Захарова: Тако не раде пријатељи

Покушаји званичног Београда да се с једне стране додвори Атлантској Империји, а са друге то правда народу и Москви као потезе изнуђене некаквим невиђеним притисцима (тешким речима заменика помоћника подсекретара, шта ли?) као и обично само повлаче нове захтеве Запада.

Ево сад Немци лају шта Србија мора да уради. Нека им неко пошаље оно чувено писмо параћинског начелника Светолика Драгачевца из 1941, не мора ништа ни да мења, разумеће.

Сад је, међутим, проблем да дуготрпећим Русима изгледа коначно нестаје стрпљења за марифетлуке типа „добро јутро чаршијо, на све четири стране," судећи по данашњој изјави Марије Захарове, портпарола министарства иностраних дела (МИД) у Москви.

„Можда имамо различите погледе на то шта је пријатељство. Увек подржавамо наше пријатеље у тешким тренуцима. Увек полазимо од тога да они који нас називају својим пријатељима исповедају исте приступе“, одговорила ја Захарова на питање о гласу Србије да се Русија избаци из Савета за људска права УН.

Представници многих држава које теже да воде независну, уравнотежену политику нам говоре (ово је више пута говорио министар спољних послова Русије С.В. Лавров) да су под огромним притиском западних земаља, пре свега САД, које желе да против Русије напујдају цео свет кроз механизме „културе отказивања“. Сходно томе, иду на „компромисе“. Не разумемо ово. Знамо да постоји притисак. Али ако говоримо о онима који се проглашавају нашим пријатељима, онда је то немогуће разумети.

Претпостављамо да ће се наши традиционални партнери у свом деловању у оквиру међународних организација, на различитим мултилатералним платформама, доследно држати ставова који одражавају њихове истинске националне интересе и истински, пријатељски однос према нама. Не ради се о томе да их подстичемо да се нагоде са савешћу заменом чињеница. Не, у Београду је добро познат не само руски став, већ и порекло ове кризе. О томе се више пута говорило на највишем нивоу. Имају читав низ материјала. Што је најважније, проживели су не мање тешке историјске тренутке, који су по много чему слични ономе што се сада дешава на територији Украјине. Уосталом, спонзори овог дугогодишњег пакла су исти. Овде је такође важно схватити да се не ради само о подршци нашој земљи на пријатељским или темељним основама, већ о подржавању истине.

Да преведем са дипломатског језика ово подвучено... од неке десете земље још и можемо да очекујемо калкулисање истином у име избегавања америчког притиска, али од Србије, која од тих истих људи страдава већ годинама и савршено добро зна о чему је реч, баш нисмо очекивали да пљуне не само по нама, већ и по - себи.

Ако после овога некоме нешто није јасно... прочитајте опет писмо које је Драгачевац послао у Берлин марта 1941. Или Горски вијенац. Лакше је.

Саучесници у управљању утисцима

Основни принцип пропаганде је да више пута поновљена лаж постаје истина. Односно, да се процесом понављања ствара утисак да је изречена лаж истина. Јер, док су чињенице непромењиве, утисци нису. Отуд је пропаганда уметност управљања утисцима.

Толико примера овога може да се нађе у србофобији Запада само у протеклих двадесетак година - мада она сеже много даље у прошлост - да се на теми докторира дватрипут. Примера, нажалост, има и међу Србима: упркос непорецивим чињеницама да се звала много горе, агресију НАТО из 1999. и данас многи зову „Милосрдни анђео“.

Није спорно да је штампа у Србији (нипошто српска штампа) у служби непријатеља. На дискусију о неким професионалним стандардима, етици и вредностима не треба трошити речи. Али свеједно не би требало да жуте медије (и по квалитету и по вредносном опредељењу) оптужујемо за ствари за које објективно нису криви, кад има толико ствари за које јесу.

Повод за ово је прашина која се подигла око новогодишњег концерта који је у понедељак организовао бивши министар иностраних дела Јеремић, сада председавајући Генералне скупштине УН. Иако је програм одушевио присутне, већ следећег дана се појавило мржњом натопљено писмо професионалних „жртава геноцида“ - групе „активиста“ из САД и Канаде који тврде да представљају тамошњу „бошњачку популацију“ и да њих „Марш на Дрину“ вређа јер је „агресорска и геноцидна“ песма.

Медији у Србији (не српски медији, дакле) прво су јавили да је ово била званична реакција представника БиХ у УН, што је само по себи било бесмислено, јер су аутори писма у њему итекако идентификовани, а оно се завршава позивом мисији БиХ да их подржи. То се, колико ми је познато, није десило - што није спречило медије у Србији, али и њихове критичаре, да прихвате дезинформацију да се заиста радило о званичном протесту „Бошњака“ или чак „Босанаца“.

Испоставило се да је писмо било само потезна мина, коју је потом активирао ауторима близак новинар Ерол Авдовић, тако што је тражио извињење од портпарола генералног секретара на конференцији за штампу. И портпарол је лепо одговорио: „Жао нам је ако су се неки увредили“. Да ли то значи потврду навода из писма? Нипошто, већ само пристојно, дипломатско, жаљење што су ето тамо неки изабрали да хистеришу тим поводом. Али та чињеница није значила ама баш ништа онима који су били задужени да од ње произведу задати утисак.

Сасвим је на месту, зато, критика штампе у Србији - нипошто српске штампе - што су ову изјаву протумачили као извињење УН бесним „Бошњацима“. Али у томе нису били једини. Погледајте резултат Гугл претраге у петак увече, по источноамеричком времену, са речима "UN Serbia apology" (УН, Србија, извињење):

Истина је, рек'о Сиенен...

Нити један извештај не каже да је портпарол УН изразио жаљење што је песма погрешно схваћена. Сви, међутим, веле да се радило о правом правцатом извињењу УН, па још спорну песму називају „милитантном српском националистичком“, а неки чак и „геноцидном“! Знајући добро како функционише „информисање“ западних новинара, не бих се чудио да су већину „чињеница“ у тексту извукли управо из писма „жртава“ које им је највероватније подељено.

Проблем није што су медији у Србији објавили погрешан извештај, већ што су до бола исправно пренели пропаганду медија са Запада. По ко зна који пут, је ли. Као и то што прави милитанти - силеџијске и истини несклоне организације које стоје иза протеста - могу своје ноторне неистине тако лако да сервирају вољним „новинарима“ на Западу.

Свакако да у томе нимало не помаже издајнички и поданички однос медија и власти у Србији (ни једних ни других нипошто српских), али они нису највећи кривци за ово. Само највећа препрека да се ситуација промени.