17. марта је у Политици освануо текст Небојше Крстића, савјетника председника Тадића, у коме се Ђорђе Вукадиновић и Слободан Антонић (аналитичари НСПМ) критикују због "протежирања" Коштунице и тобожњег захтевања "уверења о патриотизму" од Крстићевог шефа.
Антонић и Вукадиновић су сасвим сталожено одговорили на ово прозивање. Стигао је и коментар подршке од некадашњег дипломате Бранка Бранковића, у коме вели да "неискусни, надобудни а садржајно танки" савјетници имају штошта да науче од НСПМ.
У полемику се, међутим, онда укључио и Зоран Ћирјаковић, који се пита да ли би однос према будућем статусу Косова требало да буде мјерило "елементарног патриотизма" како га дефинишу Антонић и Вукадиновић.
Па него да би требало! Зар постоји неко друго мјерило патриотизма међу државним руководиоцима, осим одбране суверенитета и територијалног интегритета земље којој су се заклели на службу? На страну сада што савремена српска политичка "елита" сматра суверенитет нечим што припада свакоме другом на Балкану или у Бриселу, али нипошто Србима; или што се устав и закони Србије поштују таман колико и они Зимбабвеа.
Основна функција једне државе, њен raison d’etre је заштита суверенитета на својој територији – што подразумијева и заштиту територије. Уколико држава Србија то није вољна или способна да уради, онда се поставља питање чему она уопште служи, осим што убире порезе на све и прописује цијене малина?
Кад је Косово и Метохија у питању, принцип је кристално јасан. То је територија Србије, међународно призната као таква још 1912. (када је ослобођена од Османског царства), што је потврђено и резолуцијом UN 1244. Управо је та резолуција – коју апсолутно нису испоштовали ни УНМИК ни НАТО, али Србија јесте, до посљедњег слова – прекрила копреном закона дјела НАТО која су по свим мјерилима међународног, европског и америчког права представљала злочин. Не може 1244 да буде добра кад треба да покрије крваве трагове Алијансе, а неважна кад треба да заштити Србију од комадања.
Позивање на "мирење са чињеницама" је само подилажење закону јачег. Кад би Србија била тај "јачи" онда би такво размишљање још било и разумљиво, али када аргумент силе иде у корист српске штете, онда се његово усвајање од стране српских лидера нипошто не може назвати патриотизмом.
Ћирјаковићева теза је да "одговорни, разумни и поштени могу бити и они људи који верују да би, ако буде наметнуто, признавање независности Косова такође било патриотски чин". Дакле, признавање агресије, окупације и насилне промјене граница може бити патриотизам? Како? Гдје још? Откад? По којој основи, којим принципом...?
Уз дужно поштовање, ако се у српском политичком дискурсу ово сматра ваљаном дефиницијом патриотизма – а испад савјетника Крстића сугерише да је управо тако – онда није ни чудо што Србију шутира ко стигне. Како и неће, кад умјесто "јој!" Београд виче "још!"
(Напомена: краћа верзија овог коментара објављена је на НСПМ)
Нема коментара:
Постави коментар