„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

среда, 13. фебруар 2013.

Небом свеци сташе војевати

Око Соколово, бр. 60
српски извиђач Драгутин Матић, 1912
„Око Соколово“ (фото: Самсон Чернов)
Хоћете ли на Сретење? Ако не, зашто?

Добро рече ономад др. Неле Карајлић (видео), цео свет је пошандрцао. Американци лове одметнутог полицајца који тражи контролу оружја (!), Хрвати неће да „говоре ћирилицом“, а римски епископ даје оставку на престо св. Петра, први пут у шест векова (а и тада су биле другачије околности). Испаде да је у окупираној и избезумљеној Србији још и нормално што се ДВД коалиција „партнерише“ са душманима, капитулацију проглашава државништвом, а земљу што предаје што продаје у бесцење.

Шта год био мотив Бенедикта XVI да се одрекне ватинканског престола, можда ће наступајући метеж око избора његовог наследника мало да олакша екуменистичке притиске на СПЦ и учини беспредметним расправу око доласка римског епископа („папе“) на прославу годишњице Миланског едикта. Зашто би та прослава требало да се организује у Милану, а не у Нишу, објашњава Никола Живковић у есеју о животу и делу цара Константина.

Ни коалиционе партнере, ни опозицију, ни компрадорске медије изгледа не занима што Ивица Дачић руши устав и државу, али зато се опсесивно баве детаљима његових сусрета са осумњиченим криминалцима, или телевизијском намештаљком са водитељком без гаћица. Милан Дамјанац примећује да је у тој причи водитељка још испала часна, у поређењу са осталима, док се Пјотр Искендеров пита ко и зашто руши Дачића, односно да ли иза свега стоје они који сматрају да није довољно издајник.

Александар Павић пише како неохабсбурговци на северу Србије одбрану уставног поретка проглашавају за „клерофашизам“ најцрњим говором мржње - који је њима, је ли, дозвољен зато што се односи на Србе. У Вуковару је у међувремену освануо графит да ако понестане врба за Србе, „нема везе, могу и на брезе“. О позадини напада на ћирилицу у Славонији пише Александар Мркаљ, док Веселин Матовић подсећа на историју прогона ћирилице као прогона Срба уопште.

Душан Пророковић упозорава на озбиљну опасност од понављања осетијског сценарија на северу окупираног Космета. Грузијску експедицију је 2008. зауставила руска војска. Ко ће ову? Да неће можда КФОР? Драгомир Анђелковић: на примеру Белорусије подсећа колико вреде обећања Запада. Једина гаранција слободе су „сув барут и оштар мач“.

Већи проблем од Шиптара је, међутим, државни „врх“ (или беше дно?) Србије, који делује у потпуној супротности са вољом и интереима народа. Александар Павић показује како, на пример седам државотворних теза Срба који и даље бране Космет.

Како скренути Србију са пута суноврата, а без потока крви и услуге душманима? Бошко Обрадовић из „Двери“ предлаже оснивање „патриотског блока“ окупљеног око неких основних националних интереса.Жељко Цвијановић објашњава како би тај блок могао да утиче на политичку сцену, јер би самим постојањем понудио сламку спаса већ добрано залуталој ДВД власти. Убрзо се огласила и режимска Жутитика, нападом на предлог као „немогућу мисију“. Урпкос злонамерном претеривању, проблем сујете и неслоге ипак постоји, о чему пише Миодраг Новаковић. 

За то време, Србију настављају да злостављају са Запада, напомиње Владимир Димитријевић. Земљом влада квислиншки култ, на чије „вредности“ подсећа Маринко Вучинић. Сам народ још није начисто са неким историјским заблудама, о чему пише Драгослав Павков. Ту је онда и опсесија мишљењем „света“, вели Бранислав Ристивојевић. Као последица свега тога, Срби су од слободних људи постали разбаштињени робови, а Србија нечија туђа плантажа, с правом тврди колега Србо. А то се неће променити дискусијом...

Чиме хоће? Протестом као првим кораком, тврди сасвим озбиљно Љубиша Спасојевић. А потом, видећемо.  Герилски отпор даје резултате, али се приближавамо фази када би отварањем медијског фронта Русија неизмерно помогла борби за слободу, сматра Жељко Цвијановић.

У праву је Бранко Жујовић када пореди Србију са пингвином од којег се тражи да лети; али можда је проблем што је заборавио да плива, а нема ко да му покаже.

уторак, 12. фебруар 2013.

Четврто Сретење, или позив на дужност

Споменик Вожду Карађорђу (Печат) 
1. Сретење Господње

У Охридском прологу (1928) епископ Николај Велимировић о Сретењу Господњем написа:
„У четрдесети дан по Рождеству донесе Пресвета Дева свог божанског Сина у храм јерусалимски да Га, сходно закону, посвети Богу и себе очисти (Левит 12, 2-7; Исход 12, 2). Иако ни једно ни друго није било потребно, ипак Законодавац није хтео никако да се огреши о Свој Закон, који је Он био дао кроз Свога слугу и пророка Мојсеја.“

Господ, дакле, није хтео да се огреши о сопствени Закон. А данас људи који су за себе умислили да су богови свакодневно газе не само Божији закон, већ и законе које су сами донели. Не само поједине прописе, којима се ни броја не зна, већ и највиши закон сопствене земље. Њихов презир према Уставу је у ствари симбол презира и према земљи, и према народу, и према Богу.

2. Устанак
„Боже мили! Чуда великога!
Кад се ћаше по земљи Србији,
По Србији земљи да преврне
И да друга постане судија,
Ту кнезови нису ради кавзи,
Нит' су ради Турци изјелице,
Ал' је рада сиротиња раја,
Која глоба давати не може,
Ни трпити Турскога зулума;
И ради су Божји угодници,
Јер је крвца из земље проврела,
Земан дош'о ваља војевати,
За крст часни крвцу прољевати,
Сваки своје да покаје старе.“
(Почетак буне против Дахија)

На Сретење 1804. године почео је велики српски устанак. Народно предање вели:
„Небом свеци сташе војевати;
И прилике различне метати....
Ал' се Србљи дигнут' не смједоше.“
Узнемирени чудним небеским догађајима, дахије се састадоше да виде шта им је чинити. Ту им „Старац Фочо од стотину љета“ даде упозорење:
„И ми нашег цара не слушасмо,
Већ велики зулум подигосмо:
Погазисмо њихово поштење;
Свакојаке б'једе износисмо,
И гријоту Богу учинисмо,
Сад су 'наке постале прилике,
Сад ће нетко изгубити царство“
Дахије не примише овај савет, већ наредише сечу кнезова широм Београдског пашалука, мислећи да ће тиме застрашити рају и спречити побуну. Десило се управо супротно, дабоме: Ђорђе Петровић измиче убицама и у Марићевића јарузи код Орашца покреће устанак.

Турцима је требало више од девет година да устанак угуше, али је непуне две године касније подигнут нови. Од Београдског пашалука настала је Кнежевина Србија - још увек подређена Стамболу, али сваким даном све слободнија. Српски успех охрабрио је остале балканске хришћане и означио почетак стогодишње борбе за ослобођење од турског јарма.

3. Устав

Убрзо се, међутим, испоставило да су Срби самовлашће туђина заменили самовлашћем једнога од својих - Милоша Обреновића, вође другог устанка. Бројне побуне против Милошеве самовладе довеле су на Сретење 1835. до доношења првог српског устава.

Посебно је занимљива 11. глава Сретењског устава (чланови 108-131), којом се регулишу „Обштенародна права Србина“:
„111) Сваки Србин и без сваке разлике једнак је пред законима Србским...
112) Нико у Сербији не може се ни гонити ни затворити, развје по пропису закона, и от законе и природне власти.
113) Нико у Сербији да не стоји више от три дана у затвору, а да му се не јави кривица, за коју је затворен, и да се не узме на испит.
114) Нико у Сербији не може казњен бити, већ по закону и по пресуди надлежнога суда.
115) Кому се један пут судило већ за какву кривицу, пак је по пресуди судејској казњен и отпуштен, или нађен да није крив, оному неможесе по други пут судити за исту кривицу.
116) Свакому грађанину Србскому отворен је пут к свим чиновима у Сербији, како се само нађе, даје способан и достојан к њима. При једнакој способности предпостављасе Србин страному.
117) Сваки Србин има право бирати начин живљења свог по својој вољи, само који није на обштенародну штету.
118) Како роб ступи на Србску земљу, от онога часа постаје слободним, или га ко довео у Сербију, или сам у њу побегао. Србину слободно је роба купити, но не продати.
119) Имање сваког Србина, било какво му драго, јест неприкосновено. Ко се покуси, дирнути у туђе добро и имање, или присвајати га, или окрњити, онај ће се сматрати за нарушитеља обштенародне безбједности, био он ко му драго и от куд му драго.“
Неприкосновеност имовине. Једнакост пред законом и слобода живота и рада. Habeas corpus. Заштита пред судом. Укидање робовласништва. Није ни чудо да су против устава били како Милош, тако и Турци (где ће вазалне кнежевине да имају устав?), али и Аустрија и Русија, које су још држале кметове и којима је ово слободарство мирисало превише на француску револуцију.

Обратите пажњу и на члан 118. Америка, која сада свет „цивилизује“ бомбама и обојеним револуцијама, ропство је укинула три деценије после Србије.

4. Сто година ближе

Коначно ослобођење од турског јарма извојевано је у Балканском рату 1912, а победом у Великом рату, шест година касније, надохват руке било је и ослобођење свих Срба под страном владавином. Али онда се залутало на странпутицу историје; српска државност, слобода, традиција и крв уложени су у немогућу заједницу са браћом која то нису хтела да буду. И сан о слободи постаде кошмар.

У физичку и моралну беду у којој се данас налази, Србију нису довели ни ратови, ни санкције, ни наводно непријатељство „целог света“ (под којим се у ствари подразумева само Атлантска Империја и њени вазали). Она је наступила тек када је на власт дошао квислиншки култ лажних спаситеља. Задојени похлепом, мржњом и ништавилом, они ево већ тринаесту годину владају Србијом, за рачун својих страних господара. Једина разлика између њих и дахија су имена - и мобилни телефони.

Колико ће још „сиротиња раја“ да трпи зулум овог култа, и лажнога царства западнога? Док преду приче о накарадној прослави 1700 година Миланског едикта, посленици Империје односе се према Србима као пагански Римљани према хришћанима ономад: „Non licet vos esse!“ Немамо право да постојимо. Чизма душманина је сто година ближе.

Како, онда, и куда даље?

Позив на дужност

Прво и пре свега, мора се стати у крај квислиншком култу. Без тога је немогућ било какав отпор Империји, било какво привређивање, било какав преокрет беле куге. То је нужни предуслов да би борба за опстанак имала икаквог изгледа за успех.

Они су се одметнули од закона, како Божијег тако и сопственог - и зато морају да оду.

Они тлаче народ Србије горе него дахије, што из личне похлепе што у служби страних господара - и зато морају да оду.

Они немају право да славе Сретење, јер су отеловљење суште супротности слободи која је проглашена рождеством Господа, али и 1804, и 1835, и потом - и зато морају да оду.

У позиву на Сретењски сабор пред спомеником Карађорђу, Александар Павић пре неки дан пише:
„Једно је пуко обележавање историје и читање о њој, а нешто сасвим други прилика да се она реафирмише кроз лично учествовање. Ово опште, саборно Сретање на Сретење требало би да представља управо то. Сретање Србије са самом собом - да се још једном, јер опет је такво време дошло, види ко је вера, а ко невера, ко је спреман да само чита или рецитује Косовски завет - а ко је спреман да искористи ову ретку привилегију коју нам је историја уделила: да га живи.“

Ето како даље. Ето куда.

Закон, Слобода и Србија зову нас да испунимо своју дужност.

Више од тога не можемо. Мање не смемо.

субота, 9. фебруар 2013.

Плес златног медведа

Већ трећи дан на југу Калифорније траје рат. На једној страни је полиција, од Лос Анђелеса до Сан Дијега. На другој, Кристофер Дорнер.

Полиција или војска? Потера за Дорнером (фото: Reuters/CNN)
Ветеран ирачке окупације, Дорнер је 2004. напустио војску у чину морнаричког поручника (струка обезбеђење, специјализација стрелац) и запослио се као полицајац у Лос Анђелесу. Почетком 2009. је отпуштен, наводно због лажних оптужби на рачун претпостављеног. По званичној верзији, Дорнер је лажно оптужио надређено лице да је мимо прописа ударала осумњиченог цивила. Сам Дорнер се куне да је говорио истину и да је отпуштен зато што му је судила комисија састављена од пријатеља и сарадника оптужене инструкторке.

Озлојеђен оваквим третманом, Дорнер је постао одметник. Осумњичен је за убиство кћерке и зета председника полицијске комисије Квана, као и још три полицајца у Лос Анђелесу и околини. Као одговор, све полицијске управе у јужној Калифорнији мобилисале су и наоружале своје припаднике. Тешко наоружани и оклопљени полицајци сад крстаре улицама, трагајући за Дорнером. По неким извештајима, покушао је да украде једрилицу у Сан Дијегу. По другим, виђен је у хотелу код скијалишта Велики Медвед. Упркос свему, Дорнер још увек измиче потери. Нервозни полицајци су два пута припуцали на камионете за које им се учинило да одговарају опису Дорнеровог плавосивог Нисана. У једном инциденту није било повређених, док су у другом озбиљније рањене две жене које су достављале новине. Полицијско образложење подсећа на НАТО, с пролећа 1999: „опростите, омашка“.

Полиција и медији представљају Дорнера као психопату и поквареног полицајца. Његов манифест, међутим (потпуна верзија) тврди супротно: да је он родољубиви Американац који се целог живота борио за систем, али га је на крају систем изневерио и оклеветао. Чак и кад се куне у освету и прети дојучерашњим колегама да неће преживети ако га сретну, Дорнер хвали Холивуд, председнике Обаму и Буша, Хилари Клинтон и Џоа Бајдена, генерале Пауела и Петреуса, ЛГБТ активисте... Залаже се за оштру контролу наоружања, диви се Кристофу Валцу за улоге у Тарантиновим филмовима (да ли је овде можда реч о радикалној интерпретацији Тарантиновог моралног императива?), а највећа иронија је можда то што на сав глас хвали медијски естаблишмент - исти онај који је тај последњи део његовог манифеста изоставио, јер се не уклапа у званичну причу.

За амерички естаблишмент, Дорнер је отеловљење најгорег кошмара. Да је којим случајем био белац, истеран из војске, хришћанин или републиканац, нашао би се као поручен за улогу архинегативца у холивудском „ријалитију“ усмереном на остварење обећања Обаминог другог инаугуралног говора. Али реч је о тамнопутом Американцу, пожртвованом војнику, који не верује у Бога али верује у Обамину и Клинтонову либералну демократију (са све „ГЛБТ“ правима) - другим речима, један је од „њихових“. Зато се други део његовог манифеста у медијима не цитира. Али је на интернету - још увек - доступан.

За то време, ионако скоро непостојећи углед полиције на југу Калифорније полако нестаје, јер им Дорнер измиче упркос великој хајци. Притом је сама полиција замало убила исто онолико цивила, и то насумице, колико и Дорнер у својој вендети. Уз толико нервозних и до зуба наоружаних полицајаца, тешко је рећи колико ће још „грешака“ да се деси до краја потере. Сам Дорнер ће вероватно бити убијен у сукобу с полицијом, осим ако не успе да пређе у Мексико - под условом да му је то циљ. Није први, а вероватно неће бити ни последњи, Американац који је разочаран системом одговор потражио у насиљу.

Вишегодишње злостављање чињеница и силовање стварности које Империја упражњава у иностранству - од Балкана до Ирака и шире - полако али неминовно цури и на домаћи терен. Док је раније јавност била вољна да оправда мере забране наоружања после масовних пуцњава, одговор на недавни покољ у Конетикату био је велики скок у куповини оружја и муниције. Обамина власт је недавно узела за право да робот-летелицама напада и америчке држављане (чак и у самој Америци) без суда и суђења, ако их претходно прогласи терористима. Колико се год медији и политичари трудили да то порекну, Дорнеров случај показује да је мечка већ почела да игра и пред њиховим вратима. Можда баш она златна, са заставе Калифорније.

четвртак, 7. фебруар 2013.

О култури интернета

Неки од утисака Балдура Бјарнасона, исландског писца и програмера, о култури комуникације и стваралаштва на интернету. Из есеја „33 запажања о 2012“, објављеног 5. фебруара 2013.

интернет трол

8. На интернету не постоји дијалог, већ у рововима укопани идеолошки табори. Њихов став о вама зависи једино од тога да ли ваши аргументи иду у прилог њиховим предрасудама. Ако се ослањате на чињенице и логику, сви табори ће бити непријатељски расположени. У овом рововском рату, најбоље што можете да се надате је да вас митраљеска гнезда неће приметити.

10. Писање не цени нико, чак ни издавачи. О писцима постоји много пубертетских фантазија, али нико, па чак ни писци, изгледа не воли да пише. Сви би радије да уживају благодети славе и богатства које пружа успешна каријера писца, него да раде на томе да квалитетно пишу.

12. Поруке које добијете од читалаца биће углавном свађалачке, љутите, или негативне у неком другом смислу. Осим кад од вас траже да радите бесплатно.

14. Похвале су често ограничене на пролазне медије, попут Твитера, док за позитивну критику на блоговима, у приказима и другим трајним медијима мора да се плати... Резултат је да похвале оду у ветар, док негативни коментари остају заувек на жучним блоговима, форумима и у коментарима.

15. Читаоци највише воле кад пишете о општим местима или кажете нешто здраворазумско. Ако било шта захтева размишљање, нове вештине или идеје, публика напросто нестане. Идеје које су нове или непознате публици биће или игнорисане, или дочекане на нож.

16. Нико не мари кад сте у праву, али многи уживају кад погрешите, и користиће сваку прилику да вас на то подсете.

20. Једино што читаоци више воле од општих места је када се о њима пише љутито. Бесни и неразумни текстови често добију десет пута више пажње од уравнотежених и разумних.

21. Заједнице добију ону врсту дијалога коју заслужују. Када сву пажњу посвете или баналностима или запењеном лудилу, онда на крају једино то и добију. Тужно је али истинито да се највише чита жуч, односно да се на њу добије највише реакција.

среда, 6. фебруар 2013.

На трон сједе неправо узети

Око Соколово, бр. 59
српски извиђач Драгутин Матић, 1912
„Око Соколово“ (фото: Самсон Чернов)
Некада сам бројао дане жутократије. Сад се данима агоније не зна броја. Мислим да је Ратко Дмитровић преблаг када хунту на власти назива „циркусантима“. Јер они би били смешни, да нису трагични.

Може и треба човек грохотом да се смеје кад Љубиша Спасојевић пише о хокус-покус триковима ЕУропских „усрећитеља“, или о случају Краљевића Зарка и Муса Дрекаџија.

Али је то све више истина од имбецилног спина који свакодневно сервирају некад жути а данас црни медији. Преко тих медија, страни господари намећу своју стварност Србији, сматра Слободан Антонић.

Примера је безброј. Мирјана Бобић-Мојсиловић пише о случају премијера који је „видео цица-мацу“. Радован Калабић расветљава ко су то наводни „просветитељи“ а у ствари професионални хулитељи на све што је свето. А Миодраг Зарковић наставља експозе аутономашке „гује у недрима“ упркос хајци квислиншког култа. Добар коментар на њихов,  истински говор мржње у културно колонизованој Србији има Мило Ломпар.

Колонизатори експлоатишу слабост у народном карактеру, која вероватно потиче још из доба ослобођења од Турака: опсесији шта о нама мисле други. О том феномену пише Жељко Свитлица, а о његовој манифестацији међу политичарима - опсесији „рејтингом“ -  Зејнел Зејнели. Притом није реч само о медијском испирању мозга, већ и школском, на шта подсећа  Саша Ставретовић.

Није лоше да преиспитамо како је до свега овога дошло. Драгослав Павков има одличан есеј о дугом путу у деструкцију, док Србо попуњава празнину текстом о тровању извора, којим су од некад најбољих Срба у само пар генерација створени Одсрби.

Захваљујући свему томе, онда, ова власт може да се проглашава мудром и државничком, а у ствари је штеточинска. Душан Пророковић вели да ово што се ради нису преговори, већ предаја. Оливер Вуловић сматра да се ради о класичној велеиздаји. Уосталом, просудите сами на основу списка шта су све жути и назадни досад „договорили“, који је саставила Јелена Гускова.

Упирање прстом у Дачића или Вучића промашује суштину. Криви су и многи други поред Дачића, подсећа Драгомир Анђелковић. Партијашко препуцавање унутар власти и са наводном опозицијом највише личи на оно чешљање бабе док село гори. Једно велико беспуће изгубљеног времена, како пише Синиша Љепојевић.

Милисав Станковић сматра да се ова власт од претходне разликује само по брзини задовољавања Империје. Имајући у виду да је две трећине власти идентично претходној, то и није неко чудо. Изјава Томислава Николића пред састанак са „председницом Косове“ је још један пример понижења: бива, Србија је храбро пристала да се на њеној територији направи независна држава, сад је ред да добије нешто заузврат. Да - нова понижења. И то само хунти бескичмењака на власти није јасно. Или их није брига. Не зна се шта је горе.

Да би се створила фиктивна садашњост, прво мора да се искриви прошлост. То је умногоме већ учињено. Коме је још познато деловање усташких конзула у Недићевој Србији за време 2. светског рата? Добро је онда да на то подсећа Владимир Димитријевић. Не би се смела заборавити ни злодела попут новосадске рације; о крокодилским сузама оних који су ослободили једног од џелата, пише Душан Ковачев. Јер ако дозволимо да нам други пишу историју, отеће нам свако право на истину, како вели Бранко Жујовић.

Упркос свим напорима Империје, култа и машинерије контроле, ипак мислим да смо близу постављања дијагнозе. Али већи део посла - лечење - тек предстоји. Шта и како даље, питање је сад.

ЕУропство сигурно није решење. Дејан Мировић већ дуже време указује на раскорак између визије о ЕУропском меду и млеку и горке стварности Македоније, Хрватске, Бугарске и Румуније.

Да ли је спас у напуштању косовског „баласта“, како константно труби култ? Боже сачувај.  У праву је Жељко Цвијановић када у разговору за Борбу за веру каже да је Косово животно питање сваког од нас, много више него кућа или посао. Јер без Косова нема Србије, а убрзо потом ни Срба.

Јелена Вуканић има два занимљива есеја о томе како би Срби могли физички да опстану. Политички, питање Велике Албаније могла би на средње и дуже стазе да реши Русија, нада се Борис Алексић. Али за краткорочно, акутно решавање државних проблема потребна је конкретна акција. Жељко Цвијановић сматра да је потребно патриотско окупљање пред могуће ванредне изборе, јер би они могли да буду последња шанса да се нешто промени мирним путем.

Само треба бити свестан да није могуће променити судбину Титаника бољим аранжманом лежаљки на палуби. Без заокрета кормилара, ледени брег је судбина.

понедељак, 4. фебруар 2013.

Студија из аутошовинизма и родољубља

један од постера читалаца Гардијана
Исту причу причају скоро сви политичари у окупираном Србистану: у ЕУропској унији, мед и млеко теку позлаћеним улицама. Србија мора да за улазак у ту Унију жртвује све, па и територију, име и историју, јер ће се уласком у њу решити сви проблеми. Та св(иј)етла будућност нема алтернативу.

Пошто се ради о класичној демагогији, ова прича је отпорна на чињенице. Попут оне, на пример, да Бугари - који су се Унијом „усрећили“ сада већ давне 2007 - долазе у Србију да раде као грађевинци, препродавци и ратари.

„Цене су немачке а плате бугарске“, вели један сељак, којем се више не исплати да гаји поврће на својој земљи, па копа кромпир у туђој да би преживео. Господар Vucich вели да ће без ЕУропске уније да се гладује, а ево, гладује се - у њој!

Ништа боље нису прошли ни Румуни, који су примљени заједно са Бугарском. Иако су уласком у ЕУропство 2007. обе земље отвориле границе диктатима бриселских комесара и слободном протоку робе и капитала, за њихове свеже обесправљене раднике границе су остале затворене. Румуни и Бугари остаће „ЕУропљани“ другог реда до јануара 2014, када им истичу ограничења на (легално) запошљавање у другим земљама ЕУ. Енглеској, на пример.

Својевремено је режим Тонија Блера намерно „мултикултуризовао“ Британију масовним увозом најмилитантнијих муслимана (што из арапског света, што из Пакистана, што из „Косовије“), али и надничара из тада свеже анектиране Пољске. Пошто је свака критика муслимана означавана као недопустиви „расизам и ксенофобија“, мета једа обесправљених британских радника постали су вредни Пољаци. Иако су се многи пољски печалбари у међувремену вратили кући - јер су остали без посла због економске кризе - Енглези сад страхују од сличне најезде Румуна и Бугара, када им истекне другоразредни статус.

Тако Гардијан извештава да је тамошњим властима чак пало на памет да инвестирају новац из све празније државне касе у кампању аутошовинизма. Иако се ради само о предлогу, читаоци Гардијана већ су послали своје предлоге пропагандних постера, на којима би могли да им позавиде чак и квислиншки култисти Жутије.

„УК? Бљак!“,  „Британија је срање“, „Дођите да чистите клозете“, „Британија је сива, смрдљива, мокра расистичка скитница“, поруке су само са неких од постера. „Британија је пуна...“ вели један, наводећи све могуће грозоте, и поручујући на крају: „Мрзимо себе, мрзићемо и вас“. А на постеру који критикује Британце што су „гласали за овакве“ (са сликом Блера, Камерона и садашњег градоначелника Лондона), аутор вели: „И ми бисмо да одемо, али јавни превоз не ради“. И то све после прошлогодишње олимпијаде, која је малтене била фестивал британског патри(ј)отизма!

Румунски одговор, међутим, нико није очекивао. Портал gandul.info направио је кампању „А што нам ви не дођете?“ (Why don't you come over?), нудећи потенцијалним енглеским туристима смештај код румунских домаћина. Кампања је попраћена подсмешљивим али истинитим постерима:

- Наше точено пиво јефтиније је од ваше флаширане воде;
- Говоримо енглески боље од Француза;
- Пола наших жена изгледа као Кејт (супруга принца Вилијама - прев.), а друга половина као њена сестра;
- Код нас се не наплаћује казна за гужву у саобраћају (као у Лондону - прев.); верујемо да је гужва сама по себи казна;
- Ваша недељна кирија овде плаћа цео месец - са све проводом у кафани;
- Наш метро није пројектован за сардине (Сардине, извините!);
- Наша контрола летења зна како да ради по мећави. За њих је то „влага“.

Слика је вредна хиљаду речи. С једне стране имате самомржњу civiliziranog Запада, а са друге Румунију, која можда јесте осиромашена финансијски, али не и духом. Наводно мултикултурну и толерантну Британију - која у то име бомбардује по свету - наспрам тобоже расистичке и примитивне Румуније, која није ратовала од 1944*. Постмодерно, милитантно атеистичко и нихилистичко друштво које жели да своје (без)вредности наметне свима, и традиционално друштво које на презир одговара поносом и духовитим гостопримством. Јер новчано сиромаштво није срамота и може да се промени, док за духовну беду лека нема.

Румуни су тога изгледа свесни. А ми?

* Напомена: Накнадно сам сазнао да је Румунија, као чланица НАТО, присутна у окупационој мисији у Авганистану са неких 1800 војника. Доказ да се не може бити „неутралан“ а део сателитског система Атлантске Империје. 

субота, 2. фебруар 2013.

Преокрет на истоку

Другог фебруара 1943, заробљени су и последњи остаци немачке 6. армије, чиме је окончана битка за Стаљинград.
Споменик „Мајка Отаџбина“ код Стаљинграда
Немачка ратна машина заустављена је пред Москвом децембра 1941, али је већ у пролеће следеће године поново кренула у напад. Уместо према престоници СССР, немачки удар - ојачан сателитским јединицама (међу којима је била и 369. легионарска пуковнија из НДХ) - усмерен је на југ, према доњем току Дона и Волге и нафтним пољима Кавказа.

У почетку су нападачи низали успехе и чинило се као да је поново 1941 - све док немачка 6. армија није стигла пред Волгу, код градића са судбоносним именом: Стаљинград.

Насеље Царицин (од татарског „Сари су“, Жута река) спомиње се први пут 1589. Првобитно тврђава на стратешком месту у доњем току Волге, око које су се својевремено борили побуњени козаци Стјењка Разин (1670) и Јемељан Пугачев (1774), у 19. веку у Царицин стиже железница и насеље почиње да се развија као трговачки центар региона. После октобарске револуције, град су држали бољшевици под командом Ј.В. Џугашвилија (Стаљина) - и у његову част, преименован је 1935.

Од трговачке варошице, Стаљинград је убрзо постао центар тешке индустрије, са заводима који су производили тракторе и камионе, а потом тенкове. Али Немцима није било занимљиво само да униште и осујете совјетску ратну производњу, или да остваре потпуну контролу над Волгом, већ да освајањем града названог по омраженом непријатељу остваре и моралну победу.

Али моралног значаја Стаљинграда били су свесни и Совјети, па је Стаљин издао чувено Наређење 227: „Ни корака назад“. Браниоци, под командом генерала Чујкова, борили су се од куће до куће, у рововима, тунелима, напуштеним и порушеним фабрикама. Немци су ушли у Стаљинград, али га никад нису освојили. Онда је дошла зима, а потом Операција Уран.

Под командом Григорија Жукова, совјетске резерве уништиле су немачке бокове и одсекле Шесту армију у рушевинама Стаљинграда. Немци су постали заробљеници сопствене стратегије: Хитлер је одбио предлоге за повлачење, не желећи да напусти град од којег је сам направио симбол. Упркос Геринговом обећању да ће снабдевати 6. армију из ваздуха, Луфтвафе није могла да испоручи ни десетину потребног материјала опкољеним јединицама, док је Манштајнов покушај да се пробије до њих заустављен.

Шеста армија предала се Совјетима само два дана после десетогодишњице Хитлеровог ступања на власт. „Хиљадугодишњи Рајх“ потрајаће само још две године. Генерал Паулус, којег је Хитлер унапредио у фелдмаршала у нади да ће овај извршити самоубиство, из совјетског заробљеништва се вратио 1953, а умро је четири године касније, на годишњицу предаје.

На месту где су Немци хтели да сломе отпор Совјетског савеза, сломљена је кичма немачких армија на источном фронту. Већ следећег лета, после битке за Курск, Црвена армија почиње незадрживо напредовање пут Берлина, и победе.

Током Хрушчовљеве „дестаљинизације“, 1961. је Стаљинграду промењено име у Волгоград. Пре два дана, градска скупштина Волгограда је донела одлуку да врати старо име граду на шест дана у години: 2. фебруара, 9. маја, 22. јуна, 23. августа, 2. септембра и 19. новембра. А петиција за стални повратак славног имена граду-хероју има већ преко 50.000 потписа...

петак, 1. фебруар 2013.

Србија се умирит' (не) може

Зашто га нема?
На порталу Факти појавио се јуче занимљив текст, у којем неколико социолога и новинара одговара на питање новинарке Диана Милошевић зашто у Србији нема бунта попут оног у Грчкој или Словенији.

Одговор није једноставан, дабоме. Саговорници упиру прстом у недостатак артикулисаних вођа, инерцију народа, страх да може бити горе, заблуде о садашњим властодршцима. Свега тога има, али то све заједно није довољно да објасни ситуацију. Ја бих рекао да се ради о једној чудној комбинацији страха, лењости, и мудрости.

Лењост потиче од вишегодишњег испирања мозга, односно философије месијанства где нико не сматра да од њега било шта зависи, већ се чека да Неко Други дође и реши све проблеме. Па и најмање. Како је својевремено писао Момо Капор:
Београђани... непрестано чекају да се нешто историјски реши, па да онда почну да живе... Седе тако, бистре високу политику и расправљају о томе како смо сами на свету и како нас нико не воли (чак ни сами себе) и рачунају кад ће се пробудити велики руски медвед да их узме у заштиту... А већ годину дана зјапи разваљена брава на капији. Неко украио сијалицу из лифта. Подрум се не закључава јер је у браву гурнута жвакаћа гума... (Нови станар)
Ту је онда још и питање да ли би тако програмирани људи знали да препознају месију чак и кад би се овај неким чудом појавио.

Улога страха није нимало занемарива. Квислиншки култ је давно престао да обећава бољу будућност која само што није наступила - на страну сад што њихова понуда представља повратак у седамдесете, бирајте којег века - и прешао на претње гладовањем, ратом, санкцијама, повратком „мрачних деведесетих“ и чиме све не. Нико да спомене, дабоме, парадокс да баш оне који су та зла чинили Србима култ сад проглашава „пријатељима и партнерима“ без алтернативе. Страх се ионако не заснива на логици, већ на емотивној манипулацији.

Притом није баш сасвим јасно шта би могло да буде горе од овога. Отворена окупација? Тешко, јер се цела стратегија Империје заснива управо на српском самоубиству. Давно би они то сами урадили, да могу. Али не могу. Зато им је неопходно да се Србија добровољно одрекне идентитета, историје, вере, традиције, културе, територије, како би сопствено силовање амнестирала као понешто грубљи али потпуно својевољан однос. Све док Србија то одбија, они остају силоватељи, и ништа више. 

Добро онда, где је ту мудрост? У учењу на сопственим грешкама. Зашто у Србији већ годинама нема уличних демонстрација? Не зато што се њима у принципу ништа не решава. Ето, Милошевић је ономад успео да почисти кукавичку партијску номенклатуру управо захваљујући „догађању народа“. Студентске демонстрације 1996-7 су довеле опозицију на власт у градовима. А петооктобарски пуч је срушио Милошевића. Али после тога? Е, то је она научена лекција.

Једине масовне демонстрације после тога, велики митинг против „независне Косове" 2008, квислиншки култ је потпуно обесмислио преко медија и провокатора - од паљевине згодно пусте америчке амбасаде, до крадљивица патика које је ето случајно снимала водећа квислиншка телевизија. Пошто култ поседује такве механизме преусмеравања масовних протеста, они губе вредност као средство борбе.

То наравоученије је потом утврђено силом. Неколико месеци касније, тада већ жута полиција је брутално разбила демонстрације поводом хапшења Радована Караџића, усмртивши Ранка Панића. Кад не могу да преусмере, могу да убију: то је била порука упућена свима који су хтели да режим руше на улици. Потом је то подвучено превентивним хапшењима противника „параде поноса“ и „језивом реакцијом“ жуте државе на претњу тој њеној светињи.

Трансфузијом власти са жутократа на ДВД коалицију, Империја је успела да продужи радни век квислиншком култу. Али грдно се варају ако мисле да су трајно елиминисали могућност побуне. И овакав народ - медијски анестетисан, страхом спутан и индуковано лењ - свеједно би могао да изведе побуну, уколико би га повео неко ко зна како се то ради.

четвртак, 31. јануар 2013.

Чудо

Србија је, годинама већ, у свету невиђени пример експеримента наживо.

Њени становници гледају антисрпску телевизију и читају антисрпску штампу.

У њој „уметници“ снимају антисрпске филмове и приказују антисрпске представе.

Чак се и говори антисрпским језиком и пише антисрпским писмом.

Онда није ни чудо што Србија има антисрпску власт. Али јесте чудо што у њој још увек има икаквих Срба.

Можда зато од нас и страхују белосветски моћници. Јер не знам да ли би било који други народ могао да опстане при таквом загађењу душе. 

среда, 30. јануар 2013.

Бјеше гору тама притиснула

Око Соколово, бр. 58
српски извиђач Драгутин Матић, 1912
„Око Соколово“ (фото: Самсон Чернов)
Пролазак првог месеца 2013. некако се и није осетио, у свету сазданом искључиво од изманипулисаних утисака, где време стоји а простор је релативан.

Само у театру апсурда каква је квислиншка Србија (жута или назадна, свеједно) се о ЕУропским „интеграцијама“ уопште не разговара - оне се сматрају безалтернативним императивом - док се још увек води расправа зашто би Велика Албанија могла да буде лоша. Следећа тачка дневног реда: измишљање топле воде.

Додуше, када је све умазано муљем, онда лов у мутном ипак представља неки вид потраге за истином, ма колико неадекватан посматрачима ван блата. Али разочарава кад неко ко је очигледно интелигентан, попут Владимира Кецмановића, пристаје на расправу у оквирима госпође Келер - уместо да јој оспори и начин изражавања, и логику, и оквир, јер су сви једнако одвратни.

Превише је фин према онима који то не заслужују и Жељко Цвијановић, када пише о лицемерној повици на Миодрага Зарковића и Печат. Али зато сам Зарковић нема длаке на језику, па одбацује лажно и кукавичко морално једначење између њега и квислиншких шовиниста.

Његов уредник Милорад Вучелић поручује жутим медијима и невладницима да нису први јаничари који су Србију походили. Само, зашто не би били и последњи?

Срђан Воларевић пише о издајничкој и капитулантској политици Малог Жутника. Александар Павић иде корак даље и назива је банално злочиначком. Александар Ђикић пише о беспризорности издаје за обећање датума, док се Горан Ђорђевић пита где је граница легитимитета власти.

Давно је та граница прегажена, али се скоро нико не усуђује да то и констатује. Јер зна се шта то значи - а како рече народни песник: „ал' се Србљи дигнут' не смједоше“.

Владимир Димитријевић хвали доследну политику ДСС према Косову. Колико год она била хвале вредна, међутим, тешко се отети утиску да је Војислав Коштуница од самог почетка „дан закаснио и динар кратак“ (или како својевремено рече Марио Калик, најлакша је накнадна памет).

За неутралност је мало касно када вам већ увелико раде о глави. Да је Србија, а не само Космет, већ под НАТО окупацијом, илуструје Борис Алексић. А да је скупштинска травестија са резолуцијом у ствари представљала демонстрацију лојалности ЕУ и НАТО, објашњава Зоран Чворовић.

Осим политичке и мање-више војне, окупација је и културна. Марко Шикуљак пише о лицемерју (анти)српских филмаџија, док Никола Танасић посматра најновији Тарантинов филм кроз призму етике слободе - да би га коментатори дочекали на нож.

Срећом, отпор постоји. Отпуштање Ратка Дмитровића да би се угодило Загребу било је губитак само за франкфуртске Вести; Дмитровић је убрзо наставио да пише - о стварним фашистима који се шепуре као борци против фашизма, и дипломатама који то нису.

Можда су неки заборавили на претње које је у нападу искрености 2007. обелоданио немачки амбасадор Андреас Цобел, али Бранко Жујовић није, па пише о цобеловштини садашњег изасланика Берлина.

Занимљиво је у блогосфери. Ива описује шта све види кад чује реч „Европа“ - да не покварим, али није реч о фантазијама ЕУропских фанатика - а Србо пише о српској опсесији политичким месијом, и пита се хоће ли моћи да га препознају када и ако се појави.

Са месец и нешто закашњења, коначно је доступан превод издвојеног мишљења судије из Замбије са процеса генералу Толимиру, на бар некаквом српском. Приска Нијамба очигледно није добила допис о стварним циљевима Хашке инквизиције, па је у свом експозеу у потпуности растурила наводе оптужнице. Слаба је то утеха генералу Толимиру, али је велика победа истине.

Да се у вишемилионској Москви окупи десет хиљада присталица Атлантске Империје, западни медији би то прогласили „догађањем народа“. А када се исто толико људи окупи у Косовској Митровици, онда су то за њих и њихове квислинге у Србији „изоловани екстремисти“ и „криминални елементи“. Чине све, дакле, како би заташкали и омаловажили отпор њиховим наводним неминовностима.

Управљачи утисцима се упињу да стварност прилагоде потребама своје идеологије, политике, похлепе и чега све не. Али колико год реалност била растегљива, и лаж и издаја ипак имају границу. И кад се та граница пређе, последице су неизбежне. Како вели Жељко Цвијановић у разговору за Фронтал, време за мирна решења све брже истиче.

уторак, 29. јануар 2013.

Величање мрака

Можда је то последица дугогодишњег испирања мозга, али чини ми се да је мало ко схватио пуне размере произведеног скандала поводом извођења „Марша на Дрину“ у УН пре две недеље. Па чак ни они који су га произвели, уз помоћ медијских саучесника, јер је њима историја почела од деведесетих.

Разлог што се прича о „геноцидној србонационалистичкој песми“ тако лако примила у западним медијима, међутим, могао би да има врло мало везе са догађајима деведесетих, а много више са једном фикс-идејом која у последње време прожима академске кругове на Западу: да су за Први светски рат криви Зли Славени.
По тој причи, да нису зли ратоборни Срби испровоцирали мирољубиву и надасве културну и цивилизирану Аустро-Угарску, и да се зли Руси нису потпуно без разлога супротставили тој истој Аустро-Угарској када је сасвим оправдано кренула да неутралише „реметилачки фактор“ на Балкану (ако ово звучи познато, то је зато што јесте), до Великог рата не би ни дошло а Belle Epoque би још трајала.

Оваквих фантазија је било и раније, али су последњих година опет постале помодне, захваљујући Нилу Фергусону и његовим истомишљеницима. Овакве „реинтерпретације“ историје све више освићу на страницама западне штампе, како се примиче стогодишњица рата.

Додуше, могло би се легитимно рећи да званична историја, написана већ у Версају 1919 - по којој су за све криви искључиво Немци - није поштена, јер потпуно занемарује жељу и вољу Британије и Француске да крену у рат. То је, дабоме, и била сврха „победничке историје“. Приметићете да се Аустро-Угарска ту много не спомиње, ваљда зато што се дотад већ распала. Тек после 2. светског рата, када су се победници и побеђени нашли у заједничком фронту против Злог Комунизма, постају популарне тезе попут оне Барбаре Такман, да је рат био малтене спонтана, природна појава, резултат тајних алијанси и погрешних процена. Нико није крив, је ли - осим Злих Славена.

„Прање биографије“ преко леђа других није непознат феномен. Чинили су то Немци деведесетих, када су сатанизацијом Срба себе ослободили да Луфтвафе опет може да бомбардује, а Бундесвер да ратује по свету. Чинили су то што хапсбуршки што Хитлерови савезници из оба светска рата, кроз краљеву и Брозову Југославију. Пошто су се сто година касније сви учесници Великог рата - осим Руса и Срба, је ли - нашли под истом заставом, оном Атлантске Империје, сасвим је логично да граде заједништво и „ваде флеке“ преко архетипских Иних.

Када је пре две године преминуо последњи хапсбуршки принц, сахрањен је као да је био прави аустроугарски цар, уз војне параде, хапсбуршке заставе и униформе. Нико се није нашао реч да каже о томе како су Хапсбурзи, католичанством мотивисаном патолошком мржњом према Србима, одвели западноевропску цивилизацију у пропаст.

Зато нимало не изненађује што британски Би-би-си средњошколце учи да су у Балканским ратовима „Срби освајали турску земљу“ и да је „моћна Србија претила Аустро-Угарској“, док Гаврила Принципа назива „српским терористом“. Па онда још поставља питања која с правом могу да се протумаче као да су Немци, Аустријанци и Турци малтене почели рат у легитимној самоодбрани од „великосрпске агресије“!

Је ли сад мало јасније како је новинар Њујорк Тајмса пре две недеље могао Церску битку да опише као „озлоглашену“ (infamous)? У причи где су за Први светски рат криви Срби и Руси, док су Немци, Турци, Аустро-Угарска, па чак Британија и Француска малтене њихове невине жртве, то не само да је могуће, већ је и логично.

И онда са тако поремећеним и у пуном смислу те речи избезумљеним светом Србија - односно оно што од ње остане кад се сви вампири „намире“ - треба да се „интегрише“? Аман!

Кажу да је сер Едвард Греј, британски министар иностраних дела, у сутон 3. августа 1914. рекао: „Светла се гасе широм Европе. За наших живота неће се поново упалити“. Скоро сто година касније, једино што се променило је да његови сународници величају мрак.

среда, 23. јануар 2013.

Умало се уже не претрже

Око Соколово, бр. 57
српски извиђач Драгутин Матић, 1912
„Око Соколово“ (фото: Самсон Чернов)
Ни снег, ни мраз, ни здрав разум нису зауставили марш издаје квислиншког култа. Јесте да је споменик у Прешеву коначно уклоњен, али тако трапаво да би малтене могао „Косовијанцима“ да на пладњу сервира Велику Албанију, вели Весна Веизовић. За рушење и скрнављење српских гробова и споменика, повод им одавно није потребан. А „толерантни“ Запад им одсуством осуде даје пуну подршку.

Платформа, резолуција, бриселски договори са Тачијем и неуставно спровођење „Боркових споразума“ - за непочинства квислиншке власти доказа има напретек. И Ђорђе Вукадиновић и Жарко Јанковић дошли су на закључак да Назадњаци у ствари спроводе Ахтисаријев „план“ - исти онај који је Империја наметнула фебруара 2008. И онда то дно моралне беде, како објашњава Драгомир Анђелковић, премијер Дачић проглашава за државништво! У праву је Љубиша Спасојевић: и од жутог има црње.

Све, па и најгора издаја, правда се светим гралом ЕУропства - и то тек обећаног, у виду фантомског датума, вели Александар Павић. Квислинге који по сваку цену срљају бриселским путем Бранко Жујовић описује као „геополитичке зомбије“, несвесне да се свет већ променио, и да ЕУропство није спас, већ пропаст.

Али колективно самоубиство Срба је неопходно за победу Империје, и зато сви који јој служе имају задатак да то самоубиство представе као неминовност безалтернативну. Неколико примера нуди Бранко Павловић. Концепт да се стварност обликује путем управљања утисцима настао је управо у кулоарима Империје, а спроводи се путем послушних медија и невладника.

Рецимо, баш тих дана када је квислиншки култ усвајао резолуцију о капитулацији, а Мали Жутник нудио Косовистану место у УН, по медијима и контранету кружила је „вест“ да су неки руски стручњаци најавили прекрајање граница у Европи до 2035. Проблем је само што се радило о најобичнијој измишљотини, објашњава Никола Живковић.

Зоран Грбић пише о примеру како се историја искривљује дотираним филмовима, док Ратко Дмитровић подсећа како то чине бивши Срби. Грбић је својевремено био мета невладничког лова на вештице, док је Дмитровић недавно смењен да би се Назадњаци додворили Загребу. О том скандалу пише Владимир Димитријевић.

Други бивши Срби оклеветаше прошле седмице „Марш на Дрину“ и Уједињене нације, уз помоћ што западних, што медија у Србији (али не српских медија). Улогу ових потоњих оправдано је критиковао Жељко Цвијановић, док се клеветама бивших Срба на занимљив начин позабавила Бранка ал-Хамди - не одговарањем на њихове несувисле оптужбе, већ сведочењем о заборављеним жртвама рата у западној Босни. Не треба заборавити ни хајку на Емира Кустурицу, којег медијски каменују што бивши Срби, што они којима је амбиција то да постану, подсећа Раденко Тошић.

Цела прошла недеља, у ствари, протекла је у знаку медијског линча неистомишљеника Империје, бивших Срба и квислиншког култа. Кад је Миодраг Зарковић у Печату критиковао финансијске малверзације сепаратиста на РТВ, оговор је стигао у виду масовне хистерије невладника и жутократа. И о томе препоручујем коментар Владимира Димитријевића.

Да ове реакције нису нимало случајне или неповезане, објашњава Жељко Цвијановић: иза њих стоји панични страх од губитка медијске хетемоније, чиме би култ изгубио способност производње утисака и морао да се суочи са истинском реалношћу. А то нипошто не сме да се дозволи, јер би значило крај менталне окупације.

Ако до тог краја ускоро не дође, неће бити нимало изненађујуће када Рамуш Харадинај постане „премијер Косове“ и доведе неке своје „Србе“ да доврше посао албанизације окупиране покрајине, на шта упозорава Ана Радмиловић.

Док квислиншки култ нуди безнађе, у стварности постоји мноштво могућности не само за отпор, већ и за победу. Бранко Жујовић подсећа зашто је важно да Србија врати питање окупираних територија у УН - јер тамо може да победи, док у Бриселу не може. Драгана Трифковић вели да заиста постоји потреба да се укину „паралелне институције“ - али под тим подразумева квислиншки култ, тј. оне што служе Западу, уместо Србији.

У сваком случају, вреди имати на уму метафору Горана Златића: не може се добити утакмица у којој већина сопствене екипе игра за противника.

уторак, 22. јануар 2013.

Не лично, већ логично

Најлакше би било рећи да напад „бошњачких невладиних организација“ поводом певања „Марша на Дрину“ у УН, медијски линч Миодрага Зарковића и Печата, кукњаву војводиндијанских сепаратиста на „ћирилићни терор“ у Новом Саду и етику Биљане Србљановић повезујуе острашћена мржња према Србима. Што јесте случај, али има ту још понечег.

Прво, карактер. Сви протагонисти ових догађаја, од „Бошњачког конгреса“ до драматургиње, показују апсолутно одсуство способности да о својим ставовима дискутују на цивилизован начин. У њиховом поимању света, свако неслагање с њима је не само погрешно већ и атак на њихову личност, који захтева што већу ларму у јавности и што гласније позиве органима власти (чак и онима које су још јуче пљували) за заштиту. Притом се увек са неистомишљеницима обрачунавају не аргументацијом, већ етикетирањем и личним увредама. Они могу свакога да псују, пљују, понижавају и прогањају, али не дај Боже да неко од тих подљуди упути било какву критику (поготово чињеничну!) на њихов рачун - то очас постаје недопустиво насиље. Њихова темељна вредност је лицемерје.

Друго, време и интензитет реакција. Зашто су професионални „Бошњаци“ баш сад, и баш овако, дигли дреку на Србе (при чему су В. Јеремић и хор Viva Vox само били при руци)? Зашто Војводиндијанци урличу због натписа на аутобусима или текстова у Печату, а госпођа пљувачица параноише да свет постоји како би пљувао по њој?

Вероватно зато што им, после дуго времена, контрола над управљањем утисцима измиче из руку. Када чак и Хашка инквицизија почне да брља са бројкама, а један од судија отворено демантује целокупну оптужницу, професионалне жртве наводног геноцида осећају потребу да ескалацијом реторике сачувају привид снаге. Колико су реално моћни ови што годинама латиничењем из Новог Сада и северне покрајине истерују све српско, кад их егзистенцијално угрожава повратак два ћирилична натписа? До јуче наводно неприкосновени господари јавног медијског простора и самоименовани комесари „културе“ сада запомажу после само једног или два критичка текста у алтернативним медијима! Наизглед апсурдно, али не по њиховом погледу на свет, где и најмањи изазов установљеној догми представља личну претњу, малтене егзистенцијални ризик, и апсолутно је недопустив.

Или, како вели Жељко Цвијановић: „присуство било које друге истине поред ње било (би) равно њеном нестанку у бескрају космоса. Зато је кампања против Печата у основи кампања искључивања другачијих гласова из јавног простора“. С тим да та кампања није од јуче, него траје већ дуго - годинама, па и деценијама - али су тек однедавно гласови побуне запретили да угрозе апсолутно контролу над виртуелним светом који су горе наведени (и не само они) умислили да имају. Отуд толика жуч, толики јед, толика вриска и дрека.

Класична логика подразумева аргументе на основу чињеница, мада не искључује улогу реторике - која рачуна на емоције - у убеђивању публике у жељену тезу. Посмодерна логика је, међутим, чиста реторика. Све је емотивна манипулација, сви аргументи су ad hominem, свако неслагање повлачи најгрубљу личну дисквалификацију као начин да се заустави расправа и прогласи победа. Како неко рече: „фашиста“ је етикета коју залепите некоме када вас победи у расправи.

У њиховом свету, није битно шта се говори или ради, већ ко ради и коме. Иако се куну у осећајност, толеранцију, људска права и слободе, поборници те „логике“ сматрају да те ствари важе само за њих. Неистомишљеницима следује све од најгрубљег јавног вређања до метка у потиљак - што само и једино зависи од приступа сили који постмодернисти (ма у којој земљи постојали, и ма како се звали) имају.

Притом је један од проблема што и међу онима који пружају отпор медијско-виртуелној хегемонији србофоба постоје појединци и групе које немају ништа против да се руководе истом анти-логиком, само са другачијим предзнаком. Да туку непријатеља његовим сопственим оружјем, такорећи. Не разумеју притом да тако, постепено али сигурно, и сами постају непријатељи, заражени лажним разумом и квази-вредностима које су те људе и одвеле у посрнуће.

Јер ми се не боримо против било кога од њих лично, већ против њиховог начина размишљања, извитоперених вредности и виртуелне „реалности“ коју за свој или туђи рачун покушавају да нам наметну.

Попут вампира, њихова лаж изгара на светлости дана, изложена зрацима истине. Највећа казна за њих није ни прогон ни забрана; то би само пружило оправдање за њихову неразумну параноју. Не, њихов најгори кошмар је судбина палог мудраца Сарумана, лишеног силе, у горкој спознаји да његове речи - било слатке било отровне - више нико не жели да чује.

субота, 19. јануар 2013.

Саучесници у управљању утисцима

Основни принцип пропаганде је да више пута поновљена лаж постаје истина. Односно, да се процесом понављања ствара утисак да је изречена лаж истина. Јер, док су чињенице непромењиве, утисци нису. Отуд је пропаганда уметност управљања утисцима.

Толико примера овога може да се нађе у србофобији Запада само у протеклих двадесетак година - мада она сеже много даље у прошлост - да се на теми докторира дватрипут. Примера, нажалост, има и међу Србима: упркос непорецивим чињеницама да се звала много горе, агресију НАТО из 1999. и данас многи зову „Милосрдни анђео“.

Није спорно да је штампа у Србији (нипошто српска штампа) у служби непријатеља. На дискусију о неким професионалним стандардима, етици и вредностима не треба трошити речи. Али свеједно не би требало да жуте медије (и по квалитету и по вредносном опредељењу) оптужујемо за ствари за које објективно нису криви, кад има толико ствари за које јесу.

Повод за ово је прашина која се подигла око новогодишњег концерта који је у понедељак организовао бивши министар иностраних дела Јеремић, сада председавајући Генералне скупштине УН. Иако је програм одушевио присутне, већ следећег дана се појавило мржњом натопљено писмо професионалних „жртава геноцида“ - групе „активиста“ из САД и Канаде који тврде да представљају тамошњу „бошњачку популацију“ и да њих „Марш на Дрину“ вређа јер је „агресорска и геноцидна“ песма.

Медији у Србији (не српски медији, дакле) прво су јавили да је ово била званична реакција представника БиХ у УН, што је само по себи било бесмислено, јер су аутори писма у њему итекако идентификовани, а оно се завршава позивом мисији БиХ да их подржи. То се, колико ми је познато, није десило - што није спречило медије у Србији, али и њихове критичаре, да прихвате дезинформацију да се заиста радило о званичном протесту „Бошњака“ или чак „Босанаца“.

Испоставило се да је писмо било само потезна мина, коју је потом активирао ауторима близак новинар Ерол Авдовић, тако што је тражио извињење од портпарола генералног секретара на конференцији за штампу. И портпарол је лепо одговорио: „Жао нам је ако су се неки увредили“. Да ли то значи потврду навода из писма? Нипошто, већ само пристојно, дипломатско, жаљење што су ето тамо неки изабрали да хистеришу тим поводом. Али та чињеница није значила ама баш ништа онима који су били задужени да од ње произведу задати утисак.

Сасвим је на месту, зато, критика штампе у Србији - нипошто српске штампе - што су ову изјаву протумачили као извињење УН бесним „Бошњацима“. Али у томе нису били једини. Погледајте резултат Гугл претраге у петак увече, по источноамеричком времену, са речима "UN Serbia apology" (УН, Србија, извињење):


Истина је, рек'о Сиенен...
Нити један извештај не каже да је портпарол УН изразио жаљење што је песма погрешно схваћена. Сви, међутим, веле да се радило о правом правцатом извињењу УН, па још спорну песму називају „милитантном српском националистичком“, а неки чак и „геноцидном“! Знајући добро како функционише „информисање“ западних новинара, не бих се чудио да су већину „чињеница“ у тексту извукли управо из писма „жртава“ које им је највероватније подељено.

Проблем није што су медији у Србији објавили погрешан извештај, већ што су до бола исправно пренели пропаганду медија са Запада. По ко зна који пут, је ли. Као и то што прави милитанти - силеџијске и истини несклоне организације које стоје иза протеста - могу своје ноторне неистине тако лако да сервирају вољним „новинарима“ на Западу.

Свакако да у томе нимало не помаже издајнички и поданички однос медија и власти у Србији (ни једних ни других нипошто српских), али они нису највећи кривци за ово. Само највећа препрека да се ситуација промени.

петак, 18. јануар 2013.

Марш на Дрину

Мелодија: Станислав Бинички (1914)
Стихови: Милоје Поповић (1964)

Тихо, спуштала се летња ноћ
На Цер, на ту горду планину.
Чак и дивља звер губила је смер
Због чудног страха -
Да ће сметат' четама што крећу се без даха.

Дрини, Сави, свуда где је плач,
Тамо хита бритак, српски мач,
Само лаки бат
Нико никог зват' те ноћи неће
Док се војска пропланцима и брдима креће.

Сред тог мрака
Преко обронака
Сваког срце мори
Сваком ватра у грудима гори
Да се одмах бори.

У тој земљи гуња, опанка
Где су зоре вечно црвене
Никад бој не спи
А кад жито зри
Тад без престанка
Свуда се чује песма танка, песма од уранка.

Један рат тек што је прошао
Други је са летом дошао
Туђин је за трен
Као нека сен из мрклог мрака
Прекинуо летину и песму девојака.

Није тешко
За сељака, ђака
За правог јунака
Из весеља, кола девојака
Латит' се пушака.

Борац сваки нема пушку, не
Али носи срце планине.
Борче, држи стег
Туђин ће у бег се брзо дати
Поново ће сунце Шумадију обасјати.

Зов јунака с бојне Дрине те
Све се ори, све до даљине.
Свуда, сваки пук
Пушке, трубе звук и јуриш прави
Певала се песма рата, слободи и слави.

Пуцај, момче
Мајка ти не плака
Јер је кућа свака
Дала Церу по једног јунака
Оца, сина, брата.

На Цер, пођите са снагом свом
Знајте, ви браните род и дом
Свуд' је поклич, зов
Тај витешки ков старца, момака
То је огањ што га носе од својих предака

У бој, крените јунаци сви
Крен'те и не жал'те живот свој
Цер да чује твој, Цер нек види бој
Река Дрина - славу, храброст
И јуначку руку српског сина.

Напред борче
Брани своју земљу
Не дај, никад не дај
За њу живот увек радо предај
Али је ником не дај!

Пој, пој, Дрино, водо хладна ти
Памти приче кад су падали
Памти храбри строј
Који је пун огња, силне снаге
Протерао туђина са реке наше драге.

Пој, пој Дрино, причај роду ми
Како смо се храбро борили
Певао је строј, војево се бој крај хладне воде
Крв је текла
Крв се лила Дрином због слободе.

*Подвучене су стихови који се појављују у популарној верзији.
(Извор)

среда, 16. јануар 2013.

Зло под горим, као добро под злом

Око Соколово, бр. 56
Српски извиђач Дратугин Матић, 1912
„Око Соколово“: 1912 (фото: Самсон Чернов)

Тешко да има бољег описа за ово што сада Србијом управља, за рачун страних господара, од једне мисли из одговора Владике Данила везиру Селиму (Горски вијенац):  „У вас стење на свакоју страну, зло под горим, као добро под злом.“

Најбољи пример је недавни цирскус у Скупштин, око накарадне резолуције којим се признаје НДК, а све како би се добило обећање о обећању датума за почетак преговора о договорима за улазак у ЕУропство. Или тако некако.

А у ствари се све, како вели Жељко Цвијановић, окреће око тога ко ће од квислинга да изда више Србије како би себи купио што више времена, плена и власти. Једино што се резолуцијом брани је једна потрошена, погубна парадигма квислиншког култа.

Анализа предлога текста, коју нуди Никола Малбашки, потврђује ову процену, док усвојени текст, још гори, дешифрује Миодраг Новаковић.

Дискусија у Скупштини уништила је оно мало преосталог достојанства те институције: ред издаје, ред кафанског пљувања. Ретки часни изузеци били су обраћања Синише Ковачевића и Слободана Самарџића, који је констатовао да ЕУ тражи да Србија себи пуца у главу - и на то ова власт пристаје!

Ради се о чистој капизулацији, објашњава Владимир Кршљанин - и то само последњој у дугом низу. Није реч ни о каквом „новом патриотизму“, вели Владимир Димитријевић, већ о продаји вере за обећање вечере. Небојша Вукомановић назива понашање Малог Жутника „другосрбијанским преокретом“, а Милан Дамјанац сматра да је оваква Србија близу тачке где „више није у стању да постоји као држава“, док Бранко Павловић нуди шест слика из слободног пада квислинга у лудило.

О феномену свесног слепила оних који воде Србију и нестанак писао је Миле Милошевић. Једно од објашњења тог феномена нуди Срђан Воларевић: ради се о „злом семену Хабсбурга“.

На континуитет пројекта поробљавање Србије подсећа и Мирослав Лазански:
Случај споменика припадницима ОВК на југу Србије показује да у Србији нема закона, већ да постоји само политичка комбинаторика.... аналогија садашње ситуације са оном коју су пред Први светски рат створили Аустријанци и оном коју су 1941. године извели Хитлер и Мусолини је у томе што су имали исти циљ. Укротити Србију.

Тај споменик, као и онај Аћиф-ефендији у Новом Пазару, и даље стоји. Можда би га и порушили када би неко рекао Дачију да се ради о српској барикади, пита се само донекле у шали Љубиша Спасојевић. За то време се настављају радови на пројекту стварања „Војводиније“, подсећа Ратко Дмитровић, и тешко да ће их овакви квислинзи зауставити.

Многи се чуде како то да Запад подржава фирере из сокака, али не би требало. Погледајте ко су све „савезници“ Империје и Брисела на овим просторима - све сами следбеници некадашњег тисућугодишњег Рајха. А како рече Лазански, постоји континуитет политике. С тим да овог пута освајач преко Србије лечи сопствене комплексе, па како вели Мило Ломпар, Србија постаје „колонија кривице“ Запада.

Када би се ЕУ заиста придржавала сопствених јавно прокламованих принципа, предлог за решавање питања Косова и Метохије изгледао би сасвим другачије, објашњава Александар Павић. Или га чак не би ни било. Али исти ти који од Срба траже „трансформацију“ до самоуништења на окупираним територијама праве „Косовијанску“ војску, упозорава Ана Филимонова.

Одговор на питање зашто Русија не помаже више делимично нуди Дејан Мировић. Кад год је Москва покушала да доведе у питање Хашку инквизицију, званични Београд је то минирао хвалоспевима Хагу!

Трагање за коренима проблема може и треба да иде преко Беча, Брисела, Берлина и Вашингтона, али на крају води у Београд. До квислиншког култа без којег процес освајања не би стигао далеко, и пасивности народа који га омогућава. Има ли у Србији ко да им се супротстави? Драган Петровић сматра да има, али да то неће бити кратак процес.

Први корак је да се престане са кукањем и почне са радом, како је својевремено рекао Борис Малагурски. Други је да се солидаришемо да људима попут Дарка Власаја; Милан Јовановић пише о усуду младића који је изабрао да буде Србин, али га је квислиншки култ издао (као и све Србе) док су му „демократски“ Шиптари пребијањем затрли семе.

Издајницима већ сад можемо да кажемо „готови сте“ (као Слађан Николић), али треба нешто и да урадимо да то постане непорецива реалност. Нико није рекао да ће та борба да буде лака, или кратка. Али да је неопходна, јесте.

уторак, 15. јануар 2013.

Ево шта је револуција

Мали прилог за разумевање онога што је било, онога што јесте, и онога што ће тек да буде... (превод и обрада: Сиви Соко)

Данијел Гринфилд, 14. јануар 2013.
E. Delacroix, La Liberté guidant le peuple (Слобода води народ, 1830)
О револуцијама вреди знати неколико ствари. У њима не учествује већина, насупрот ономе што често пише у уџбеницима историје. Револуције покрећу мале групе људи, које их онда наметну свима. Ако им то не успе, пропада и револуција.

Било кад и било где, већина народа не верује властима. Сматра, оправдано, да ко год је на власти од њих краде, да их угњетава и онемогућава им да живе у миру. Али исто тако сматра да се ствари неће променити набоље. Нада је осећај који лако нестаје у колотечини свакодневице. Понекад истрчи на улицу у историјском тренутку, али потом опет оде на спавање, скупљајући прашину док поново не буде потребна.

Постоји, међутим, неколико установљених прагова револуције. Успешна побуна углавном не почиње када је репресија потпуна. Такви бунтовници немају ни мотивацију ни вештину да се супротставе савременој војној сили. Сељачку побуну најлакше је угушити лажним обећањима и бесплатним пивом; не једном се баш тако и десило током европске историје. Али са средњим сталежом то иде много теже.

Народ није најопаснији кад грицка корицу бајатог хлеба и нада се да неће умрети сутра. Кад дотле дође, друштво је већ сломљено, мада појединци можда и нису... Најопаснији су они људи који су окусили довољно слободе и благостања да су одлучни да их задрже. Такви не мисле да су њихови владари божанства, и имају довољно образовања и способности да им падне на памет јеретичка мисао како би свако могао да обавља посао краља, императора, цара или председника. Имају довољно искуства у напредовању кроз живот да схвате како место човека у друштву није предодређено, већ може и треба да се мења. По томе се разликују од кметова, и то их чини опасним.

Власт најбоље функционише када нема изазова. Церемоније јој дају мистични ауторитет. Друштвени конформитет и притисак средине заводе ред међу поданицима. Помоћу тајне полиције и доушника, режим ствара илузију свемоћне и свеприсутне силе. Повремене репресалије служе за застрашивање свакога ко би могао да помисли на побуну.

Револуција разбија све ове илузије. Тајна полиција или бежи, или покушава да угуши демонстрације палицама и пушкама, па их народ пребије. Доушник из комшилука седи пред телевизором, немоћан. А режим нема избора него да позове војску и нада се да још увек у довољној мери контролише официре, а официри војнике, да би крвави посао победе у грађанском рату могао да успе.

Војска онда постаје лакмус-тест, јер то наређење разоткрива стварну немоћ власти, која мора да рачуна на спремност официра и војника да пуцају у народ. У Русији (1991) војска није била спремна да за рачун пучиста убија цивиле; резултат је био колапс комунизма и крај СССР... Комунистичка партија Кине је успела тамо где су Совјети оманули, јер су њени тенкисти били вољни да газе демонстранте. Судбина милиона на крају је зависила од онога што одлучи сваку револуцију: колико су неки људи вољни да због свог циља убију друге.

Револуцију обично покреће амбициозни средњи сталеж, али када наступи крвопролиће, преузима је по правилу неко други: фанатици који су револуцију и инспирисали, адвокати који би да постану џелати, демагози којима за руком једино полазе тираде на улици, или психопате које се затекну у повољним околностима.

За успех револуције нису неопходни градови. Данашњи амерички град је црна рупа, која једино производи бирократију и културу. Мада не би требало потцењивати те две ствари, ако би сутрадан сви амерички градови нестали, живот би се углавном наставио као пре.

Међутим, опасно је потценити културу. Можда је ова култура коју имамо данас углавном безвредна, али је свеједно делотворна. Постоји огромна квалитативна разлика између Бетовенове „Ероике“ и кад Кејти Пери пева Обами - али за разлику од Бетовена, мало ко од данашњих уметника има довољно интегритета да поцепа насловну страну свог дела када се разочара у карактер месије*. Совјетски савез пропао је делимично и зато што је изгубио културни компас, па се Русија удавила у плими поп-ђубрета. Културна иновација ствара утисак напретка, и они који диктирају трендове изгледају као да имају одговоре за будућност. А они који то не чине, изгледају изгубљено попут Брежњева.

* Трећа симфонија првобитно била насловљена „Бонапарте“, али је после Наполеоновог крунисања за Императора, маја 1804, Бетовен у гневу поцепао насловну страницу. Симфонија је 1806. штампана под насловом: „Eroica... composta per festeggiare il sovvenire di un grand Uomo“ (Херојска, компонована у славу успомене на великог човека). - прим. прев.

Револуција може да успе и без културног замаха, али веома тешко. Култура са собом носи мирис просперитета, осећаја да је благостање надохват руке онима који га желе. А жеља за благостањем, рекосмо, покреће амбициозни и будућности окренут средњи сталеж на револуцију. За победу над културом потребна је, опет, култура. Успешне револуције своје идеје чине привлачним и прихватљивим не само путем речи, већ и кроз понашање, музику, књижевност и уметност.

Револуцију покреће делом бес, а делом јед, осећај неправде што вам живот који имате, или мислите да можете да имате, измиче. Дашак слободе који сте једном удахнули. Убеђење да живот са друге стране зида мора бити бољи. То је прича која одбацује ауторитет оних на власти из практичних али и моралних разлога.

Најбоље време за револуцију је прелазни период, када власт или попушта после периода репресије, или покушава да приграби нове овласти на које народ није навикао. У тим тренуцима транзиције револуција најбоље успева, јер власт за њих још није спремна, а неизвесност у народу ствара и храброст и очај.

Револуција је тежак подухват, док не узме маха - а онда се, у ретроспективи, чини као да је увек била неизбежна, попут свих великих догађаја. То је експлозија кинетичке енергије, рођена из потенцијалне енергије великог броја људи који нагло открију своју снагу, и просто се осећа у ваздуху. Управо тај мирис, налик на јонизацију, већина људи асоцира са слободом, са неминовним падом старог поретка и настанком новог.

Прво неколико људи почне да удара у зид. Онда, кад ударање у зид одједном постане привлачно, то чини све више и више људи, док им се на крају не придруже они сталожени који су дотад имали поверења у петиције. Зид почиње да се љуља, и онда падне.

Ето шта је револуција.