Демократура

Током протекле две деценије Србе су, како из ближег окружења тако и из иностранства (махом са Запада), оптуживали да болују од митоманије. Као, опседнути су идејом националне државе, затуцани су комунисти, хоће етнички чисту "Велику Србију," итд. Гле чуда, сви народи у окружењу започеше ратове да би створили националне државе. Територије тих држава махом су етнички очистили (од Срба). А границе тих држава за које су се грчевито борили су цртали баш комунисти, који ето ни за шта друго нису ваљали али им на међама свака част!? На страну што су неке од "независних држава" на простору који је некад заузимала Југославија последњи пут биле "независне" под патронатом Хитлера или Мусолинија; имају сад нове спонзоре, па није културно о томе да се говори, је ли.

Нажалост, ово све скупа не значи да Срби нису оптерећени неким митовима (препоручујем одличан есеј Николе Танасића о митовима везаним за Радована Караџића, на пример). Посебно убитачан је мит увезен (или утеран) са пријатељског нам Запада, да су највише вредности цивилизације демократија и људска права, и да су Срби управо огрешењем о ове вредности заслужили да их "међународна заједница" осуди, изолује, бомбардује и условљава.

Сам појам демократие је данас малтене потпуно лишен значења. Док се некада знало да демократија значи политички систем доношења одлука већином гласова и ништа више, данас се под "демократијом" подразумева све што је добро, пожељно и богоугодно, али ништа конкретно. Избори, скупштина, јавна расправа, мирна смена власти, одговорност бирачима? Све то мож' да бидне, ал' не мора да значи. Британски коментатор Филип Канлиф је баш на примеру прошлогодишњих избора у Србији уочио оно што је другима, како у Србији тако и на Западу, згодно промакло:

"Оно што је Солана у ствари рекао је да се под демократијом подразумева оно што ЕУ каже да је демократија, односно да су демократе они које за такве прогласи међународна заједница, без обзира ко је у стварио добио колико гласова." (Спајкд, јануар 2008.)

Добро де, али ко је па сад та "међународна заједница"? Је ли то заиста цели свет, како неки веле? Нипошто! Тај израз је скован раних деведесетих да се опише савез САД и неких земаља ЕУ (бивших колонијалних империја, сада чланица НАТО) које су интервенисале у југословенској кризи. Фрустриране чињеницом да у УН свака земља има по један глас (демократија, је ли) а њихова моћ и интереси нису тиме адекватно признати, ове земље су низом корака током рата у БиХ гурнуле УН у запећак, да би коначно обезвредиле светску организацију на пролеће 1999, агресијом НАТО и окупацијом Космета.

Иако је успостављање УНМИК-а на Космету изгледало као повратак УН на светску сцену, врло брзо се испоставило да су УН само параван за "међународну заједницу", тј. коалицију окупљену око САД. Колико те земље заиста држе до УН видело се у фебруару 2008, када је упркос одбијања тзв. "Ахтисаријевог плана" у Савету безбедности УН ипак проглашена "Независна држава Косова." Могло би се овде штошта рећи о бизарној чињеници да управо оснивачи модерног светског поретка тај поредак руше и обезвређују својим деловањем, али о томе неки други пут. Важно је, међутим, да напоменемо да мировним процесом у БиХ не руководе УН, већ "Савет за имплементацију мира" који чине представници "Контакт групе" - дакле, две самозване институције проглашене од стране "међународне заједнице".

Управо је тај Савет, познатији као ПИК (PIC = Peace Implementation Council) обдарио Високог представника, тј. вицекраља задуженог за надгледање Дејтонског споразума у БиХ, такозваним "Бонским овлаштењима." Њима је вицекраљ добио за право (?) да намеће законе, отпушта изабране представнике, лишава људе грађанских права, а све у функцији одбране Дејтонског споразума. Укратко, постао је апсолутни диктатор - у име демократије! Да све буде још лепше, управо Канцеларија високог представника (ОХР) најфлагрантније крши Дејтон већ годинама, силом намећући неуставну централизацију БиХ у име прогреса, демократије, људских права и боље будућности...

Када је почетком овог месеца Народна Скупштина РС усвојила закључке којима се захтева поврат неуставно уступљених надлежности централним властима БиХ (тј. надлежности уступљених под притиском ОХР), нови вицекраљ БиХ Валентин Инцко одговорио је прво ултиматумом да НСРС сама повуче закључке, а када до тога није дошло позвао се на "бонска овлаштења" и закључке поништио. То, дабоме, није демократија. Није ни квази-демократија, већ чиста диктатура. Али шта треба очекивати од самозване завереничке групе земаља-насилница и њиховог намесника? Да поштују уговоре које су потписале - као што су испоштовале Дејтон, Куманово и 1244?

Дакле, њих не занима ни демократија, ни људска права, ни међународно право, ни уговори, ни владавина закона. Све су то за њих флоскуле иза којих се крије жеља за што већу власт и моћ. Али то им полази за руком баш зато што има довољно будала које верују да "међународна заједница" значи цели свет, и да су њене речи истина а дела легитимна.