Безакоње

„Коме закон лежи у топузу, трагови му смрде нечовјештвом“ (Горски Вијенац)

(Тренутно се суочавам са логистичким изазовима последица ураганске олује, која је престоницу Империје дан после Видовдана привремено вратила у средњи век. Док се снабдевање струјом, телефонске и интернет везе не стабилизују, прилажем спремљени превод-адаптацију есеја о држави која не поштује ни сопствене законе. Био ми је занимљив, јер сам се сличном темом бавио овде и раније. Иако се односи на унутрашње послове Империје, осветљава и њено понашање према другима. А свака сличност са „поретком“ који је завео квислиншки култ је, дабоме, савршено намерна.)

Друштво без закона

Данијел Гринфилд, 23. јун 2012

Држава без закона је депресивно место за живот.

Погледајте на пример Повељу основних људских правља ЕУ, у којој се поред права на живот и имовину дефинишу десетине „права“ попут азила, заштите околине, заштите потрошача, социјалне бриге, итд. Али са једноставним додатком на крају:

„Свако ограничење права и слобода признатих овом Повељом мора да буде законито и поштује суштину тих права и слобода. Подложно принципу пропорционалности, ограничења су допуштена једино када су неопходна и истински испуњавају циљеве од општег интереса које признаје Унија, или потребу да се заштите права и слободе других.“

Што ће рећи да постоји слобода говора - али само док се не појави аргумент да ће ускраћивање те слободе некоме помоћи општем интересу Европске уније, или праву неког другог на заштиту околине или социјалну бригу. Ово је суштина безакоња: сви ти табаци прописа постоји једино зато да би на компликован начин омогућили онима на власти да своју вољу намећу свим осталима. За наметање своје воље народним масама, властима је довољно да наведу прави параграф, упакују га у нешто што личи на логику, и ето.

То је „закон“ на исти начин на који је закон када вам пљачкаш упери пиштољ у главу и тражи новац. Он има пиштољ, и према томе он је закон. За њега нема закона.

По својој природи, закон ограничава власт, ограничава појединце, институције и владе. Али у безакоњу не постоје ограничења власти, јер власт постоји зарад виших друштвених идеала. Ако ти идеали значе помагање сиромашнима, онда свака институција може да буде Робин Худ. Савршено легално, јер за њих закона нема.

У безакоњу, закон постаје функција емоција. Онај ко најгласније кука добиће шта жели, ако може да кукањем убеди довољан број људи да је у праву. Закони се доносе на основу „правичности“ која је у потпуности одраз емоција. Сви чланови таквог друштва руководе се осећањима, и доносе законе како би спречили било кога да било коме другом нанесе душевни бол - осим ако се то не чини у име спречавања наношења бола.

„Права“ постају искључиво позитивна (шта је дозвољено) и утемељена на осећањима. На негативна права (шта је забрањено) се гледа као на израз зебичности. Свако има право на хиљаде привилегија, али нико нема право да каже не. Свако је слободан да говори шта мисли, све док тиме изражава потребу за туђим, али нипошто жељу да га оставе на миру.

Саосећање је субјективна реакција на страдање других, и као такво лоша основа за законе. Уосталом, они који најбоље рекламирају своје страдање често уопште нису страдалници, док стварни страдалници углавном ћуте. Закони засновани на саосећању страдање претварају у валуту, али у њима нема правде.

Безакоње је када на власт дођу они који манипулишу саосећањем. Ту привремени бес постаје политичка стратегија. Вирални видео-снимак који изазове осуду постаје важнији  од закона. Свако копа по каљузи, и све постаје каљуга сукобљених прича, јер у том друштву свако постаје жртва и свако је истовремено каљав.

Нема закона, па тако сваки инцидент постаје политички случај, јер се закони праве на бази импровизације. Једна страна форсира тугу, друга одговара оптужбама за цинизам. Ко најбоље успе да изманипулише емоције масе, побеђује. Сваки политичар је глумац, свака расправа позориште, а свака победа прилика да се приграби још више плена.

У друштву где је саосећање важније од закона, незамислива је идеја да би требало да постоји један закон за све, а не различити аршини за страдалнике и не-страдалнике...

Државно-медијски комплекс битише унутар оквира саосећања. Вести немају никакве везе са чињеницама, али се итекако баве емоцијама. Тако је неки закон лош када штити привилегије друге стране, али добар кад штити сопствене...

Друштво које живи по закону може да има прописе који нешто значе. Али у безакоњу, пропис вреди само онда када служи сврси оних на власти. Када то није случај, онда га игноришу или гурну у страну...

Закон је по природи непристрасан. Садржи апсолутне принципе, примењиве без обзира на време и место, или убеђење и положај актера. Али у безакоњу, стварних закона нема. Постоји само сила.