз све то, потпуно неумесно и непримерено поређење Кустурице са Богданом Богдановићем, односно преглумљено Сидраново вајкање “зашто Куста није као Богдан”. Митологизовани морални парагон другосрбијашке сцене, Богдан Богдановић, уредно је, од првог испаљеног метка, подржавао СВЕ војске на Балкану, под условом да пуцају на Србе. Вероватно једини градоначелник у писаној историји, који је јавно апеловао на бомбардовање града на чијем је челу стајао (НАТО је Богдановићу испунио молбу пар година касније). Заиста, проблематичан морални узор, и бизаран избор за поређење.

Истовремено, Кустуричин искрен, честит и људски осврт на једног Бошњака који је преживео тортуру у српском заробљеништву (немам линк, нажалост, постављам кад нађем), Риха није третирала као део његовог општег СТАВА о паклу Босне тих година, и емпатијe коју је исказивао са “Расимима” из све три националне скупине, него искључиво као некакав вулгарни “олакшавајући аргумент”, у смислу “ето, овамо навија за четнике, али је написао ипак и овај текст”. Очигледно неразумевање и феноменологије Босне, и Кустуричиног односа према завичају. Јер, унутар уредно испарцелисаног и клинички стерилног односа према СФРЈ-покољу, који је Рихина дојучерашња матична кућа довела на ниво идеолошког ултиматума данашње Србије а који гласи “сви су добри, само су Срби грозни, и сви су патили, осим Срба, чије жртве, и ако их има, и нису нешто”, заиста и не може да постоји разумевање за Кустуричину позицију, која жртвама не броји ни крвна зрнца ни имена и презимена, нити заборавља историју. И то не разуме ни Риха са својим НВО-овски скицираним манихејством (у којем су све стране, осим cрпске, имале добоко хумане и морално неупитне циљеве) нити Сидран, са својим митоманијама бошњачког народа као једине и ексклузивне жртве.

Емисија је доведена до својеврсног апсурда пред сам крај, када је Кустурица, интервјуисан у неком гестапоовском полумраку, покушао да објасни разлоге своје блискости са политичарима, и својеврсну еквидистанцу коју покушава да одржи. Изван кадра, строги Рихин глас га је прекидао упадицама попут “али ви сте подржали Коштуницу” (оптуживачко-шокираним тоном). У грехе му је убројан и (одлични) говор на митингу поводом једнострано проглашене независности Косова (срећом, овде смо остали поштeђени Сидрановог мишљења, јер он би вероватно и овде призвао невиђени морални узор у лику и делу Богдана Богдановића).

Осим тога, крајње тенденциозан и аматерски увредљив је био и избор психолога као саговорника (?) о човеку који је изабран као тема емисије. Да ли би Антонела Риха довела психолога и у емисију са, рецимо, Биљаном Србљановић или Гораном Марковићем? Не би, наравно. Срећом, Жарко Требјешанин се овде показао као озбиљан и учтив човек, што, опет, не мења ствар. Ако о нечијој личности у емисији говори психолог (осим уколико није у питању лично пријатељство или сроднички однос), то обично значи да особа негује ставове које ваља тумачити клиничком психологијом.

Отужно је звучало и ауторкино млако и неубедљиво правдање и релативизација шовинистичко-расистичког испада Весне Пешић на рачун Емира Кустурице, који је Антонела Риха брже-боље покушала да разблажи и онеозбиљи објашњењем да се “Весна Пешић извинила” за грозоту коју је изговорила.

Уз све то, Риха је показала и завидан ниво непознавања предратне сарајевске уметничке и рокенрол сцене, можда и најважније у бившој Југославији। На ту тему су и Кустурица и Неле (и још пар саговорника за које Риха очито није ни чула) могли да кажу много тога интересантног.

Да не буде забуне, нити су Кустуричини ставови изузети од преиспитивања и критике, нити Антонели Рихи треба доводити у питање право да се бави својим послом Али, овде ПРОБЛЕМ и ЛЕЖИ у томе што у овој емисији Риха није била новинар, него инквизитор. Јер, НИЈЕДНОМ од својих сличномишљеника, не би ни у сну држала политичке лекције, нити њихове ставове подвгравала суду и преиспитивању. Обашка и инсинуација на граници клевете, она о Кустуричном пројекту Мећавник, где је наметљиво и непрестано помињано његово богатство и земља "добијена од државе" (држава је "дала" земљу која је пре тога била пустара ван цивилизације а сада је тамо европски фестивал сваке године и атракција која је запослила много околних села, држава уредно убира свој део прихода отуд, а еколошку транзитну таксу у џеп не ставља Кустурица него држава).

Уосталом, далеко интересантније (и по пореске обвезнике осетније) финансијске аранжмане је са државом (и ван ње :)), правила Рихина дојучерашња матична кућа, па се нешто не сећам да је она о томе икад рекла и реч. Ужички крај, српска кинематографија, па и Србија као држава, од Мећавника имају неку корист. Од закупа велике и скупе зграде коју је Б92 добила у бесцење, корист има само та медијска корпорација, а грађани, град Београд/држава Србија, ништа осим рупе у буџету. Чисто сумњам да ће то икад бити део иједног издања Распакивања.

Све у свему, језиво тенденциозна, карикатурално острашћена и фанатично паролашка емисија. Чуди ме то да је Кустурица прихватио опцију те врсте интервјуа, у које Риха има право да, “ауторством” мотивисана, сече, лепи, појашњава и интерпретира по сопственој вољи речи које је чула од саговорника, да их уклапа у сопствене идеолошке калупе и да им изриче оптужнице, врши саслушања и доноси пресуде.

За РТС, нимало значајан квалитативни допринос. Али ионако неће променити ништа у имиџу те станице, јер тамо осим сивила, поклоничког односа према власти, глупавих серија и идиотских живих емисија, ионако нема ништа, нити је икад било у последњих 20-ак година. Осим што се мењају режими, и карикатурално подаништво РТС-а са њима. Али Рихина тенденциозност и НВО-овско утеривање “истине” по Б92-рецепту, су нешто друго, и наступом и намером. Сви који из овог или оног разлога не прате Пешчаник и екипу, кроз ову емисију ће стећи прецизан увид у тај део политичко-идеолошке сцене у Србији, додуше, у малој питкијој и пристојнијој форми.

ЕУропске илузије

Фонд Слободан Јовановић већ неко време води анкету на тему „ЕУ и(ли) Косово?“ међу познатим личностима из јавног и културног живота. Мени су питања стигла прошлог месеца, док сам путовао, а одговори су објављени данас.

Већ тада је признавање „Независне државе Косова“ било постављено као имплицитни услов фамозних ЕУропских интеграција - замотан у флоскулу о „добросуседским односима“. У међувремену су званичници ЕУ и САД почели отворено да говоре о признању њиховог абортираног државоида као неопходном предуслову за нормализацију односа са Србијом (о неким „интеграцијама“ да и не говоримо).

За то време, мисија „реда и закона“ ЕУ спонзорише шиптарску репресију на окупираним територијама, Брисел изражава задовољство њеним радом, а Борис Жути је „запрепашћен“ што се Србима гасе телефони и предајници.

Стварно? Као ономад капетан Рено у „Казабланки,“ када је био „шокиран“ коцкањем у Риковој кафани - све док му крупије уручује добитак! Има ли краја лажима и понижењима? Ко је овде луд?

Мислим да је цели интервју који сам дао Фонду Слободан Јовановић занимљив, али прочитајте и сами па просудите. Ако баш морам нешто да издвојим, било би то следеће:

„...не питајте шта су алтернативе ЕУ, већ зашто вам говоре да ЕУ нема алтернативу. Зашто се људи који то заговарају унапред одричу независности, слободе, историје, традиције, суверенитета, и за чији рачун?“

О штапу и шаргарепи

У свом чувеном есеју „Политика и енглески језик“ из 1946, Џорџ Орвел је критиковао језик којим се служе политичари, а који је обиловао идиотизмима пажљиво сроченим да створе утисак памети и способности а у ствари не кажу апсолутно ништа садржајно. Ова појава није ограничена на енглески језик; и код нас се земљорадник некада звао „индивидуални пољопривредни произвођач,“ на пример. Нажалост, пропаст комунизма (која се на нашим просторима у ствари и није десила) није значила ослобађање језика ових злочина против значења, већ замену некадашњих соцреалистичких флоскула модерним „демократским“ западним.

Тако се у српски увукла и фраза о штапу и шаргарепи, иначе енглеског порекла (први пут забележена у листу Економист, 1948. године). Најчешће се тумачи као комбинација награде (шаргарепе) и казне (штапа) како би се постигло жељено понашање - магараца у буквалном значењу, људи и држава у метафоричком.

Али постоји могућност и да је метафора погрешно изведена од израза „шаргарепа на штапу,“ којом се описује нешто другачија метода манипулације магарцима. Наиме, кочијаш би везао шаргарепу канапом, а онда канап окачио на подужи штап. Онда би држао шаргарепу, тако на штапу, пред магарцем, који би се трудио да до ње дође (али је, дабоме, никад не би стигао - пошто је вукао кола на којима је седео кочијаш са штапом).

О којем год значењу да је реч, остаје чињеница да се оба односе на магарце. Тако испада да, када се неки политичар жали како Империја према његовој земљи води политику само штапом и да би било пожељно да ту буде и шаргарепе, он имплицитно прихвата да је магарац, а да је народ који води - стока.

Немам ништа против да политичари себе сматрају магарцима - мада је то увреда за животињу која барем поштено обавља свој незахвални посао. Али зашто народ пристаје да буде стока, то ми никад неће бити јасно.

Прича и акција

На форумима, у коментарима и у дискусијама широм слободног интернета (тј. сајтовима који нису у власништву или служби Жутократије) често се чује нешто попут овог: „Доста је, бре, приче, хајде да идемо у неку акцију!“

Ово само по себи није лош став. Не може и не треба да остане све на речима, пре или касније мора да се пређе на дела. Али када? И шта да се ради? Ђаво је у детаљима, је ли.

На какву „акцију“ мисле форумашки револуционари? Кажу, треба изаћи на улице. Добро, и шта онда? Скандирање парола, махање транспарентима, добро, али шта онда? Позиви да Пера и Жика дају оставке, у реду - али ШТА ОНДА?

Време за акцију свакако јесте. Али да ли је даља „прича“ сувишна? Нипошто. Већина Срба можда не мирише Жутократе, али још увек верује у лажног бога демократије. Ни једна власт не може да опстане без сагласности оних којима влада, била та сагласност произведена, прећутна, или од срца. Имајући у виду колико је људи гласало за ДС (односно „ЕУропску Србију“), као и да се гласачи СПС нису нимало бунили када је кроз коалицију са Дачићем и његовим сателитима Врховни Жутник де факто украо изборе 2008, постоји макар и прећутна сагласност народа са постојећим властима. Као, ето, добили су изборе, ко им шта може.

Није тешко изаћи на улицу, поразбијати излоге и урлати о овоме или ономе, али да би се то преточило у промене на политичком нивоу, потребно је да народ своју прећутну сагласност пренесе са власти на демонстранте. А како ће то да уради ако не разуме шта власт ради? Ето зашто је „прича“ по разним форумима, сајтовима и блоговима и даље итекако потребна. Управо на то се недавно осврнуо Слободан Антонић, у колумни за Печат.

Ако не разумемо проблем, како против њега да се изборимо? Лако је рећи шта нећемо, али шта хоћемо? Нисам сигуран да баш разумемо са чиме и с киме имамо посла. Али, хајде да претпоставимо да је довољно нарасла свест у народу да су Жутократе лопови, лажови и издајници и да треба што пре да их се решимо. Како да се то изведе у пракси?

Неће бити довољно да се блокира саобраћај и окупе масе на улици, ако је полиција спремна да насмрт испендречи демонстраторе а медији да демонстрације или игноришу или представе у искривљеном светлу. И шта би, уосталом, била сврха демонстрација? Да власт промени политику? Да радници добију плате? Да се повећа откупна цена малина? Да се Екрем ногира из кухиње?

Једино захтев за промену власти би могао да довољно мотивише демонстранте. Али ту смену нико не захтева, можда зато што не постоји политичка опција иза које би народ могао да стане. Коштуница је потрошен. Илић још више. Радикали, шта то оно беше? Напредњаци су давно „пожутели“. Имам утисак да би се народ више бунио када би мислио да постоји нека шанса да у томе успе. Али да руши Тадића како би на власт опет дошао Коштуница? Нема теорије.

Зато је предуслов за икакву „акцију“ са изгледом на успех управо да у том политичком вакууму који данас - против друштвених и природних закона, додао бих - постоји у Србији настане нека политичка опција која би привукла незадовољни народ. Антонић у свом есеју заговара идеју „великог шатора“ у који би ушли и конзервативци и левичари и националисти. Колико је то практично, не знам. Јасно испрофилисане идеје и једноставне поруке увек су привлачиле више људи и борбеног жара него компликовани компромиси.

Револуција је озбиљан посао. Историја спомиње само оне успешне, а и оне ретко када иду по плану. Па ни петооктобарски пуч, који је свеж пример успешног преузимања власти, није баш испао како су га замислили извршиоци, организатори и спонзори. У сваком случају, кад се једном крене тим путем, нема много маневарског простора. Они који тачно знају шта хоће и вољни су да плате високу цену да би до тога дошли немају гаранцију да ће успети, али су им шансе веће него онима који нити знају шта хоће, нити су спремни да за то гину - или убију, ако до тога дође.

Дакле, нема спора да је „акција“ неопходна. Али да би она имала икакве шансе за успех, мора да се зна шта је крајњи циљ, колико далеко су људи спремни да иду у остварењу тог циља, и да ли та акција може да добије макар прећутну подршку у народу, полицији и бар неким иностраним факторима који би у том случају могли да буду противтежа Империји. Без тога, све ће да се заврши као демонстрације поводом отцепљења окупираног Косова, када је чак и чисто симболичну поруку протеста (зар је ико мислио да ће се агресори и окупатори предомислити када стотињак хиљада Срба изађе у шетњу?) очас обезвредила пропаганда о запаљеној амбасади и патикама украденим из полупаних излога.

Ништа вас не спречава да већ данас почнете да саботирате Жутократију на све могуће начине, од грађанске непослушности до неизлажења на изборе и негласања за „исто само мало другачије“ клониране партије које све верују да Вашингтон и Брисел „немају алтернативу.“ Слобода почиње у сваком од нас, и шири се са кућног прага. То само по себи неће срушити квислиншки режим, али ће створити потребне предуслове да када до (контра)револуције дође она буде и успешна.

Добро је што је толиким људима срце на правом месту. Али овде мора да се игра и главом.

Од Бишкека до Београда

У данашњој колумни Ђорђе Вукадиновић пише о „црвеној линији мазохизма”, апропо срамотне сребреничке декларације Скупштине Србије. Вели, нису у праву они који су мислили да се дошло до самог дна - жутократе увек могу још ниже.

Има онај стари виц, да је песимиста неко ко вели, „Лоше је, да не може бити горе” док оптимиста на то одговара, „Може, може!” А ја бих на то рекао да је жутократа онај који, чувши то, додаје: „Не само да може, већ треба - и мора!”

Не постоји то понижење, то непочинство, издајство или злочин против здраве памети на који жутократе нису спремне, у име ЕУропства и „атлантских интеграција” - све док неко други, народ Србије рецимо, за то плаћа цех.

Данашња жутократија у Србији директни је потомак оне власти која је дошла на власт пучем у октобру 2000. године. Наводну „народну револуцију” тада су водиле курсаџије из Сентандреје, које су уз помоћ „куфера готовине” (по сведочанствима њихових америчких спонзора) усмериле народно незадовољство изолацијом, ратом и сиромаштвом против власти Слободана Милошевића.

Власт Зорана Ђинђића водила је политику безусловне капитулације свим захтевима са Запада; оног момента када је Ђинђић наговестио да би та политика могла да престане, убијен је под још нерасветљеним околностима. Диктатура самозваних јакобинаца која је уследила била је до те мере катастрофална да је ДОС поражен на изборима у децембру 2003. а на власт је дошла коалиција Војислава Коштунице. Он се, опет, трудио да балансира између политике апсолутне послушности шефовима са Запада и очувања минимума националних интереса. Али не само да је Коштуница у томе био неуспешан, и тај минимум је шефовима био превише.

Зашто? Овде је потребна мала дигресија...

Хришћанска цивилизација, којој је некад припадала Европа, заснована је на апсолутном моралу, у којем је на пример убиство грех и злочин, ма ко да га је починио. Данас је, међутим, на снази пост-хришћански концепт морала (који је, гле чуда, исти као и онај од пре Христа), где је све релативно. Добро је кад „ми” нападнемо суседно село и покрадемо им стоку, а зло је када то „они” ураде нама. У пракси то значи да неки (нпр. Америка) могу да раде све што хоће а да им се то не замери, док други (нпр. Срби) не смеју да раде ништа, јер је све што раде по дефиницији зло.

Ево једне илустрације тог приступа: границе суверених држава су неповредиве, осим када је реч о СФРЈ. Е, ту су границе република неповредиве, и републике има да се сматрају као државе. Осим кад је реч о Космету, који је малтене република, је ли, па у том случају за републику Србију не важи принцип неповредивости граница... И тако испада да се „принцип” мења по потреби, зависно од тога да ли се на њега позивају Срби (онда не важи) или неко други (тада важи оно што до јуче није).

У тај и такав морал, у те и такве принципе, верују жутократе.

Иако је жутократија службено успостављена тек у лето 2008, њени елементи су били део обе Коштуничине владе (Г17, СПО, па и сама ДС), тако да је и пре тога постојао континуитет растакања Србије. Коштуници су жутократе пребацивале да „кочи реформе”, али из досад учињеног може се закључити да су под „реформама” подразумевали управо предају Космета, државизацију Војводине, усвајање резолуције о Сребреници...

Жутократе уништавају српску државу зато што им је то наређено. Речено им је да је то цена уласка у ЕУ. Пошто је њихов сан је да постану ЕУропски комесари, чиме би могли да прошире своју пљачку са (о)сиромаш(е)не Србије на неке богатије крајеве, а за то још буду и плаћени, мотивација је ту сасвим јасна. Али зашто сатиру народ? Па зато што, из идеолошких разлога (као баштиници србофобичних идеја 20. века), српску нацију мрзе и презиру.

Будући да верују у закон силе и правду топуза, жутократе су неустрашиви у свом угњетавању Срба (да сад позајмим израз од Јована Дучића) зато што се ничега не стиде. Али се итекако плаше народа коме раде о глави. Зато се труде да га анестетишу путем медија и институција. Проблем - по њих - је само што су успели сами себе да убеде како су у томе и успели. Поверовали су у властиту пропаганду, и сада мисле да је њихова опсена у ствари неприкосновена реалност.

Истрајавају у свом неуморном копању према дну дна јер су уверени да у томе нико не може да их сречи. Није их брига што се сваки пут диже све већа галама у друштву. То су, веле, периферни медији шачице незадовољника. Печат, НСПМ, Двери, Видовдан - ко то чита, слуша и гледа, кад су ту Данас, Блиц, Политика, РТС, Б92, е-Новине, Пешчаник? Не виде да се њиховим медијима верује све мање, а да сваки пут, од „геј параде”, преко Статута Војводине и сада Сребренице, реакција јавности коју игноришу бива све јача.

Сваком својом „победом” жутократе још више секу грану на којој се шепуре. Само је питање времена када ће се у народу створити критична маса којој речи више неће бити довољне као израз незадовољства, већ ће са речи да пређу на дела.

Петооктобарски пуч у Србији био је експеримент Вашингтона у производњи „народних револуција”. Наравоученија из тог експеримента после су употребљена за усавршавање шаблона и његову примену у Грузији, Украјини, Белорусији (неуспешно), Киргизији... Сваки пут је на власт доведен „реформиста” који је наводно имао огромну подршку народа. И сваки пут, без изузетка, тај миљеник Империје би своју земљу завио у црно.

Процес освешћења трајао је неколико година, али ових дана се испоставља да је демократија ипак батина са два краја. Један за другим, режиме инсталиране диригованим пучевима руше њихови гневни поданици. Украјински „наранџасти” револуционари су на изборима пре неколико месеци доживели потпуни слом. А пре неки дан је у Киргизији срушен режим тамошњег револуционарног вође, Курманбека Бакијева. Вашингтонско клупко се, дакле, већ добрано одмотава, и реално је очекивати да ће једнога дана у скоријој будућност процес стићи и до исходишта савремене револуционарне демократуре, земље у којој је цела шема прва и испробана.

А када до тога коначно дође, имајте на уму и ово. Ма колико су разни револуционари ојадили земље и народе које су у име Империје водили, ни један од њих није учинио ни издалека толико штете колико су демократори нанели Србији. Нити је иједан од тих режима био на власти ево већ скоро десет година. Па је за очекивати да ће народна наплата за „заслуге” сходно томе бити... интензивнија.

Како се НАТО агресија није звала

Напад НАТО (тј. САД и њихових послушника) на тадашњу СРЈ, од 24. марта до 10. јуна 1999. године, није се звао „Милосрдни анђео”.

Не знам ко је први пут употребио ту синтагму. Можда на то питање може да одговори неко ко је пажљивије пратио медије у Србији тог крвавог пролећа, али ја не могу да нађем никакве индикације о пореклу тог имена.

Званично име НАТО операције је било "Allied Force" (Савезничка сила). У америчкој војсци агресија је била позната под алтернативном шифром "Noble Anvil" (Племенити наковањ). Као што видите, нигде нема ни милосрђа, ни анђела. Осим ако неко није страховито погрешно превео онај наковањ...

Зашто се, онда, већ 11 година инсистира на „Милосрдном анђелу”? Је ли зато да критика НАТО агресије (није сасвим исправно рећи „бомбардовања”, пошто су у тим догађајима као копнене компоненте учествовале и тзв. ОВК и албанска војска) буде сочнија? Па зар треба да се ишта додаје тој страхоти? Побијена деца, угљенисани возови и аутобуси, срушени мостови, разнесене пијаце и стамбене зграде, опустошени и окупирани Косово и Метохија - мало ли је?

Да ли се то можда НАТО ишта мање огрешио о своју повељу и међународно право ако је своју војну операцију - а која се савршено уклапа у класичну дефиницију злочина против мира - назвао прозаично, а не цинично? Чак бих рекао да у имену „Савезничка сила” има много више симболизма. Јер то су њихове „вредности”: закон силе, правда која лежи у топузу...

Немојте, дакле, да користите израз „Милосрдни анђео”. Ем што не приличи, ем што је измишљотина. А истина и правда не требају и не смеју да се бране измишљотинама.

Христос воскресе!

„Ја сам васкрсење и живот; ко верује у мене, ако и умре живеће” (Јн 11, 25).

Именом и презименом

Посланици ”Народне скупштине” Републике Србије који су у среду, 30. марта 2010, гласали за срамотну резолуцију о Сребреници:

Nada Kolundžija
Dragoljub Mićunović
Suzana Grubješić
Slavica Đukić Dejanović
Meho Omerović
Veroljub Stevanović
Vlajko Senić
Aleksandar Vlahović
Aleksandar Jugović
Marko Đurišić
Nenad Konstantinović
Srđan Milivojević
Nenad Čanak
Boško Ristić
Konstantin Samofalov
Jelena Trivan
Gordana Čomić
Aleksandar Čotrić
Esad Džudžević
Bajram Omeragić
Balint Pastor
Branko Ružić
Dušan Bajatović
Dragan Marković
Simo Vuković
Dragi Damnjanović
Viorel Žura
Nebojša Zdravković
Željko Ivanji
Vladimir Ilić
Branislav Jovanović
Saša Milenić
Branislav Mitrović
Jovan Nešović
Nikola Novaković
Miroslava Pejica
Stojanka Petković
Gordana Rajkov
Miljan Ranđelović
Snežana Sedlar
Stevica Spajić
Snežana Stojanović-Plavšić
Jelena Travar Miljević
Šerif Hamzagić
Sava Čojčić
Borjan Agatonović
Dragoslav Božović
Željko Brestovački
Janko Veselinović
Maja Videnović
Nataša Vučković
Milan Vučković
Slobodan Gojković
Žika Gojković
Vuk Dinčić
Dragiša Đoković
Aniko Žiroš-Jankelić
Ljiljana Zdravković
Aleksandar Janković
Miloš Jevtić
Aleksandra Jerkov
Ivan Jovanović
Jadranka Jovišić
Branka Karavidić
Bojan Kostreš
Petar Kuntić
Maja Laušević
Daniela Lovrin-Gavrilović
Gabor Lodi
Branka Ljiljak
Jon Magda
Miroslav Marinković
Vesna Marjanović
Miroslav Martić
Pavel Marčok
Srđan Miković
Dušan Milisavljević
Smiljana Milisavljević
Radoslav Milovanović
Milena Milošević
Kosta Milošević
Slavoljub Mitov
Vitomir Mihajlović
Gorica Mojović
Đura Mučenski
Tijana Nikolić
Dejan Nikolić
Olena Papuga
Zoran Petrov
Žarko Pivac
Munir Poturak
Mihailo Purić
Radovan Radovanović
Vlatko Ratković
Slavoljub Stajković
Milan Stanimirović
Živojin Stanković
Bojana Stanojević
Goran Stefanović
Miodrag Stoilović
Svetlana Stojaković-Milovanović
Tamaš Tot
Nebojša Ćeran
Milan Urošević
Biljana Hasanović-Korać
Dragomir Cimeša
Mirko Čikiriz
Edip Šerifov
Bajram Šehović
Laslo Varga
Elvira Kovač
Arpad Fremond
Nikola Krpić
Đuro Perić
Siniša Stamenković
Momo Čolaković
Zoran Bortić
Saša Dujović
Mile Ilić
Zoran Kasalović
Đorđe Milićević
Jasmina Milošević
Miletić Mihajlović
Milan J. Nikolić
Petar Petrović
Milisav Petronijević
Dejan Radenković

(Извор: Печат)

Да се не заборави.