Али има неко на овом свету који не узима саопштења за штампу Хашког Трибунала здраво за готово, и пажљиво чита шта у ствари у тим пресудама пише: гомила глупости, измишљотина, ничим поткрепљених претпоставки, и „логике“ које би се постидели пропали студенти права.
Како објашњава Стефан Каргановић из Историјског пројекта Сребреница, и ова пресуда се заснива на сведочанству Дражена Ердемовића. Овај „крунски сведок“ Трибунала је под заклетвом изјавио да је стрељању муслиманских заробљеника присуствовао један потпуковник. „Судије“ Трибунала онда констатују:
„Већу није било предочено присуство неког другог потпуковника у Пилици у том периоду. С обзиром на то, веће стаје на становиште да на основу изнетих доказа нема другог разборитог закључка осим да је потпуковник, кога је Ердемовић видео на војној економији у Брањеву и у Пилици 16 јула био Поповић“. (пресуда, параграф 1134)
Погледајте „логику“: Ердемовић каже да је ту био неки потпуковник. То мора да је истина. Гле чуда, Поповић је потпуковник. Значи, он мора да је тај. Али зашто онда Ердемовић није препознао Поповића? Е, Хашке „судије“ све знају:
„...веће сматра да с обзиром на трауматичне околности под којима је Ердемовић упознао Поповића и на проток значајне количине времена од тада, неспособност Ердемовића да Поповића на отографијама препозна не изазива разбориту сумњу у закључак које је веће извело, да је човек кога је Ердемовић 16 јула видео у Пилици заиста био Поповић“. (параграф 1135)
Значи, ако чињенице не одговарају жељеном сведочењу, утолико горе по чињенице. Ако доказа нема, судије их напросто измисле, и њима доста.
Вреди поновити и овом приликом да овакво понашање није неочекивано. Трибунал је првенствено политичка институција, која нема легитимитет нити делује унутар признатог оквира међународног права (већ сама пише своја правила, прописе и законе). Функција Трибунала је да редефинише југословенске ратове као „великосрпску агресију“ а да осудама целокупног државног, политичког и војног врха Срба (било у самој Србији, било на територији данашње БиХ и Хрватске) српском народу наметне колективну кривицу за измишљени „геноцид“ на балканским просторима. Тиме се амнестира не само злочиначко понашање других зараћених страна, већ и злодела која су починиле европске земље, САД, УН и НАТО. Наметањем „геноцидности“ Србима неутралишу се оптужбе за стварни геноцид почињен у периоду 1941-45 на просторима НДХ, а релативизују се и злодела нацистичке Немачке у том периоду.
Држава Србија, чак и да њене власти то желе, не може да се одупре овом клеветничком пројекту, јер се не усуђује да Трибунал јавно прогласи оним што заиста и јесте: политичко-пропагандном агентуром, која не само да са правдом нема никакве везе, већ нема апсолутно никакав легитимитет да суди било коме. Дакле не само Србима, које колективно терети за измишљотину преузету из нацистичких памфлета четрдесетих, већ ни починиоцима злочина над Србима (које, када и буду за нешто оптужени, обично осуде симболично или никако, тек имиџа ради).
Једини начин борбе против ових систематских клевета је управо ово што ради Историјски пројекат Сребреница: разоткривање голотиње хашког цара. Трибунал и његови спонзори успели су да обману милијарде људи да се ради о легитимној институцији која суди по праву и правди. Ако се покаже да је то једна велика лаж - а ево, читањем самих пресуда то постаје више него јасно - онда је то победа за истину, ма колико мала. Корак по корак, једнога дана биће и велика; ни Трибунал ни његови спонзори неће харати светом довека.
Следећи корак је већ припремљен: монографија „Сребреница: деконструкција једног виртуелног геноцида“. Битка за истину није готова; она тек почиње.
Нема коментара:
Постави коментар