"Та прича о денацификацији српског народа је чиста глупост. Са милион избеглица у Београду и Србији и без Срба у Крајини, у Сарајеву и на Косову да ми неко прича о колективној одговорности и о томе да треба денацификовати Србе, то је цинично."
Милошевић? Шешељ? Коштуница? Не. Нико други него Зоран Ђинђић, тада председник Демократске странке а касније премијер и секуларни великомученик "демократске опције."
Данас та политичка опција, којој су уста пуна хвалоспева Ђинђићу, а која тврди да једина нуди демократију, бољу будућност и "европске интеграције," сматра неоспоривом чињеницом да су Срби нацисти.
Да су Срби заиста такви као што их "борци за људска права" описују, зар би ти "борци" уживали већ годинама монопол на јавно мнење, отворено радили за стране режиме, или се кочоперили по парламенту и минситарствима? Зар би Наташа Кандић и њој слични у "фашистичком" систему могли да се овако понашају? Или би их прогутала нека модерна варијанта Дахауа?
Али ово је логика - а то је модерним зелотима "демократије и људских права" (до јуче чуварима социјалистичког самоуправног братства и јединства) страно колико и историјским нацистима. Не тиче их се што Хитлер живи у Митровици, или на шећеру у Хрватској; они проблем - баш попут Хитлера - виде искључиво у Србима.
Како после свега овога ико са иоле памети може да их схвати озбиљно?
Нема коментара:
Постави коментар