Империји безгранично лојалан Борис Тадић положио је венац „невиним жртвама“, јавља РТС, описујући данашњи циркус дословно овако:
„У Меморијалном центру Поточари код Сребренице обележавa се 15 година од убиства више од 8.000 Бошњака, почињеног од стране припадника Војске Републике Српске у јулу 1995. године.“
Дакле, установљена чињеница, нема никаквог спора, све је јасно. Осим што, је ли, уопште није. Напротив.
Није спорна Тадићева мотивација да прихвати ову клеветничку оптужбу. Он већ годинама „чини све што може“ да угоди страним господарима. Фаустовски пакт који је с њима склопио прво га је довео до министарског, па до председничког места; додуше, наде да ће постати ЕУропски комесар за регију Донау-Маргус, онако без алтернативе, ипак су изневерене.
Како икоме може пасти на памет да свој народ прогласи геноцидним, на основу квази-пресуда једног квази-суда које са логиком (правном или обичном) немају ни најмање везе? Одговор можда лежи у томе што се Борис Тадић не сматра Србином, већ Југословеном. На то указује његова изјава у Поточарима, да признавањем Србима приписаних ратних злочина настоји да створи ситуацију у којој „ћемо моћи да пружимо руке једни другима и да наставимо да живимо као нормални људи, као што смо некада живели“. (РТС)
Он, ако хоће, нека сутра „нормално“ живи у Федерацији или Хрватској. Ако га не обесе о прву врбу, из силне жеље за „суживотом“ и помирењем.
Цинична манипулација
Сребренички „геноцид“ је најциничнија злоупотреба тог термина досад. За геноцид је потребна намера да се уништи национална, верска или расна група. Нема везе колико су у то убеђени босански Муслимани или западна јавност; не постоји нити један доказ да је било ко из војног или цивилног руководства РС имао намеру да уништи босанске Муслимане. Хашка инквизиција је ту намеру извела из наводног масакра - чије је постојање извела из списка несталих и исказа „сведока“ попут Дражена Ердемовића и Момира Николића. А он су, опет, говорили оно што су тужиоци хтели да чују. (Ердемовићев исказ, на којем се и данас заснивају пресуде Трибунала, детаљно је анализирао бугарски новинар Жерминал Чивиков, док је Николић отворено признао да је лагао, без последица).
У поруци Императора Обаме, коју је у Поточарима прочитао амерички амбасадор Чарлс Инглиш, наводи се да су у Сребреници „Убијени... људи који су хтели да живе и који су веровали у обећања међународне заједнице да ће их заштитити али били су препуштени самима себи“. (Бета) То једноставно није тачно. Војници УН су заиста штитили сребреничке цивиле, али је сасвим нереално и непоштено да се од њих тражи да заштите и 28. дивизију АРБиХ, под командом Насера Орића. Цивили који су се склонили у Поточаре остали су живи. Зато је чињеница да је меморијални центар „жртвама геноцида“ смештен баш у Поточарима свесна и цинична манипулација.
Император још каже и ово: „Овај злочин је натерао међународну заједницу да реагује и заустави масакр над цивилима у БиХ“. Опет неистина. Ем што никаква „међународна заједница“ не постоји, ем што је интервенција НАТО дошла тек крајем августа, после „Маркала 2“ у Сарајеву, ем што се у БиХ водио рат, а не „масакр над цивилима.“
Из овога је, међутим, јасно зашто се од Сребренице прави „геноцид над невиним цивилима.“ Прво, да би се оправдао рат који је режим Алије Изетбеговића водио за „суверену БиХ“ (а који и данас траје, непрестаним нападима на Дејтонски мир и РС). Друго, да би се оправдала интервенција САД и НАТО у догађаје на Балкану; тада је још било потребно да се америчком народу правда слање војске широм света, а то је било много лакше под паролом „заустављања геноцида“ него истином: „хоће нам се, може нам се“. Па ако геноцида нема, онда га је требало измислити.
Тако су борци 28. дивизије трансформисани у „невине цивиле,“ без обзира на три хиљаде подрињских Срба који су страдали од њихове руке у претходне три године. Извештаји западних медија који Сребреницу називају „највећим злочином после 2. светског рата“ - с намером да тиме призивају поређење Срба са немачким нацистима - упорно избегавају да кажу да је уопште постојала 28. дивизија и да се радило о наоружаним људима. Просечан конзумент западних вести замишља сцену достојну Спилберга, где крволочни Срби одвајају мушкарце и децу, ненаоружане цивиле, од жена и стараца у Поточарима, а онда их стрељају наочиглед свих, а посебно холандских УНПРОФОРаца. Није битно што то нема везе са истином - овакав опис служи сврси, па зато и мора да буде прихваћен као стваран.
Острашћене претпоставке
Прегршт чињеница о догађајима у јулу 1995. не иде у прилог хипотези о „геноциду“, од тога да су цивили у Поточарима безбедно евакуисани (какав је то геноцид где већина потенцијалних жртава бива поштеђена?), до тога да се број жртава ни дан-данас поуздано не зна, односно да није утврђен доказним поступком већ се о њему само износе острашћене претпоставке. Зашто је Насер Орић евакуисан из Сребренице у мају те године? Зашто је Сребреница напуштена малтене без борбе? Зашто 2. Корпус АРБиХ није учинио ама баш ништа да помогне Сребреници, или барем олакша пробој нападом на положаје ВРС? Неколико муслиманских званичника (нпр. Хакија Мехољић, Ибран Мустафић) отворено оптужује Изетбеговићев режим, па и њега лично, да је „издао“ и продао Сребреницу са намером да испровоцира војну интервенцију; то није никаква „српска пропаганда“.
Међу војском која је одбила предају и кренула у пробој према Тузли било је и цивила, али сама колона је, по међународном ратном праву, била легитиман војни циљ. Сведочења и извештаји преживелих муслиманских бораца јасно показују да су у путу трпели стравичне губитке од мина и артиљерије, у борбама, од глади и изнемоглости. Да ли су ти људи жртве „геноцида“? Тешко.
Јасно је, дакле, да су Муслимани и њихови спонзори из тзв. „међународне заједнице“ од трагичне погибије војске у повлачењу пропагандом направили „геноцид“ над недужним цивилима. Срби су се од ове оптужбе углавном бранили ћутањем (што је на Западу схваћено као доказ кривице), навођењем броја Срба које су побили Орићеви борци (као да је то ваљано оправдање), или довођењем у питање броја наводних жртава - што је дочекано као „негирање геноцида“. Основна логика налаже да онај који износи оптужбу за геноцид - најтежу категорију злочина у међународном праву - то мора да докаже без икакве сумње, а не да се ослања на осећања, убеђења и претпоставке. Зашто би Срби морали да доказују да нису криви? Зато што је у медијима створена претпоставка да јесу. Али то онда нема никакве везе са судом и правдом - баш као ни Хашки Трибунал.
Фиктивни и стварни злочин
Покушаји да се Србима налепи етикета геноцидног народа, описивањем сребреничке трагедије као геноцида, свакако да имају политичку позадину. Функција им је да муслиманску страну у сукобу прикажу као апсолутну жртву и праведника, да оправдају интервенцију НАТО на Балкану, али и да оперу репутацију стварних виновника стварних геноцида, од Немаца преко хрватских и муслиманских Усташа и Ханџар-дивизије. Срби заиста нису криви за оно за шта их оптужују. Али постоји злочин који се десио, и постоји кривица, која ВРС и Србима као народу сигурно не служи на част.
Наиме, међу извештајима о пронађеним посмртним остацима постоје 442 аутопсије особа које су пронађене везаних руку или са повезима преко очију. Ово су скоро сигурно жртве стрељања. А стрељање ратних заробљеника је ратни злочин. О томе нема спора. Нема везе што је руководство РС и ВРС јасно наредило да се према заробљеницима поступа хумано и по конвенцијама. Да ли је ико после тога кажњен због непоштовања наређења? Ако јесте, онда то није познато широј јавности. А ако није, зашто није?
Вековима су међу српске врлине убрајани и јунаштво и чојство: заштита себе од другога, али и другога од себе. У случају стрељаних Сребреничана - па нека су, аргумента ради, све до једног то били људи одговорни за Кравице или Скелане или било који други подрињски покољ - није било нимало чојства. И то је стварна љага на српском образу, због које него мора да одговара. Сасвим је могуће да су стварни кривци за то остали на слободи управо због хајке која се дигла на целокупно српско војно и политичко руководство, али и српски народ уопште, због измишљеног геноцида у Сребреници.
Спектакл у Поточарима, измишљени геноцид (који до апсурда доводи дефиницију самог појма), спомен-центар на погрешном месту, где су укопани и људи који са ратом или јулом 1995. немају никакве везе - ништа од тога не доприноси ни истини ни правди. Напротив, служи да учврсти убеђење босанских Муслимана да су они апсолутне и праведне жртве и да су им Срби, Хрвати и свет због тога дужни - прво целу БиХ, а онда шта год замисле. Али, они Срби који на неосноване и тешке оптужбе узвраћају спомињањем сопствених жртава и ћутањем о стварним стрељањима не понашају се нимало другачије од Хариса Силајџића, који тврди да ништа што су Муслимани урадили не може да буде злочин јер су се они „само бранили“. То је иста она квази-логика коју упражњавају судије Хашког трибунала и портпароли НАТО или Стејт департмента: „нама“ је све дозвољено, а „њима“ ништа.
Лицемерје
Баш због тога са презиром гледам на изјаву вицекраља „међународне заједнице“ за БиХ, Валентина Инцка (истог оног који је писао предговор хагиографији Алије Изетбеговића), који је јутрос поручио онима „који негирају геноцид“ да нису део ове цивилизације (Бета).
Које цивилизације, Herr Инцко? Ове што од једног стварног злочина прави фиктивни, јер стварни није довољан да послужи циљу? Ове што безочно лаже, крши законе и немилице убија када јој то одговара, а онда прича приче о истини, правди и кажњавању туђих „убица“? Ове што је до те мере заборавила Свето Писмо (или га прогласила увредљивим и дискриминаторским) да не види балван у свом оку, али зато измишља ивере у туђем? Тој и таквој цивилизацији и нећу да припадам. Нити она може дуго да потраје, ако се ослања на такве лажи и лицемерје као што је „геноцид“ у Сребреници.
Нема коментара:
Постави коментар