Сачувај нас, Боже, "стручних" мишљења!
Где год се човек окрене све експерт то експерта - за безочну самопромоцију, пропаганду, продавање магле и млаћење празне сламе! Каква "политичка елита," такви и "стручњаци," ваљда.
Ево као пример: данашњи Глас Јавности доноси чланак под насловом "Све може да буде али не мора да значи" који цитира три "стручњака" за Косово и Метохију. Ту су Душан Лазић, из Форума за међународне односе, Душан Јањић, из Форума за етничке односе, и Обрад Кесић из Вашингтона.
Јелена Јевремовић, новинар Гласа, не наводи зашто су ови људи "стручњаци" и чиме се њихове организације баве.
Мени је требало једно десетак минута на Гуглу да пронађем да је "Форум за међународне односе" у ствари филијала Европског покрета у Србији, дакле она иста организација пред којом је у априлу немачки амбасадор Андреас Цобел онако отворено говорио о комадању Србије (и ником ништа, поготово Цобелу). Да све буде још горе, Јевремовић једино каже да је Лазић "својевремено био и југословенски амбасадор у Москви," што би требало да значи да Лазић зна шта говори кад каже да би даље руско супротстављање англоамеричком напору да се Космет одвоји од Србије "не би било добро ни за Русију, ни за Европу и Америку, а пре свега Србију."
Али зашто би било значајно то што је Лазић службовао у Москви када је она била главни град СССР, када се данас ради о потпуно другачијој Русији од оне 1999, а камоли 1989. и раније? Тако се Лазићево плаћеничко заступање империјалних интереса у Србији сакрива његовом наводном експертизом у руској политици. Можда из доба Брежњева, али савременој сигурно не!
Слично може да се каже и за свеприсутног Душана Јањића из Форума за етничке односе. То вам је невладина (аха!) организација која се бави... ух, па није баш јасно чиме. Некаквим псеудонаучним радом, тандара-броћ. Финансијери? Сорош фондација, између осталих. Засад типично - невладине су организације утолико што никакве везе са домаћом владом немају, али са страним, то је већ нешто друго... У сваком случају, Јањић - који се обавезно појави у свакој причи о Косову - вели да би било најбоље да Србија прихвати Ахтисаријев план, јер ће он проћи у Савету безбедности "на овај или онај начин." То што манифестно није прошао, Јањића не занима. Чињенице кваре причу.
Једино Обрад Кесић, који ради у Вашингтону као пословни консултант и често коментарише српска питања за америчке медије, има неки педигре стручњака. И једино он каже да се ништа још не зна, и да доста тога зависи од избора, како у Америци тако и у Русији. Али и ту Глас кикса, па Кесићевој изјави даје поднаслов "Ко ће стићи у Кремљ, а ко на Капитол хил." На Капитол хилу је амерички Конгрес, а не Бела кућа. Кец из политичке географије.
Разумем ја да је плус четрдесет у хладу, и да ваља попунити празнину у неизвесним данима пред преговоре о Космету нечим, али ово стварно нема смисла. Кесићево "ништа се још не зна" је отприлике једина информација од вредности у целом чланку. Остало је евроатлантистичка пропаганда невладника који имају право на став и мишљење, макар и било плаћено са стране, али нипошто да се лажно представљају као "стручњаци."
Ако је Глас већ хтео стручни коментар о Космету, могли су да питају Срђу Трифковића, који тренутно борави у Србији и баш пре неки дан је интервјуисао руског амбасадора Алексејева. Трифковић врло добро познаје прилике и у Вашингтону и у Москви, а и у Србији, и по свему је већи стручњак и од Лазића и од Јањића.
Ваљда Глас неће да се замери евроатлантистима, шта ли?
петак, 10. август 2007.
недеља, 29. јул 2007.
ДУШАН ПРЕЛЕВИЋ (1948-2007)
Волео бих да направим један концерт. Да бина буде испред Руског цара, према Народном позоришту. Недеља је, подне, народ шета са децом и керовима, а ја долазим мртав пијан, наравно, и почињем да певам. И певам до пет ујутру. Да се ту сретну они који се нису видели двадесет година. И кажу - ајмо на пиво, јебеш Прелета! И сви пијемо, сви се издувамо, нека чују магарци како се пева и нека виде шта је зајебанција. Да свима буде лепо, а некима да буде непријатно ако се ту нађу. И ја све да платим.
Отишао је последњи витез старог Београда. Равно у мит и легенду, где одавно живе и остали његови саборци, песници асфалта и заточници свих оних кодекса које је појело ово понижено време које живимо. Ова ружна карикатура провинцијских јапија и потрошача рекламних сурогата за живот - Живот који су Преле и његови живели до краја, ултимативно и без компромиса - ионако није ОНАЈ град, и ОНА Србија. Ни они људи. У некој другој прилици, Душана би ваљало испратити онако како је и он испратио Зорана Мишчевића, уз Џегеров препев химне генерације, Време је на мојој страни. Али, немамо право да прећутимо Прелетов последњи осврт. Морао је да зна да пише тестамент. Звучи као кроше Љубе Шампиона. Поразно. Ужасно. Истинито... Читајте:
Понизили сте земљу допустивши да нам данас серу пред кућом. На прагу. Обезглавили сте војску терајући момке да служе по дечјим јаслама и мере прашкове по апотекама. Чувају страже у фоајеима позоришта.
Мртви родољуби и јунаци звече костима, поново им се умире од стида. Шта ви то преговарате и са ким? Ко је вама кукавицама и ништацима дао мандат да одлучујете о животу, ви, мртва пувала? Стално вам је у устима 1999! Па где сте били 1999? Наплаћивали сте цех у Пешти, Сегедину, Бечу. Гладне године трчали сте у Вашингтон на молитвене доручке, ви, деца нечастивог.
Данас допуштате да вам сајбер наркоман, дрекавац са колутовима око изгубљених очију, држи вербалну векелу, уместо да вежете манијака или га бар суочите са његовим ортацима у злочину. Не знате ко је убио Зорана Ђинђића? Спремате таксисте из Чикага за амбасадора у Приштини. Народу увијате лајне у целофан, да се навикне, лиферујете слушкиње у панталонама. Учите децу да и њих (панталоне) треба скинути и пружити оба образа новим пријатељима. Вама је образ тек обрис на лоповском дупету.
Тако гологузе терао бих вас да молите и кумите по свету, уместо што се љубите са испушеним лулама у троделним оделима. Презиру вас чак и наши непријатељи. Знају они да ви нисте ми. Да сте још само једна несрећа у низу. Продавци удворичке демократије. Али, сваке силе до сванућа. Док ви не нестанете у прах са лица ове измучене земље која вас трпи. Ништа нисте научили. Ништа није готово док не буде готово. За то време народ ће одгајати нов нараштај, који неће личити на вас. Личиће на нас.
Мирно спавај, Легендо. Личиће на нас. Time Is On Оur Side.
среда, 25. јул 2007.
The same old tune
I wish that for just one time
You could stand inside my shoes
Аnd just for that one moment
I could be you
Yes, I wish that for just one time
You could stand inside my shoes
You'd know what a drag it is
To see you
Bob Dylan, Positively 4th Ѕtreet, 1965
Овај коментар није обрачун са некаквим бившим саборцима, попут горецитираног исечка из раног опуса омиљеног нам мудраца фолк-оријентације. Него, у доколици, наиђох на ову бизарност на сајту - према нама пословично зловољног - ИХТ-а. Дакле, извештај Асошијетид Преса нас учи следећем:
- тезу о "мноштву Срба - урбаних, младих и образованих - који се не слажу са националном еуфоријом (?) око одбране Косова", довољно је доказати цитатом Јелене Симовић, 38-годишњег антрополога (премда у Јелениној матичној НВО, партијској ћелији или чему већ припада, вероватно кажу "антропологиња" - прим. Мајк Вронски); Јелену, наравно, "Косово не занима, жели само да живи нормално", и то је аутоматски чини представником српске футуристичке авангарде.
- контратезу је довољно илустровати навођењем русофилских симпатија Милоша Броћића, чије генералије (таксиста, 56) ваљда сведоче о томе да Милош прпада тој другој, руралној и необразованој, а пре свега старој, Србији, за разлику од политички савесне и самокритичне антропологиње у цвету младости; очекивао сам још да нам приложе и фотку неваљалог кремљофила, па још ако је недовољно илуминирани путинољубиви таксиста усликан са цигаретом, ултимативним но-но Врлог Новог Света, читава прича би добила контекст којем не би одолео ни најизблазиранији жири Амнести Интернешнала, задужен за оцену новинарске храбрости у недемократским недођијама Трећег света, попут, је ли, ултранационалистичке Србије, како дискретно и ненаметљиво сугерише непотписани аутор текста.
Ефекта ради, ту је и неизбежна Гордана Логар, ауторизована и дугогодишња Питија свих "истраживања јавног мнења" која треба да докажу да Срби, уствари, у преовлађујућем и несумњивом проценту, воле НАТО више него Црвену Звезду, Косово мање него Мадагаскар, а Карлу Дел Понте сматрају не само оличењем правде и правне мудрости, него и изгубљеном близнакињом Аните Екберг из најбољих дана.
Не знам за евентуалне читаоце, али мене је овај текст у тренутку вратио у време непоновљивих "репортажа" Кристијане Аманпур, Роја Гатмана, Пени Маршал и сличних, већ помало заборављених ликова. Али, кад већ цитирасмо Дилана, времена су се променила. Сад, да ли ће Срби (тј. њихови "демократски" политичари) остати једини европски народ заробљен у пост-хладноратовској реалности раних деведесетих, са све флоскулетинама о "јединој глобалној суперсили", "америчком веку који долази" и сличним глупостима које не користи више ни Вилијем Кристол, остаје да видимо. Али, ако тако буде, за боље и нисмо. Но, то је друга тема.
Да не буде забуне, лично немам ништа против чињенице да у Србији постоје и људи који размишљају попут те Јелене Симовић. Вероватно ни таксиста Милош нема проблема с тим, навикао је човек, за својих руралних и антизападних 56 година :), да вози разне људе, вероватно. За Јелену, додуше, баш и нисам сигуран да не би - толерантно и демократски - лустрирала/протерала/комисијски спалила... и Милоша и мене, уколико нас процени као препреку ка "нормалном животу", али ни то сад није тема... Тема је примитивно подметање и најцрњи аматеризам писца овог "чланка" са ИХТ-а. Да ли је у питању аљкавост према теми која је, на срећу, далеко од централне у западним медијима, или је Асошијетид Прес у међувремену усвојио новинарске стандарде Правде из 1921?
Како год, али туга и чемер. У поређењу с овим стандардима, и легендарни двојац Алимпијевић-Сарапа делује као пример пристојног новинарства. А ко је икад гледао и слушао (удружене или индивидуалне, потпуно свеједно) ауторске домете те двојице, зна колико је неадекватно назвати их новинарима, без наводника.
уторак, 24. јул 2007.
Врућина и брука
Признајем да би се овакво нешто десило скоро свуда у ”цивилизованој” Европи а поготово у пуританској Америци, али би ми свеједно било драже да су се власти у Србији показале макар мало толерантијим.
Ројтерс је пренео јутрос да је троје туриста ухапшено због узнемиравања јавног реда и мира и кажњено са по 10.000 динара јер су возили бицикле голи по Новом Саду. Не велим ја сад да би људи требало да иду голишави улицама, ако је и четрдесет степени. Али ко год је икад био на плажи зна да неки људи и обучени могу да изгледају ”реметилачки.” И шта сад, да хапсимо људе што нам се не свиђа како се облаче (или не)? Коме су то кажњени туристи нанели икакву штету?
Игром случаја, на истој страници се нашла и вест о Немици која је у истом рођенданском оделу купила цигарете на бензинској пумпи у неком градићу у источној Немачкој; нико је није пријавио, па је зато нису ни хапсили ни кажњавали. Једна вест насловљена са ”Бициклисте казнили због голотиње на врућини” а друга ”Плавуша из Ферарија, само у штиклама.” Контраст, дабоме.
Ко се у свему томе стварно обрукао - голишави туристи или Србија - просудите сами.
Ројтерс је пренео јутрос да је троје туриста ухапшено због узнемиравања јавног реда и мира и кажњено са по 10.000 динара јер су возили бицикле голи по Новом Саду. Не велим ја сад да би људи требало да иду голишави улицама, ако је и четрдесет степени. Али ко год је икад био на плажи зна да неки људи и обучени могу да изгледају ”реметилачки.” И шта сад, да хапсимо људе што нам се не свиђа како се облаче (или не)? Коме су то кажњени туристи нанели икакву штету?
Игром случаја, на истој страници се нашла и вест о Немици која је у истом рођенданском оделу купила цигарете на бензинској пумпи у неком градићу у источној Немачкој; нико је није пријавио, па је зато нису ни хапсили ни кажњавали. Једна вест насловљена са ”Бициклисте казнили због голотиње на врућини” а друга ”Плавуша из Ферарија, само у штиклама.” Контраст, дабоме.
Ко се у свему томе стварно обрукао - голишави туристи или Србија - просудите сами.
уторак, 17. јул 2007.
Патетична одбрана Ахтисарија
Када је до мене дошао чланак у коме двојица ”новинара” (објаснићу убрзо чему наводници) пишу како су оптужбе да је ”преговарач” УН за Косово Марти Ахтисари примао мито од Албанаца само још једна великосрпска пропагандна завера, инстинктивно сам помислио ”јој, опет Шот брани империју...”
Шот је наиме име којим одмилоште зовем београдски дневник Данас. Иста реч, само на другом језику. Ваљда је јасно којем.
Испоставило се, међутим, да грешим душу. Чланак је, наиме, дошао са адресе ”danas.org”, за коју се испоставља да води до ”Слободне Европе” - још од хладноратовских дана познате као орган америчке државне пропаганде усмерен према истоку. Да у питању није београдски дневник, већ америчка пропаганда, нисам установио скоро до самог краја, и то само зато што ми је коначно упао у очи амерички стил којим се користе аутори - а који Шот још није савладао, мада су поодавно успели да ”убоду” хистерични тон америчке србофобије.
У тексту, насловљеном ”Пропагандни рат против Ахтисарија,” аутори су с коца и конопца скупили разноразне ”продемократске” елементе који са овим питањем немају ама баш никакве везе, али су сви сложни да се ради о типично српској теорији завере и чистој пропаганди. Не треба бити пажљив аналитичар медија да се примети класична логичка заблуда цитирања ауторитета.
Колико тај ”ауторитет” има везе са животом постаје очигледно врло брзо. Незнање аутора постаје комично већ на почетку, када се питају какве везе Ахтисари има са Сорошем, јер нису чули да је Финац годинама био члан одбора Међународне кризне групе, једног од најпознатијих ”сорошчади” на међународној сцени. За МКГ није чула ни Јадранка Јелинчић, директор Сорошевог Фонда отворено друштво, која у том незнању прави будалу од себе трабуњањем о ”пракси која већ дуго траје” и ”листи непријатеља Србије.”
Затим, сами аутори на почетку текста као да нису свесни да је оптужба о Ахтисаријевој вези са албанском мафијом дошла из магазина Фокус. Онда у другој половини текста граде целу аргументацију против ”српске пропаганде” на томе да је вест управо објавио тај бањалучки лист, а не ”Тајмс или Дојче цајтунг” (sic) - како рече један од њихових саговорника из РС. Као, нешто објављено у тим листовима аутоматски је истина, док српски листови штампају саме лажи и измишљотине.
Даље, ни аутори ни њихови ”угледни” саговорници немају појма шта је ГИС. А то је организација која нема ама баш никакве везе са Србима, већ се бави прикупљањем обавештајне грађе о исламском тероризму. Што би, ваљда, требало да буде у интересу САД (осим када је у питању Балкан, где су исламисти ”добри” а Срби у било којој инкарнацији ”лоши” момци).
Занимљиво је да нико не пориче да је Ахтисари примао паре од албанске мафије (на крају крајева, то су радили и Вилијем Вокер, Ричард Холбрук, Весли Кларк и остали актери агресије из 1999.), већ се само диже дрека да је то ”српска пропаганда.” Кад немаш аргумент, удри ad hominem, је ли.
Нико не тврди да је Ахтисари написао предлог какав је написао зато што су му Шиптари дали паре. Као неко ко је био агент НАТО пре осам година и ”преговарао” о прекиду ватре који НАТО никад није имао намере да испоштује, па после столовао у одбору антисрпске НВО са све Веслијем Кларком, да би онда по избору за посредника на преговорима организовао фарсу, и још оптужио Србе за колективну кривицу (по шаблону нацистичке Немачке), стиче се утисак да је Ахтисари добио паре од Шиптара као надокнаду за ”минули рад,” а не као капару за независност.
У Вашингтону има изрека, ”Не веруј ни у шта док није званично демантовано.” Хистерични тон Данас-а и Слободне Европе сугерише да су оптужбе против бившег финског председника и перјанице ”међународне заједнице” на Косову погодиле где боли.
Шот је наиме име којим одмилоште зовем београдски дневник Данас. Иста реч, само на другом језику. Ваљда је јасно којем.
Испоставило се, међутим, да грешим душу. Чланак је, наиме, дошао са адресе ”danas.org”, за коју се испоставља да води до ”Слободне Европе” - још од хладноратовских дана познате као орган америчке државне пропаганде усмерен према истоку. Да у питању није београдски дневник, већ америчка пропаганда, нисам установио скоро до самог краја, и то само зато што ми је коначно упао у очи амерички стил којим се користе аутори - а који Шот још није савладао, мада су поодавно успели да ”убоду” хистерични тон америчке србофобије.
У тексту, насловљеном ”Пропагандни рат против Ахтисарија,” аутори су с коца и конопца скупили разноразне ”продемократске” елементе који са овим питањем немају ама баш никакве везе, али су сви сложни да се ради о типично српској теорији завере и чистој пропаганди. Не треба бити пажљив аналитичар медија да се примети класична логичка заблуда цитирања ауторитета.
Колико тај ”ауторитет” има везе са животом постаје очигледно врло брзо. Незнање аутора постаје комично већ на почетку, када се питају какве везе Ахтисари има са Сорошем, јер нису чули да је Финац годинама био члан одбора Међународне кризне групе, једног од најпознатијих ”сорошчади” на међународној сцени. За МКГ није чула ни Јадранка Јелинчић, директор Сорошевог Фонда отворено друштво, која у том незнању прави будалу од себе трабуњањем о ”пракси која већ дуго траје” и ”листи непријатеља Србије.”
Затим, сами аутори на почетку текста као да нису свесни да је оптужба о Ахтисаријевој вези са албанском мафијом дошла из магазина Фокус. Онда у другој половини текста граде целу аргументацију против ”српске пропаганде” на томе да је вест управо објавио тај бањалучки лист, а не ”Тајмс или Дојче цајтунг” (sic) - како рече један од њихових саговорника из РС. Као, нешто објављено у тим листовима аутоматски је истина, док српски листови штампају саме лажи и измишљотине.
Даље, ни аутори ни њихови ”угледни” саговорници немају појма шта је ГИС. А то је организација која нема ама баш никакве везе са Србима, већ се бави прикупљањем обавештајне грађе о исламском тероризму. Што би, ваљда, требало да буде у интересу САД (осим када је у питању Балкан, где су исламисти ”добри” а Срби у било којој инкарнацији ”лоши” момци).
Занимљиво је да нико не пориче да је Ахтисари примао паре од албанске мафије (на крају крајева, то су радили и Вилијем Вокер, Ричард Холбрук, Весли Кларк и остали актери агресије из 1999.), већ се само диже дрека да је то ”српска пропаганда.” Кад немаш аргумент, удри ad hominem, је ли.
Нико не тврди да је Ахтисари написао предлог какав је написао зато што су му Шиптари дали паре. Као неко ко је био агент НАТО пре осам година и ”преговарао” о прекиду ватре који НАТО никад није имао намере да испоштује, па после столовао у одбору антисрпске НВО са све Веслијем Кларком, да би онда по избору за посредника на преговорима организовао фарсу, и још оптужио Србе за колективну кривицу (по шаблону нацистичке Немачке), стиче се утисак да је Ахтисари добио паре од Шиптара као надокнаду за ”минули рад,” а не као капару за независност.
У Вашингтону има изрека, ”Не веруј ни у шта док није званично демантовано.” Хистерични тон Данас-а и Слободне Европе сугерише да су оптужбе против бившег финског председника и перјанице ”међународне заједнице” на Косову погодиле где боли.
понедељак, 2. јул 2007.
Озакоњени злочин
У данашњем Гласу Јавности изашао је интервју са проф. Светозаром Ливадом, аутором књиге "Етничко чишћење - озакоњени злочин." Ево најзанимљивијег дела:
Годинама се говори о 150.000 протераних Срба из Крајине, али то се односи само на избеглице из "Олује." Ако је 128.000 људи протерано само са подручја где није било рата, а пре "Олује" су били "Бљесак," па медачки џеп, па Пакрац... Испада да нико не спомиње стварни број етнички очишћених Срба из Хрватске. Ако ништа друго, може се ваљда погледати разлика између пописа из 1991. и овог најновијег.
У сваком случају, намеће се закључак да судбина Срба у данашњој Хрватској потпада под дела "учињена са намером да верску, расну или националну групу униште у потпуности или делимично"...
Hrvatska je imala 1.107 naselja gde su Srbi bili većina, i temeljito sam istražio kakvo je stanje bilo 1991. po popisnim rezultatima i kakvo je bilo 2001. godine po popisu stanovništva. Tako sam utvrdio da je na pretežnoj većini naselja u kojima su Srbi bili u većini do temelja uništena podloga za povratak. Ne samo što su ljudi proterani, nego je uništena celokupna nadgradnja, a to je hrvatska nadgradnja, bez obzira na to što je ona vlasnički pripadala stanovnicima srpskog naroda oni su bili hrvatski građani. Utvrdio sam da su uništene sve prateće infrastrukturne institucije, ambulante, Domovi kulture, magacini, trafo-stanice, groblja... Zbog toga je etničko čišćenje u Hrvatskoj bilo najčistije jer je zahvatilo toponomastiku, onomastiku i katastar.
Kada sam to utvrdio, išao sam dalje, pa sam na osnovu statističke analize ustanovio kako je to bilo sprovedeno u gradovima i u dvesta i nešto gradova koje ima Hrvatska ustanovio da je iz njih isterano 124 hiljade Srba gde nije bilo rata i da je primenjena ista "tehnologija". Tako nisam našao nijedno selo u kojem neko nije ubijen ili nestao, a u većim gradovima bili su osnovani koncentracioni logori, koji su se eufemistički zvali "sabirališta", a u mnogim sredinama su i ubijeni.
U Splitu je deložirano oko 10 hiljada građana, a u Zagrebu 18.500 po statističkim podacima. U Zagrebu je na velesajmu bio i jedan koncentracioni logor, "Paviljon 22", i uglavnom su svi znali šta se tamo dešava, a oko 200 ljudi je nestalo. Ipak, najveći broj ljudi likvidiran je u Sisku, a do danas nema nijednog sudskog procesa protiv počinitelja.
Годинама се говори о 150.000 протераних Срба из Крајине, али то се односи само на избеглице из "Олује." Ако је 128.000 људи протерано само са подручја где није било рата, а пре "Олује" су били "Бљесак," па медачки џеп, па Пакрац... Испада да нико не спомиње стварни број етнички очишћених Срба из Хрватске. Ако ништа друго, може се ваљда погледати разлика између пописа из 1991. и овог најновијег.
У сваком случају, намеће се закључак да судбина Срба у данашњој Хрватској потпада под дела "учињена са намером да верску, расну или националну групу униште у потпуности или делимично"...
петак, 1. јун 2007.
Занемарена доследност
Пита се неки дан један мој колега блогер како Империја може да упражњава очигледни парадокс, па тражи централизацију БиХ а истовремено подржава етно-сепаратизам на Косову?
То јесте парадокс. Али у домену империјалне „логике“ је за парадоксе сасвим могуће да буду прихваћени као нормални. Присетите се да су царски службеници месецима понављали како између БиХ и Косова „нема апсолутно никакве везе“ (да би потом описали Косово као „последње поглавље распада Југославије“!). БиХ је „суверена држава“ са неповредивим границама (а то као Србија није?!). Косово је „јединствен случај“ (апсолутно не). И тако даље.
Звучи познато:
Написах ово у децембру 2004. Једино што се од тада променило? Империја је одавно престала да се претвара да јој је стало макар и до форми цивилизованог понашања. Њени владари сада верују да су господари стварности, а да ми остали живимо у самообмани „заједнице реализма“ који је само одраз њихових славних дела.
Међутим, логика у понашању Империје на Балкану ипак постоји, колико год перверзна: Срби никад нису у праву. Чим се прихвати овај „аксиом“, све почиње да има смисла.
Да ова дедукција не би била проглашена „трабуњањем параноичног Србина“ (мада би таква реакција била додатни доказ исправности ове тезе), напоменућу да је њен аутор колумниста Antiwar.com Даг Бандау (Doug Bandow).
Израз „Абрамовиц доктрина“ сам срочио после чувеног интервјуа Мортона Абрамовица НИН-у, у јулу 2004, када је изјавио да Срби „траже савршену рационалност“ тамо где је нема. Ако је Бандау у праву, а јесте, онда је Абрамовиц у праву само делимично. Наиме, Срби заиста траже рационалност, било какву, али одбацују ону коју налазе јер је до те мере покварена, изопачена, апсурдна и зла да не могу да верују у њено постојање. „Па не би они ваљда... Па не може ваљда овако... “
Би, и јесу. Може, и јесте.
То је требало да научимо још 1999. Уместо тога, причамо си причу о „партнерству“ и „сарадњи“ и „интеграцијама“.
То јесте парадокс. Али у домену империјалне „логике“ је за парадоксе сасвим могуће да буду прихваћени као нормални. Присетите се да су царски службеници месецима понављали како између БиХ и Косова „нема апсолутно никакве везе“ (да би потом описали Косово као „последње поглавље распада Југославије“!). БиХ је „суверена држава“ са неповредивим границама (а то као Србија није?!). Косово је „јединствен случај“ (апсолутно не). И тако даље.
Звучи познато:
По свему судећи, догађајима на Балкану под управом Империје руководи нешто што би се у недостатку бољег термина могло назвати "Абрамовиц доктрином": потпуно одсуство било каквог принципа који би могао да се примени на све. Чак штавише, одсуство икаквог принципа осим власти.
Потпуно различита правила важе за Србе и за Албанце, или Муслимане у БиХ; на Империју у свим њеним манифестацијама не важе никаква вањска ограничења. Каква год "правила" постоје су производ самовоље царских намесника, команданата, комесара, изасланика и саветника, измишљена зарад тренутне потребе и неоптерећена доследношћу. Циљ – који никоме није познат, али се успешно сакрива под плаштом „правде“ и „евроатлантских интеграција“ – оправдава сва средства, док се сваки отпор a priori сматра криминалним.
За самозване праведнике закон не важи. Споразуми и уговори су бесмислени. Логика нема смисла. Не тражи се разумевање, само послушност.
Написах ово у децембру 2004. Једино што се од тада променило? Империја је одавно престала да се претвара да јој је стало макар и до форми цивилизованог понашања. Њени владари сада верују да су господари стварности, а да ми остали живимо у самообмани „заједнице реализма“ који је само одраз њихових славних дела.
Међутим, логика у понашању Империје на Балкану ипак постоји, колико год перверзна: Срби никад нису у праву. Чим се прихвати овај „аксиом“, све почиње да има смисла.
Да ова дедукција не би била проглашена „трабуњањем параноичног Србина“ (мада би таква реакција била додатни доказ исправности ове тезе), напоменућу да је њен аутор колумниста Antiwar.com Даг Бандау (Doug Bandow).
Израз „Абрамовиц доктрина“ сам срочио после чувеног интервјуа Мортона Абрамовица НИН-у, у јулу 2004, када је изјавио да Срби „траже савршену рационалност“ тамо где је нема. Ако је Бандау у праву, а јесте, онда је Абрамовиц у праву само делимично. Наиме, Срби заиста траже рационалност, било какву, али одбацују ону коју налазе јер је до те мере покварена, изопачена, апсурдна и зла да не могу да верују у њено постојање. „Па не би они ваљда... Па не може ваљда овако... “
Би, и јесу. Може, и јесте.
То је требало да научимо још 1999. Уместо тога, причамо си причу о „партнерству“ и „сарадњи“ и „интеграцијама“.
четвртак, 31. мај 2007.
Блејање
Бета извештава да је, поводом 125 година америчко-српских односа (откад је Вашингтон признао кнежевину Србију, ваљда), нешто по имену "Харвард Клуб Србије" организовало у Народној библиотеци "панел дискусију" на којој су говорили српски министар империјалних послова Јеремић и амерички прокуратор Србије Herr Михаел Полт.
Полт је новинарима изјавио да очекује независно Косово пре истека свог мандата средином лета, и објаснио да "САД виде независност као кључни елемент за будућност народа Косова, али и за будућност Србије."
Дакле, Косово није само питање задовољавања шиштарских апетита, већ и кључна карактеристика Србије какву власт у Вашингтону жели да види: без историје, традиције, културе, части, поноса, достојанства, посебности... без Срба, ако је икако могуће.
На овакве жеље Вашингтона министар Јеремић спремно одговара да "Србија сматра САД својим главним савезником и партнером и у будућности." Ајде! Баш главним? Иако је, рецимо, Русија та која брани територијални интегритет Србије, а Америка та која га руши?
Несвестан шта је рекао - или, што је још горе, можда савршено свестан - Јеремић наставља са булажњењем, изјављујући да су "америчко-српски односи прошли кроз тешке тренутке, али и кроз заједничку борбу за исте вредности." Па још вели како се нада "да ће вера у заједничке вредности које деле САД и Србија превладати и да ће до краја мандата садашње владе Србије ти односи бити још бољи"!!!
Какве то заједничке вредности могу да деле Србија и САД ако Американци тврде да је отимање Косова једино пожељно решење и "кључ за будућност Србије"? О чему то Јеремић трабуња?
О јадна земљо Србијо! Другог већ Вука имаш за министра иностраног, а оно све овца до овце - па блеји а мисли да завија!
Полт је новинарима изјавио да очекује независно Косово пре истека свог мандата средином лета, и објаснио да "САД виде независност као кључни елемент за будућност народа Косова, али и за будућност Србије."
Дакле, Косово није само питање задовољавања шиштарских апетита, већ и кључна карактеристика Србије какву власт у Вашингтону жели да види: без историје, традиције, културе, части, поноса, достојанства, посебности... без Срба, ако је икако могуће.
На овакве жеље Вашингтона министар Јеремић спремно одговара да "Србија сматра САД својим главним савезником и партнером и у будућности." Ајде! Баш главним? Иако је, рецимо, Русија та која брани територијални интегритет Србије, а Америка та која га руши?
Несвестан шта је рекао - или, што је још горе, можда савршено свестан - Јеремић наставља са булажњењем, изјављујући да су "америчко-српски односи прошли кроз тешке тренутке, али и кроз заједничку борбу за исте вредности." Па још вели како се нада "да ће вера у заједничке вредности које деле САД и Србија превладати и да ће до краја мандата садашње владе Србије ти односи бити још бољи"!!!
Какве то заједничке вредности могу да деле Србија и САД ако Американци тврде да је отимање Косова једино пожељно решење и "кључ за будућност Србије"? О чему то Јеремић трабуња?
О јадна земљо Србијо! Другог већ Вука имаш за министра иностраног, а оно све овца до овце - па блеји а мисли да завија!
четвртак, 17. мај 2007.
Божја помоћ?
Већ неколико недеља одговарам на питања читалаца форума Видовдан (www.vidovdan.org), и дискусија је заиста занимљива. С једне стране, ја покушавам да објасним америчку Империју и неке аспекте живота и политике са ове стране Атлантика, а са друге да сазнам што више о правом стању ствари у Србији.
Један од корисника јуче вели:
И ту се ја сјетим једног вица из Сарајева. Скоро сам сигуран да је предратни. Овако иде.
Дође поплава, и сви бјеже, а Мујо хода улицом, вода му око стопала. Вели му комшија Суљо, "Мујо болан, хајде с нама, удавићеш се. Ево имам мјеста у колима, дођи."
Одговара Мујо: "Јок, Суљо, ја вјерујем Алаху џелешануму, он ће мене од овог харама и кијамета спасит'." Суљо слегне раменима, уђе у кола и одвезе се.
Надолази вода, ето је Муји до кољена, кад ето Хасе у чамцу, весла. "Хајде Мујо, унилази у чамац, да спасимо главе!"
"Јок ја, Хасо, мене ће Алах џелешанум од овог кијамета спасит. Само ти иди." И Хасо оде.
Вода још надолази, ето је Муји до рамена, он и даље преврће теспих и учи. Надлеће хеликоптер, а из њега се дере Ибро: "Мујоооо! Унилази у хеликоптер, не буди хајван, удавићеш се!"
"Јок, Ибро, мене ће Алах џелешанум спасит од овог кијамета."
Хеликоптер оде. Мујо се удави.
Ето њега пред Алаха, и сав љут пита: "Алаху џелешануху, милостиви и највећи господару, што ме ниси спасио кад сам ти се ја стално молио и клањао и учио?"
Вели Алах, "Како нисам, Мујо! Јесам ли ти прво послао Суљу с колима? Па Хасу са чамцем? Па Ибру са хеликоптером? Ко ти је крив што ме ниси ниједном послушао!"
И пошаље Мују правац у џехенем.
Треба се уздати у помоћ божју, али треба је и заслужити.
Један од корисника јуче вели:
Даве нас ко змија жабу а ми се копрцамо и још се нисмо предали. Чекамо да се деси неко чудо јер оно што нам стоји у изгледу је мрачно како год да погледаш.
Уздамо се у Бога и његову милост.
И ту се ја сјетим једног вица из Сарајева. Скоро сам сигуран да је предратни. Овако иде.
Дође поплава, и сви бјеже, а Мујо хода улицом, вода му око стопала. Вели му комшија Суљо, "Мујо болан, хајде с нама, удавићеш се. Ево имам мјеста у колима, дођи."
Одговара Мујо: "Јок, Суљо, ја вјерујем Алаху џелешануму, он ће мене од овог харама и кијамета спасит'." Суљо слегне раменима, уђе у кола и одвезе се.
Надолази вода, ето је Муји до кољена, кад ето Хасе у чамцу, весла. "Хајде Мујо, унилази у чамац, да спасимо главе!"
"Јок ја, Хасо, мене ће Алах џелешанум од овог кијамета спасит. Само ти иди." И Хасо оде.
Вода још надолази, ето је Муји до рамена, он и даље преврће теспих и учи. Надлеће хеликоптер, а из њега се дере Ибро: "Мујоооо! Унилази у хеликоптер, не буди хајван, удавићеш се!"
"Јок, Ибро, мене ће Алах џелешанум спасит од овог кијамета."
Хеликоптер оде. Мујо се удави.
Ето њега пред Алаха, и сав љут пита: "Алаху џелешануху, милостиви и највећи господару, што ме ниси спасио кад сам ти се ја стално молио и клањао и учио?"
Вели Алах, "Како нисам, Мујо! Јесам ли ти прво послао Суљу с колима? Па Хасу са чамцем? Па Ибру са хеликоптером? Ко ти је крив што ме ниси ниједном послушао!"
И пошаље Мују правац у џехенем.
Треба се уздати у помоћ божју, али треба је и заслужити.
среда, 16. мај 2007.
Неће због Вука
Рекох јуче, коментаришући избор (ха!) Вука Јеремића за министра иностраних дела, "па није ваљда Леон Којен из чиста мира поднео оставку?"
Бета данас извештава да је Којен потврдио своју оставку на чланство у државном преговарачком тиму за Косово, и да је одбио понуду да води ново министарство за ту покрајину. Разлог?
"Понуду сам одбио имајући у виду кадровска решења у влади," цитира Бета Којена.
Иако агенција подсећа да је Којен у априлу дао оставку када је установио да неки чланови председниковог кабинета воде тајне преговоре са страним факторима, оставља се читаоцима да споје тачкице и саберу чињенице, па су тако два и два - Вук Јеремић.
Онда се поставља питање зашто нико из Бете то није хтео да каже.
(Додатак: Ево сад гледам интернет-издање Гласа Јавности од 17. маја, и наслов изнад ове агенцијске вести гласи: "Којен неће ни са Самарџићем." Аман, људи, није Самарџић проблем...)
Бета данас извештава да је Којен потврдио своју оставку на чланство у државном преговарачком тиму за Косово, и да је одбио понуду да води ново министарство за ту покрајину. Разлог?
"Понуду сам одбио имајући у виду кадровска решења у влади," цитира Бета Којена.
Иако агенција подсећа да је Којен у априлу дао оставку када је установио да неки чланови председниковог кабинета воде тајне преговоре са страним факторима, оставља се читаоцима да споје тачкице и саберу чињенице, па су тако два и два - Вук Јеремић.
Онда се поставља питање зашто нико из Бете то није хтео да каже.
(Додатак: Ево сад гледам интернет-издање Гласа Јавности од 17. маја, и наслов изнад ове агенцијске вести гласи: "Којен неће ни са Самарџићем." Аман, људи, није Самарџић проблем...)
уторак, 15. мај 2007.
Уа, влада
Чувена је она изрека да сваки народ има власт какву заслужује. Ако је тако, Срби су заиста нешто големо згрешили, чим имају овакву скупштину, овакву владу, и овакву "опозицију" (а која у ствари влада медијским простором).
О скуштини не треба да трошим речи. Кад Љиљана Смајловић, глодур Политике и неко ко није нимало наклоњен Радикалима, каже: "заменик никог другог до Војислава Шешеља био је један од ретких посланика који су протекле седмице деловали као људи којима је стало и до личног достојанства," даљи коментар је сувишан.
Нећу да трошим речи ни на "либерале" који су све само не то.
Али гледам састав нове владе и само мислим "Боже опрости им, не знају шта чине."
Зашто министарство вера? Или науке? Или културе? Каквог ту држава има посла? Смешно је, дабоме, што ће дојучерашњи енергетичар да председава верама (Радомир Наумов) а дојучерашњи научник енергетиком (Александар Поповић)...
Веља Илић је добио по мери створено министарство за инфраструктуру. Божу Ђелића су поставили да буде "потпредседник за европске интеграције." Нећу да грешим душу па да кажем да ће Божа Дерикожа да води и финансије, али кад на том месту седи његова некадашња заменица (Милица Бисић), таква претпоставка се сама намеће. Драган Ђилас, још један проверени кадар "Жутих," из "Народне канцеларије" прелази у министра за "национални инвестициони план." Другим речима, министарства се праве по мери кадрова, а не обрнуто, како би требало да буде.
Никад нисам могао ни да замислим да ће ми једног дана бити жао што Вук Драшковић одлази са места министра иностраних дела, али ево... догодило се немогуће. Мислим, Вук Јеремић?! Чиме је он то заслужио такво одговорно место, или га зарадио? Тиме што је 2004. славио победу Џона Керија на америчким изборима (кога су подржали албански лобисти, а солидно победио Џорџ Буш Млађи)? Или што је био најчешће спомињан "извор близак властима у Србији" који је страним дипломатама и новинарима говорио да је Косово изгубљено и да треба наћи начина да се то прода народу у Србији? Или што је испод жита, мимо званичних државних институција, противно договору председника и премијера и платформе Скупштине (а о кршењу закона и Устава да не говоримо) преговарао о продаји Косова са агентима Империје? Па није ваљда Леон Којен из чиста мира дао оставку?
Ако су грађани Србије гласали за овакву владу, онда немају апсолутно никаквог права да се буне када их ови људи одведу у ропство, раскрчме им привреду, имовину и земљу. Тражили сте, гледајте. Па кад сутра не будете имали шта да једете и где да спавате; изгубите писмо и језик; ваш национални идентитет постане илегалан, а култура и традиција силом отеране у заборав у корист потрошачког кича увезеног са "еуроатлантског запада"; а све у име "слободе, демократије, људских права и бољег живота" (зна се за кога), само певајте "Ово нам је наша борба дала." Сами сте криви.
По свему судећи, Срби ће опстати само ван Србије. Можда је тако и боље.
О скуштини не треба да трошим речи. Кад Љиљана Смајловић, глодур Политике и неко ко није нимало наклоњен Радикалима, каже: "заменик никог другог до Војислава Шешеља био је један од ретких посланика који су протекле седмице деловали као људи којима је стало и до личног достојанства," даљи коментар је сувишан.
Нећу да трошим речи ни на "либерале" који су све само не то.
Али гледам састав нове владе и само мислим "Боже опрости им, не знају шта чине."
Зашто министарство вера? Или науке? Или културе? Каквог ту држава има посла? Смешно је, дабоме, што ће дојучерашњи енергетичар да председава верама (Радомир Наумов) а дојучерашњи научник енергетиком (Александар Поповић)...
Веља Илић је добио по мери створено министарство за инфраструктуру. Божу Ђелића су поставили да буде "потпредседник за европске интеграције." Нећу да грешим душу па да кажем да ће Божа Дерикожа да води и финансије, али кад на том месту седи његова некадашња заменица (Милица Бисић), таква претпоставка се сама намеће. Драган Ђилас, још један проверени кадар "Жутих," из "Народне канцеларије" прелази у министра за "национални инвестициони план." Другим речима, министарства се праве по мери кадрова, а не обрнуто, како би требало да буде.
Никад нисам могао ни да замислим да ће ми једног дана бити жао што Вук Драшковић одлази са места министра иностраних дела, али ево... догодило се немогуће. Мислим, Вук Јеремић?! Чиме је он то заслужио такво одговорно место, или га зарадио? Тиме што је 2004. славио победу Џона Керија на америчким изборима (кога су подржали албански лобисти, а солидно победио Џорџ Буш Млађи)? Или што је био најчешће спомињан "извор близак властима у Србији" који је страним дипломатама и новинарима говорио да је Косово изгубљено и да треба наћи начина да се то прода народу у Србији? Или што је испод жита, мимо званичних државних институција, противно договору председника и премијера и платформе Скупштине (а о кршењу закона и Устава да не говоримо) преговарао о продаји Косова са агентима Империје? Па није ваљда Леон Којен из чиста мира дао оставку?
Ако су грађани Србије гласали за овакву владу, онда немају апсолутно никаквог права да се буне када их ови људи одведу у ропство, раскрчме им привреду, имовину и земљу. Тражили сте, гледајте. Па кад сутра не будете имали шта да једете и где да спавате; изгубите писмо и језик; ваш национални идентитет постане илегалан, а култура и традиција силом отеране у заборав у корист потрошачког кича увезеног са "еуроатлантског запада"; а све у име "слободе, демократије, људских права и бољег живота" (зна се за кога), само певајте "Ово нам је наша борба дала." Сами сте криви.
По свему судећи, Срби ће опстати само ван Србије. Можда је тако и боље.
Време безумља
"Безумље" је заиста једина могућа квалификација политичке сцене Србије у протеклих седам дана. Дигла се огромна прашина око "повратка Радикала," а на крају смо видели повратак Досманлија. Али зашто да ја сад измишљам топлу воду, кад је Вјекослав Радовић рекао све што треба у данашњем "Гласу Јавности" (у колумни чији сам назив посудио за овај чланак):
Потпуно морално расуло. Изгледа да још успешно функционише само даљински управљач у Вашингтону и Бриселу. "Повраћа ми се на све њих", рече с гађењем моја комшиница. Потписујем ову изјаву у име свих који деле иста осећања.
среда, 9. мај 2007.
Неподношљива празнина демократије
Протеклих неколико месеци политичких игара око формирања нове владе Србије најбољи је доказ колико је „демократија“ у ово данашње време само флоскула.
Шта је демократија, у својој суштини? Кованица из грчке антике која се преводи као „владавина народа“ у атинској пракси је значила политички систем у коме се одлуке доносе простом већином гласова присутних пуноправних грађана (али не и жена, деце, робова и странаца). Сократ (који је демократски осуђен на смрт за „богохуљење и кварење омладине“) и његови ученици су надуго и нашироко расправљали о људским мотивима, природи, истини, врлини и правди - јер су морали. Сама демократија није признавала врлину или ману; воља већине у датом тренутку је бивала призната као истина, мада је већ сутрадан та иста воља могла да буде сасвим супротна. Атински филозофи су зато много времена и труда провели у проналажењу начина да одлуке већине буду добре и моралне. Нису их нашли.
Шта је демократија данас? Јесу ли то само вишестраначки избори? Толеранција политичке опозиције? Слобода медија, говора и мишљења? Свима су уста пуна демократије, а никоме не пада на памет да каже шта се под тим подразумева. Када је НСПМ прошле године пренела један мој текст, у коме сам тврдио да је америчка дефиниција демократије сасвим произвољна, орвеловска и бесмислена, стигла је критика да доводим у питање „универзалне вредности“. Ма какве универзалне вредности, упитао сам? Какво друштво где се „влада у интересу свих грађана“?
Како нешто што је апсолутно недефинисано може да буде некаква универзална вредност или морално-етичка категорија, а каквом данас представљају демократију?
Томислав Николић постаде председник Скупштине Србије. То је посао, колико ја знам, врло административне природе: да руководи седницама Скупштине у складу са пословником и правилима реда. У екстремној ситуацији председник Скупштине постаје председник Србије. То је почивши премијер Ђинђић врло добро знао када је на то место именовао Наташу Мичић мало пре него што је ухапсио и испоручио председника Милутиновића Хашком суду. Али будући каква клима влада у скуштинским клупама, човек би помислио да само ноторни мазохиста може да прижељкује посао чији би опис могао да буде „пастир чопора дивљих мачака“.
Ево чујем, комесари ЕУ протестују, Брисел не шаље најављену делегацију, светски медији (иначе чувени по фер и поштеном извештавању о Србима, је ли) шире панику да је Николић „ултра-националиста“ и томе слично. Председник Тадић чак каже да је Николићев избор „штетан по државне интересе“ и „демократску Србију“. Јел’ то са малим или великим „д“, Борисе?
Тадићева Демократска странка већ месецима преговара (или не) са Коштуницом и ДСС о новој влади, и никако да се договоре. Веле из ДС да су они добили већину, па је њихово да праве владу. Малецки један проблем с тим аргументом је да је већину на изборима добила - СРС! Али то је незгодна истина, па за њу нема места у „демократској“ дискусији. Јер, видите, само „демократски“ блок може да се демократски понаша и гради демократију у демократској држави... и онда све почне да подсећа на ону цртану серију из осамдесетих, где сви штрумпфови штрумпфују штрумпфтастично по цели штрумпфовити дан.
САД су самопроглашени врхунац демократије, земља која је себе именовала да шири тај концепт власти широм света (и силом ако треба), и која себи узима за право да свакога оцењује по степену демократичности. Па им смета један Николић, или Милошевић, или Лукашенко, или чак Путин, али је лаф попут Сапармурата Нијазова (недавно преминули „председник“ Туркменистана, који је себе прогласио пророком, подигао стотине сопствених статуа од злата, укинуо библиотеке и своју књигу прогласио једином коју народ треба да чита, итд.) сасвим у реду. Турску сматрају „демократском“ земљом, иако сваких пар година војска мора да изврши пуч како би спречила исламисте да дођу на власт путем избора. Борис Јелцин, недавно преминули председник Русије, је демократски гранатирао скупштину 1993. уз аплауз из Вашингтона, који сада оптужује његовог наследника Путина да је „аутократа“ јер забрањује рад невладиних организација које примају средства из иностранства и не могу да их одговарајуће објасне пореској управи. Ма покушајте само тако нешто да урадите у Америци, не гине вам 10 година робије; са Управом унутрашњих прихода (IRS) нема шале. Шта мислите како америчка држава сузбија непожељне политичке покрете, него преко пореских комесара? Мада су ономад у Тексасу и жене и децу напали тенковима...
Ето, Буш млађи је у новембру 2000. добио мање гласова од Гора, па опет постаде Император - мислим, председник, је ли - САД, само због пар хиљада сумњивих гласова на Флориди. Много је релативна ствар, та демократија. Испада на крају да је демократски све што се свиђа властима у Вашингтону - или комесарима у Бриселу, ајде и то да кажемо, којима и самима недостаје демократски легитимитет. Мислим, ко је то изабрао Олија Рена, Хавиера Солану, и њима сличне? Да не буде забуне, ја лично не дам пет пара да ли је неко изабран, али не можете да вичете на сав глас да је демократија алфа и омега, а сами с њом немате никакве везе!
Јесу ли Радикали добили већину гласова (макар и релативну) на изборима у јануару? Јесу. Је ли онда шок што је лидер Радикала постао председник Скупштине? Јесте, али не би требало да буде. Да ли је Николићев избор демократски? Апсолутно. То што то смета људима којима су уста пуна демократије само значи да су лицемери. Или да не знају шта демократија заиста значи. Не знам шта је горе.
То што Радикали неће да саставе владу, јер им је лакше да пљују и псују „демократе“ (свих нијанси) док ови праве будале од себе, то је друга прича. Оно, важно је ко има бољи рејтинг у јавности, као да су такмичари у „Великом брату“ а не људи који би требало да руководе државом. Зато се згражавам сваки пут кад чујем израз „политичка елита“. Ако је то „елита“, није ни чудо што је Србија таква каква је. Па нам онда памет соле и сервирају са реном разни комесари...
Оснивачи Сједињених Америчких Држава, давне 1791, нигде не записаше у свом Уставу (који је имао седам чланова и десет амандмана) ни реч о демократији. Прича се да је Бенџамин Франклин, упитан шта су успели да направе, одговорио: „Републику, ако је сачувате“. Питајте данас Американца да ли је његова земља република или демократија, и рећи ће вам „демократија, дабоме“. Сироти Франклин је био у праву.
Није случајно Орвел покушао да опише тоталитаризам најпре кроз силовање језика. Сваки пут кад чујем савремени политички дискурс имам утисак да слушам вежбе из црнобелог двомишљења двапутвишедобрих паткоговоритеља. Нити је демократија пола од онога што „демократе“ (свих нијанси) веле да јесте, нити је стварна демократија сама по себи морална или добра. Ради се једноставно о начину доношења одлука у политичком систему који подразмева да је воља већине најбољи начин да се дође до решења. Колико је то имало учинка и каквог, предлажем да питате Сократа.
Шта је демократија, у својој суштини? Кованица из грчке антике која се преводи као „владавина народа“ у атинској пракси је значила политички систем у коме се одлуке доносе простом већином гласова присутних пуноправних грађана (али не и жена, деце, робова и странаца). Сократ (који је демократски осуђен на смрт за „богохуљење и кварење омладине“) и његови ученици су надуго и нашироко расправљали о људским мотивима, природи, истини, врлини и правди - јер су морали. Сама демократија није признавала врлину или ману; воља већине у датом тренутку је бивала призната као истина, мада је већ сутрадан та иста воља могла да буде сасвим супротна. Атински филозофи су зато много времена и труда провели у проналажењу начина да одлуке већине буду добре и моралне. Нису их нашли.
 |
| „Смрт Сократова“, Жак-Луј Давид, 1787 |
Како нешто што је апсолутно недефинисано може да буде некаква универзална вредност или морално-етичка категорија, а каквом данас представљају демократију?
Томислав Николић постаде председник Скупштине Србије. То је посао, колико ја знам, врло административне природе: да руководи седницама Скупштине у складу са пословником и правилима реда. У екстремној ситуацији председник Скупштине постаје председник Србије. То је почивши премијер Ђинђић врло добро знао када је на то место именовао Наташу Мичић мало пре него што је ухапсио и испоручио председника Милутиновића Хашком суду. Али будући каква клима влада у скуштинским клупама, човек би помислио да само ноторни мазохиста може да прижељкује посао чији би опис могао да буде „пастир чопора дивљих мачака“.
Ево чујем, комесари ЕУ протестују, Брисел не шаље најављену делегацију, светски медији (иначе чувени по фер и поштеном извештавању о Србима, је ли) шире панику да је Николић „ултра-националиста“ и томе слично. Председник Тадић чак каже да је Николићев избор „штетан по државне интересе“ и „демократску Србију“. Јел’ то са малим или великим „д“, Борисе?
Тадићева Демократска странка већ месецима преговара (или не) са Коштуницом и ДСС о новој влади, и никако да се договоре. Веле из ДС да су они добили већину, па је њихово да праве владу. Малецки један проблем с тим аргументом је да је већину на изборима добила - СРС! Али то је незгодна истина, па за њу нема места у „демократској“ дискусији. Јер, видите, само „демократски“ блок може да се демократски понаша и гради демократију у демократској држави... и онда све почне да подсећа на ону цртану серију из осамдесетих, где сви штрумпфови штрумпфују штрумпфтастично по цели штрумпфовити дан.
САД су самопроглашени врхунац демократије, земља која је себе именовала да шири тај концепт власти широм света (и силом ако треба), и која себи узима за право да свакога оцењује по степену демократичности. Па им смета један Николић, или Милошевић, или Лукашенко, или чак Путин, али је лаф попут Сапармурата Нијазова (недавно преминули „председник“ Туркменистана, који је себе прогласио пророком, подигао стотине сопствених статуа од злата, укинуо библиотеке и своју књигу прогласио једином коју народ треба да чита, итд.) сасвим у реду. Турску сматрају „демократском“ земљом, иако сваких пар година војска мора да изврши пуч како би спречила исламисте да дођу на власт путем избора. Борис Јелцин, недавно преминули председник Русије, је демократски гранатирао скупштину 1993. уз аплауз из Вашингтона, који сада оптужује његовог наследника Путина да је „аутократа“ јер забрањује рад невладиних организација које примају средства из иностранства и не могу да их одговарајуће објасне пореској управи. Ма покушајте само тако нешто да урадите у Америци, не гине вам 10 година робије; са Управом унутрашњих прихода (IRS) нема шале. Шта мислите како америчка држава сузбија непожељне политичке покрете, него преко пореских комесара? Мада су ономад у Тексасу и жене и децу напали тенковима...
Ето, Буш млађи је у новембру 2000. добио мање гласова од Гора, па опет постаде Император - мислим, председник, је ли - САД, само због пар хиљада сумњивих гласова на Флориди. Много је релативна ствар, та демократија. Испада на крају да је демократски све што се свиђа властима у Вашингтону - или комесарима у Бриселу, ајде и то да кажемо, којима и самима недостаје демократски легитимитет. Мислим, ко је то изабрао Олија Рена, Хавиера Солану, и њима сличне? Да не буде забуне, ја лично не дам пет пара да ли је неко изабран, али не можете да вичете на сав глас да је демократија алфа и омега, а сами с њом немате никакве везе!
Јесу ли Радикали добили већину гласова (макар и релативну) на изборима у јануару? Јесу. Је ли онда шок што је лидер Радикала постао председник Скупштине? Јесте, али не би требало да буде. Да ли је Николићев избор демократски? Апсолутно. То што то смета људима којима су уста пуна демократије само значи да су лицемери. Или да не знају шта демократија заиста значи. Не знам шта је горе.
То што Радикали неће да саставе владу, јер им је лакше да пљују и псују „демократе“ (свих нијанси) док ови праве будале од себе, то је друга прича. Оно, важно је ко има бољи рејтинг у јавности, као да су такмичари у „Великом брату“ а не људи који би требало да руководе државом. Зато се згражавам сваки пут кад чујем израз „политичка елита“. Ако је то „елита“, није ни чудо што је Србија таква каква је. Па нам онда памет соле и сервирају са реном разни комесари...
Оснивачи Сједињених Америчких Држава, давне 1791, нигде не записаше у свом Уставу (који је имао седам чланова и десет амандмана) ни реч о демократији. Прича се да је Бенџамин Франклин, упитан шта су успели да направе, одговорио: „Републику, ако је сачувате“. Питајте данас Американца да ли је његова земља република или демократија, и рећи ће вам „демократија, дабоме“. Сироти Франклин је био у праву.
Није случајно Орвел покушао да опише тоталитаризам најпре кроз силовање језика. Сваки пут кад чујем савремени политички дискурс имам утисак да слушам вежбе из црнобелог двомишљења двапутвишедобрих паткоговоритеља. Нити је демократија пола од онога што „демократе“ (свих нијанси) веле да јесте, нити је стварна демократија сама по себи морална или добра. Ради се једноставно о начину доношења одлука у политичком систему који подразмева да је воља већине најбољи начин да се дође до решења. Колико је то имало учинка и каквог, предлажем да питате Сократа.
субота, 28. април 2007.
И тебе сам сит, гранато!
Сплитски Ферал Трибјун је у издању од 26. априла објавио сљедећу пјесму, посвећену хрватским војницима у Авганистану, ”првацима свијета у натовању”; по оригиналу Хариса Џиновића:
Баш ме занима шта би на ово рекли ”еуроатлантисти” у, рецимо, Србији - који се по правилу одушевљавају свиме што је хрватско. Осим натоскептицизмом, изгледа.
I TEBE SAM SIT, GRANATO!
Kad me šutnu sve Europe,
U Kandahar ja ću poći,
Dolare ću brati s grane,
Ubijat ću talibane,
Biti čuvar svjetske moći.
NATO-pakt je moja tuga,
Al bez njega neću moći;
Korak strojev, metak bojev,
A položaj glave nojev -
Ispunjavam svaki prohtjev.
I tebe sam sit, granato,
Dabogda me ispalila,
Dok za račun svjetskog kuma,
Branim polja opijuma,
Šta mi radiš, NATO, NATO?!
I tebe sam sit, granato,
Dabogda me ispalila,
Mali privrednik u ratu,
S NATO-pločicom o vratu,
Il me primi il me zdimi!
Баш ме занима шта би на ово рекли ”еуроатлантисти” у, рецимо, Србији - који се по правилу одушевљавају свиме што је хрватско. Осим натоскептицизмом, изгледа.
петак, 13. април 2007.
Говор мржње
Па нека је и од ње, много је.
Весна Пешић, професионални србождер треће категорије (са неограниченом дозволом за одстрел), сада скупштински посланик испред (гле чуда) ЛДП, изјавила је петог априла на телевизији ”Пинк” сљедеће:
Ако овако смије да се говори у Србији, онда ајде и ја да пустим глас. Весна Пешић је једна морална и физичка наказа, која не заслужује да чисти ципеле једном Кустурици. Курве су моралније од Весне Пешић; узимају паре за секс, док она узима паре за пљување по (наводно) свом народу. Кустурица је, све да се још увијек зове Емир, не десет него сто пута већи Србин и човјек од Весне Пешић. Изјаве овог типа, које су правило а не изузетак међу њеним политичким саборцима, јасно показују да су управо ”либералне демократе” у ствари тоталитарни шовинисти, нацисти којима су уста пуна денацификације, бољшевици који се заклињу у демократију, браниоци ”људских права” који никаква права и слободе не признају народу коме као најнижи паразити пију крв већ деценијама.
Само зато што је човек рођен Емир, његова је држава Босна и Херцеговина, а не Србија? И зашто БиХ припада Емиру, а не рецимо Небојши (мени који сам тамо рођен и одрастао)? Весна Пешић је у једном даху испала и ”великосрпски” и ”бошњачки” шовиниста. А баш се она и њени стално, кобајаги, боре против ”великосрпства.”
О чистој дрскости да неко ко је годинама плаћен са стране, ко припада политичкој опцији која се малтене буса у прса својим плаћеништвом и подаништвом вањским господарима... да такав неко назива Кустурицу ”купљеним” и прозива га због његове имовине (а одакле Вољеном Чеди паре за виле и живот на високој нози кад дана у животу радио није, а?), то мора да представља врхунац цинизма чак и у Србији, која је на бјелосветске цинике јадна навикла.
У ствари, гријешим. Весна Пешић није достојна не да чисти ципеле Кустурици, него ни да чисти измет његових паса, ако их Куста уопште има, а камоли да сједи као посланик у Скупштини. Том биједном изговору за људско биће би требало смјеста да се одузме посланички имунитет и да се по кратком поступку баци на суд због распиривања расне, етничке и вјерске мржње, по истим оним ”еуропским” законима које њени кванго*-пријатељи толико воле када њима прете Србима. Куста би требало да је тужи за милион долара одштете због увреде и клевете.
Изволите, господо ”грађани,” ето вам расизма, фашизма, шовинизма, говора мржње, нетолеранције, потпуног моралног посрнућа. У компактном паковању, па још по снижењу. Ево, Срби, у такве хоће да вас претворе разни архитекти ”евросрбизма”; тај неки будући ”пост-Србин” би требало да личи на Весну Пешић како би једног дана у далекој будућности на коленима или ничице добауљао у предивну Евроатлантиду. Ха! А ваљало би у ствари да сви будемо више као Кустурица, ако ништа друго да полуљудске сподобе типа Весне Пешић доводимо до оваквих пароксизама бијеса где показују свој прави лик.
Ђубре једно неваспитано, до дубине душе продане покварено...
___
* кванго (од енглеског quango = QUAsi-NGO), квази-невладина организација
Весна Пешић, професионални србождер треће категорије (са неограниченом дозволом за одстрел), сада скупштински посланик испред (гле чуда) ЛДП, изјавила је петог априла на телевизији ”Пинк” сљедеће:
Emir Kusturica je jedan od ljudi bez ikakvog morala. Kakva je njemu država Srbija? Nije mu, bre, država Srbija nego Bosna i Hercegovina! Sram ga bilo! Da je takav Srbin otišao tamo i uradio to što je on uradio, šta biste mislili o njemu? Verujte, niko od njega u Srbiji nije tražio da se prekrsti, od Emira da se zove Nemanja – jel' to neko tražio od njega? To je jedan kupljen čovek od A do Š, pogledajte samo imovinu koju ima taj čovek. Ja ne da mu se ne divim nego mu se uopšte ne divim.
Ако овако смије да се говори у Србији, онда ајде и ја да пустим глас. Весна Пешић је једна морална и физичка наказа, која не заслужује да чисти ципеле једном Кустурици. Курве су моралније од Весне Пешић; узимају паре за секс, док она узима паре за пљување по (наводно) свом народу. Кустурица је, све да се још увијек зове Емир, не десет него сто пута већи Србин и човјек од Весне Пешић. Изјаве овог типа, које су правило а не изузетак међу њеним политичким саборцима, јасно показују да су управо ”либералне демократе” у ствари тоталитарни шовинисти, нацисти којима су уста пуна денацификације, бољшевици који се заклињу у демократију, браниоци ”људских права” који никаква права и слободе не признају народу коме као најнижи паразити пију крв већ деценијама.
Само зато што је човек рођен Емир, његова је држава Босна и Херцеговина, а не Србија? И зашто БиХ припада Емиру, а не рецимо Небојши (мени који сам тамо рођен и одрастао)? Весна Пешић је у једном даху испала и ”великосрпски” и ”бошњачки” шовиниста. А баш се она и њени стално, кобајаги, боре против ”великосрпства.”
О чистој дрскости да неко ко је годинама плаћен са стране, ко припада политичкој опцији која се малтене буса у прса својим плаћеништвом и подаништвом вањским господарима... да такав неко назива Кустурицу ”купљеним” и прозива га због његове имовине (а одакле Вољеном Чеди паре за виле и живот на високој нози кад дана у животу радио није, а?), то мора да представља врхунац цинизма чак и у Србији, која је на бјелосветске цинике јадна навикла.
У ствари, гријешим. Весна Пешић није достојна не да чисти ципеле Кустурици, него ни да чисти измет његових паса, ако их Куста уопште има, а камоли да сједи као посланик у Скупштини. Том биједном изговору за људско биће би требало смјеста да се одузме посланички имунитет и да се по кратком поступку баци на суд због распиривања расне, етничке и вјерске мржње, по истим оним ”еуропским” законима које њени кванго*-пријатељи толико воле када њима прете Србима. Куста би требало да је тужи за милион долара одштете због увреде и клевете.
Изволите, господо ”грађани,” ето вам расизма, фашизма, шовинизма, говора мржње, нетолеранције, потпуног моралног посрнућа. У компактном паковању, па још по снижењу. Ево, Срби, у такве хоће да вас претворе разни архитекти ”евросрбизма”; тај неки будући ”пост-Србин” би требало да личи на Весну Пешић како би једног дана у далекој будућности на коленима или ничице добауљао у предивну Евроатлантиду. Ха! А ваљало би у ствари да сви будемо више као Кустурица, ако ништа друго да полуљудске сподобе типа Весне Пешић доводимо до оваквих пароксизама бијеса где показују свој прави лик.
Ђубре једно неваспитано, до дубине душе продане покварено...
___
* кванго (од енглеског quango = QUAsi-NGO), квази-невладина организација
понедељак, 9. април 2007.
„Патриотска“ покорност
Читаоци Политике су у протекле три недеље имали прилику да прочитају полемику између острашћеног предсједничког савјетника Небојше Крстића и аналитичког двојца са НСПМ, Ђорђа Вукадиновића и Слободана Антонића, гдје су по мом мишљењу Антонић и Вукадиновић убједљиво тријумфовали.
„Случај иритираног савјетника“ је, међутим, покренуо још једну полемику, овај пут преко НСПМ, када је Зоран Ћирјаковић изнио тезу да би предаја Косова могла да буде патриотски чин. Ја сам се успротивио таквој могућности, како овде тако и на НСПМ.
Ово сад звучи као коментар утакмице, али...
Ђирјаковић одговара. Пресреће га Александар Павић, али Ћирјаковић дрибла преко будизма и џаинизма, овом приликом објаснивши зашто он сматра да је предаја Косова добра идеја. Ту се онда надовезује Павић, који саплиће Ћирјаковића његовим ријечима...
Прије него што се појавио Пaвићев други одговор, послао сам свој. Није објављен. Можда се НСПМ помало умара од ове дискусије, али не би требало. Питање око кога се овако ломе копља је суштинско: не само да ли да се брани Косово, него и зашто? У сваком случају, ево шта сам ја послао, мање-више на линији Павићевог одговора (нисмо ни у каквом дослуху, успут буди речено), али нешто краће.
Колико ја разумијем аргумент г. Ћирјаковића, Косово треба препустити Албанцима јер је свака борба против њиховог сепаратизма и иредентизма унапријед осуђена на пропаст, пошто се тако упада у њихову замку и „постаје нечовек“. Шта онда да се ради кад Албанија стигне до Ниша, Смедерева, Новог Сада? Јер ако се дозволи таквој демографско-лажљивој стратегији освајања да успије макар и једном, може ли се онда икад потом срочити аргумент против ње? Може ли се рећи „Ето вам Косово, али даље не може!“ ако се потом потегне питање Прешевске долине? Чиме се онда брани граница Србије баш ту, ако је она југозападна препуштена „неминовном" албанском походу? Или су све границе онда отворене, а сваки отпор узалудан? Испада да сви треба на крају да постанемо Албанци, јер они ето имају тај свој „канун“ који је неоспорно јачи од новокомпоноване вјере у „људска права“ и „еуроатлантске интеграције“...
Г. Ћирјаковић има много више искуства од мене са америчким медијима, па ваљда зна да то што су Албанци успјели да обману свијет и од терориста направе жртве а од жртава „геноцидне агресоре“ није толико заслуга Албанаца колико је за то била неопходна спремност Американаца и њихових НАТО савезника да ту лаж прихвате за остварење сопствених спољнополитичких циљева. Све док је те спремности, та лаж ће имати прођу. Али Американци су небројено пута доказали да према својим „џукелама са депоније“ (како је покојни Роберт Фрејжер током припрема за „Олују“ Холбруку описао Хрвате) не гаје сентименталне везе кад једном послуже сврси.
Нисам склон да оспорим тезу да су Албанци нетолерантни и да њихов „канун“ онемогућава миран живот са другим заједницама. Сличну тезу о исламу врло убједљиво износи Срђа Трифковић, а потврђује је уосталом експлицитно и Алија. Изетбеговић у „Исламској декларацији“. Али да ли то онда значи да је поента „патриотског“ узмицања пред Албанцима да је ислам супериорнији, и да му се треба приклонити јер је то боље од „нечовјештва"? Предаја, дакле, мотивисана страхом да се не буде оптужен за фиктивне злочине, и то од стране људи који спремно идеолошки лажу?
Том логиком, поставља се онда питање: па што су се онда Срби тукли на Косову прије 600 и кусур година? Могли смо сви прећи на ислам, као неки, па да не испаштамо све ове вијекове, да данас и ми будемо јадне невине жртве по сопственом сценарију и режији, а у продукцији Си-ен-ена и Стејт департмента...
А ово је до те мјере апсурдно да немам даљег коментара.
„Случај иритираног савјетника“ је, међутим, покренуо још једну полемику, овај пут преко НСПМ, када је Зоран Ћирјаковић изнио тезу да би предаја Косова могла да буде патриотски чин. Ја сам се успротивио таквој могућности, како овде тако и на НСПМ.
Ово сад звучи као коментар утакмице, али...
Ђирјаковић одговара. Пресреће га Александар Павић, али Ћирјаковић дрибла преко будизма и џаинизма, овом приликом објаснивши зашто он сматра да је предаја Косова добра идеја. Ту се онда надовезује Павић, који саплиће Ћирјаковића његовим ријечима...
Прије него што се појавио Пaвићев други одговор, послао сам свој. Није објављен. Можда се НСПМ помало умара од ове дискусије, али не би требало. Питање око кога се овако ломе копља је суштинско: не само да ли да се брани Косово, него и зашто? У сваком случају, ево шта сам ја послао, мање-више на линији Павићевог одговора (нисмо ни у каквом дослуху, успут буди речено), али нешто краће.
Патриотска покорност?
Колико ја разумијем аргумент г. Ћирјаковића, Косово треба препустити Албанцима јер је свака борба против њиховог сепаратизма и иредентизма унапријед осуђена на пропаст, пошто се тако упада у њихову замку и „постаје нечовек“. Шта онда да се ради кад Албанија стигне до Ниша, Смедерева, Новог Сада? Јер ако се дозволи таквој демографско-лажљивој стратегији освајања да успије макар и једном, може ли се онда икад потом срочити аргумент против ње? Може ли се рећи „Ето вам Косово, али даље не може!“ ако се потом потегне питање Прешевске долине? Чиме се онда брани граница Србије баш ту, ако је она југозападна препуштена „неминовном" албанском походу? Или су све границе онда отворене, а сваки отпор узалудан? Испада да сви треба на крају да постанемо Албанци, јер они ето имају тај свој „канун“ који је неоспорно јачи од новокомпоноване вјере у „људска права“ и „еуроатлантске интеграције“...
Г. Ћирјаковић има много више искуства од мене са америчким медијима, па ваљда зна да то што су Албанци успјели да обману свијет и од терориста направе жртве а од жртава „геноцидне агресоре“ није толико заслуга Албанаца колико је за то била неопходна спремност Американаца и њихових НАТО савезника да ту лаж прихвате за остварење сопствених спољнополитичких циљева. Све док је те спремности, та лаж ће имати прођу. Али Американци су небројено пута доказали да према својим „џукелама са депоније“ (како је покојни Роберт Фрејжер током припрема за „Олују“ Холбруку описао Хрвате) не гаје сентименталне везе кад једном послуже сврси.
Нисам склон да оспорим тезу да су Албанци нетолерантни и да њихов „канун“ онемогућава миран живот са другим заједницама. Сличну тезу о исламу врло убједљиво износи Срђа Трифковић, а потврђује је уосталом експлицитно и Алија. Изетбеговић у „Исламској декларацији“. Али да ли то онда значи да је поента „патриотског“ узмицања пред Албанцима да је ислам супериорнији, и да му се треба приклонити јер је то боље од „нечовјештва"? Предаја, дакле, мотивисана страхом да се не буде оптужен за фиктивне злочине, и то од стране људи који спремно идеолошки лажу?
Том логиком, поставља се онда питање: па што су се онда Срби тукли на Косову прије 600 и кусур година? Могли смо сви прећи на ислам, као неки, па да не испаштамо све ове вијекове, да данас и ми будемо јадне невине жртве по сопственом сценарију и режији, а у продукцији Си-ен-ена и Стејт департмента...
А ово је до те мјере апсурдно да немам даљег коментара.
недеља, 8. април 2007.
Прослава наде и победе
Васкрсење Христово, трећег дана од распећа, победа је живота, наде и добра над смрћу, грехом и злом. У тренуцима безнађа и тегобе, треба се сетити ове победе и доказа неограничене љубави божије за људски род.
Славите!
Христос васкрсе!
субота, 7. април 2007.
Српска ”глупост”
Антонић греши и Срби су заиста глупи, вели Боб Рок:
Већ по овоме у загради види се погрешна премиса. Елита потиче из народа? Људи који су водили Србију од 1945 наовамо нити су јој добро мислили нити су јој добро радили. Нити су, у премного случајева, били Срби. Нити је народ исто што и држава, односно државно руководство. Које ја одбијам да називам ”елитом” само зато што су на власти.
Што се ситуације на терену тиче... па, сигуран сам да су Срби изгледали много глупље од Бугара, Румуна, Мађара, Албанаца или Хрвата у лето 1941, рецимо. И тада су, гле случаја, ови народи били на страни ”прогреса” и ”евроатлантских интеграција” и ”уједињене Европе.”
Ако смо ћемо говорити о глупости вишедеценијског падања на фору да се заједничка кућа нашом крвљу, земљом и парама гради, е да би свак од ње узео много више што је у њу уложио а ми остали голи ко прст... онда то стоји. Али то је одвојена тема.
Антонићева поента у наведеном пасусу је била да он одбија да прихвати аргументе етно-инжињера сорошевске провенијенције да су Срби глупи, назадни, примитивни, зли, итд. Однос неког Србина по том питању мени јасно даје до знања у ком је табору - да ли своју памет прима од Б92 и кванго-чедиста, или не. Односно, да ли је Србин или ”Евро-Србин.”
Ako cemo glupost ili pamet jednog naroda (ili njegove elite, svejedno, jer ona potice iz naroda) da merimo relativnom uspehu tog naroda u odnosu na okruzenje u kome se nalazi - onda su Srbi zasluzili epitet glupih. Tu se radi samo o situaciji na terenu.
Већ по овоме у загради види се погрешна премиса. Елита потиче из народа? Људи који су водили Србију од 1945 наовамо нити су јој добро мислили нити су јој добро радили. Нити су, у премного случајева, били Срби. Нити је народ исто што и држава, односно државно руководство. Које ја одбијам да називам ”елитом” само зато што су на власти.
Што се ситуације на терену тиче... па, сигуран сам да су Срби изгледали много глупље од Бугара, Румуна, Мађара, Албанаца или Хрвата у лето 1941, рецимо. И тада су, гле случаја, ови народи били на страни ”прогреса” и ”евроатлантских интеграција” и ”уједињене Европе.”
Ако смо ћемо говорити о глупости вишедеценијског падања на фору да се заједничка кућа нашом крвљу, земљом и парама гради, е да би свак од ње узео много више што је у њу уложио а ми остали голи ко прст... онда то стоји. Али то је одвојена тема.
Антонићева поента у наведеном пасусу је била да он одбија да прихвати аргументе етно-инжињера сорошевске провенијенције да су Срби глупи, назадни, примитивни, зли, итд. Однос неког Србина по том питању мени јасно даје до знања у ком је табору - да ли своју памет прима од Б92 и кванго-чедиста, или не. Односно, да ли је Србин или ”Евро-Србин.”
четвртак, 5. април 2007.
Етно-инжењеринг
Слободан Антонић пише данас о реалној опасности "етно-инжењеринга" који је за непуних десет година произвео "црногорску" нацију, а сад ради на стварању "Евро-Срба." Наводи и неке алармантне резултате те ђавоље работе.
Нема овоме што је Антонић написао (комплетан текст) шта да се дода. Можда једино да идеолошки мотивисано фабриковање нација није нов феномен. Аустро-Угарска је ономад покушала да у Босни силом убеди народ да су "Бошњаци," а арбанашке кланове да су потомци Илира. Не треба заборавити ни националне "еманципације" после 1945.
Са последицама тих "пројеката" живимо и данас.
Нема овоме што је Антонић написао (комплетан текст) шта да се дода. Можда једино да идеолошки мотивисано фабриковање нација није нов феномен. Аустро-Угарска је ономад покушала да у Босни силом убеди народ да су "Бошњаци," а арбанашке кланове да су потомци Илира. Не треба заборавити ни националне "еманципације" после 1945.
Са последицама тих "пројеката" живимо и данас.
петак, 30. март 2007.
...
Надовезујем се на Соколов претходни коментар, у којем се каже и ово:
...и поред тога, нико (са "наше" стране) да се осврне ни на чињеницу погажене српске КОНСТИТУТИВНОСТИ, још у последњим годинама авнојевске Хрватске (и вековима стицаних и брањених националних права на том простору, не код Хрвата него код држава са центром у Венецији, Бечу и Пешти). Да и не помињемо албанско "право" на Косово, утемељено "учинком" агресивних племена у улози бруталног и суровог османлијског башибозука, а оверено антисрпским и антисемитским дивљањем шиптарских ЅЅ-јединица по КиМ током Другог светског рата. Наравно, ако би неко и покушао да укаже на то, уследило би, сигуран сам, подразумевајуће ролање очима... јасно, од стране "наших". Али ни речи, ни гласа, ни слова... све ове године. Све је "почело и завршило се с Милошевићем", "Косово је одавно отето", "свима је јасно да је до овога морало да дође", и слично... Мало ко је - у предпетооктобарском периоду - позивао народ на промену власти, е да бисмо остали и без Косова, о истом трошку. Напротив, говорило се о "потреби стварања нове националне стратегије за одбрану Косова", одмах по формирању нове владе (тада, јесен 2000). И звучало је сасвим нормално, као што и треба да буде. У међувремену, једина "национална стратегија" о којој још говоримо, свела се на жудњу за уласком у елитно друштво дојучерашњих совјетских касарни, сада са седиштем у Бриселу. Питам се само колики је списак онога без чега "можемо", што је "одавно готово" и што нам, заправо и "не треба"...
Како то да се није причало о апсолутној српској већини у источној Славонији (или Крајини), као што се прича о апсолутној албанској већини на Косову? Како то да се српска већина на "окупираним" територијама у Хрватској објашњавала етничким чишћењем, а албанска већина на Косову не - иако су Срби били већина на тим просторима вековима, док су Албанци на Косову постали већина тек у протеклих стотинак година?
...и поред тога, нико (са "наше" стране) да се осврне ни на чињеницу погажене српске КОНСТИТУТИВНОСТИ, још у последњим годинама авнојевске Хрватске (и вековима стицаних и брањених националних права на том простору, не код Хрвата него код држава са центром у Венецији, Бечу и Пешти). Да и не помињемо албанско "право" на Косово, утемељено "учинком" агресивних племена у улози бруталног и суровог османлијског башибозука, а оверено антисрпским и антисемитским дивљањем шиптарских ЅЅ-јединица по КиМ током Другог светског рата. Наравно, ако би неко и покушао да укаже на то, уследило би, сигуран сам, подразумевајуће ролање очима... јасно, од стране "наших". Али ни речи, ни гласа, ни слова... све ове године. Све је "почело и завршило се с Милошевићем", "Косово је одавно отето", "свима је јасно да је до овога морало да дође", и слично... Мало ко је - у предпетооктобарском периоду - позивао народ на промену власти, е да бисмо остали и без Косова, о истом трошку. Напротив, говорило се о "потреби стварања нове националне стратегије за одбрану Косова", одмах по формирању нове владе (тада, јесен 2000). И звучало је сасвим нормално, као што и треба да буде. У међувремену, једина "национална стратегија" о којој још говоримо, свела се на жудњу за уласком у елитно друштво дојучерашњих совјетских касарни, сада са седиштем у Бриселу. Питам се само колики је списак онога без чега "можемо", што је "одавно готово" и што нам, заправо и "не треба"...
уторак, 27. март 2007.
Реинтеграција
НСПМ преноси данашњу дискусију оксфордског професора Ричарда Каплана и Николаса Гвосдева, уредника часописа National Interest, о независности Косова. Каплан држи "партијску линију" и понавља клишеје Међународне кризне групе и осталих савезника албанских сепаратиста, док Гвосдев упућује изазов независности понајвише са становишта реал-политике (то га у неку руку чини "меким" противником садашње политике Империје, будући да су најјачи аргументи против одвајања Косова управо принципијелни).
Гвосдев у једном моменту вели:
На шта Каплан одговара:
Ово је врхунски цинизам. Значи, кад Срби напусте своје домове због насиља, дискриминације и угњетавања то је "можда неминовно" и "неуспех за међународну заједницу" (али с којим "МЗ" може да живи без гриже савести)? А кад Албанци, Хрвати или Муслимани учине то исто, онда је то "геноцид" и "хуманитарна катастрофа" због које се потежу бомбардери!
Кад смо већ код источне Славоније, зар не би било занимљиво кад би се на њу применили исти "аргументи" који се данас призивају за отимање Космета? Како то да Хрватска држава није "изгубила право" на ту територију, где су Срби већина, после "највећег етничког чишћења у Европи" од августа 1995? Како то да се није причало о апсолутној српској већини у источној Славонији (или Крајини), као што се прича о апсолутној албанској већини на Косову? Како то да се српска већина на "окупираним" територијама у Хрватској објашњавала етничким чишћењем, а албанска већина на Косову не - иако су Срби били већина на тим просторима вековима, док су Албанци на Косову постали већина тек у протеклих стотинак година? Како то да се у случају Срба у Хрватској, упркос усташком геноциду из 2. светског рата и зверствима током деведесетих, говорило искључиво у оквирима "реинтеграције" у хрватски уставни поредак, где нису имали скоро никаква права, док се Албанцима на Косову нуди аутономија без преседана, а они и даље инсистирају на независности?
Како би Каплани и Холбруци и Ахтисарији реаговали сутра када би Тадић или Коштуница рекли да се о Косову може разговарати искључиво у оквиру његове пуне реинтеграције у уставни поредак Србије? Рекли би да Косово и Славонија "нису исто", да ништа друго не може да буде преседан, да је Косово јединствен случај, и томе сличне глупости. То је она "логика" Мортона Абрамовица да је сваки случај на Балкану различит - али где, у пракси, Срби увек губе и то је једино што је свим балканским "решењима" заједничко.
Е сада ће неко да каже, "Буди реалан, Соколе, није НАТО бомбардовао Загреб због Крајине и Славоније, већ су му Хрвати били савезници. Па амерички саветници су малтене организовали Олују. Ето разлике."
Па то јесте и суштина приче. Није, значи, у питању принцип самоопредељења, или количина страдања, или злочини, или већина на одређеној територији, него на чијој су страни били Американци и НАТО. Коме снага лежи у топузу, другим речима. У званичној балканској причи, Срби су увек негативци, а свак други је увек у праву. Кад год се од званичне Србија (или Српске, кад смо већ код тога) тражи да буде "конструктивна," то у пракси значи пристајање на ту причу. Пристајање на улогу вечитог негативца и унапред познати губитнички резултат. Само апсолутни мазохиста може да добровољно пристане на овакво нешто.
Мислим да је изузетно занимљиво да се апсолутно нико у Србији никад није позвао на слично право "реинтеграције" Косово не које се Хрватска поозивала у Дејтону.
Гвосдев у једном моменту вели:
"Mislim da Ahtisarijevim planom pružene garancije ne deluju verodostojno zato što se Sjedinjene Države nadaju da će nezavisnost sama po sebi rešiti problem. Mnogi međutim veruju da konačan ishod neće biti ostanak srpske zajednice na Kosovu već da će Srbi, tokom nekoliko godina, napustiti Kosovo čime će se problem, da tako kažem, rešiti sam po sebi: neće više biti manjinske zajednice o kojoj mora da se brine."
На шта Каплан одговара:
"Odlazak Srba sa Kosova predstavljao bi neuspeh međunarodne zajednice i Albanaca na Kosovu ali će to možda biti neminovno... Biće to egzodus Srba koji će možda otići uvereni da novi aranžman za njih predstavlja pretnju, ljuti zbog svega ili u znak protesta zbog novonastale situacije. To će biti situacija koju u određenoj meri neće biti moguće izbeći. Slično se desilo i u istočnoj Slavoniji kada je došlo do njene reintegracije u Hrvatsku. Nije ni sasvim jasno šta bi međunarodna zajednica još mogla da učini da to spreči."
Ово је врхунски цинизам. Значи, кад Срби напусте своје домове због насиља, дискриминације и угњетавања то је "можда неминовно" и "неуспех за међународну заједницу" (али с којим "МЗ" може да живи без гриже савести)? А кад Албанци, Хрвати или Муслимани учине то исто, онда је то "геноцид" и "хуманитарна катастрофа" због које се потежу бомбардери!
Кад смо већ код источне Славоније, зар не би било занимљиво кад би се на њу применили исти "аргументи" који се данас призивају за отимање Космета? Како то да Хрватска држава није "изгубила право" на ту територију, где су Срби већина, после "највећег етничког чишћења у Европи" од августа 1995? Како то да се није причало о апсолутној српској већини у источној Славонији (или Крајини), као што се прича о апсолутној албанској већини на Косову? Како то да се српска већина на "окупираним" територијама у Хрватској објашњавала етничким чишћењем, а албанска већина на Косову не - иако су Срби били већина на тим просторима вековима, док су Албанци на Косову постали већина тек у протеклих стотинак година? Како то да се у случају Срба у Хрватској, упркос усташком геноциду из 2. светског рата и зверствима током деведесетих, говорило искључиво у оквирима "реинтеграције" у хрватски уставни поредак, где нису имали скоро никаква права, док се Албанцима на Косову нуди аутономија без преседана, а они и даље инсистирају на независности?
Како би Каплани и Холбруци и Ахтисарији реаговали сутра када би Тадић или Коштуница рекли да се о Косову може разговарати искључиво у оквиру његове пуне реинтеграције у уставни поредак Србије? Рекли би да Косово и Славонија "нису исто", да ништа друго не може да буде преседан, да је Косово јединствен случај, и томе сличне глупости. То је она "логика" Мортона Абрамовица да је сваки случај на Балкану различит - али где, у пракси, Срби увек губе и то је једино што је свим балканским "решењима" заједничко.
Е сада ће неко да каже, "Буди реалан, Соколе, није НАТО бомбардовао Загреб због Крајине и Славоније, већ су му Хрвати били савезници. Па амерички саветници су малтене организовали Олују. Ето разлике."
Па то јесте и суштина приче. Није, значи, у питању принцип самоопредељења, или количина страдања, или злочини, или већина на одређеној територији, него на чијој су страни били Американци и НАТО. Коме снага лежи у топузу, другим речима. У званичној балканској причи, Срби су увек негативци, а свак други је увек у праву. Кад год се од званичне Србија (или Српске, кад смо већ код тога) тражи да буде "конструктивна," то у пракси значи пристајање на ту причу. Пристајање на улогу вечитог негативца и унапред познати губитнички резултат. Само апсолутни мазохиста може да добровољно пристане на овакво нешто.
Мислим да је изузетно занимљиво да се апсолутно нико у Србији никад није позвао на слично право "реинтеграције" Косово не које се Хрватска поозивала у Дејтону.
петак, 23. март 2007.
Кад знају шта хоће
Нови НИН цитира Владана Батића, некадашњег министра правде (ха!):
То, додуше, јесте тачно, али... Хамас добио изборе, а Фатах је био други по броју гласова. Ако ћемо том аналогијом, Србија би требало да направи коалицију ДС и Радикала. А за то су шансе таман колико да Хамас уђе у колаицију са Ликудом.
Биће да Батић, који још увек гура нос у политику мада је већ неколико година на итекако заслуженој маргини - јер не може да нађе поштен посао, шта ли - гунђа јер ДС тражи коалицију са ДСС и Г17Плус, уместо да се окрене Чедистима, крду које је Батићу интелектуално блиско. Да опет буде као што је некад било, у златним данима ДОСманлука, после Ђинђића, када су радили шта им је било воља а што док је Вођа био жив нису смели ни да помисле. Па су награђени изборним резултатима тог децембрa.
Али колико год Батић био дилетант, толико има једно размишљања вредно зрно у његовој изјави. Хамас и Фатах, љути ривали у утакмици "Ко Јевреје мрзи више," успели су да створе споразумну владу јер им је јасно да у тој утакмици ипак играју за исту екипу. Странке у Србији, с друге стране, играју за свакога осим за свој народ. Од партија које преговарају о коалиционој влади, можда једна намерава озбиљно да брани Косово; остале се утркују ко ће више да се увуче отимачима те окупиране покрајине.
Ништа од овога наравно не пада на памет Батићу, али испаде да је нехотице у праву. Хамас и Фатах су политички заиста далеко испред Срба. Знају шта хоће.
“У Палестини је постигнут договор. Хамас и Фатах праве владу и без шестог и без нултог принципа. Сви су нас престигли.”
То, додуше, јесте тачно, али... Хамас добио изборе, а Фатах је био други по броју гласова. Ако ћемо том аналогијом, Србија би требало да направи коалицију ДС и Радикала. А за то су шансе таман колико да Хамас уђе у колаицију са Ликудом.
Биће да Батић, који још увек гура нос у политику мада је већ неколико година на итекако заслуженој маргини - јер не може да нађе поштен посао, шта ли - гунђа јер ДС тражи коалицију са ДСС и Г17Плус, уместо да се окрене Чедистима, крду које је Батићу интелектуално блиско. Да опет буде као што је некад било, у златним данима ДОСманлука, после Ђинђића, када су радили шта им је било воља а што док је Вођа био жив нису смели ни да помисле. Па су награђени изборним резултатима тог децембрa.
Али колико год Батић био дилетант, толико има једно размишљања вредно зрно у његовој изјави. Хамас и Фатах, љути ривали у утакмици "Ко Јевреје мрзи више," успели су да створе споразумну владу јер им је јасно да у тој утакмици ипак играју за исту екипу. Странке у Србији, с друге стране, играју за свакога осим за свој народ. Од партија које преговарају о коалиционој влади, можда једна намерава озбиљно да брани Косово; остале се утркују ко ће више да се увуче отимачима те окупиране покрајине.
Ништа од овога наравно не пада на памет Батићу, али испаде да је нехотице у праву. Хамас и Фатах су политички заиста далеко испред Срба. Знају шта хоће.
четвртак, 22. март 2007.
Патриотизам, него шта
17. марта је у Политици освануо текст Небојше Крстића, савјетника председника Тадића, у коме се Ђорђе Вукадиновић и Слободан Антонић (аналитичари НСПМ) критикују због "протежирања" Коштунице и тобожњег захтевања "уверења о патриотизму" од Крстићевог шефа.
Антонић и Вукадиновић су сасвим сталожено одговорили на ово прозивање. Стигао је и коментар подршке од некадашњег дипломате Бранка Бранковића, у коме вели да "неискусни, надобудни а садржајно танки" савјетници имају штошта да науче од НСПМ.
У полемику се, међутим, онда укључио и Зоран Ћирјаковић, који се пита да ли би однос према будућем статусу Косова требало да буде мјерило "елементарног патриотизма" како га дефинишу Антонић и Вукадиновић.
Па него да би требало! Зар постоји неко друго мјерило патриотизма међу државним руководиоцима, осим одбране суверенитета и територијалног интегритета земље којој су се заклели на службу? На страну сада што савремена српска политичка "елита" сматра суверенитет нечим што припада свакоме другом на Балкану или у Бриселу, али нипошто Србима; или што се устав и закони Србије поштују таман колико и они Зимбабвеа.
Основна функција једне државе, њен raison d’etre је заштита суверенитета на својој територији – што подразумијева и заштиту територије. Уколико држава Србија то није вољна или способна да уради, онда се поставља питање чему она уопште служи, осим што убире порезе на све и прописује цијене малина?
Кад је Косово и Метохија у питању, принцип је кристално јасан. То је територија Србије, међународно призната као таква још 1912. (када је ослобођена од Османског царства), што је потврђено и резолуцијом UN 1244. Управо је та резолуција – коју апсолутно нису испоштовали ни УНМИК ни НАТО, али Србија јесте, до посљедњег слова – прекрила копреном закона дјела НАТО која су по свим мјерилима међународног, европског и америчког права представљала злочин. Не може 1244 да буде добра кад треба да покрије крваве трагове Алијансе, а неважна кад треба да заштити Србију од комадања.
Позивање на "мирење са чињеницама" је само подилажење закону јачег. Кад би Србија била тај "јачи" онда би такво размишљање још било и разумљиво, али када аргумент силе иде у корист српске штете, онда се његово усвајање од стране српских лидера нипошто не може назвати патриотизмом.
Ћирјаковићева теза је да "одговорни, разумни и поштени могу бити и они људи који верују да би, ако буде наметнуто, признавање независности Косова такође било патриотски чин". Дакле, признавање агресије, окупације и насилне промјене граница може бити патриотизам? Како? Гдје још? Откад? По којој основи, којим принципом...?
Уз дужно поштовање, ако се у српском политичком дискурсу ово сматра ваљаном дефиницијом патриотизма – а испад савјетника Крстића сугерише да је управо тако – онда није ни чудо што Србију шутира ко стигне. Како и неће, кад умјесто "јој!" Београд виче "још!"
(Напомена: краћа верзија овог коментара објављена је на НСПМ)
Антонић и Вукадиновић су сасвим сталожено одговорили на ово прозивање. Стигао је и коментар подршке од некадашњег дипломате Бранка Бранковића, у коме вели да "неискусни, надобудни а садржајно танки" савјетници имају штошта да науче од НСПМ.
У полемику се, међутим, онда укључио и Зоран Ћирјаковић, који се пита да ли би однос према будућем статусу Косова требало да буде мјерило "елементарног патриотизма" како га дефинишу Антонић и Вукадиновић.
Па него да би требало! Зар постоји неко друго мјерило патриотизма међу државним руководиоцима, осим одбране суверенитета и територијалног интегритета земље којој су се заклели на службу? На страну сада што савремена српска политичка "елита" сматра суверенитет нечим што припада свакоме другом на Балкану или у Бриселу, али нипошто Србима; или што се устав и закони Србије поштују таман колико и они Зимбабвеа.
Основна функција једне државе, њен raison d’etre је заштита суверенитета на својој територији – што подразумијева и заштиту територије. Уколико држава Србија то није вољна или способна да уради, онда се поставља питање чему она уопште служи, осим што убире порезе на све и прописује цијене малина?
Кад је Косово и Метохија у питању, принцип је кристално јасан. То је територија Србије, међународно призната као таква још 1912. (када је ослобођена од Османског царства), што је потврђено и резолуцијом UN 1244. Управо је та резолуција – коју апсолутно нису испоштовали ни УНМИК ни НАТО, али Србија јесте, до посљедњег слова – прекрила копреном закона дјела НАТО која су по свим мјерилима међународног, европског и америчког права представљала злочин. Не може 1244 да буде добра кад треба да покрије крваве трагове Алијансе, а неважна кад треба да заштити Србију од комадања.
Позивање на "мирење са чињеницама" је само подилажење закону јачег. Кад би Србија била тај "јачи" онда би такво размишљање још било и разумљиво, али када аргумент силе иде у корист српске штете, онда се његово усвајање од стране српских лидера нипошто не може назвати патриотизмом.
Ћирјаковићева теза је да "одговорни, разумни и поштени могу бити и они људи који верују да би, ако буде наметнуто, признавање независности Косова такође било патриотски чин". Дакле, признавање агресије, окупације и насилне промјене граница може бити патриотизам? Како? Гдје још? Откад? По којој основи, којим принципом...?
Уз дужно поштовање, ако се у српском политичком дискурсу ово сматра ваљаном дефиницијом патриотизма – а испад савјетника Крстића сугерише да је управо тако – онда није ни чудо што Србију шутира ко стигне. Како и неће, кад умјесто "јој!" Београд виче "још!"
(Напомена: краћа верзија овог коментара објављена је на НСПМ)
среда, 21. март 2007.
Непобитне чињенице
Портпарол хашке инквизиције у БиХ, Матијас Хелман, изјавио је јуче да специјални додатак о Сребреници објављен у Гласу Јавности представља "бесрамно негирање и релативизацију чињеница које је Трибунал, ван разумне сумње, утврдио о сребреничком геноциду."
Јасно је да Herr Хелман мора да каже овакво нешто по природи свог посла, али не мора баш овако да се бламира. Да ли је то можда његов послодавац икада утврдио тачан број Муслимана који су страдали током јула 1995? Или начин на који су страдали? Зна ли се можда колико је међу њима било цивила, а колико бораца Армије БиХ? Колико је убијено по заробљавању, а колико је погинуло током ратних дејстава у јулу 1995? (Једна чињеница која је "ван сваке сумње" је да се 28. дивизија АРБиХ пробијала из Сребренице према Тузли, и да је у том повлачењу било борби и жртава.) Да ли је постојало наређење да се убијају заробљеници, и ко га је издао? Ништа од тога се не види у пресуди генералу Крстићу, ни у првобитном ни у жалбеном поступку.
Енди Вилкоксон, коментатор који је пратио суђење Слободану Милошевићу, анализирао је у априлу 2004. пресуду генералу Крстићу. Тада је рекао:
Можда би било добро да Глас, или неке друге новине у Србији које се не плаше "невладиних" талибана, објаве и пуни текст пресуде Трибунала у случају Крстић, па да се јасно види шта су у ствари установљене чињенице (а њих јеу хашким списима врло мало), а шта претпоставке и измишљотине.
Јасно је да Herr Хелман мора да каже овакво нешто по природи свог посла, али не мора баш овако да се бламира. Да ли је то можда његов послодавац икада утврдио тачан број Муслимана који су страдали током јула 1995? Или начин на који су страдали? Зна ли се можда колико је међу њима било цивила, а колико бораца Армије БиХ? Колико је убијено по заробљавању, а колико је погинуло током ратних дејстава у јулу 1995? (Једна чињеница која је "ван сваке сумње" је да се 28. дивизија АРБиХ пробијала из Сребренице према Тузли, и да је у том повлачењу било борби и жртава.) Да ли је постојало наређење да се убијају заробљеници, и ко га је издао? Ништа од тога се не види у пресуди генералу Крстићу, ни у првобитном ни у жалбеном поступку.
Енди Вилкоксон, коментатор који је пратио суђење Слободану Милошевићу, анализирао је у априлу 2004. пресуду генералу Крстићу. Тада је рекао:
Трибунал се усресредио на претјерано мали део становништва, изјавио да је велики али недефинисан број тих људи наводно убијен, а онда редефинисао појам геноцида до те мјере да се његовим жртвама могу сматрати и борци. Тек након оваквих манипулација су судије биле у стању да кажу да се у Сребреници догодио геноцид.Вилкоксон замјера адвокатима генерала Крстића (које је плаћао Трибунал) да нису довели у питање произвољну цифру жртава, већ је њихова стратегија одбране превасходно била да кривицу пребаце на генерала Младића. Али, како каже, "то што Крстићеви браниоци нису оспорили ову тврдњу тужилаштва није доказ да је она истинита."
Можда би било добро да Глас, или неке друге новине у Србији које се не плаше "невладиних" талибана, објаве и пуни текст пресуде Трибунала у случају Крстић, па да се јасно види шта су у ствари установљене чињенице (а њих јеу хашким списима врло мало), а шта претпоставке и измишљотине.
понедељак, 19. март 2007.
Слобода штампе
Глас Јавности је прошле недеље објавио, у специјалном додатку, текст Миливоја Иванишевића "Лична карта Сребренице," у којој овај хроничар рата у Подрињу излаже чињенице које озбиљно поткопавају мит о "геноциду." Наравно, сви који су инвестирали у Банку колективне српске кривице (БКСК) почели су да арлаучу на такву дeвалвацију свог иметка. Тако су и Гласу стигле претње, а потом и реакције "мешовитог хашко-српског друштва за принудну катарзу Срба и Србије."
Овом креативном синтагмом редакција Гласа описује Надежду Гаће из НУНС-а ("Независног" удружења новинара Србије) и Соњу Бисерко из Хелсиншког одбора, које су на објављивање додатка реаговале тврдњама да је сребренички геноцид установљена чињеница о којој се не сме расправљати јер би то било кривично дело. Али, како наводи редакција Гласа, и сама Велика инквизиторка Карла дел Понте се јадала што је озбиљно не схватају у Европској унији (а камоли у Србији). Зашто онда самозвани душебрижници не изражавају своје згражање недовољним ентузијазмом својих европских спонзора?
Глас је на претње и критике утеривача новог светског поретка одговорио на најбољи могући начин: критике су објављене (да се лепо види о каквим креатурама је реч), и попраћене коментаром редакције:
Овом креативном синтагмом редакција Гласа описује Надежду Гаће из НУНС-а ("Независног" удружења новинара Србије) и Соњу Бисерко из Хелсиншког одбора, које су на објављивање додатка реаговале тврдњама да је сребренички геноцид установљена чињеница о којој се не сме расправљати јер би то било кривично дело. Али, како наводи редакција Гласа, и сама Велика инквизиторка Карла дел Понте се јадала што је озбиљно не схватају у Европској унији (а камоли у Србији). Зашто онда самозвани душебрижници не изражавају своје згражање недовољним ентузијазмом својих европских спонзора?
Глас је на претње и критике утеривача новог светског поретка одговорио на најбољи могући начин: критике су објављене (да се лепо види о каквим креатурама је реч), и попраћене коментаром редакције:
Глас Јавности, као слободна новина, хтео нехтео мора да се бави анализом чињеница и кад је то, као што мисле госпође Гаће и Бисерко, забрањено. И још - можемо само да се захвалимо госпођи Карли дел Понте која је у релативизацији сребреничких догађаја нашла моћније кривце од Гласа јавности.
И кад бисмо хтели да се прилагодимо мишљењу госпођа Гаће и Бисерко не бисмо могли да пронађемо разлоге зашто би то учинили. Уместо тога, поштујући новинарски занат и своје читаоце, који су позивима и писмима ових дана затрпали нашу редакцију и секретарице, Глас јавности ће у складу са њиховим захтевима и молбама за оне који нису дошли до додатка "Лична карта Сребренице", уз сутрашње издање још једном објавити тај документ.
уторак, 13. март 2007.
(Хол)брука
Ричард Холбрук, осиони каубој Стејт департмента и некадашњи балкански "миротворац" поново је у седлу свог верног коња Србофоба. То само по себи није вест; Холбрук се повампирио још пре две године, кад је представљао Императора Буша Мањег на обљетници "геноцида" у Сребреници.
Холбрук пише месечну колумну за Вашингтон Пост, водећи дневни лист америчке престонице, који се дичи својом Србо- и Русофобијом. Присетимо се само уводника из јула прошле године, који је оптужио "тврдоглаву" Србију и "злобну" Русију (!) да својим одбијањем праведног и правилног евро-америчког плана за "конашно решење" балканске кризе (тј. стварања независног Косова) доводи у питање мир у Европи, и на крају изразио наду да ће Србија да "изабере боље вође" од Тадића и Коштунице, пошто су ови "задојени отровом национализма." Од речи до речи, таман тако као што сам цитирао.
Тај уводник је изгледа толико остао у Холбруковом памћењу да његову тезу преноси, скоро инегрално, у својој колумни која се јуче (13. марта) појавила у Посту. Потсећа прво читаоце на Косово, "ударну вест 1999. када је 78 дана НАТО бомбардовања, предвођеног Америком, ослободило регион са огромном албанском већином од репресивне српске контроле."
Сада се, каже Холбрук, Београд противи Ахтисаријевом плану јер "Срби Косово сматрају својом историјском територијом, али ја оно сада више од 90% албанско. Срби ће на крају морати да се суоче са истином: Србија је Косово изгубила заувек, као последицу политике диктатора Слободана Милошевића."
Оним "ослободилачким" коментаром Холбрук недвосмислено показује где стоји, а занимљиво је и што се дичи водећом америчком улогом у том злочиначком подухвату. Али ово да је Србија "заувек" (пази!) изгубила Косово због Милошевића... то је преписано из приручника Међународне кризне групе - одакле су га преузели и Чедисти, уосталом.
Шта је то Милошевић урадио на Косову? Бранио инегритет Србије од терористичке организације која је за циљ имала одвајање дела територије Србије и његово етничко чишћење - а што се и десило после уласка НАТО окупатора. Каже се да је у томе "претерао," да су српска војска и полиција по Космету чиниле зверства равна геноциду... Молим лепо? Да се разумемо, ја сам морално против сваке државне репресије, била она српска, америчка, руска, кинеска, суданска или чија већ. Али шта су то српска војска и полиција радиле што Американци, Руси, Кинези, Турци, Французи, Енглези и ко зна ко све не није - и не би - урадио у сличним условима? Чак штавише, која би то држава на свету повукла војску и малтене предала део земље терористима како би показала добру вољу (споразум Холбрук-Милошевић из октобра 1998.)?
Прича о наводном српском геноциду на Косову је толико декласирана, више је чак ни Албанци озбиљно не спомињу. Небулозне оптужбе и фалсификоване слике са CNN-a заменили су чврсти докази албанског дивљања над Србима, рушење кућа, цркава, гробаља, минирање возова и аутобуса, каменовање, силовање, спаљивање, клање, и томе сличне манифестације "слободе" и "демократије" на амерички начин.
Холбрук цинично тврди да Ахтисаријев план пружа заштиту Србима "који су изабрали да остану на Косову." Као, ови што су отишли пребијени и спаљени су то урадили слободном вољом. Албанци, бива, нису имали ама баш ништа с тим, као што немају ни са чињеницом да се скоро нико од Срба није вратио. Ем немају у шта, ем их убију кад покушају. Али то је демократија, је ли... Или беше оно демократура? Ако су Срби (и Роми, Турци, и друге заједнице које су вековима постојале на Косову, како под Османлијама тако и са "злим Србима," а тек сад их под албанском "демократијом" нестаје, гле чуда) толико "заштићени" у присуству десетина хиљада НАТО трупа, колико ли ће тек да буду кад од њих "заштиту" преузме преобучена ОВК? Ма има ли то игде у свету?
Али нису проблем Албанци, не никако... Проблем - по Холбруку - је Русија, која под "ауторитарним" Путином покушава да угрози амерички Pax Europa. Као, Москва даје погрешне сигнале Београду, није Русе брига за Србе, све је то цинична манипулација... А Американце је то брига за Србе, господине Холбрук? Стварање независног Косова није цинична манипулација, кршење међународних, европских, америчких и српских закона? Сигнали које Вашингтон шаље Београду су, као, прави? Па ко још нормалан може овакве баљезгарије да схвати озбиљно? Довољно говори о степену идиотизма у Вашингтону да је данас мноштво читалаца Поста, навиклих на сличан тон, потврдно климало главом на ове Холбрукове "мудролије."
У једном моменту, "дипломата" који то никад није био каже: "Србија би могла да има светлу будућност у Европској унији, ако би само могла да превазиђе сопствене историјске митове који је коче."
Чини ми се пре да је онај ко гаји апсурдне историјске митове управо Холбрук, односно његови налогодавци, када народу који је пет векова чекао да се врати на Косово поручују да га је изубио "заувек" због прегршти терористичких нарко-долара и жеље ласцивног америчког императора да га историја запамти по нечему значајнијем од прељубе са секретарицама. Земља у којој је други светски рат "древна историја" би да диктира шта ко сме да памти.
Брука.
Холбрук пише месечну колумну за Вашингтон Пост, водећи дневни лист америчке престонице, који се дичи својом Србо- и Русофобијом. Присетимо се само уводника из јула прошле године, који је оптужио "тврдоглаву" Србију и "злобну" Русију (!) да својим одбијањем праведног и правилног евро-америчког плана за "конашно решење" балканске кризе (тј. стварања независног Косова) доводи у питање мир у Европи, и на крају изразио наду да ће Србија да "изабере боље вође" од Тадића и Коштунице, пошто су ови "задојени отровом национализма." Од речи до речи, таман тако као што сам цитирао.
Тај уводник је изгледа толико остао у Холбруковом памћењу да његову тезу преноси, скоро инегрално, у својој колумни која се јуче (13. марта) појавила у Посту. Потсећа прво читаоце на Косово, "ударну вест 1999. када је 78 дана НАТО бомбардовања, предвођеног Америком, ослободило регион са огромном албанском већином од репресивне српске контроле."
Сада се, каже Холбрук, Београд противи Ахтисаријевом плану јер "Срби Косово сматрају својом историјском територијом, али ја оно сада више од 90% албанско. Срби ће на крају морати да се суоче са истином: Србија је Косово изгубила заувек, као последицу политике диктатора Слободана Милошевића."
Оним "ослободилачким" коментаром Холбрук недвосмислено показује где стоји, а занимљиво је и што се дичи водећом америчком улогом у том злочиначком подухвату. Али ово да је Србија "заувек" (пази!) изгубила Косово због Милошевића... то је преписано из приручника Међународне кризне групе - одакле су га преузели и Чедисти, уосталом.
Шта је то Милошевић урадио на Косову? Бранио инегритет Србије од терористичке организације која је за циљ имала одвајање дела територије Србије и његово етничко чишћење - а што се и десило после уласка НАТО окупатора. Каже се да је у томе "претерао," да су српска војска и полиција по Космету чиниле зверства равна геноциду... Молим лепо? Да се разумемо, ја сам морално против сваке државне репресије, била она српска, америчка, руска, кинеска, суданска или чија већ. Али шта су то српска војска и полиција радиле што Американци, Руси, Кинези, Турци, Французи, Енглези и ко зна ко све не није - и не би - урадио у сличним условима? Чак штавише, која би то држава на свету повукла војску и малтене предала део земље терористима како би показала добру вољу (споразум Холбрук-Милошевић из октобра 1998.)?
Прича о наводном српском геноциду на Косову је толико декласирана, више је чак ни Албанци озбиљно не спомињу. Небулозне оптужбе и фалсификоване слике са CNN-a заменили су чврсти докази албанског дивљања над Србима, рушење кућа, цркава, гробаља, минирање возова и аутобуса, каменовање, силовање, спаљивање, клање, и томе сличне манифестације "слободе" и "демократије" на амерички начин.
Холбрук цинично тврди да Ахтисаријев план пружа заштиту Србима "који су изабрали да остану на Косову." Као, ови што су отишли пребијени и спаљени су то урадили слободном вољом. Албанци, бива, нису имали ама баш ништа с тим, као што немају ни са чињеницом да се скоро нико од Срба није вратио. Ем немају у шта, ем их убију кад покушају. Али то је демократија, је ли... Или беше оно демократура? Ако су Срби (и Роми, Турци, и друге заједнице које су вековима постојале на Косову, како под Османлијама тако и са "злим Србима," а тек сад их под албанском "демократијом" нестаје, гле чуда) толико "заштићени" у присуству десетина хиљада НАТО трупа, колико ли ће тек да буду кад од њих "заштиту" преузме преобучена ОВК? Ма има ли то игде у свету?
Али нису проблем Албанци, не никако... Проблем - по Холбруку - је Русија, која под "ауторитарним" Путином покушава да угрози амерички Pax Europa. Као, Москва даје погрешне сигнале Београду, није Русе брига за Србе, све је то цинична манипулација... А Американце је то брига за Србе, господине Холбрук? Стварање независног Косова није цинична манипулација, кршење међународних, европских, америчких и српских закона? Сигнали које Вашингтон шаље Београду су, као, прави? Па ко још нормалан може овакве баљезгарије да схвати озбиљно? Довољно говори о степену идиотизма у Вашингтону да је данас мноштво читалаца Поста, навиклих на сличан тон, потврдно климало главом на ове Холбрукове "мудролије."
У једном моменту, "дипломата" који то никад није био каже: "Србија би могла да има светлу будућност у Европској унији, ако би само могла да превазиђе сопствене историјске митове који је коче."
Чини ми се пре да је онај ко гаји апсурдне историјске митове управо Холбрук, односно његови налогодавци, када народу који је пет векова чекао да се врати на Косово поручују да га је изубио "заувек" због прегршти терористичких нарко-долара и жеље ласцивног америчког императора да га историја запамти по нечему значајнијем од прељубе са секретарицама. Земља у којој је други светски рат "древна историја" би да диктира шта ко сме да памти.
Брука.
четвртак, 8. март 2007.
Нацисти међу нама
Разноразни самозвани "заштитници људских права" по Србији, издашно финансирани из Банке колективне српске кривице (да посудим фразу од колеге Делиса), убише се прокламујући да су Срби нацистоидан народ, да су починили злочине по природи и обиму налик на нацистичке, и да је Србији неопходна "денацификација" - под њиховим патронатом, дабоме.
На страну сад што је баш њихов (постхумни) идол ову причу окарактерисао као "чисту глупост," и што је reductio ad Hitlerum уџбенички примјер кварне логике и на концу конца дегутантно омаловажавање стварних жртава нацизма (додуше, пошто је међу њима било стравично пуно Срба, онда не чуди што их Јакобинци нимало не поштују). Ако ћемо већ да се позивамо на Хитлера и нацисте као метафору у политичком дискурсу, онда хајде да пођемо од чињеница.
Џулија Горин је у јануару објавила чланак о усташком насљеђу у савременој Хрватској, који је изазвао протест службеног Загреба, али и праву хајку на интернету од стране "домољувибих" Хрвата који су нехотице (да ли?) доказали Џулијину тезу тако што су је називали "кучком жидовском" и јадали се како "вас нисмо довољно побили."
Недуго потом је у Хрватској избио скандал када су у кафанама осванули пакети шећера са Хитлеровом сликом и дегутатним расистичким вицем. (види слику)
Значи, нацизам и Хитлер ипак живе на балканским просторима - али у Хрватској! Земља коју "борци за људска права" сматрају демократском, прогресивном, итд., од које примају ордење и похвале, има проблем са нацизмом. Из тога свакако слиједи да треба денацификовати... Србију!
Али како не бисмо били оптужени за "великосрпски агресорски шовинизам" због спомињања незгодних чињеница о западном сусједу Србије, треба рећи да нациста има и у Србији. Проблем је, додуше, што самопроглашени заштитници људских права (који никако да заштите права Срба, мислећи ваљда да Срби нису људи? Једино тако њихово дјеловање има смисла...) прокламују да то није Србија!
Ево о чему се ради. Прије пар дана је један Енглез, који иначе подржава "Републику Косова," објавио на свом блогу причу о прошлогодишњој посјети кафани у јужној Митровици коју држи - Хитлер! Косовски Албанац који изгледом подсјећа на некадашњег Фирера нацистичког Рајха био је припадник терористичке ОВК, а послије рата је отворио кафану "Јехона 2001" (јехона на албанском значи "ехо"). Рачун из ресторана у заглављу има заставу Хитлеровог Рајха, са све свастиком:
О ресторану је у децембру 2005. писао словачки лист Формат, који је објавио и слику поносног газде у пригодној пози. Енглески туриста није иамо 5 еура за слику, колико је "Хитлер" тражио, али је зато фотографисао рачун.
Шта на основу овога може да се закључи? Са једне стране, потенцира се паралела - апсолутно неоснована, чињенично неутемењена, произвољна, измишљена и малициозна - између Срба и њемачких нациста, како у пропаганди на Балкану и на западу, тако и на домаћој српској политичкој сцени. А са друге стране, ван Србије (и на окупираним српским територијама, тј. Космету) налазе се кафане посвећене Хитлеру и Павелићу, пакети шећера са Хитлеровим ликом, широко распрострањени дивљи антисемитизам и србофобија, и тенденције да се режим који је чинио звјерства над Србима и Јеврејима у рату 1941-45 амнестира због неких наводних националних заслуга.
На дјелу је провидна замјена теза, у којој стварни нацисти - и они који данас користе њихове методе, а у служби нешто другачије агресивне и тоталитарне идеологије - проглашавају своје жртве (Србе) нацистима, с једне стране како би са себе опрали љагу злочина почињених прије 60-плус година, а са друге стране како би скренули пажњу са своје одговорности у ратовима деведесетих, и усмјерили је искључиво на своја страдања (а која се, поређењем са холокаустом, хиперболички преувеличавају).
Какву улогу у свему томе имају самопроглашени заштитници људских права? Упорним грактањем о нацизму гдје га нема (и порицању или игнорисању гдје га има), настоје да Србима "развуку памет" и одведу их што даље од истине, самосвијести и било какве алтернативе апсолутном покоравању насилницима са Запада којима бомбе, блокада и пучеви нису довољни, већ хоће да узму и земљу и душу народу који им ништа није скривио сем што постоји на незгодном мјесту у незгодно вријеме.
На страну сад што је баш њихов (постхумни) идол ову причу окарактерисао као "чисту глупост," и што је reductio ad Hitlerum уџбенички примјер кварне логике и на концу конца дегутантно омаловажавање стварних жртава нацизма (додуше, пошто је међу њима било стравично пуно Срба, онда не чуди што их Јакобинци нимало не поштују). Ако ћемо већ да се позивамо на Хитлера и нацисте као метафору у политичком дискурсу, онда хајде да пођемо од чињеница.
Џулија Горин је у јануару објавила чланак о усташком насљеђу у савременој Хрватској, који је изазвао протест службеног Загреба, али и праву хајку на интернету од стране "домољувибих" Хрвата који су нехотице (да ли?) доказали Џулијину тезу тако што су је називали "кучком жидовском" и јадали се како "вас нисмо довољно побили."
Недуго потом је у Хрватској избио скандал када су у кафанама осванули пакети шећера са Хитлеровом сликом и дегутатним расистичким вицем. (види слику)
Значи, нацизам и Хитлер ипак живе на балканским просторима - али у Хрватској! Земља коју "борци за људска права" сматрају демократском, прогресивном, итд., од које примају ордење и похвале, има проблем са нацизмом. Из тога свакако слиједи да треба денацификовати... Србију!
Али како не бисмо били оптужени за "великосрпски агресорски шовинизам" због спомињања незгодних чињеница о западном сусједу Србије, треба рећи да нациста има и у Србији. Проблем је, додуше, што самопроглашени заштитници људских права (који никако да заштите права Срба, мислећи ваљда да Срби нису људи? Једино тако њихово дјеловање има смисла...) прокламују да то није Србија!
Ево о чему се ради. Прије пар дана је један Енглез, који иначе подржава "Републику Косова," објавио на свом блогу причу о прошлогодишњој посјети кафани у јужној Митровици коју држи - Хитлер! Косовски Албанац који изгледом подсјећа на некадашњег Фирера нацистичког Рајха био је припадник терористичке ОВК, а послије рата је отворио кафану "Јехона 2001" (јехона на албанском значи "ехо"). Рачун из ресторана у заглављу има заставу Хитлеровог Рајха, са све свастиком:
О ресторану је у децембру 2005. писао словачки лист Формат, који је објавио и слику поносног газде у пригодној пози. Енглески туриста није иамо 5 еура за слику, колико је "Хитлер" тражио, али је зато фотографисао рачун.
Шта на основу овога може да се закључи? Са једне стране, потенцира се паралела - апсолутно неоснована, чињенично неутемењена, произвољна, измишљена и малициозна - између Срба и њемачких нациста, како у пропаганди на Балкану и на западу, тако и на домаћој српској политичкој сцени. А са друге стране, ван Србије (и на окупираним српским територијама, тј. Космету) налазе се кафане посвећене Хитлеру и Павелићу, пакети шећера са Хитлеровим ликом, широко распрострањени дивљи антисемитизам и србофобија, и тенденције да се режим који је чинио звјерства над Србима и Јеврејима у рату 1941-45 амнестира због неких наводних националних заслуга.
На дјелу је провидна замјена теза, у којој стварни нацисти - и они који данас користе њихове методе, а у служби нешто другачије агресивне и тоталитарне идеологије - проглашавају своје жртве (Србе) нацистима, с једне стране како би са себе опрали љагу злочина почињених прије 60-плус година, а са друге стране како би скренули пажњу са своје одговорности у ратовима деведесетих, и усмјерили је искључиво на своја страдања (а која се, поређењем са холокаустом, хиперболички преувеличавају).
Какву улогу у свему томе имају самопроглашени заштитници људских права? Упорним грактањем о нацизму гдје га нема (и порицању или игнорисању гдје га има), настоје да Србима "развуку памет" и одведу их што даље од истине, самосвијести и било какве алтернативе апсолутном покоравању насилницима са Запада којима бомбе, блокада и пучеви нису довољни, већ хоће да узму и земљу и душу народу који им ништа није скривио сем што постоји на незгодном мјесту у незгодно вријеме.
Чиста глупост
У рубрици "Речи и мисли" на НСПМ, видим данас овај цитат из НИН-а, од марта 2000. године:
Милошевић? Шешељ? Коштуница? Не. Нико други него Зоран Ђинђић, тада председник Демократске странке а касније премијер и секуларни великомученик "демократске опције."
Данас та политичка опција, којој су уста пуна хвалоспева Ђинђићу, а која тврди да једина нуди демократију, бољу будућност и "европске интеграције," сматра неоспоривом чињеницом да су Срби нацисти.
Да су Срби заиста такви као што их "борци за људска права" описују, зар би ти "борци" уживали већ годинама монопол на јавно мнење, отворено радили за стране режиме, или се кочоперили по парламенту и минситарствима? Зар би Наташа Кандић и њој слични у "фашистичком" систему могли да се овако понашају? Или би их прогутала нека модерна варијанта Дахауа?
Али ово је логика - а то је модерним зелотима "демократије и људских права" (до јуче чуварима социјалистичког самоуправног братства и јединства) страно колико и историјским нацистима. Не тиче их се што Хитлер живи у Митровици, или на шећеру у Хрватској; они проблем - баш попут Хитлера - виде искључиво у Србима.
Како после свега овога ико са иоле памети може да их схвати озбиљно?
"Та прича о денацификацији српског народа је чиста глупост. Са милион избеглица у Београду и Србији и без Срба у Крајини, у Сарајеву и на Косову да ми неко прича о колективној одговорности и о томе да треба денацификовати Србе, то је цинично."
Милошевић? Шешељ? Коштуница? Не. Нико други него Зоран Ђинђић, тада председник Демократске странке а касније премијер и секуларни великомученик "демократске опције."
Данас та политичка опција, којој су уста пуна хвалоспева Ђинђићу, а која тврди да једина нуди демократију, бољу будућност и "европске интеграције," сматра неоспоривом чињеницом да су Срби нацисти.
Да су Срби заиста такви као што их "борци за људска права" описују, зар би ти "борци" уживали већ годинама монопол на јавно мнење, отворено радили за стране режиме, или се кочоперили по парламенту и минситарствима? Зар би Наташа Кандић и њој слични у "фашистичком" систему могли да се овако понашају? Или би их прогутала нека модерна варијанта Дахауа?
Али ово је логика - а то је модерним зелотима "демократије и људских права" (до јуче чуварима социјалистичког самоуправног братства и јединства) страно колико и историјским нацистима. Не тиче их се што Хитлер живи у Митровици, или на шећеру у Хрватској; они проблем - баш попут Хитлера - виде искључиво у Србима.
Како после свега овога ико са иоле памети може да их схвати озбиљно?
среда, 28. фебруар 2007.
„Мало, брате“
Пресуду Међународног суда правде коментаришем сутра на Antiwar.com, па нећу да овде улазим у детаље. Засад ћу само рећи да је пресуда много више добра него лоша. Лоши аспекти су углавном признавање икаквог легитимитета незаконитом трибуналу, кроз позивање на „случај Крстић“ да би се установило постојање „геноцида“ у Сребреници, као и апсурдна осуда Србије што „није спријечила“ нешто над чиме (како сам суд констатује) није имала утицаја и за шта није могла да зна.
Не треба заборавити ни вербално-правну акробатику око надлежности; испада да Србија не може да тужи НАТО 1999. јер није чланица УН од 1992, али може да буде тужена од стране БиХ 1993. зато што... ух, зато што суд тако каже?
Најважније је ипак што је МСП пресудио да у БиХ није било геноцида (иако је Сребреница названа „геноцидним чином“), нити агресије из Србије. Дабоме да тиме нису задовољни многи Муслимани и Хрвати у БиХ, који и дан-данас вјерују у причу Алије Изетбеговића о „србочетничкој агресији и геноциду“. Чују се осуде типа „какав је ово суд“ и „па цијели свијет зна“ и „свима је јасно“... али очигледно тај „цијели свијет“ се своди на територију од Цазина до Горажда, а „сви“ на онај дио становништва Босне кога представља Харис Силајџић. А тај суд који им сад не ваља је баш онај којим су се протеклих 14 година заклињали као највишом институцијом свјетске правде.
Такве реакције ме подсјећају на виц који сам чуо у Сарајеву током рата, кад је Изетбеговић по ко зна који пут одбио мировни план са Запада - не зато што би то била подјела (наводно) драге му јединствене БиХ, већ зато што није добио довољно територије.
Сједе Мујо и Суљо, пију кафу, пуше, и шуте, к'о што је и ред.
Наједаред са јави Мујо: „Је ли, Суљо, кол'ко су један и један?“
Суљо потегне цигарету, сркне из филџана, и одврати: „Два.“
На то Мујо уздахне, одмахне главом и отресе пепео. „Мало, брате.“
Не треба заборавити ни вербално-правну акробатику око надлежности; испада да Србија не може да тужи НАТО 1999. јер није чланица УН од 1992, али може да буде тужена од стране БиХ 1993. зато што... ух, зато што суд тако каже?
Најважније је ипак што је МСП пресудио да у БиХ није било геноцида (иако је Сребреница названа „геноцидним чином“), нити агресије из Србије. Дабоме да тиме нису задовољни многи Муслимани и Хрвати у БиХ, који и дан-данас вјерују у причу Алије Изетбеговића о „србочетничкој агресији и геноциду“. Чују се осуде типа „какав је ово суд“ и „па цијели свијет зна“ и „свима је јасно“... али очигледно тај „цијели свијет“ се своди на територију од Цазина до Горажда, а „сви“ на онај дио становништва Босне кога представља Харис Силајџић. А тај суд који им сад не ваља је баш онај којим су се протеклих 14 година заклињали као највишом институцијом свјетске правде.
Такве реакције ме подсјећају на виц који сам чуо у Сарајеву током рата, кад је Изетбеговић по ко зна који пут одбио мировни план са Запада - не зато што би то била подјела (наводно) драге му јединствене БиХ, већ зато што није добио довољно територије.
Сједе Мујо и Суљо, пију кафу, пуше, и шуте, к'о што је и ред.
Наједаред са јави Мујо: „Је ли, Суљо, кол'ко су један и један?“
Суљо потегне цигарету, сркне из филџана, и одврати: „Два.“
На то Мујо уздахне, одмахне главом и отресе пепео. „Мало, брате.“
петак, 23. фебруар 2007.
Повод за размишљање
Колико се по империјалној штампи пише о „неизбежној“ независности Косова, није ни чудо да је бар део тог сентимента осмозом прешао у српску јавност. И онда долази оно неминовно „Да ли је могло другачије“? и томе слична самодеструктивна дискусија.
Интроспекција сама по себи није лоша. Посвуда видимо и људе и народе који немају ни трунке самокритичности, и онда западну у демагогију, мржњу, ароганцију моћи, итд. Све то штети људима око њих, а коначно и њима. Али вишак интроспекције ствара сличан ефекат, само са другачијим предзнаком (штети прво себи, па онда и другима). Једно је учити се на сопственим грешкама, а нешто сасвим друго кривити прво и једино себе за ствари над којима објективно није могло бити контроле. Треба бити довољно мудар да се види шта човек може и треба да промени а шта не може. Отимачина земље, уништење државе и сатирање народа сигурно нису, и не могу да буду, нешто са чиме било ко треба да се помири. Па ни Срби.
Суочени са светом апсурда, који има врло мало смисла ако се на њега гледа из перспективе друге половине 20. века (заједничкој већини политичких актера данас), Срби имају тенденцију да уче погрешне „лекције“ из деведесетих. Како вели колега из Ангмара:
У конкретном случају Русије и Косова, једна ствар треба да буде јасна. Ако Русија помогне Србима, што може да се деси али и не мора, то ће да уради не из братске љубави или православне солидарности, већ зато што би то било у њеном интересу. Е сад, идеално би било да је тај интерес одржање принципа у међународним односима, како би се оно што се десило у Југославији деведесетих више никада никоме не би поновило. Али ни у ком случају Москва неће да буде српскија од Срба, и да своје мукотрпно зарађене дипломатске жетоне ставља на сто пошто су Срби већ бацили карте.
Суштина шараде „статусног процеса“ и целог пратећег циркуса ових протеклих неколико година је да сопствена правила, барем на папиру, спречавају Империју да напросто отме Косово од Србије, већ се од Срба тражи да га предају добровољно. Није злочин ако се жртва сложи, је ли. А жртва нипошто не сме да се сложи, без обзира какву надокнаду злочинац нуди. Још ако не нуди никакву...
А ово нека послужи као повод за размишљање какви то људи и са каквим идејама воде Србију, и да ли је крајње време за нешто ново и сасвим другачије.
Интроспекција сама по себи није лоша. Посвуда видимо и људе и народе који немају ни трунке самокритичности, и онда западну у демагогију, мржњу, ароганцију моћи, итд. Све то штети људима око њих, а коначно и њима. Али вишак интроспекције ствара сличан ефекат, само са другачијим предзнаком (штети прво себи, па онда и другима). Једно је учити се на сопственим грешкама, а нешто сасвим друго кривити прво и једино себе за ствари над којима објективно није могло бити контроле. Треба бити довољно мудар да се види шта човек може и треба да промени а шта не може. Отимачина земље, уништење државе и сатирање народа сигурно нису, и не могу да буду, нешто са чиме било ко треба да се помири. Па ни Срби.
Суочени са светом апсурда, који има врло мало смисла ако се на њега гледа из перспективе друге половине 20. века (заједничкој већини политичких актера данас), Срби имају тенденцију да уче погрешне „лекције“ из деведесетих. Како вели колега из Ангмара:
Једна политичка групација је потпуно опседнута новим комунизмом у виду „евроатлантских интеграција“ и нуде га народу у Србији као псеудо-религиозну идеологију која ће руком однети све њихове проблеме. У том циљу ништа није испод части да се уради: растурање војске, касапљење школства у виду политички коректних програма, уништење дипломатске службе... Што би им предаја територије била проблем? Такви људи не могу да бране српско право на Косово и Метохију јер им није у менталном склопу да тако нешто раде. То би ишло против њихове идеолошке матрице, што је за њих незамисливо.И даље се, дакле, гледа на свет кроз хладноратовску визуру: Москва или Вашингтон (или Брисел), нечији се вазал бити мора. А да ли је баш тако? Евроатлантисти заступају једну ирационалну, догматску идеју и не презају да за њено остварење искористе сва средства. Проблем је што њихови противници (међу које убрајам и себе) углавном немају артикулисану позицију. Кажу „Ма хоћемо ми у Европу, али...“, као да им није јасно да у том моменту, после „али“, све што имају да кажу више није битно. Докле је дошла та само-негација да више нико не сме ни да помисли да би живот у слободи, без диктата било Москве, било Вашингтона, било Брисела или неког четвртог, био и примеренија и позитивнија алтернатива доктрини која на сав глас прокламује да „алтернативе нема“?
Други се супростављају таквим лудачким потезима и идејама али њихова грешка је у другом правцу. Они гледају на САД пре свега као на гвоздени монолит који се не може променити и на који се не може утицати. Ако је то било тачно током 1990-тих, то данас дефинитивно није случај, поготово након 11. септембра. Ово не значи да би САД учиниле салто мортале ако бисмо активније радили али би сигурно многи планови антисрпских кругова у Вашингтону били знатно отежани.
Чињеница је да Србији треба јак савезник али је исто тако чињеница да она не сме да постане било чија клијент-држава, поготово оних организација које активно раде против ње јер би то у значајној мери сузило њене спољнополитичке могућности. Уосталом, прочешљајте мало историју: клијент-државе никада нису добро пролазиле.
У конкретном случају Русије и Косова, једна ствар треба да буде јасна. Ако Русија помогне Србима, што може да се деси али и не мора, то ће да уради не из братске љубави или православне солидарности, већ зато што би то било у њеном интересу. Е сад, идеално би било да је тај интерес одржање принципа у међународним односима, како би се оно што се десило у Југославији деведесетих више никада никоме не би поновило. Али ни у ком случају Москва неће да буде српскија од Срба, и да своје мукотрпно зарађене дипломатске жетоне ставља на сто пошто су Срби већ бацили карте.
Суштина шараде „статусног процеса“ и целог пратећег циркуса ових протеклих неколико година је да сопствена правила, барем на папиру, спречавају Империју да напросто отме Косово од Србије, већ се од Срба тражи да га предају добровољно. Није злочин ако се жртва сложи, је ли. А жртва нипошто не сме да се сложи, без обзира какву надокнаду злочинац нуди. Још ако не нуди никакву...
А ово нека послужи као повод за размишљање какви то људи и са каквим идејама воде Србију, и да ли је крајње време за нешто ново и сасвим другачије.
уторак, 13. фебруар 2007.
"Драги Мајкл"
Вјекослав Радовић пише Мајклу Полту, у данашњем Гласу jавности :
(*мисли се на овај текст Бошка Јакшића у Политици)
Vaš napor je, u marketinškom smislu, zaista šarmantan poduhvat u borbi da se preokrene javno mnjenje u Srbiji u korist nezavisnosti Kosmeta, da bi otimačina delovala "demokratskije". Ispada da ste nas i bombardovali samo zato što nas volite!
Vaš pretpostavljeni gospodin Danijel Frid prethodno je izjavio da se javno mnjenje u Srbiji menja u Vašu korist. Zaključio je to samo na osnovu jednog teksta u "najstarijem" i "najuticajnijem" listu na Balkanu.* Zar dan u Stejt departmentu, zaista, počinje sa Politikom, a Vaš čitanjem pisama u Glasu javnosti? Svaka čast!
Međutim, brine me što vi formirate svoje stavove na procenama dece komunističkih generala, poput kolege iz Politike, a ignorišete poruke poput onog ispruženog srednjeg prsta u jednom beogradskom tabloidu. Vi bi makar trebalo da znate da komunistima ništa nije sveto i da iver ne pada daleko od klade. A, Vaši glavni miljenici i uzdanice u Srbiji upravo su deca komunizma, prerušena u demokrate!
Vidim, obojica smo naturalizovani Amerikanci, samo što ste Vi rođeni u Austriji, a ja u Hrvatskoj. Ali, verujte, g. Polt, čak i da sam Papuanac, gledajući šta radite ovom narodu - postao bih Srbin! Jer ako su to što Vi ovde radite ideje Vašingtona, Džefersona i Linkolna, onda neko od nas nije Amerikanac. I ne dozvoljavam da ste Vi to više nego ja. Da Vas možda nije spopao žal za Austrougarskom monarhijom?
[...] Umesto da se suočite sa istinom, Vi Srbima ultimativno poručujete: "Možete prihvatiti našu ruku i izabrati uspešan put, ili se povući u prošlost ispunjenu besom, koja ne nudi budućnost..." Zar ne shvatate da je ruka koja im otima Kosovo za Srbe ruka lopova i džeparoša?
[...] I, manite se usluga dece komunističkih generala. Nije reč o parama, ali ne zaboravite, ekselencijo, da su ta deca izdala i sopstvene roditelje.
(*мисли се на овај текст Бошка Јакшића у Политици)
понедељак, 12. фебруар 2007.
Историја и "службена истина"
Један од савремених митова српске политичке сцене је да је косовска криза почела доласком на власт Слободана Милошевића, тачније судбоносним речима "Нико не сме да вас бије!" изреченим 1987. године у Косову Пољу. Империја се свим средствима трудила да наметне причу о Милошевићу као "извору зла" на Балкану, и ту причу прихватају и подржавају сви балкански сепаратисти, од Љубљане до Приштине.
Али ако поразговарате са убеђеним сепаратистима, видећете да они истовремено верују у теорију о "Слоби као Хитлеру" али да су убеђени у кривицу и зло Срба као народа. Хрватске судије које Србима пресуђују уз образложење да су "загађивали ову земљу веђ 500 година," муслимански "интелектуалци" који причају о "три геноцида" које су Срби над њима починили у двадесетом веку, Албанци који се жале на "сто година окупације и репресије"... све то говори о дубљој предрасуди од само једног човека и његових дела. Ево, чланак на Википедији о "Великој Србији" (који је писао један Хрват, а извори су му србофобична пропаганда) се позива на Гарашанина и Вука Караџића. Али кад се погледа ко је и преко чијих леђа створио национали идентитет кога никад није имао и добио државу коју никад није имао...
Зато ми је интересантан есеј Милета Бјелајца на НСПМ, који документује проблеме на Косову и Метохији пре 1987, отворене предрасуде западних дипломата, структурне проблеме у Југославији који су избили на површину ревизијом Устава Србије... За оне који верују у "службену истину" ништа од овога није битно. Али баш зато је "службена истина" и створена - да би се манипулацијом чињеницама (и њиховим негирањем) створило садашње насилно и неприродно стање ствари.
Али ако поразговарате са убеђеним сепаратистима, видећете да они истовремено верују у теорију о "Слоби као Хитлеру" али да су убеђени у кривицу и зло Срба као народа. Хрватске судије које Србима пресуђују уз образложење да су "загађивали ову земљу веђ 500 година," муслимански "интелектуалци" који причају о "три геноцида" које су Срби над њима починили у двадесетом веку, Албанци који се жале на "сто година окупације и репресије"... све то говори о дубљој предрасуди од само једног човека и његових дела. Ево, чланак на Википедији о "Великој Србији" (који је писао један Хрват, а извори су му србофобична пропаганда) се позива на Гарашанина и Вука Караџића. Али кад се погледа ко је и преко чијих леђа створио национали идентитет кога никад није имао и добио државу коју никад није имао...
Зато ми је интересантан есеј Милета Бјелајца на НСПМ, који документује проблеме на Косову и Метохији пре 1987, отворене предрасуде западних дипломата, структурне проблеме у Југославији који су избили на површину ревизијом Устава Србије... За оне који верују у "службену истину" ништа од овога није битно. Али баш зато је "службена истина" и створена - да би се манипулацијом чињеницама (и њиховим негирањем) створило садашње насилно и неприродно стање ствари.
уторак, 6. фебруар 2007.
Развлачење памети
Занимљив коментар Ђорђа Вукадиновића (НСПМ) из јутрошњег издања Политике, ставља Ахтисаријев предлог у контекст ситуације у Србији.
Манипулатори страха српског друштва у политикантске сврхе с једне стране тврде да Ахтисаријев предлог, ето, и није толико лош, а да сигурно није коначан.
Међутим:
(Комплетан чланак у архиви Политике.)
...глупо је љутити се на Ахтисарија. Финац је од почетка био само поштар, нервозни изасланик и повремено арогантна марионета оних који су га, упркос његовим рђавим балканским референцама, на то место поставили, ту задржали и на крају изразили „задовољство његовим радом” и његовим „компромисним предлозима”.
... интересантно је да српска јавност, или бар оно што ових дана доминира нашим медијима, не само да се устручава да покаже прстом на Мартијеве налогодавце, него се и према њему самом опходи са очитим вишком поданичке снисходљивости и рајетинског менталитета. Има ту, дакако, доста политикантства и страха да неко други (Коштуница, или – још горе – радикали) не извуче политички профит, да се не угрозе петооктобарске „тековине”, да се народ не разочара у праведност Великог брата, да не девалвира „евроатланска” мантра и не компромитује се главни изборни адут овдашњих демократских снага. Али има, такође, и искрене стрепње да нам се не понове деведесете, да земља не заврши у изолацији и да читаво друштво не потоне у политичку и егзистенцијалну неизвесност.
Манипулатори страха српског друштва у политикантске сврхе с једне стране тврде да Ахтисаријев предлог, ето, и није толико лош, а да сигурно није коначан.
С друге стране, међутим, непрестано се, још и пре него што су преговори отпочели, сугерисало да је „све изгубљено”, „Косово дефинитивно отишло”, а сваки труд на том пољу напросто бесмислен и узалудан.
Међутим:
... најбизарнији су били покушаји да се потенцијална агресија јавности скрене са „забрањеног” објекта и изручи на одлазећу српску владу. Можда су у влади заиста требали да приме Ахтисарија – кад већ нису умели да убеде сопствене медије и да објасне сопственим грађанима зашто је бојкот боље решење. Али напросто је комично гледати каква је и колика хистерија настала због тог Коштуничиног геста... Дакле, с једне стране, Косово је, наводно, изгубљено још одавно („још је Милошевић изгубио Косово”), и са тим се, је ли, треба што пре помирити, али је, истовремено, и Коштуничино тврдоглаво одбијање да прими Ахтисарија разлог што ће Косово да буде независно. А уколико се којим случајем усуди да се не појави ни на најављеном плеј-офу бечких преговора, његове заслуге за независно Косово постаће веће од Тачијевих. Све у свему, на крају испада да су за пројектовани српски губитак и флагрантно кршење међународног права на Косову и Метохији криви сви – сем Ахтисарија, Американаца, Харадинаја, Чекуа... И њихових београдских адвоката и сличномишљеника.
(Комплетан чланак у архиви Политике.)
STRATEGIC MARKETING - IN VIVO
Уместо планираног надовезивања на актуелни коментар Witch-king-a, поткрепићу његову тезу цитатом најновијег хита Срђана Богосављевића, неуморног ударника и ауторизованог жреца овдашње индустрије јавног мнења. Наравно, мудрости попут ове, одашиљу се у остатак света најчешће са проверене фреквенције Министарства Истине, одакле би друго. Дакле, г. Богосављевић је дошао до следећег закључка:
Одлично! Ето нама новог кривца за то недопустиво кашњење у ЕУССР... Зли косовски Срби, тако неспремни на компромис са сопственим убицама... Вероватно је Богосављевић пешке обишао преостала српска гето-насеља јужно од Ибра, дочекиван хлебом и сољу од стране ражалованих УЧК-оваца, и лично се уверио са каквим опасним и бескомпромисним српским екстремистима ти мирољубиви и компромису склони романтици имају посла.
Немам воље ни да коментаришем даље (а о аспектима досадашњег рада ове агенције, и што-је-баби-мило-то-баба-и-изброји-играња са процентима, потребна је посебна анализа коју остављамо за неки други пут; баш као што су и подаци из цитираног дела такође прича за себе). А нема ни ефекта. Ко год је макар површно пратио објективни и непристрасни рад Стратеџик Маркетинга, зна да би Богосављевићу & Ко. позавидели и уредници Ким Џонг Илове државне телевизије, на толикој решености да се ни по коју цену не скрене са Јединог Пута (с тим што овима Брисел дође отприлике оно што је севернокорејским колегама Пјонгјанг). Него, чисто нека остане забележено то да је косовско-метохијским Србима, ето, замерено чак и то што не показују довољно ентузијазма према државотворним напорима Чекуа и Тачија.
Ако се додају елементи који побољшавају статус неалбанског становништва на Косову, најспремнији на компромис су Срби, па Албанци, а најмање косовски Срби, закључак је истраживања које је спровео Стратеџик маркетинг.
Две трећине грађана су, према истом истраживању, за улазак у Европску унију, али ако је то на било који начин условљено Косовом, број опада на пола.
Одлично! Ето нама новог кривца за то недопустиво кашњење у ЕУССР... Зли косовски Срби, тако неспремни на компромис са сопственим убицама... Вероватно је Богосављевић пешке обишао преостала српска гето-насеља јужно од Ибра, дочекиван хлебом и сољу од стране ражалованих УЧК-оваца, и лично се уверио са каквим опасним и бескомпромисним српским екстремистима ти мирољубиви и компромису склони романтици имају посла.
Немам воље ни да коментаришем даље (а о аспектима досадашњег рада ове агенције, и што-је-баби-мило-то-баба-и-изброји-играња са процентима, потребна је посебна анализа коју остављамо за неки други пут; баш као што су и подаци из цитираног дела такође прича за себе). А нема ни ефекта. Ко год је макар површно пратио објективни и непристрасни рад Стратеџик Маркетинга, зна да би Богосављевићу & Ко. позавидели и уредници Ким Џонг Илове државне телевизије, на толикој решености да се ни по коју цену не скрене са Јединог Пута (с тим што овима Брисел дође отприлике оно што је севернокорејским колегама Пјонгјанг). Него, чисто нека остане забележено то да је косовско-метохијским Србима, ето, замерено чак и то што не показују довољно ентузијазма према државотворним напорима Чекуа и Тачија.
уторак, 30. јануар 2007.
Сад се сетили...
У данашњем Гласу Јавности, Вјекослав Радовић поставља добро питање: зашто премијер Коштуница није Ахтисарију рекао "сиктер" пре годину и кусур? Знало се већ тада ко је и какав је Марти Ахтисари, и да је његово именовање за "посредника" у преговорима о будућем статусу окупираног Космета цели процес унпаред претвара у фарсу. Коштуничино одбијање да прими Ахтисарија, правдано одсуством мандата тренутне владе да преговара о статусу Космета, не може а да не изгледа као позивање на техникалије.
Добро каже Радовић:
Милошевића је, дакле, упропастила његова капитулантска политика према "међународној зајединици," а не "сулудо супротстављање свету," како то дежурни дрекавци по медијима, како српским тако и светским, представљају. Из те перспективе, када се узме у обзир капитулантска политика ДОСманлија и осталих "реформатора" у последњих 6 година, испада да је све стварно исто, само њега нема.
Добро каже Радовић:
Наравоученије је да се беспоговорним повлађивањем "међународној заједници" ништа не добија. "Партнерство" у коме је стално ј***** само једна страна, нема смисла. То је, на крају, дошло главе и Слободану Милошевићу, кад је своје дојучерашње саборце прогласио за ратне хушкаче и прокламовао да "мир нема алтернативу". Да није заиграо на ту карту, можда би још седео у Београду, па макар и на нашу несрећу.
Милошевића је, дакле, упропастила његова капитулантска политика према "међународној зајединици," а не "сулудо супротстављање свету," како то дежурни дрекавци по медијима, како српским тако и светским, представљају. Из те перспективе, када се узме у обзир капитулантска политика ДОСманлија и осталих "реформатора" у последњих 6 година, испада да је све стварно исто, само њега нема.
недеља, 7. јануар 2007.
ХРИСТОС СЕ РОДИ!
Свим читаоцима блога који празник Рождества Христовог славе по јулијанском календару, срећан Божић. Извод из Божићне посланице Његове Светости Патријарха српског господина Павла, наук и порука, као и увек:
Знамо добро за све наше падове, расколе и поделе. Молимо се Господу да то престане једном заувек, а све вас молимо да будете једно у Господу, како бисмо свима показали чисту веру и свету слогу, сву лепоту вере у Бога и вере у човека Божјег. То ће бити онда када престанемо да се међу собом делимо на разне начине, најчешће по безумљу. Покушајмо, у радости божићњега славља, да се измиримо и саберемо око колевке Богомладенца и да превазиђемо све наше бесмислене поделе!
Наравно, треба о свему промишљати, суочавати различите ставове и расправљати, али то не сме да буде разлог за међусобну мржњу или за мржњу према било коме. Мора да важи правило да „онај ко жели да буде први, тај треба свима да служи”. Христос је Својим животом показао све ово, а ми хришћани имамо свети задатак да и својим живљењем то потврдимо. Данас је најпогоднији дан да испитамо себе где смо ми у том делу и да исправимо сами себе и једни друге како би наша радост била потпуна и трајна. Свако од нас треба да у личности другога човека види лице Божје, лице свога брата и вечног сабрата. Тада ће срце свакога од нас истински бити витлејемска пећина у којој се Христос увек изнова рађа. И што више буде таквих срдаца, свима ће бити боље и сви ћемо бити бољи.
МИР БОЖЈИ - ХРИСТОС СЕ РОДИ!
Пријавите се на:
Постови (Atom)