„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

среда, 06. март 2013.

Св'јет је овај тиран тиранину

Око Соколово, бр. 63
српски извиђач Драгутин Матић, 1912
„Око Соколово“ (фото: Самсон Чернов)
Скица за седмицу у ЕУропској садашњости Србије: Хашка инквизиција ослободила је агента Перишића, како би се направила поштена; Војислав Шешељ је већ 10 година у хашкој тамници, оптужен за вербални деликт. Торис је с поносом објаснио како крши устав Србије да би поштовао устав „Косове“; нада се, ваљда, да ће и њега касније по твитеру презриво пањкати Комесар Кацин. Далеко више интегритета су показали алт-сексуални активисти, који су од Друга Јелка тражили да их више не „брани“.

У Венецуели је умро председник Уго Чавес, дугогодишњи борац против Империје.

Некадашњи службеник Министарства вера, које је укинула ДВД-назадњачка власт, сведочио је за Печат о улози Империје у подривању СПЦ и Србије. Намере и охолост Империје додатно потврђује извештај једног студента са перформанса амбасадора Кирбија на београдском Правном факултету.

Патријарх московски и све Русије Кирил ошто је иступио против позива за „помоћ“ страним завојевачима, подсећајући на „смутна времена“ из 1612. Која се данас понављају, али у Србији.

Такозвана елита и даље мисли да се издаја исплати. Друг Бота је радио све што је Империја тражила, а данас га комесарчић Кацин ниподаштава на Твитеру; добио је што је тражио, Младен Ђорђевић.

Исто важи и за Момчила Перишића, којег је хашка Инквизиција ослободила пре неки дан. Милорад Вукашиновић греши кад мисли да ће то на било који начин да помогне осталим утамниченим Србима; Инквизиција мења сопствена правила, законе и прописе готово свакодневно, како и када јој одговара. Ето Шешеља држе без пресуде већ деценију (како подсећа Владимир Димитријевић). Пре ће бити да је у праву Стефан Каргановић, који пресуду назива врхунцем „рафинираног цинизма“ трибунала. А о самом Перишићу вели да је, одлуком да постане слуга Империје, постао играчка - а играчке „не одлучују како ће бити коришћене“. Опет, наравоученије за остале који сањају о бољем животу кроз издају.

Као да је 1943, а не 2013, квислинзи предано извршавају немачка наређења, илуструје Ана Филимонова. Уместо да бране Косово и Србију, они чувају Азарбејџан (Павић-Пророковић). Журе да признају Тачистан, под изговором да само прихватају „реалност“. Али како подсећа Милан Дамјанац, некада им је „реалност“ била другачија; када су лагали, онда или сад? На све њихове положене и погажене заклетве подсећа Александар Павић.

За то време се јавност замајава причама о отровном млеку (чијем? одакле?), отрованом кукурузу (чијом кривицом?) и наводно пожељној сојиној сачми (Монсанто има соје за све...). Виђенијим Србима који својим постојањем сметају квислиншкој култури пљачке и издаје спремају пасјалуке; о примеру хајке на Кустурицу пише Димитриј Седов.

Србија све више иде не чак ни ЕУропским путем, већ османским, право у прошлост, тврди Бранко Жујовић. А Србија одбија да научи лекцију савладану западно од Дрине, на коју поводом недавног „празника“ подсећа Ненад Кецмановић.

Често, међутим, зло само себи зло чини. И међу издајницима има пословичне српске неслоге. Драгомир Анђелковић у томе види прилику, а придружује му се и колега Вештац. Охолост, глупост и поквареност непријатеља често ради за нас. Само када бисмо искористили прилике које нам се пружају.

Да бисмо те прилике препознали, међутим, морамо се ослободити слепила и заблуда, учити из сопствених и туђих грешака. На примеру Броза, о томе пише Радован Калабић.

А у једном, наизглед невезаном, приказу три књиге о Иви Андрићу, Мухарем Баздуљ наводи пишчеве речи из једног интервјуа 1934: „И док нас траје, ми ћемо у себи делити свет по томе на којој је ко страни био и чиме се заклињао 1914. године.“ Па онда, уместо закључка, вели:
„... кључне ствари у животу (а ваљда и у историји) дешавају [се] у једном тренутку, а да се све прије и послије мјери по томе гдје си и шта си био у том тренутку, на чијој си страни био. Иво Андрић је знао кад је његовом нараштају пао тај тренутак и он се цијелог живота равнао по принципу (хиљадудеветсто)четрнаесте. Величина неког нараштаја, неке генерације, а не само појединца, мјери се и по способности да се препозна тај тренутак, једини који је важан. И ту је можда трагедија садашњости, данас, док нас ваљда тек тристотињак дана дијели од једне нове четрнаесте, то што данас нема ни принципа по којем се свијет дијели, нити има страсти у заклињању. Једино чега у изобиљу има су хорде телала и чиновника спремних да се без заклињања иза пјесничких слобода и било какве метафорике уфају у призивање доласка окупаторских војски. НАТО-вих или било чијих других.“
Да ли баш нема принципа (и Принципа) и страсти, или можда нису баш свима видљиве? Баш као и оне четрнаесте...

Нема коментара: