Жеље и снови Најла Фергусона

„Европа 2021“ (Волстрит Журнал)

Пре неки дан је у Волстрит Журналу изашао коментар (енглески оригинал) шкотског историчара Најла Фергусона (Niall Ferguson) о томе како би Европа могла да изгледа за 10 година. Полазећи од завођења банкократуре у Грчкој и Италији и пада владе у Шпанији, Фергусон замишља како би континент могао да изгледа 2021. Односно, боље би било рећи, фантазира.

Наиме, по његовој визији, ЕУ ће до 2014. постати „Сједињене Европске Државе“ у којима ће главну реч водити Немачка. На иницијативу евроскептичних Финаца, скандинавске земље и Исланд ће формирати Нордијску Лигу, док ће Британци и Ирци да створе Поново Уједињено Краљевство. Југ СЕД постаће немачка туристичка колонија, а све остале земље сировинска база обновљеног „свенемачког царства“ (Wholly German Empire). Престоница СЕД биће у Бечу, а председаваће јој Хабсбурзи. Илустративни цитат:

„Хапсбуршко наслеђе једноставно чини мултинационалну политику занимљивијом“, објашњава динамична нова канцеларка Аустрије Марша Радецки.

Да не заборавим, СЕД би требало да буду конституисане Потсдамским споразумом 2014, при чему би у састав ове комбинације васкрсле Аустро-Угарске и Великонемачког Рајха ушло и  „шест преосталих држава бивше Југославије - Босна, Хрватска, Косово, Македонија, Црна Гора и Србија“. Баш на годишњицу почетка 1. светског рата, дабоме, да се свету натрља нос ко је стварни победник оба светска сукоба у ХХ веку.

На први поглед, тешко је рећи да ли је Фергусон овде озбиљан, или би ово требало да буде англоамеричка варијанта „Лепосаве “. Ту у помоћ пристиже народна пословица: ко га не зна, скупо би га платио.

Наиме, Фергусон је стекао међународну славу контроверзном књигом (Pity of War) из 1998, у којој је изнео аргументе да су Енглези у ствари криви за трагедију 1. светског рата, јер су могли лепо да пусте Немце да победе, па би историја Европе и света била много боља (!). Као, не би било нацизма и комунизма, не би било 2. светског рата, а ЕУ би настала 40 година раније...

Мислим да је то само делимично условљено Фергусоновим симпатијама према Немцима, или неким његовим историјски детерминизмом (што је замка у коју историчари лако падну) да је судбина Немачке да влада Европом. Ту је важна и чињеница да Фергусон себе описује као носталгичара за Британском Империјом, која је пропала као резултат оба светска рата, иако је из њих декларативно изашла као победник.

Јасно је, дабоме, да у тој алтернативној историји - и овој визији Новог Рајха који би требало да је обистини сто година после трагичног лета 1914 - нема места за Србе. Односно, да важи бојни поклич аустро-мађарских легија,  „Србија мора да умре“ (Serbien muss sterbien). Предвиђено укључење Србије (приметићете, без „Косовије“) у Нови Рајх није у функцији било какве наклоности ни Фергусона ни Немаца некој бољој будућности Срба, већ напротив - симболично крунисање победе у Европи покоравањем народа који је ту победу својим отпором осујетио. Можда се ту крије одговор на оволико непријатељство не само Немаца и баштиника црно-жуте монархије, већ и Енглеза, Француза и Американаца. Незгодни смо, јер подсећамо самим постојањем.

Важно је имати на уму и да се Фергусон сматра за озбиљног академика: оксфордски ђак, предавач на Кембриџу, и тренутно професор на Харварду и Лондонској Економској Школи (LSE). Aнглоамерички мејнстрим да не може бити већи. Значи, ово што је написао не мора да буде тек његова лична фантазија, већ можда и показатељ како тај мејнстрим види будућност Европе. Опет напомињем - без нас.

Е сад, Фергусон такође сматра да је излаз из тренутне економске кризе бесомучно штампање евра - иако свако ко је преживео хиперинфлацију зна да је то чисто лудило. Што значи да је он можда озбиљан када фантазира о васкрслој Аустро-Угарској и Новом Немачком Рајху, али да су реалне шансе да се то и оствари мање него што су биле 1914.