А резултат је држава Србија са гломазним уставом од двеста-плус чланова. Сад ми је јасно што људи кажу да га нико није прочитао: и мени се приспавало после првих тридесетак . Могли су да га скрате мало. Америка од триста милиона људи има устав од 27 чланова. Двадесет и седам, еј - и то су од њих 17 амандмани усвојени накнадно, током 200 и кусур година историје. Србија је за своје модерне историје (1804-данас) малтене имала двадесет и седам Устава... Добро де, десет, али свеједно. Великој Америци је доста 27, а Србији треба 206. Како - е то ми није сасвим јасно.
Да не помислите сад како се сврставам уз Чедисте, Бисеркаше, Кандићевце и остале либерал-бољшевичке фалангисте Модерне Јакобинске Евроатлантије ("Србија" будући прокажен и клеро-фашистичко-национал-четнички појам који би случајном употребом могао да увреди, на пример, Рамуша Харадинаја), ја нисам био против доношења Устава. Добро је што је прошао, лоше би било да није.
Уосталом, опоненти овог устава - "шарена скупина малих странка у трагању за својим идентитетом и великих лидера у потрази за својом странком," како их је назвао Ђорђе Вукадиновић у Политици - нису му стављали принципијелне замерке, већ им је сметало што "нема нас ту." О њиховом стварном утицају на политички живот, упркос несразмерној репрезентацији у медијима, довољно говори и чињеница да их Њујорк Тајмс није ни споменуо када је покушао да дезавуише устав као "рђав документ."
Зли језици кажу, прошао је због уврштавања клаузуле о Косову и Метохији као саставном делу Србије у преамбулу документа. Наравно да ће се прво ухватити онога што њима највише смета - што рече Наташа Кандић, "територијалну претензију Србије према другима," тј. Албанцима на Косову. Или је можда проблем претензија државе Србије на Наташин Круг Велике Двојке, који је већ годинама суверена и аутономна територија Невладе?
Слаб одазив гласача се тумачи углавном као умор лажима политичара. Вукадиновић вели:
"Све је више личило на одрађивање једне обавезе, скидање једног политичког бремена и уздах олакшања због на једвите јаде обављеног посла, колико неатрактивног и тешког, толико, опет, из безброј разлога, неопходног и важног." (Политика)
Дејан Симоновић пише за Нову српску политичку мисао:
"Велика апстиненција је добрим делом израз дубоког презира према политичком естаблишменту у целини. Много је оних који неће да гласају јер не прихватају да их праве будалама. Као што је много оних који одбијају да, макар као бирачи, учествују у политичком процесу јер им се читава та каљуга једноставно гади." (НСПМ)
Још када би то гађење прерасло у спознају да политика није решење животних питања, и да држава не би требало да буде арбитар сваког аспекта живота (што и по новом уставу остаје, можда у мањем обиму али још увек суштински), био би то први али и најтежи корак према правом напретку друштва у Србији. Мислим да већина народа подсвесно зна да им држава неће створити бољи живот, али га свакако може учинити горим. Самим тиме, што држава мање може да се петља људима у живот, то ће тај живот да буде бољи.
Зато ми је много оних 206 чланова. Кад су Американци били у стању да својих 27 "растегну" да би кроз те рупе провукли успостављање огромног државног апарата који годишње поједе више пара од бруто националног дохотка свих земаља Африке заједно... колико ли се штете може провући између српских 206? Америка има триста милиона глава, па још може некако да то издржи (докле, то је већ друга тема). А у Србији нешто мање од седам милиона, и све мање сваким даном.
Бољи је и овај устав од никаквог. Био би још гори да га је писала Невлада. Али докле ће избор бити између лошег и горег?
Нема коментара:
Постави коментар