„Дечја игра“ у возу за Брисел

Прилог за разумевање ЕУропске цивилизације:

Непознати путници у белгијском возу употребили су разглас да позову Јевреје да изађу у Аушвицу и „оду на туширање“.

Због инцидента који се десио 31. јануара, белгијска железница СНЦБ је поднела пријаву полицији због „подстицања на мржњу,“ јавио је у уторак РТЛ.
По извештају РТЛ-а, починиоци су остварили приступ разгласу око 5 после подне, у путничком возу Намур-Брисел. Један од путника је на француском рекао: „Даме и господо, приближавамо се Аушвицу. Од путника Јевреја тражи се да изађу и оду на кратко туширање.“

Инцидент је пријављен Вивиaн Тeјтeлбаум (Viviane Teitelbaum), посланику у скупштини бриселског региона, иначе Јеврејки.

Тeјтeлбаум је изјавила за РТЛ да је сведок с којим је разговарала сумњао да је група младих људи узела кључеве од кондуктера и тако добила приступ систему разгласа.

Сличан инцидент десио се на истој линији 2012, када су починиоци разгласили „Добро дошли на воз за Аушвиц. Од свих Јевреја се захтева да се искрцају у Бухенвалду.“ Починиоци никада нису ухваћени.

(Jerusalem Post, 12. 2. 2014)

Не лично, већ логично

Најлакше би било рећи да напад „бошњачких невладиних организација“ поводом певања „Марша на Дрину“ у УН, медијски линч Миодрага Зарковића и Печата, кукњаву војводиндијанских сепаратиста на „ћирилићни терор“ у Новом Саду и етику Биљане Србљановић повезујуе острашћена мржња према Србима. Што јесте случај, али има ту још понечег.

Прво, карактер. Сви протагонисти ових догађаја, од „Бошњачког конгреса“ до драматургиње, показују апсолутно одсуство способности да о својим ставовима дискутују на цивилизован начин. У њиховом поимању света, свако неслагање с њима је не само погрешно већ и атак на њихову личност, који захтева што већу ларму у јавности и што гласније позиве органима власти (чак и онима које су још јуче пљували) за заштиту. Притом се увек са неистомишљеницима обрачунавају не аргументацијом, већ етикетирањем и личним увредама. Они могу свакога да псују, пљују, понижавају и прогањају, али не дај Боже да неко од тих подљуди упути било какву критику (поготово чињеничну!) на њихов рачун - то очас постаје недопустиво насиље. Њихова темељна вредност је лицемерје.

Друго, време и интензитет реакција. Зашто су професионални „Бошњаци“ баш сад, и баш овако, дигли дреку на Србе (при чему су В. Јеремић и хор Viva Vox само били при руци)? Зашто Војводиндијанци урличу због натписа на аутобусима или текстова у Печату, а госпођа пљувачица параноише да свет постоји како би пљувао по њој?

Вероватно зато што им, после дуго времена, контрола над управљањем утисцима измиче из руку. Када чак и Хашка инквицизија почне да брља са бројкама, а један од судија отворено демантује целокупну оптужницу, професионалне жртве наводног геноцида осећају потребу да ескалацијом реторике сачувају привид снаге. Колико су реално моћни ови што годинама латиничењем из Новог Сада и северне покрајине истерују све српско, кад их егзистенцијално угрожава повратак два ћирилична натписа? До јуче наводно неприкосновени господари јавног медијског простора и самоименовани комесари „културе“ сада запомажу после само једног или два критичка текста у алтернативним медијима! Наизглед апсурдно, али не по њиховом погледу на свет, где и најмањи изазов установљеној догми представља личну претњу, малтене егзистенцијални ризик, и апсолутно је недопустив.

Или, како вели Жељко Цвијановић: „присуство било које друге истине поред ње било (би) равно њеном нестанку у бескрају космоса. Зато је кампања против Печата у основи кампања искључивања другачијих гласова из јавног простора“. С тим да та кампања није од јуче, него траје већ дуго - годинама, па и деценијама - али су тек однедавно гласови побуне запретили да угрозе апсолутно контролу над виртуелним светом који су горе наведени (и не само они) умислили да имају. Отуд толика жуч, толики јед, толика вриска и дрека.

Класична логика подразумева аргументе на основу чињеница, мада не искључује улогу реторике - која рачуна на емоције - у убеђивању публике у жељену тезу. Посмодерна логика је, међутим, чиста реторика. Све је емотивна манипулација, сви аргументи су ad hominem, свако неслагање повлачи најгрубљу личну дисквалификацију као начин да се заустави расправа и прогласи победа. Како неко рече: „фашиста“ је етикета коју залепите некоме када вас победи у расправи.

У њиховом свету, није битно шта се говори или ради, већ ко ради и коме. Иако се куну у осећајност, толеранцију, људска права и слободе, поборници те „логике“ сматрају да те ствари важе само за њих. Неистомишљеницима следује све од најгрубљег јавног вређања до метка у потиљак - што само и једино зависи од приступа сили који постмодернисти (ма у којој земљи постојали, и ма како се звали) имају.

Притом је један од проблема што и међу онима који пружају отпор медијско-виртуелној хегемонији србофоба постоје појединци и групе које немају ништа против да се руководе истом анти-логиком, само са другачијим предзнаком. Да туку непријатеља његовим сопственим оружјем, такорећи. Не разумеју притом да тако, постепено али сигурно, и сами постају непријатељи, заражени лажним разумом и квази-вредностима које су те људе и одвеле у посрнуће.

Јер ми се не боримо против било кога од њих лично, већ против њиховог начина размишљања, извитоперених вредности и виртуелне „реалности“ коју за свој или туђи рачун покушавају да нам наметну.

Попут вампира, њихова лаж изгара на светлости дана, изложена зрацима истине. Највећа казна за њих није ни прогон ни забрана; то би само пружило оправдање за њихову неразумну параноју. Не, њихов најгори кошмар је судбина палог мудраца Сарумана, лишеног силе, у горкој спознаји да његове речи - било слатке било отровне - више нико не жели да чује.

Мржња мале Мадленке

(објављено са малим закашњењем због временских непогода)

Пре седам дана је Вацлав Дворжак, чешки режисер документарца „Отето Косово“, дошао на прашку промоцију књиге некадашњег америчког шефа дипломатије Мадлен Олбрајт. Када је, уместо њених само-хвалоспева, Олбрајтовој понудио плакате својих филмова о насиљу на Косову, џихаду у Босни и хрватском прогону Срба, реакција је била насилна и хистерична.

Дворжак је своје искуство описао али и документовао видео-снимцима. На снимку се јасно чује како гневна Олбрајтова Дворжака и сараднике „одвратним Србима“ и вели им: „ви сте ратни злочинци“.

Замислите да је рекла „одвратни Шиптари“! Да ли би је можда тужила за говор мржње „Иницијатива младих за људска права“? А не - Олбрајт је представник Империје, а таквима је, дабоме, у врлом новом свету све дозвољено. Узалуд што њено понашање представља отеловљење речничке дефиниције енглеског појма bigot: особа која се према припадницима расне или етничке групе тврдоглаво и нерационално односи са мржњом и нетолеранцијом. Ако вас прогласе за таквог на Западу, очас остајете без каријере у јавном животу - осим ако је та мржња уперена према Србима, малтене јединој групи коју свако може да мрзи без икаквих последица. Успут буди речено, тај појам у српском језику нема директног превода, што би требало довољно да говори о наводној српској нетолеранцији...

Само током протекле две деценије, са Запада је стигла бујица мржњом испуњених изјава на рачун Срба - толико, да је сувишно када се неке од њих измишљају. Енглеска штампа, која ових дана са жаром прозива српске навијаче за наводни расизам, својевремено је Србе приказивала као мајмуне. Олбрајтова своју мржњу никада није крила, док се рецимо Ричард Холбрук њом поносио. Многи се с правом питају одакле толики јед, толика жуч, а да није ничим изазвана. Лично сам чуо бар десет иначе разумних Срба који су били убеђени да смо нечим то морали да заслужимо, јер нико толико не мрзи тек тако.

Ти моји познаници су сматрали одговорним „Милошевићев режим“, али је већ одавно постало јасно да тај аргумент не пије воде. Режима нема већ 12 година, Милошевић је покојник скоро седам, сви режими у Београду од октобарског пуча приоритетом сматрају лизање империјалне чизме, а мржња се не смањује. Уосталом, шта ћемо са примерима те мржње много пре Милошевића, која сеже у историју не само до Карађорђа (по злобној тези Латинке Перовић да је савремена српска историја посве злочиначка), него до Османлија па чак и пре? Случај Мадлен Олбрајт могао би макар мало да расветли овај проблем.

Наиме, када је девојчица по имену Марија Јана рођена у Прагу, 1937. године, њен отац Јозеф Корбел службовао је у Краљевини Југославији као аташе за штампу чехословачке амбасаде. Већ следеће године, међутим, Минхенским „споразумом" Хитлеру је предат део чешке територије, а у марту 1939. Немци су у потпуности окупирали остатак Чехословачке. Јеврејин пореклом, Корбел прелази на католичку веру - а онда са породицом одлази за Енглеску (земљу која је, гле ироније, најодговорнија за минхенску срамоту), и током рата ради за чешку владу у изгнанству. После рата га председник Бенеш поново шаље у Београд, овај пут као амбасадора при режиму Јосипа Броза. Марија Јана, међутим, није ишла у „комунистичку“ школу, него је у Београду имала гувернанту, а потом је отишла у женевски интернат, одакле и потиче име „Мадлен“. Када је Стаљин послао тенкове у Чехословачку да оборе режим недовољно послушног Бенеша, Корбел са породицом бежи у Америку и тамо тражи политички азил.

Одгојена у католичкој вери, Мадлен прелази на њену англиканску варијанту 1959, када се удаје за Џозефа Олбрајта. Крајем шездесетих, на магистарско-докторантским студијама у Њујорку, упознаје Збигњева Бжежинског, професора на универзитету Колумбија. Захваљујући Бжежинском, Олбрајт 1978. добија посао у Вашингтону, при Картеровој влади, а после Регановог доласка на власт 1980, прелази у „невладине“ институте. Тамо сарађује на пројекту Бжежинског за рушење комунизма у Пољској. Муж је 1982. оставља ради друге жене, па Мадлен потом постаје професор на (језуитском) универзитету Џорџтаун, све време се бавећи политиком у демократској странци. Бил Клинтон је 1992. позива да му помогне у састављању савета за безбедност, а онда је 1993. именује на место амбасадора у УН, иако није имала никаквог дипломатског искуства. Четири године касније, постаје прва жена државни секретар, тј. шеф дипломатије САД. Све ово су информације из њене званичне биографије.

Шта се види из свега овога? Прво, шта год да су Срби учинили да спасу породицу Јозефа Корбела, прво од нациста а потом од комуниста, то Мадлен није много значило. Друго, она сама је тек крајем деведесетих сазнала да јој је отац бивши Јеврејин - целог живота је одгајана у католичком духу. Штавише, њен ментор у академским и политичким круговима био је агресивни католик и архи-русофоб Бжежински. Закључак који се намеће је да су предрасуде Олбрајтове према Србима производ католичке мржње према „источним шизматицима“, као и личне мржње Пољака Бжежинског према Русима, где му је било апсолутно свеједно ради ли се о православнима или атеистима. А пошто су Југославију 1990. почели да руше сепаратисти који су свој национални идентитет заснивали на католичкој вери, а притом су оптуживали Србе за „комунизам“, а Србе су на Западу сматрали за сурогате Руса...

Католичанство, русофобија, Хладни рат - све су то, дакле, мирођије у тој отровној чорби мржње према Србима. Србима се, осим православља, замера и то што су допринели паду хапсбуршке царевине; ту аустроносталгију манифестују како западни империјалисти, тако и титоисти. Али без тога, не би било земље којој је служио Јозеф Корбел!

Олбрајт је често наводила силовање Чехословачке у Минхену као оправдање за своје милитантне ставове, да би на крају играла кључну улогу у Минхену нашег доба, како је њен чешки колега Јиржи Динстбир својевремено описао стварање „независне државе Косова“. Несвесна јеврејског порекла којег се њен отац одрекао, својевољно је према Србима проводила политику подршке њиховим непријатељима, а некадашњим Хитлеровим савезницима. Колико је онда вероватно да је „споразум“ из Рамбујеа случајно личио на аустроугарски ултиматум из 1914?

Надам се да су неке ствари сада бар мало јасније.