„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

среда, 30. јануар 2013.

Бјеше гору тама притиснула

Око Соколово, бр. 58
српски извиђач Драгутин Матић, 1912
„Око Соколово“ (фото: Самсон Чернов)
Пролазак првог месеца 2013. некако се и није осетио, у свету сазданом искључиво од изманипулисаних утисака, где време стоји а простор је релативан.

Само у театру апсурда каква је квислиншка Србија (жута или назадна, свеједно) се о ЕУропским „интеграцијама“ уопште не разговара - оне се сматрају безалтернативним императивом - док се још увек води расправа зашто би Велика Албанија могла да буде лоша. Следећа тачка дневног реда: измишљање топле воде.

Додуше, када је све умазано муљем, онда лов у мутном ипак представља неки вид потраге за истином, ма колико неадекватан посматрачима ван блата. Али разочарава кад неко ко је очигледно интелигентан, попут Владимира Кецмановића, пристаје на расправу у оквирима госпође Келер - уместо да јој оспори и начин изражавања, и логику, и оквир, јер су сви једнако одвратни.

Превише је фин према онима који то не заслужују и Жељко Цвијановић, када пише о лицемерној повици на Миодрага Зарковића и Печат. Али зато сам Зарковић нема длаке на језику, па одбацује лажно и кукавичко морално једначење између њега и квислиншких шовиниста.

Његов уредник Милорад Вучелић поручује жутим медијима и невладницима да нису први јаничари који су Србију походили. Само, зашто не би били и последњи?

Срђан Воларевић пише о издајничкој и капитулантској политици Малог Жутника. Александар Павић иде корак даље и назива је банално злочиначком. Александар Ђикић пише о беспризорности издаје за обећање датума, док се Горан Ђорђевић пита где је граница легитимитета власти.

Давно је та граница прегажена, али се скоро нико не усуђује да то и констатује. Јер зна се шта то значи - а како рече народни песник: „ал' се Србљи дигнут' не смједоше“.

Владимир Димитријевић хвали доследну политику ДСС према Косову. Колико год она била хвале вредна, међутим, тешко се отети утиску да је Војислав Коштуница од самог почетка „дан закаснио и динар кратак“ (или како својевремено рече Марио Калик, најлакша је накнадна памет).

За неутралност је мало касно када вам већ увелико раде о глави. Да је Србија, а не само Космет, већ под НАТО окупацијом, илуструје Борис Алексић. А да је скупштинска травестија са резолуцијом у ствари представљала демонстрацију лојалности ЕУ и НАТО, објашњава Зоран Чворовић.

Осим политичке и мање-више војне, окупација је и културна. Марко Шикуљак пише о лицемерју (анти)српских филмаџија, док Никола Танасић посматра најновији Тарантинов филм кроз призму етике слободе - да би га коментатори дочекали на нож.

Срећом, отпор постоји. Отпуштање Ратка Дмитровића да би се угодило Загребу било је губитак само за франкфуртске Вести; Дмитровић је убрзо наставио да пише - о стварним фашистима који се шепуре као борци против фашизма, и дипломатама који то нису.

Можда су неки заборавили на претње које је у нападу искрености 2007. обелоданио немачки амбасадор Андреас Цобел, али Бранко Жујовић није, па пише о цобеловштини садашњег изасланика Берлина.

Занимљиво је у блогосфери. Ива описује шта све види кад чује реч „Европа“ - да не покварим, али није реч о фантазијама ЕУропских фанатика - а Србо пише о српској опсесији политичким месијом, и пита се хоће ли моћи да га препознају када и ако се појави.

Са месец и нешто закашњења, коначно је доступан превод издвојеног мишљења судије из Замбије са процеса генералу Толимиру, на бар некаквом српском. Приска Нијамба очигледно није добила допис о стварним циљевима Хашке инквизиције, па је у свом експозеу у потпуности растурила наводе оптужнице. Слаба је то утеха генералу Толимиру, али је велика победа истине.

Да се у вишемилионској Москви окупи десет хиљада присталица Атлантске Империје, западни медији би то прогласили „догађањем народа“. А када се исто толико људи окупи у Косовској Митровици, онда су то за њих и њихове квислинге у Србији „изоловани екстремисти“ и „криминални елементи“. Чине све, дакле, како би заташкали и омаловажили отпор њиховим наводним неминовностима.

Управљачи утисцима се упињу да стварност прилагоде потребама своје идеологије, политике, похлепе и чега све не. Али колико год реалност била растегљива, и лаж и издаја ипак имају границу. И кад се та граница пређе, последице су неизбежне. Како вели Жељко Цвијановић у разговору за Фронтал, време за мирна решења све брже истиче.

2 коментара:

Witch-king of Angmar је рекао...

Мало можда касним са коментаром али сам прво хтео да одгледам "Ђангову освету" пре него што изнесем своје сопствене замерке на Танасићеву критику које се налазе у најновијој забелешци код мене на блогу.

Gray Falcon је рекао...

Да, видео сам - никад није касно за коментар, филм нигде неће побећи.