Империји се жури

После трибина организованих у Србији, РС и Канади, Фондација Лорд Бајрон је данас одржала и конференцију у Вашингтону. У сарадњи са Америчким саветом за Косово, на петосатној сесији на Капитол хилу низ експерата је предочио слику ситуације на Балкану и алармантне америчке иницијативе да поново потпали тамошње буре барута.

Отварајући конференцију, спољнополитички колумниста (и мој колега са Antiwar.com) Даг Бандау изнео је став да је учешће у колонијалном пројекту на Балкану апсолутно против америчких интереса, и да би за Вашингтон било најбоље да Балкан препусти балканцима. Бандау је описао америчку и европску политику на просторима бивше СФРЈ као ”деструктивно лицемерје,” где је једини доследан ”принцип” да Срби никад нису у праву.

Грегори Дејвис, који се бави проучавањем ислама, изложио је теорију да се Америка бави тзв. ”империјалном демократијом” и у ствари користи исламски џихад као средство сламања држава и нација које из ма ког разлога одбијају да се приклоне америчкој доминацији. Колико год њихови циљеви били међусобно супротстављени, и иако су номинално у сукобу, између Империје и џихадиста постоји објективно савезништво када је реч о односима према нрп. Србији или Русији.

Пуковник у пензији Роналд Хачет подржао је тезу да је балканска политика запада недоследна, односно лишена конкретних принципа. Српска спремност да се преговара о статусу БиХ (пре и током сукоба) и Космета схваћена је као слабост и охрабрила Вашингтон да поступи још агресивније. Дејтон је био компромис који су Срби нудили годину дана раније, али је америчко одбијање довело до десетина хиљада додатних, непотребних жртава. Што се садашње ситуације у БиХ тиче, стандардни услови за пријем у ЕУ уопште не захтевају укидање РС; међутим, провучени кроз призму ”међународне заједнице” њима се правдају захтеви за укидање РС! У самој ЕУ има земаља које су итекако децентрализоване (Шпанија, Немачка) или чак на ивици распада (Белгија). Откуд толико инсистирање на централизацији БиХ?

На то се надовезао професор Стивен Мајер, одличан познавалац босанских прилика, који је подсетио да су позиви за ревизију Дејтона почели већ 1996. Сам Дејтон почива на парадигми империјалне доминације Балканом, и представља (бледу) копију одредби Берлинског конгреса 1878. Иако време хегемоније пролази, превише становника самог Балкана (нпр. у Србији) прихвата ову парадигму као реалност. А у ствари се њоме гради нешто што апсолутно нема основа у реалности (квази-државе у БиХ и на Космету). Покретачи садашње америчке иницијативе сматрају да је све у БиХ ишло како треба до 2006 (када је пропао ”априлски пакет”) и за то криве Буша Млађег и Милорада Додика - иако Буш није имао ништа с тим, а априлски пакет је рушио Силајџић! Управо је америчка политика из деведесетих довела до садашњег стања, али то је чињеница с којом не може да се помири сујета људи који су ту политику кројили, а сада су се вратили на власт.

Вилијам Линд (одраније познат читаоцима овог блога) је поставио ситуацију у шири контекст. Наиме, тзв. ”међународна заједница” је у ствари једна глобалистичка ”нова класа,” која намеће меки тоталитаризам (најбоље описан у Хакслијевом ”Врлом новом свету”). Тек у том светлу политика Вашингтона постаје сасвим доследна, и штавише предвидива. Глобалистичка идеологија - у ствари културни Марксизам франкфуртске школе - има за циљ уништење западне цивилизације како би се на њеном месту изградила постмодерно, мултикултурно, пост-историјско друштво. У ту сврху је пригрљен и радикални ислам, као оруђе деструкције, а Русија се сматра као највећа претња том пројекту (а Србија као сурогат за Русију).

Отпор оваквом начину глобализације манифестује се кроз тзв. ”рат четврте генерације,”(4Г) који не означава толико револуцију у методама ратовања колико изазов целокупном политичком и војном систему успостављеном још у 17. веку Вестфалским миром. Као последица глобализације и 4Г ратовања, институција државе доживљава кризу легитимитета. Стварањем две квази-државе на Балкану (БиХ и Косова) које не могу да се одрже без иностране помоћи, и паралелним слабљењем српске државе, глобалисти су учинили да балкански простор постане привлачан институцијама 4Г, од џихадиста до организованог криминала, које оспоравају легитимитет државе. У најбољем случају, вели Линд, ове групе преузимају празне љуске држава (нпр. режими на западу Африке, Ираку и Авганистану) или настаје анархија сомалијског типа. Највећи парадокс глобализације је што сече грану на којој седи, јер се ”нова класа” ослања управо на државни систем који се труди да уништи!

Шта све ово значи за наше просторе? Линд предвиђа да би даљи притисци да се призна Космет и укине РС ослабили српске државне институције до те мере да би дошло до појаве 4Г елемената у српском друштву, који би потражили решење својих проблема ван прихваћених политичких оквира. Преседан за ово су организације типа ”Црне Руке” и ”Младе Босне.”

У другом делу конференције говорили су амбасадор Џејмс Бисет, Џејмс Џатрас, и Срђа Трифковић. Амбасадор Бисет се присетио улоге америчког амбасадора Зимермана на избијање рата у БиХ, нагласивши да је Зимерман био професионални дипломата и да није деловао из неких личних мотива, већ по инструкцијама. Такође је описао канадски модел интеграције франкофонског становништва, али је признао да то решење није имало идеалне резултате у самој Канади, а да би било тешко примењиво на Балкану.

Др. Срђа Трифковић је изразио бојазан да је садашњи режим у Београду невољан да се одупре америчких захтевима, али је истовремено стабилан јер не постоји опозиција способна да га угрози. Америчка политика се вратила на поглед из деведесетих, и сада покушава интервенцијом на Балкану да поврати моћ и престиж пољуљан у Ираку и Авганистану, па и да се поново наметне као хегемон у Европи.

Али, као што је у завршним примедбама објаснио Џатрас, ово више нису деведесете. Америка нема више ни силу ни новац којим би могла да диктира реалност (а није то могла ни раније).

Закључак који се мени намеће из свега што сам чуо је да се цели амерички план за Балкан ослања на капитулацију Београда и Бања Луке. Што се Београда тиче дај приступ можда има неког смисла, будући да је ”жута” коалиција америчка креатура која се ”плаши сопствене сенке” (Мајер). Али, мада је бар начелно могуће сменити Додика и довести новог, послушнијег премијера РС, колико је то изводљиво у пракси? Уосталом, зар није баш Силајџић минирао америчке уставне промене пре две године? Лидер СДА Сулејман Тихић је бар показао спремност да преговара са Србима и решења за будућност БиХ тражи сам, а не са стране.

Тзв. ”међународној заједници” песак цури кроз прсте; доба америчке хегемоније је прошло, а Запад је по свему судећи морално и материјално посрнуо као резултат глобалистичке управе. Зато се Вашингтону толико и жури да "заврши посао" на Балкану. Ако се одоли притисцима, врло брзо ће доћи време када ће колонијални модел заслужено отићи на отпад историје.

Трибине Фондације Лорд Бајрон у Торонту

После већ споменутог гостовања у Србији и РС, аналитичари Фондације Лорд Бајрон одржаће и две трибине у Торонту овог петка, 22. маја.

Прва трибина, о америчкој политици на Балкану и претњама Србији и РС, биће од 10 ујутро до подне, у просторијама University of Toronto, Alumni Hall, 121 St. Joseph Street (Queen's Park Crescent East).

Следећа трибина биће у просторијама Royal Canadian Military Institute (426 University Avenue) тог поподнева, од 14 до 17 часова, на тему "Спрема ли се нова балканска криза?"

Улаз слободан - прилози добродошли.

Учесници:

• Амбасадор Џејмс Бисет (James Bissett)
• Џејмс Џатрас (James Jatras)
• Проф. Сунил Рам
• Др Срђа Трифковић

У оквиру трибина биће промовисана нова књиге "Kosovo: The Score" и по први пут приказан документарни филм „Kosovo Can You Imagine?” аутора Бориса Малагурског.

Америчка политика на Балкану: две трибине

Нашим београдским и бањалучким читаоцима скрећем пажњу на две трибине које се у среду и четвртак одржавају у њиховим градовима, а на којима ће одлични познаваоци америчке политике на Балкану да представе своје виђење најновије администрације.

Прву трибину, у Београду, организују Номоканон, Двери и Фондација лорд Бајрон. Учествују: бивши канадски амбасадор у СФРЈ Џејмс Бисет, директор Америчког савета за Косово Џејмс Џатрас, и др. Срђа Трифковић, аутор и аналитичар. Среда, 13. мај, амфитеатар V Правног факултета, 19:30 часова.

Следеће вечери, у Бања Луци, амбасадору Бисету, г. Џатрасу и др. Трифковићу се придружује др. Дарко Танасковић, на трибини коју организију Фондација лорд Бајрон и Културни центар града. Четвртак, 14. мај, Мала сала Банског двора (Трг српских владара 2), 19 часова.

Каква је позадина најављене намере Вашингтона да ”игра активнију улогу” на Балкану? Шта значе све гласнији захтеви америчких медија, конгресних одбора, ”невладиних” институција и академских личности да се изврши унитаризација БиХ ревизијом Дејтонског споразума, а Србија натера да призна самопроглашену државу у Приштини?

Нешто се сигурно ”иза брда ваља.” Сазнајте шта!

Мустафин „геноцид“

Мустафа Церић, поглавар исламске вјерске заједнице у БиХ, воли да путује по свијету и представља се као умјерени, толерантни муслиман. Тако је прошлог четвртка стигао да отрчи до Париза, гдје је био гост Давида де Ротшилда, предсједника Фондације за сјећање на Шоах (холокауст) на састанку двјестотињак „истакнутих интелектуалаца, историчара, академика и политичких личности из тридесет земаља, углавном из исламског свијета“, под називом Пројект Аладин.

Како се наводи у саопштењу, објављеном на једном опскурном интернет-порталу, сврха „Аладина“ је да унапреди јевреско-исламски дијалог „на основу међусобног познанства, поштовања и одбацивања негације или умањивања холокауста“. Домаћини су били УНЕСКО, бивши француски председник Ширак, јордански принц Хасан, бивши председник Индонезије Вахид и бивши њемачки канцелар Шредер.

Церић је том приликом изјавио да је „у БиХ на крају 20 вијека почињен геноцид над Муслиманима у Европи, неколико деценија послије Холокауста“. Ова ноторна лаж, најцрња пропагандна измишљотина, сама по себи представља релативизацију Холокауста. Али „мировни муфтија” иде даље:

„Довољно је рећи да Муслимани и Јевреји имају заједничко искуство прогона и геноцида у Европи: оба народа су протјерана из Шпаније (Андалус) у 15. вијеку, а сефардски Јевреји су нашли уточиште у Сарајеву, што најбоље свједочи Сарајевска Хагада, и оба су претрпила геноцид у 20. вијеку, Јевреји од стране нациста а Бошњаци од српских агресора“.

Мустафа изоставља да су и његови „Бошњаци“ - тада „хрватско цвијеће“ били активни учесници у геноциду над Јеврејима. Колико је јеврејских кућа и дућана отето, а њихови власници нестали у Јасеновцу? Хагада коју Мустафа спомиње јесте током 2. свјетског рата сачувана (неки кажу да су је сачували Муслимани, други веле Хрвати) - али некако се не прича од чега је морала да је чува. Или од кога. Да није можда од „српских агресора“?

Колико је Јевреја остало у Сарајеву послије 1945? Колико их је у Сарајеву данас? Мало. Углавном су одселили у „окупаторски“ Израел, док се Мустафа братими са Хамасом и Хезболахом, чији је циљ уништење Израела и народа који тамо живи! А у међувремену путује по свијету на позиве бивших државника и УН бирократа и држи лекције о „заједничкој историји страдања“, прича приче о наводном „српском геноциду“ и агитује против „исламофобије“.

Чак и да огроман број Муслимана из БиХ није учествовао у покољу Јевреја у 2. свјетском рату, а јесте, стављање у исту категорију са холокаустом погибије муслиманских бораца у јулу 1995. било би апсолутно дегутантно. Чак и да прихватимо број од осам хиљада погинулих, који потенцира званична пропаганда, може ли то да се пореди са шест милиона Јевреја страдалих у Хитлеровом пројекту истребљења, или са стотинама хиљада Срба страдалих у НДХ од каме и чекића, неријетко у муслиманској руци?

Није ово први пут да се Јеврејима подмеће паралела између Срба и нациста. Џејмс Харф, директор у фирми Рудер Фин, признао је 1993. у разговору са француским новинаром Жаком Мерлиноом сљедеће:

„[Наш највећи успијех] је придобијање јеврејског јавног мнења... Предсједник Изетбеговић се у својој књизи "Исламска декларација" залагао за стварање фундаменталистичке исламске државе. Уосталом, хрватска и босанска историја обиљежена је стварним и окрутним антисемитизмом. Десетине хиљада Јевреја страдало је у хрватским логорима. Интелектуалци и јеврејске организације су имале сваки повод да буду непријатељски расположени према Хрватима и Босанцима (sic). Наш изазов је био да преокренемо тај став, и у томе смо успјели маестрално...
Насамарили смо три велике јеврејске организације, Антидефамациону лигу B'nai B'rith, Амерички јеврејски комитет и Амерички јеврејски конгрес... Ово је био велики успјех. Кад су јеврејске организације ушле у игру на страни Босанаца (sic), могли смо одмах да у јавности изједначимо Србе са нацистима.“

Управо је Церић један од носилаца Изетбеговићевог пројекта „исламизације Муслимана“. Као резултат тог пројекта, многи босански Муслимани данас носе хиџабе и подврнуте панталоне и слушају проповиједи бивших муџахедина по новосаграђеним саудијским џамијама. Да би се то десило, међутим, била је потребна прича о „српском геноциду“ и Изетбеговићу (односно Церићу) као „бранитељима“ Муслимана од истог.

Прије 17 година, јеврејске организације на Западу су насамарене од стране плаћених пропагандиста који су свјесном замјеном теза представљали интересе својих клијената у Загребу и Сарајеву. Данас Мустафа Церић опет покушава да изврши идентичну подметачину. Хоће ли се јеврејске организације опет упецати? На њима је да покажу.

4. светски рат и ”православни фронт”

Таки Теодоракопулос, ”мали Грк,” дугогодишњи колумниста лондонског Спектатора, оснивач Америчког конзервативца и један од последње преостале европске господе, већ неко време одржава интернет-магазин, ”Такијева горња ладица” (Тaki's Top Drawer). Ту често налазим имена која су ми позната одраније, са Лу Роквеловог сајта (LewRockwell.com), и прочитам штошта занимљиво. Вечерас видим име Стивен ЛаТулип, за кога знам да је бивши авијатичар који је често писао на ЛРЦ-у, и понукан знатижељом, мада нисам имао баш превише времена, прочитам његов есеј, који би у слободном преводу био насловљен, ”Хајде да прескочимо 4. светски рат.”

ЛаТулип се обраћа својим америчким сународницима; каже, слаже се са неоконзервативцима само у једном погледу, то јест да данас светом заиста бесни један велики сукоб, па хајде да га назовемо четвртим светским ратом, аргумента ради. Али, вели он, то је хантингтоновски сукоб цивилизација, између Ислама и његових суседа са сваке стране, а не некаквог ”исламофашизма” (омиљени термин неоконзервативаца, који су троцкисти и империјалисти, па је према томе сваки противник нови Хитлер а сваки дан Минхен 1938.). А Америка је једина регија на Хантингтоновој мапи сукоба која не граничи са исламским светом, и сходно томе може у потпуности да избегне било какву улогу у том светском сукобу.

Зна он врло добро да је Америка светска империја, која жели да оствари потпуну глобалну хегемонију, али тврди да то једноставно није рационално и да јој већ понестаје даха и ресурса за такву политику. Што је све тачно. И то да је Америка - што северна што јужна - у стању да уз сасвим мали напор избегне рат са исламом, и то сасвим стоји. Али мене нешто претерано не занима Америка, да будем сасвим искрен. Мислим да су амерички империјалисти већ запечатили судбину своје земље, и да је сад само питање времена када ће и она поћи путем свог римског узора. Оно што ме у контексту ЛаТулиповог чланка заинтригирало је управо сукоб ислама са суседима, и наше место у свему томе.

ЛаТулип, на основу свог искуства на Блиском истоку, тврди:

”Коначни исход сукоба цивилизацијских је за ислам већ решен. Радикални ислам није одржива платформа на којој би могло да се изгради савремено друштво. Судбина му је, као и комунизму, да пропадне изнутра. Путања политичког ислама се јасно види на иранском примеру. Као политички систем, исламска република је увелико дискредитована у очима народа, и одржава се понајвише репресијом и манипулацијама. Економски и културно, потпуни је промашај.

Надаље, радикални ислам није претња америчкој цивилизацији, ни модерној цивилизацији уопште. Једноставно нема капацитета да је уништи, или освоји свет.”

Непремостива препрека за ислам, вели, је што је остао заглављен у 7. веку. Потпуно је немогуће за једногм муслимана да доводи у питање било шта написано у Кур’ану, јер се то сматра речју божијом, нити да поступи супротно Мухамедовим инструкцијама, јер је овај пророк и посланик божији. И тако ислам стагнира, окован историјским тренутком у коме је настао.

Елем, ЛаТулип онда почне да набраја разне ”фронтове” сукоба ислама са светом. Немају прођу, вели, ни према Кини ни према Индији. Превелике су то земље, многољудне и јаке, спремне на насиље ако затреба. У Европи је већ друга прича. Не само што су Европљани допустили огромни талас имиграната из муслиманског света, већ су истовремено одлучили да не рађају децу. ”Као да је у једном моменту, половином 20. века, Европа одлучила да њен даљи опстанак више није ни потребан ни пожељан,” каже ЛаТулип. Зар се тако не чини?

И ту онда долазимо ми на ред:

”У многим видовима, ово је најзанимљивији од сукоба цивилизација. Православље је обогаљено белом кугом и душеубилачким последицама комунистичког безбошништва. Али упркос томе, међу православцима опстаје једна чврстина и немилосрдност, које нема у млитавој материјалистичкој култури Запада. Управо су из православља потекле вође попут Влада Дракуле (Влад Тепеш, принц Трансилваније, на Западу је знан као ”Impaler,” тј. ”Набијач,” јер је своје непријатеље набијао на колац - прим С.С.) и Ивана Грозног.”

ЛаТулип онда цитира коментатора листа Азија Тајмс, који пише под псеудонимом ”Шпенглер”:

“Наследници Царске Русије, зване још и ”Трећи Рим” после пада Цариграда 1453, одбијају да се без борбе предају раљама Ислама. Западна Европа ће можда шапатом пасти, чим исламски имигранти постану већина, али Русима то не пада на памет. Путин и дружина ће свим лукавством и силом које су им на располагању покушати да спрече пад Русије. Европљани су уштројени остатак пропале цивилизације; Руси се још увек држе мушки.”

Добро, Руси, а ми? Три реченице:

”Поред руске драме, у овом сукобу постоје још два фронта. Америчко мешање у БиХ и на Косову је замрзло ситуацију у стању нестабилног примирја. Пошто стварни узроци тих сукоба остају нерешени, ови ће се ратови вероватно поново распламсати и довести до свог природног закључка.”

Па јесте тако: скоро сви у Босни и Херцеговини знају да је тамошњи мир по принципу ”држи воду док мајстори оду”. Чим нестане ”међународне заједнице,” нестаће и примирја. За Косово да и не говорим.

Поставља се онда само питање који ће то бити ”природни закључак,” односно да ли ће се Срби (па и Хрвати, кад је већ реч о БиХ) повести за западном Европом и одлучити да изврше општенародно самоубиство с предумишљајем, или ће окренути ”по руски” и пружити отпор. Американци могу да се држе по страни (то што неће је други падеж). Ми немамо такав луксуз. А избор се некако чини познат...

Пропаст европске цивилизације

Колега кога сваког дана све више поштујем, Witch-King of Angmar, објавио је пети и завршни део свог есеја о узроцима и последицама европског одрицања од хришћанске цивилизације. Не само да је успео да објасни шта се данас дешава на западу Европе (али и у њеним прекоокеанским "кћерима" Америци и Аустралији), већ и како се то одражава на "транзицију" некада комунистичких друштава:

I | II | III | IV | V

Морам да признам да сам по питању опстанка Европе фаталиста. Ако се не освесте, и то брзо, постаће "ЕУрабија," како се ономад изразила Бат-Јеор. Ако ишта преостане од америчке традиције, то ће вероватно бити у парчићима САД који ће некако да преживе неминовну имплозију Империје.

Највише ме занима шта ће бити са "транзиционим" друштвима, у којима народ распамећен деценијском марксистичком догмом сад слуђују нео-марксисти (вешто се заогрћући "слободним тржиштем" и "капитализмом," с којима немају никакве везе). Пред Истоком је избор, "веру за вечеру." С тим што ако прихвате вечеру, пре или касније ће добити и веру. Ислам.

„Патриотска“ покорност

Читаоци Политике су у протекле три недеље имали прилику да прочитају полемику између острашћеног предсједничког савјетника Небојше Крстића и аналитичког двојца са НСПМ, Ђорђа Вукадиновића и Слободана Антонића, гдје су по мом мишљењу Антонић и Вукадиновић убједљиво тријумфовали.

„Случај иритираног савјетника“ је, међутим, покренуо још једну полемику, овај пут преко НСПМ, када је Зоран Ћирјаковић изнио тезу да би предаја Косова могла да буде патриотски чин. Ја сам се успротивио таквој могућности, како овде тако и на НСПМ.

Ово сад звучи као коментар утакмице, али...

Ђирјаковић одговара. Пресреће га Александар Павић, али Ћирјаковић дрибла преко будизма и џаинизма, овом приликом објаснивши зашто он сматра да је предаја Косова добра идеја. Ту се онда надовезује Павић, који саплиће Ћирјаковића његовим ријечима...

Прије него што се појавио Пaвићев други одговор, послао сам свој. Није објављен. Можда се НСПМ помало умара од ове дискусије, али не би требало. Питање око кога се овако ломе копља је суштинско: не само да ли да се брани Косово, него и зашто? У сваком случају, ево шта сам ја послао, мање-више на линији Павићевог одговора (нисмо ни у каквом дослуху, успут буди речено), али нешто краће.

Патриотска покорност?

Колико ја разумијем аргумент г. Ћирјаковића, Косово треба препустити Албанцима јер је свака борба против њиховог сепаратизма и иредентизма унапријед осуђена на пропаст, пошто се тако упада у њихову замку и „постаје нечовек“. Шта онда да се ради кад Албанија стигне до Ниша, Смедерева, Новог Сада? Јер ако се дозволи таквој демографско-лажљивој стратегији освајања да успије макар и једном, може ли се онда икад потом срочити аргумент против ње? Може ли се рећи „Ето вам Косово, али даље не може!“ ако се потом потегне питање Прешевске долине? Чиме се онда брани граница Србије баш ту, ако је она југозападна препуштена „неминовном" албанском походу? Или су све границе онда отворене, а сваки отпор узалудан? Испада да сви треба на крају да постанемо Албанци, јер они ето имају тај свој „канун“ који је неоспорно јачи од новокомпоноване вјере у „људска права“ и „еуроатлантске интеграције“...

Г. Ћирјаковић има много више искуства од мене са америчким медијима, па ваљда зна да то што су Албанци успјели да обману свијет и од терориста направе жртве а од жртава „геноцидне агресоре“ није толико заслуга Албанаца колико је за то била неопходна спремност Американаца и њихових НАТО савезника да ту лаж прихвате за остварење сопствених спољнополитичких циљева. Све док је те спремности, та лаж ће имати прођу. Али Американци су небројено пута доказали да према својим „џукелама са депоније“ (како је покојни Роберт Фрејжер током припрема за „Олују“ Холбруку описао Хрвате) не гаје сентименталне везе кад једном послуже сврси.

Нисам склон да оспорим тезу да су Албанци нетолерантни и да њихов „канун“ онемогућава миран живот са другим заједницама. Сличну тезу о исламу врло убједљиво износи Срђа Трифковић, а потврђује је уосталом експлицитно и Алија. Изетбеговић у „Исламској декларацији“. Али да ли то онда значи да је поента „патриотског“ узмицања пред Албанцима да је ислам супериорнији, и да му се треба приклонити јер је то боље од „нечовјештва"? Предаја, дакле, мотивисана страхом да се не буде оптужен за фиктивне злочине, и то од стране људи који спремно идеолошки лажу?

Том логиком, поставља се онда питање: па што су се онда Срби тукли на Косову прије 600 и кусур година? Могли смо сви прећи на ислам, као неки, па да не испаштамо све ове вијекове, да данас и ми будемо јадне невине жртве по сопственом сценарију и режији, а у продукцији Си-ен-ена и Стејт департмента...

А ово је до те мјере апсурдно да немам даљег коментара.