Шејтанова понуда

Погледајте добро ову «вест» званичног пропагандног органа Империје:

Свакојаки невладници, грантовчани и штифтунговци - кметови све редом - објавили су у последње време рат муралима «злоћинаца». Данас видим да су напали и мурал Патријарха Павла. «Будимо људи» им смета. А да им неко прекречи барјак дугиног прогреса, скичали би да је геноцид, дабоме. 

Лако им је са муралима, не могу да се бране. Па кад се то још ради сред ноћи, као и свака «поштена» работа...

Мене више копка што се овај «антифашистички фронт», појавио баш сад, када свако гледа да преотме и преусмери народно незадовољство недавним физичким манифестацијама «америчке цивилизације» у ОШ Владислав Рибникар и општини Младеновац. И што је доказ свог «подвига» послао управо званичном гласилу Империје.

Мени то слути на зло. Јер је Империја још једино за то и способна.

Свет је својевремено покорила не оружјем, већ рекламом: сунчаном Калифорнијом филмова и ТВ серија, а преко њих брендовима које «сви носе» и предметима као статусним симболима. Једини проблем је што кад одете у ту исту Калифорнију, видите како некоме отимају кола сред Беверли Хилса, а тротоаре недалеко од Холивуда како су постали шаторско насеље дрогираних бескућника. И схватите да су «бољи живот» и «као сав нормалан свет» у ствари једна велика лаж.

Ђаво је нудио Христу «сва царства овога свијета и славу њихову» ако му се поклони (Матеј 4: 8-9). Империја тражи исто, али обећава далеко мање. И ни то што обећава не може да испуни. Можда је некад могла, ко ће знати, али данас не може.

Шта год је некад била, данас је само она Сенка о којој је писао Толкин, која није способна да ствара, већ само да изврће и квари. Нуди богатство и срећу, али све што може да испоручи је страх, страдање и хаос. Рат, злобу, и мржњу. «Направе пустош и зову је мир», како Тацитов Калгак ономад рече о Римљанима.

Зашто би било ко мислио да ће му бити добро ако се потчини ономе ко му доказано добро не жели? Ако сте заборавили деведесете, или још мислите да је Жути октобар донео «демократију», погледајте бар шта Империја ради од Украјине, коју наводно воли и подржава - и немилице жртвује као пиона на Великој шаховској табли Збигњева Бжежинског.  

И док вас хушкају на рат и инсистирају да продате душу («Цијена? Права ситница!») зарад тог фантомског «бољег живота», остаје ми само да се надам да сте читали Горски вијенац и да памтите шта је Владика Данило отписао Турцима:

Спуштавах се ја на ваше уже,
умало се уже не претрже;
отада смо виши пријатељи,
у главу ми памет ућерасте.

Страно уплитање

Питају ме дугогодишњи читаоци зашто не коментаришем малтене свакодневна издајства власти у Србији (нипошто српских власти). Није да их нема. Није да нису коментара вредни. Него просто, ако то радим ја из САД, а радећи за руску телевизију (упркос јасно написаном ограђивању мојих приватних ставова), шта год кажем, испада позив на бунт - а онда ће бити ил' америчко ил' руско „уплитање.“

Све што сам за протеклих десет година написао о жутократији, грађанизму, другосрбијашењу и невладништву једнако важи и за „напредни“ режим. Јер за разлику од „ко ће кога“ перспективе савременог сорошоида, ја гледам да ли је то што се ради добро или лоше, а не ко то ради коме.

Велики руски књаз Александар Невски је Ватикану одговорио „ваше учење не прихватамо“ и борио се свим силама против непријатеља који је хтео да његовом народу отме душу, а не само земљу.

Аутор америчке декларације независности, Томас Џеферсон, у њој је написао да ако одрођена власт спроводи „дуги низ непочинстава и узурпација“, онда борба против такве власти није само право, већ дужност и обавеза.

А књаз Милош Обреновић је отпочео други српски устанак речима „ето мене, ето вас, рат Турцима!“

Паметнима доста.

Кастрација лажима

Поводом све надреалнијих пашквила и изјава Омиљених Колумниста Америчке Амбасаде, Врховних Повијеснићара Друге Србије, и Преводилаца у Трилатералу, нудим овај цитат:

„...сврха пропаганде била је не да убеди или да обавести, већ да понизи; зато што је мање имала везе са истином, то боље. Када натерате људе да ћуте док им саопштавате најочигледније лажи, или још горе, када их натерате да те лажи и сами понављају, онда занавек изгубе сваки осећај за правду и истину. Пристајући на очигледну лаж они сарађују са злом, на неки начин и сами постају зли. Тиме се руши и коначно уништава могућност отпора било чему. Најлакше се влада друштвом кастрираних лажова.“

Аутор цитата је конзервативни колумниста др. Теодор Делрампл (из интервјуа магазину ФронтПејџ, 31 .августа 2005), и ово се односило на тзв. „политичку коректност“, западну верзију комунистичке пропаганде. Свака сличност са Недржавом Жутијом је сасвим намерна.

Жути Октобар

У једној верзији српске историје, 5. октобар 2000. године је био тријумф народне револуције против окрутног диктатора, демократије над деспотизмом, изборне воље грађана над самовољом владајуће класе. Нажалост, аутори те верзије историје су исти они медијски манипулатори који стоје иза „просрпског“ Бориса Тадића, „патриотске“ владе Вучић-Дачић, и осталих перјаница „демократије“ и „људскик права“ - од Чеде Јовановића до Соње Бисерко - који Србији већ ево 14 година наживо ваде душу.

„'ајде сад сви, мирно и достојанствено, да запалимо Скупштину...“

Бајка о 5. октобру као тријумфу демократије равна је илузији кабинета Буша Млађег да они својим делима стварају реалност, а да другима само преостаје да о њој пишу.

Народ је тог октобарског дана изашао на улице у убеђењу да се бори за слободу и правду, боље сутра и поштовање изборне воље. Али то није била револуција, већ преврат. Уместо слободе, народ је добио квислиншки култ, који му товари лажни терет кривице за балканске ратове не само деведесетих већ докле год сеже историја. Заменио је доминацију једне корумпиране партије диктатуром још корумпираније и далеко прождрљивије осамнаестоглаве немани - и њених спонзора у Вашингтону и Бриселу. Чак и после пропасти ДОС-а, све потоње владе је стварала или рушила управо Атлантска Империја, при чему жеље народа Србије нису имале ама баш никакав утицај.

Шта је нама Фергусон

Јуче је на Стању Ствари објављен текст који сам превео са блога Moon of Alabama - иначе одличног места за размену мишљења и деконструкцију лажи од Сирије и Ирака, до Украјине и ево самих САД.

Текст покушава да догађаје у Фергусону - месту на периферији Сент Луиса, савезна држава Мисури - стави у шири контекст понашања америчке полиције и друштва. Али шта се тамо у ствари десило? И какве то има везе с нама?

У суботу, деветог августа ове године, полицајац Дерен Вилсон (Darren Wilson) пуцао је на Мајкла Брауна (Michael Brown) шест пута. Два хица била су смртоносна. Пошто је Вилсон европског порекла, а Браун афричког, житељи Фергусона афричког порекла у инциденту су видели пример полицијског расизма. Исте вечери почели су протести, на које је полиција реаговала употребом тешког наоружања, оклопних кола и сузавца.

После медијске осуде „репресије“, полиција се привремено повукла, а демонстранти су напали, опљачкали и запалили неколико продавница и ресторана у Фергусону. Затим је гувернер Мисурија послао додатне полицијске снаге, а потом и Националну гарду, који су забранили сваки облик окупљања и хапсили како демонстранте тако и све присутније новинаре. Све је на тренутак личило на прави грађански рат, али су се до 20. августа увече страсти увелико смириле, а војска се повукла већ следећег дана.

Постоји неколико димензија догађаја у Фергусону. С једне стране, ту је несумњиво милитаризација полиције, која све чешће убија цивиле које би требало да штити. С друге стране, ту је проблем изузетно лоших међурасних односа између црнопутих Американаца и остатка земље.

Аутор преведеног текста бави се углавном овим првим, док ово друго сажима у пар реченица као реакцију на безнађе. Нас ради, потребно је да разумемо како је то безнађе настало, ко га одржава, и с којом сврхом.

Презир, подвучен жутом

Потоп је најбоље показао шта је жутооктобарска „демократија“ заиста донела Србији.

После лажне револуције, легије „реформатора“ острвиле су се на институције државе које су некако преживеле санкције и бомбе, пре свега на војску. Пре него што је постао Врховни Жутник, Борис Тадић је био министар телефонски, па онда министар војни. Познат је његов став да су сви српски ратови били „бесмислени“ - и то зато што је он, својом политиком безусловне капитулације Вашингтону и Бриселу, настојао да их обесмисли. Па су тако он и његови наследници уништавали војску како никада не би представљала претњу Тачију, Изетбеговићима, Туђмановим наследницима и НАТО лешинарима - али ни природним непогодама. За сваки случај.

Пре неки дан је до мене дошла преписка два Американца, од којих је један бранио истину о Србима а други - професор на „Ломоносову“! - понављао општа места пропаганде деведесетих. Цитирам овде репрезентативни „аргумент“ овог другог:

Ко заиста влада Србијом

„Ако желите да знате ко вам је владар, само гледајте кога не смете да критикујете.“ Ова реченица приписује се француском филозофу Волтеру, мада без икаквих доказа. Исто као што се Србима приписују силни ратни злочини.

Невероватна је подударност што у Србији не сме да се критикује управо индивидуа која живи од клеветања Срба за ратне злочине. Говорим о Наташи Кандић - „манекенки злочина“ (речима покојног А. Тијанића), неприкосновеном Вођи тзв. Фонда за хуманитарно право - који ни са правом ни са хуманитаризмом нема никакве везе, а фондове му обезбеђује Империје.

Господарица и послушници (са странице  удружења „Наши“)

Велика пљачка Русије, или како се обогатио Харвард

Јавност на Западу кратко памти. Медији јој дресирају пажњу да буде у распону спастичне веверице. Ако звучи познато, то је зато што јесте. А ко год се усуди да примети нешто што медији и политичари не желе да се примети, бива проглашен за „заверолога“.

Један од тих што веома политички некоректно примећују ствари је блогер и филмски критичар Стив Сајлер (Steve Sailer). На његовом блогу сам недавно пронашао сведочанство новинарке Ане Вилијамсон (Anne Williamson) о Великој Пљачки Русије деведесетих. Ево шта каже Сајлер:

У време распада СССР, новинарка Ана Вилијамсон била је популарни слободњак на руске теме за Волстрит Журнал и друге престижне листове. Једна велика издавачка кућа у Њујорку дала јој је 1993. уговор за књигу о Русији. Али када је 1997. коначно послала рукопис, са предвиђањем да ће руско тржиште меницама да колабира 1998 (као што је и било), нико (nobody) од издавача није хтео ни да је дотакне. Вилијамсон је уверена да је постала „радиоактивна“ када је критиковала Клинтонову владу и посебно Џорџа Сороша. Есеј објављен 2001. у Њујоршком Књижевном Прегледу (New York Review of Books) наводи да је необјављени рукопис књиге Ане Вилијамсон „читан нашироко.“

Успут, сва ова прича о Русији подсетила ме на стару загонетку од пре ове економске кризе. Харвард се деведесетих обогатио толиком брзином да то није могла да објасни ни цењена Теорема о Ефикасном Тржишту. Када су их питали да објасне тако енормно висок поврат на инвестиције, харвардске рачуновође одговарале су општим местима о инвестирању у дрвену грађу (timber).

Тек касније сам схватио да је Харвард у овом периоду, гле случајности, добијао новац од америчких пореских обвезника да руску власт саветује како да приватизује своју позамашну имовину. Тај процес је био толико добар по Харвард, да је за председника школе 2001. године именован Клинтонов главни менаџер за политику према Русији, Лари Самерс (Larry Summers)

А ево шта је Вилијамс сведочила (testimony) пред Комисијом за Банкарство и Финансијске Услуге Представничког дома САД, 21. септембра 1999 (превод и обрада: Сиви Соко):

Теорија и технологија преврата

Почетком године, Стефан Каргановић (Историјски пројекат Сребреница) ме замолио да напишем поговор за зборник текстова о тзв. „обојеним револуцијама“. Пошто сам се том тематиком бавио у неколико наврата (нпр. овде), пристао сам.

Зборник је данас званично изашао из штампарије: „Рушење Републике Српске: Теорија и технологија преврата“ може се купити у штампи, или преузети у електронској форми на Стању Ствари.

Иако је намењена као превентива покушајима да се у РС изведе преврат типа 5. октобра или Мајдана, књига је универзално примењива на све земље потенцијално на мети завођења „демократије“ путем аутоимуне политичке болести невладништва.

Што се тиче одлуке да се оригинални ћирилични рукопис полатиничи, за то ћете морати да питате издавача. 

Не лично, већ логично

Најлакше би било рећи да напад „бошњачких невладиних организација“ поводом певања „Марша на Дрину“ у УН, медијски линч Миодрага Зарковића и Печата, кукњаву војводиндијанских сепаратиста на „ћирилићни терор“ у Новом Саду и етику Биљане Србљановић повезујуе острашћена мржња према Србима. Што јесте случај, али има ту још понечег.

Прво, карактер. Сви протагонисти ових догађаја, од „Бошњачког конгреса“ до драматургиње, показују апсолутно одсуство способности да о својим ставовима дискутују на цивилизован начин. У њиховом поимању света, свако неслагање с њима је не само погрешно већ и атак на њихову личност, који захтева што већу ларму у јавности и што гласније позиве органима власти (чак и онима које су још јуче пљували) за заштиту. Притом се увек са неистомишљеницима обрачунавају не аргументацијом, већ етикетирањем и личним увредама. Они могу свакога да псују, пљују, понижавају и прогањају, али не дај Боже да неко од тих подљуди упути било какву критику (поготово чињеничну!) на њихов рачун - то очас постаје недопустиво насиље. Њихова темељна вредност је лицемерје.

Друго, време и интензитет реакција. Зашто су професионални „Бошњаци“ баш сад, и баш овако, дигли дреку на Србе (при чему су В. Јеремић и хор Viva Vox само били при руци)? Зашто Војводиндијанци урличу због натписа на аутобусима или текстова у Печату, а госпођа пљувачица параноише да свет постоји како би пљувао по њој?

Вероватно зато што им, после дуго времена, контрола над управљањем утисцима измиче из руку. Када чак и Хашка инквицизија почне да брља са бројкама, а један од судија отворено демантује целокупну оптужницу, професионалне жртве наводног геноцида осећају потребу да ескалацијом реторике сачувају привид снаге. Колико су реално моћни ови што годинама латиничењем из Новог Сада и северне покрајине истерују све српско, кад их егзистенцијално угрожава повратак два ћирилична натписа? До јуче наводно неприкосновени господари јавног медијског простора и самоименовани комесари „културе“ сада запомажу после само једног или два критичка текста у алтернативним медијима! Наизглед апсурдно, али не по њиховом погледу на свет, где и најмањи изазов установљеној догми представља личну претњу, малтене егзистенцијални ризик, и апсолутно је недопустив.

Или, како вели Жељко Цвијановић: „присуство било које друге истине поред ње било (би) равно њеном нестанку у бескрају космоса. Зато је кампања против Печата у основи кампања искључивања другачијих гласова из јавног простора“. С тим да та кампања није од јуче, него траје већ дуго - годинама, па и деценијама - али су тек однедавно гласови побуне запретили да угрозе апсолутно контролу над виртуелним светом који су горе наведени (и не само они) умислили да имају. Отуд толика жуч, толики јед, толика вриска и дрека.

Класична логика подразумева аргументе на основу чињеница, мада не искључује улогу реторике - која рачуна на емоције - у убеђивању публике у жељену тезу. Посмодерна логика је, међутим, чиста реторика. Све је емотивна манипулација, сви аргументи су ad hominem, свако неслагање повлачи најгрубљу личну дисквалификацију као начин да се заустави расправа и прогласи победа. Како неко рече: „фашиста“ је етикета коју залепите некоме када вас победи у расправи.

У њиховом свету, није битно шта се говори или ради, већ ко ради и коме. Иако се куну у осећајност, толеранцију, људска права и слободе, поборници те „логике“ сматрају да те ствари важе само за њих. Неистомишљеницима следује све од најгрубљег јавног вређања до метка у потиљак - што само и једино зависи од приступа сили који постмодернисти (ма у којој земљи постојали, и ма како се звали) имају.

Притом је један од проблема што и међу онима који пружају отпор медијско-виртуелној хегемонији србофоба постоје појединци и групе које немају ништа против да се руководе истом анти-логиком, само са другачијим предзнаком. Да туку непријатеља његовим сопственим оружјем, такорећи. Не разумеју притом да тако, постепено али сигурно, и сами постају непријатељи, заражени лажним разумом и квази-вредностима које су те људе и одвеле у посрнуће.

Јер ми се не боримо против било кога од њих лично, већ против њиховог начина размишљања, извитоперених вредности и виртуелне „реалности“ коју за свој или туђи рачун покушавају да нам наметну.

Попут вампира, њихова лаж изгара на светлости дана, изложена зрацима истине. Највећа казна за њих није ни прогон ни забрана; то би само пружило оправдање за њихову неразумну параноју. Не, њихов најгори кошмар је судбина палог мудраца Сарумана, лишеног силе, у горкој спознаји да његове речи - било слатке било отровне - више нико не жели да чује.

Говор мржње, део 475.

Ово је јутрос освануло у Данасу, водећим новинама квислиншког култа, а из пера водећег карикатуристе истог култа. 

Ево доказа да мржња у Србији заиста постоји - али да њен локус нису навијачи који наводно вређају енглеске фудбалере, него политичко-историјско-медијски естаблишмент који се нико не усуђује да критикује, а који свакодневно манифестује изливе мржње у мозак према (макар и номинално) сопственој земљи и народу. 

И док нас убеђују како је српска историја у ствари историја злочина - што ће рећи, Турци су ваљда били толерантни, цивилизовани и чувари људских права -  користе се стереотипима о Турцима које би и сами осудили као примитивне, ретроградне и националистичке, да их случајно употреби неко изван култа. Али пошто их они користе, и то за критику постојеће власти (која није пуки извршилац директива Култа, већ се усуђује - какве ли дрскости! - да се мало и копрца), онда је то ваљда у реду. По њиховој логици.

Ако ико личи на Османлије, то је управо квислиншки култ. Њима је све дозвољено, јер за њих „неима суда“. Док се то не промени, нема везе ко седи на челу Скупштине или владе, или ко председава Србијом; она ће остати сужањ култа и његових господара.

Грам кокаина француске собарице

Жена Француског Амбасадора (познатија као списатељица Б.С.) ухваћена је у куповини кокаина. Хтела грам, добила 0,87 - и име у новинама, са две недеље задршке.

Оправдана Schadenfreude је прва реакција, дабоме. Та жена је толико кињила и пањкала своју земљу и народ, да ово делује сасвим заслужено. Али онда долазе питања.

Зашто се ово крило две недеље, и тек сад је пуштено у новине? Зар није Б.С., колико год извикана, ипак бивши следбеник Чедовишта? Што ће рећи да се квислиншком култу исплати да је баце под метафорички аутобус зарад пар политичких поена.

Б.С. је одавно бедна карикатура драмског писца, чије се представе пуне само по команди Странке. Можемо да ликујемо због њеног пада, али не смемо тиме да идемо на руку њеним дојучерашњим саборцима, који би да праве полицијску државу где је свако крив што је жив.

Нешто слично су покушали да ураде и са причом о Николаидису и Угричићу: потрошили потрошне, а притом покушали да монополишу слободу говора. Није им прошло, али замало.

Узалуд нам Schadenfreude ако се на крају Чедовиште последње смеје.

Искушење вербалног деликта

Није ни чудо што данашњи невладници, некадашњи другови из комитета, толико воле законе против „говора мржње“; они су у ствари ретуширана верзија некадашњег вербалног деликта, тј. начин за обрачун са дисидентима путем криминализације различитог мишљења. Не знам тачно облик тог закона у данашњој Србији, али ако је преписан са Запада (а већина таквих закона јесте), онда је сасвим извесно да је критериј за „говор мржње" да ли се неко осећа увређеним због нечега изреченог, без обзира да ли је то истина или не.

Пре десетак дана сам са скепсом прокоментарисао иницијативу да се оснује нека врста српске Антиклеветничке лиге. Односно, сложио сам се са потребом да постоји таква институција, али не и са идејом да би требало да се користи тужбама за „говор мржње“. Немогуће је борити се за слободу и правду средством које само по себи негира обоје. А „говор мржње“ је управо то. О томе најбоље сведоче невладничке тужбе против свакога ко другачије мисли, од Добрице Ћосића до НСПМ.

Када би у Србији постојало судство вредно поштовања, онда би ове тужбе против Ћосића и НСПМ представљале прилику да се сав апсурд медијске тираније набије на нос невладницима. Замишљам сцену у којој адвокат одбране чита неки текст који пљује по Албанцима, Муслиманима или Хрватима запањеном судији и присутнима, да би на крају открио да се ради о тексту Петра Луковића, Латинке Перовић, Биљане Ковачевић-Вучо, Борке Павичевић, Соње Бисерко, или Наташе Кандић (списку као да нема краја, зар не?), у коме су пљувани Срби, само су имена замењена. Зар то не би оголило сав апсурд данашњих „боркиња за људска права“ и невладничких трабанта највећих влада на свету (САД и ЕУ)?

Али колике су шансе да се овакво нешто заиста деси? Пре ће бити да ће се ови процеси вући по судовима неколико месеци без икаквог ефекта. Невладницима ни не треба да добију процес; и у поразу остварују циљ: одузели су неистомишљеницима време, новац и труд потрошене на одбрану од идиотских оптужби.

Колико год бес против оваквог терорисања појединаца и медија био оправдан, узвраћање једнаком мером не би било ни издалека онолико ефикасно колико се можда мисли. Невладници ионако ништа не раде већ по васцели дан клевећу Србе, и за то су добро плаћени. Дакле, њихово време је немогуће протраћити на одбрану од тужби. Изречене новчане казне би платили из дубоких џепова страних спонзора (док још постоје, је ли), а искористили би пресуде да се представе као жртве зле државе и „клерофашиста“ који им, ето, суде за вербални деликт. Јер, кад они користе репресивне законе да ућуткају неистомишљенике, то је борба за људска права, али када се ти исти закони користе против њих, то је онда диктатура.

И мада је сваком иоле рационалном ово апсурдан поглед на свет, имајте на уму да су невладници још од својих компартијских дана убеђени у морални релативизам, и да добро и зло дефинишу „логиком“ оног сиротог сточара из источне Африке: „Добро је кад ми нападнемо суседно село и украдемо им стоку, а зло је када они то учине нама“. Па зар се цела прича србијанских (намерно користим овај термин, јер они српски нису) невладника не своди управо на то да је „добро када други Србе убијају, протерују и отимају им земљу, а зло када то Срби раде другима“?

Како онда да се друштво бори против ове пошасти? Њиховим средствима, пристајањем на њихове методе и контекст и визију света, сигурно не. Замислите, међутим, каква би била Србија у којој би био укинут вербални деликт, и у којој би судови били довољно ефикасни да овакве тужбе одбаце a priori као фриволне, а када их и прихвате да пруже прилику да се на процесу покаже сва морална беда тужилаца. У којој би јавност знала ко су власници новина у којима невладници шире своје отровне идеје, и о чијем трошку се све то ради, па би према томе могла да одлучи колико и да ли уопште да им верује.

Можда сам наиван. Можда је мочуга једини начин да се обрачуна са невладницима, пошто срамоћење - иначе један од основних начина саморегулације друштва од памтивека - није од неке нарочите користи када се има посла са бесрамним људима. Али прихватањем њихових метода, прихватањем њиховог контекста, унапред прихватамо пораз и слажемо се да живимо како они желе: без части, достојанства, историје, културе и слободе. Такву апсолутно беду не може да олакша никакво материјално богатство, чак и када би нам га овакво ропство и донело. А неће.

Тужбом на невладнике

Да ли је Србима потребна Антидефамациона лига (АДЛ)?

Питање звучи сувишно. Нађите ми један народ који је у последњих 20 година више оцрњен и оклеветан. Да се којим случајем Махмудин Ахмединеџад у свом говору у Женеви окомио на Србе а не на Јевреје, цела сала би му одговорила громогласним аплаузом. Чињеница да Срби немају никакав апарат којим би се на Западу борили против медијске и политичке дисквалификације и дехуманизације гледа се као признање да су све те оптужбе у ствари тачне. Јер, да нису, Срби би се бунили, зар не? Ко ћути, признаје.

Додуше, треба имати у виду чињеницу да Срби нису имали никаквог приступа западном медијском простору од 1992. до рецимо краја 2000. Један од разлога свеобухватне блокаде био је и да се Србима одузме право на макар и вербалну одбрану од оптужби за агресију, геноцид, концентрационе логоре, „етничко чишћење“, итд. Иако је службено та блокада укинута доласком „демократије“, она се фактички наставила, што инерцијом што због активизма елемената на Западу који су уложили огроман политички капитал у Банку Колективне Српске Кривице (како једном рече Крис Делисо).

Трагична је иронија што се најбоља прилика за промену србофобичне климе на Западу пружила почетком 2001. Петооктобарски режим не само да није био вољан да нешто по том плану уради, већ је цела стратегија била да се признају све оптужбе и клевете и да се политиком предаје засите апетити србождера. Какав је учинак имала та политика, ваљда је јасно.

Већ сам раније у неколико наврата истакао да, без обзира ко био премијер или председник, економску политику Србије још од 5. октобра 2000. воде „експерти из Г17, који су се пре тога „прославили“ пљачкашком приватизацијом у Русији. Сличан континуитет, међутим, постоји и у иностраној политици; од Горана Свилановића преко Вука Драшковића, српска дипломатија одише подаништвом према Западу (тј. Америци и ЕУ). Иако Вук Јеремић делује мање квислиншки од својих претходника, биће да је то заслугом његових реторичких способности, а не одсуством квислиншког деловања.

Званичне српске власти не само да се не боре против сатанизације Срба и Србије, већ тој клеветничкој политици најчешће помажу, од иступа у стилу „да, али“ до отвореног прихватања лажи и подметачина, а све у циљу „ЕУроатлантских интеграција“. Што је најгоре, то обезвређује напоре и оне неколицине родољуба који се о свом трошку, из убеђења, боре против србофобије по блоговима и форумима, у писмима новинама и часописима, на округлим столовима и режираним универзитетским семинарима.

Повод за све ово је недавна вест да су перјанице „друге Србије“ поднеле тужбу против Добрице Ћосића за изазивање расне и верске мржње, јер је током НАТО агресије (тј. „хуманитарног цивилизовања“) пре десет година изразио мишљење о Албанцима које се „боркињама за људска права“ није допало. Шта би тек било да их је Ћосић назвао Шиптарима!? (То је, иначе, врхунски цинизам, да се „Шиптар“ осуђује као погрдан израз када га користе Срби, иако на албанском значи - „Албанац“!)

Не треба да изненади што ове некадашње другарице желе да васкрсну вербални деликт. У њиховом идеалном друштву, свако мишљење које се њима не допада било би најстроже забрањено; само оне и њихови следбеници би се сматрали довољно „цивилизованим“ да уопште имају било какве слободе, од говора и мишљења до живота. С тим да би било какво скретање од грађанистичке догме аутоматски повлачило губитак свих права и слобода. Свака сличност са некадашњим режимом „друга Тите“ или Брке потпуно је намерна.

Медијски, политички, па ево и правни терор ових нео-Јакобинаца траје већ годинама, и коначно је довео до тога да Слободан Антонић на страницама НСПМ предложи оснивање српске АДЛ, која би „боркињама" одговорила истом мером. Несумњиво је да је нека врста одговора овом злостављању више него неопходна, али нисам сигуран да је овај приступ „сребрни метак" за решење проблема.

Наиме, и сами родомрсци и њихов терор су симптоми. Права болест је комплекс слабости и кривице који је изграђиван барем педесет година, а можда и дуже, и чији су производ како острашћени србофоби „друге Србије“ тако и Мали Слаби Српски Човек, и квислиншка власт и утучени, апатични народ који ћутке трпи понижења, увреде и лажи. Та родомрзачка клима је стварана не само најцрњом пропагандом и заменом теза, већ често и метком и пендреком.

Сведоци смо да родомрсци немају нимало стида. Једини морал којег се држе је хедонизам. Захваљујући спонзорима са Запада, имају новца напретек, а и политичко залеђе, јер и власт служи истом господару. Дакле, чак и да их неким случајем неки суд у Србији осуди за клевету, говор мржње, или издају - што, имајући у виду наведено стање ствари није претерано извесно - то их не би богзнакако погодило. Ем што рачуне свакако не плаћају они, ем што би због осуде добили још веће донације као „угрожени бранитељи грађанског друштва од ретроградног шовинистичког клерофашизма“.

Све то скупа не значи да нека врста АДЛ није потребна. Итекако јесте. Али она сама по себи неће излечити Србију од вируса наметнуте самомржње, већ ће можда само ублажити симптоме. Само друштво које поштује себе, има кохерентан идентитет, зна одакле долази и куда иде, може да буде истински имуно на отров родомрзаца и квислинга. Они то знају, и раде свим силама на томе да такво друштво никада не настане. Одговара им садашњи „Болесник Балкана“, јер им, као бедним паразитима, гарантује опстанак.

Захваљујући између осталог и Антонићу, Вукадиновићу и осталој екипи окупљеној око НСПМ (али и Двери и Видовдана), Срби нису више сасвим несвесни истине о родомрсцима и квислинзима. То је одличан први корак. Нека врста АДЛ би била још бољи следећи корак. Али, да посудим Черчилову метафору, у борби за опоравак српства то неће бити почетак краја - већ само крај почетка.

„Поклопљена“ Србија

Џон Лафленд (John Laughland), британски историчар тренутно ангажован у руском Институту за демократију и сарадњу у Паризу, недавно је посетио Београд. О својим утисцима писао је за Бриселски Журнал и РИА Новости. Каже Лафленд:

„Разарање Југославије спонзорисано са Запада дешава се већ шеснаест дугих година (од 1992) и већина Срба је сада већ толико исцрпљена и деморалисана да није у стању да пружа даљи отпор.“

Кињени и гажени и кад су се борили против Запада (1992-2000) и кад су му служили (2000-данас), није ни чудо да Срби који се још боре гледају у Русију као спаситеља. Међутим:

„Москва можда држи у рукама судбину Косова својим ветом у Савету безбедности, и можда зато представља трачак наде родољубивим Србима, али ни Русија ништа не може да учини ако је Београд већ одлучио да све пусти низ воду.“

Најстрашнија ствар није што је Империја организовала отимачину Косова. У поређењу са злочином који је НАТО починио 1999, све после тога су ситнице. Проблем је што је Империја у међувремену, у ових осам година, упорним радом пара и бургија успела да „поклопи“ Србију.

Скоро сви медији су или у директном власништву страног капитала или имају утицајне иностране акционаре. Економију од 2000. држи агент Империје Динкић. Политички простор је у потпуности окупиран; апсолутну власт имају деца и унуци некадашњих комунистичких „буџована“, без обзира да ли припадају фракцији која је дошла на власт на Осмој седници (СПС), оној која је тада изгубила (ДС), или оној која је очишћена још седамдесетих па се повампирила (ЛДП, односно Чедин свенгали Латинка Перовић).

Опозиције нема; Коштуничини „народњаци“, који ионако никад нису били у стању да артикулишу принципе које би заступали, су се истопили после мајских избора. Радикале је уништио раскол са Николићем, чији су Напредњаци у најбољем случају инертан гас. То што стотињак људи, ако и толико, маршира сваки дан нема никаквог ефекта - медији их игноришу, а политичаре апсолутно није брига. Изашле су десетине хиљада на митинг у фебруару, и шта би? Американци дигли дреку око амбасада (класична диверзија), власти ухватио зорт и - ништа. Паде Косово и нико не изгуби ни фотељу (штавише, неки добише још више власти потом), а камоли главу. Образ нису ни имали, па да о томе ни не расправљамо.

Чак и да постоји, патриотска политичка опција не би била у стању да дође на власт, јер Империја (преко верних квислинга) контролише и медије и привреду и војску и полицију. Једноставно не би било дозвољено да неко „неподобан“ ма и примирише полугама моћи. Можда нисам у праву, можда је то теоретски и могуће, али свака дискусија о томе је чисто теоретска. Патриотске опције нема. Не постоји. На политичкој сцени, служење Империји заиста „нема алтернативу“.

Додуше, то је само свршен чин ако верујете у наивну причу о демократији и људским правима коју и даље тртљају невладници и остале слуге „туђих звезда“. Ваљда је и слепима јасно да они сами не дају ни крепаног пацова за владавину закона, слободу, демократију и било каква права било кога осим само и искључиво себе.

Назовимо ово правим именом - издаја. Цинична крилатица невладника и демонкрата је да Срби треба да живе „као сав нормалан свет“. Али свака нормална земља, сваки нормалан народ, не би толерисао ово систематско рушење целе једне културе и цивилизације, духовно и физичко истребљење једног народа и комадање његове државе. Који то узвишени циљ, која то идеја, који то принцип може икада да оправда такво нешто? Фиктивне паре у фиктивном џепу? А стварне у чијем?

Поводом бугарских избора у јуну 2001, писао сам како је можда најбоља идеја за Балкан повратак на старе монархије, јер ниједна земља полуострва нема републиканску традицију. Све што знају о републикама научио их је Стаљин - што, признаћете, и није баш светла препорука. Монархије, било уставне било апсолутне, нису без својих проблема - али у поређењу са садашњим стањем, тешко да би ишта могло да буде горе. Али гледајући Карађорђевиће, који не чине ама баш ништа - или чак поздрављају ово касапљење - ни у круни изгледа није спас. Нема ко да је стави на главу, а камоли да је заслужи.

Штета. Ако је икад Србија била зрела за суштинску промену концепта државе и власти, онда је то сада. Демолирана је не само извитоперена надоградња друштвених архитеката из 20. века, већ и темељи постављени столеће раније. Лафленд каже, Срби носе Путинове слике. Како и неће - немају више никог свога. А да се неко појави и само каже доста више срамоте, доста више ропства, доста више понижења - кладим се у шта било да би га народ барем саслушао. И марви досади да је бију, а Срби ваљда нису још постали стока, ма колико се Империја трудила да од њих то направи.

Пре десет година сам чуо ово, и добро запамтио:

„Постоји већи мрак од овог против којег се боримо. То је мрак душе која је изгубила пут. Борба коју водимо није против сила и владара, већ против хаоса и безнађа. Тежа од смрти телесне је смрт наде, смрт снова. Њој никад не смемо да се предамо.“

Хаос, безнађе, мрак изгубљених душа. Опис одговара. Али да ли је проблем у народу? Не мислим. Народ јесте смушен, збуњен, излуђен и измрцварен, али одбијам да помислим како је потпуно изгубио памет. Политичарима је најлакше је кривити народ за сопствене недостатке, иако је управо на њима највећа кривица. Јер њихова је највећа одговорност. Народ не може сам. Никад у људској историји није могао. Зато увек постоје вође (са малим „в“), да буду глас, инспирација, пример, водичи. Има их који воде у зло - тих смо се, је ли, већ нагледали и још их гледамо. Али има их који воде у добро. Руси, на пример, великом већином мисле да је Владимир Путин такав човек. После разних Лењина, Стаљина и Јељцина, ваљда знају.

А ми? 

Анатомија мржње

Нова српска политичка мисао је један од ријетких алтернативних гласова колективној хистерији постмодерног етатистичког нихилизма који хара Србијом. Било би добро да им је страница мало читљивија, и да редовно наводе датуме чланака, али као што то код нас често бива, иза донекле незграпног паковања се крије одличан садржај.

Такав је случај и са недавним чланком Мирјане Радојичић, научним текстом који се бави „невладиним“ организацијама у Србији и њиховом интерпретацијом новије историје. Мада пати од претјеране склоности да непотребно користи стране изразе (нпр. „нелукративног“, „инсуфицијентност“, „атрибуирала“ и сл.), Радојичић нам свима чини огромну услугу скупивши на једном мјесту премисе и аргументе Сорошевих штићеника.

Имао сам намјеру да цитирам дијелове текста које сматрам најбитнијим. Међутим, ради се о скоро пола чланка, који је писан таквим стилом и језиком да је тешко изузети тек пар реченица а да све остане у правом контексту. Зато ћу да парафразирам основне тезе злонамјерних и гласних људи који, што рече Брана Црнчевић, не могу да смисле Србију, али би итекако да је „замисле“. Препоручујем да текст у цјелини прочитате сами.

Дакле, по „невладиним“ заштитницима људских права (а пошто Срби нису људи, на њих се то, је ли, не односи), ево како је изгледала историја деведесетих:

• СФРЈ се распала дјеловањем искључиво дјеловањем унутрашњих актера; вањски фактори су били искључиво невољни, немоћни, а иначе добронамјерни посматрачи. Ријетке примједбе на њихово дјеловање своде се на повремену, благу критику средстава, али су њихови званично прокламовани циљеви морално и политички беспрекорни и не смију се доводити у питање.
• Сваки покушај другачије интерпретације улоге страних фактора проглашава се теоријом завјере и изразом колективне српске „склоности параноји и самосажаљењу“.
• Српски национализам је аутохтони и једини битан национализам за распад Југославије. Сви остали се сматрају реактивним. Сваки покушај да се ова теза оспори се осуђује као покушаје релативизације апсолутне српске одговорностиза све конфликте који су довели до распада СФРЈ.
• Фокусом на неколико специфичних догађаја, намјерно лишених контекста, сукоби и звјерства која су их пропратила се дефинишу као котинуитет српских ратних злочина,увијек као „иницијални и самосврховити акти српског агресора на међународно признате државе“ Хрватску и БиХ.
• Злочини осталих, ако се уопште и спомињу, сматрају се реактивним и одбрамбеним, и не завређују ни пажњу ни осуду. Одговорност за њих, каже се, у ствари лежи на Србима, који су приморали остале народе да прибјегну и злочинима као непходном средству одбране. Њихови политички циљеви су, дакако, беспрекорни и сасвим у складу са свјетским нормама и процесима.
• Српска православна црква се кроз Слободана Милошевића „самоконституисала као кључни операционализатор његовог великосрпског државног пројекта“. Али, силаском Милошевића са власти дошло је до још веће „десекуларизације“ односно „клерофашизације“ Србије. Посебно опасно, веле, је дјеловање цркве у Црној Гори и Македонији, које би могло да угрози „легитимне“ тежње црногорских сепаратиста и канонски непризнате македонске цркве.
• Напад НАТО са прољећа 1999. није био агресија, већ изнуђени покушај добронамјерне међународне заједнице да обори злочиначки режим и оконча његову геноцидну политику; кажу, не само да је та интервенција била неопходна и легитимна, већ је дошла прекасно, и премалом обиму. Тпебало је да се заврши потпуним војним поразом и окупацијом Србије
• Ad hoc трибунал у Хагу је не само легитимна и респектабилна институција коју искључиво интересује појединачна одговорност за злочине, већ и мјесто „на коме се исписују једине поуздане странице новије политичке историје“ екс-Југославије, чему према сопственом признању огроман допринос дају баш НВО из Србије.
• Дејтонски споразум је озваничио подјелу БиХ насталу као резултат српске агресије и етничког чишћења, па се зато укидање РС сматра праведном казном за пред Трибуналом пресуђен геноцид над Муслиманима, а ампутација Косова праведним исходом деценијске политике репресије Албанаца. Даље, како би се побиједио великосрпски хегемонизам, потребно је и признање независности Црне Горе, и слично рјешење сваког мањинског питања унутар преостале Србије. Логика распада СФРЈ треба да се примијени на Србију, и све док се Србија не распарча неће бити мира на Балкану.
• Октобарска револуција 2000. представља неискориштену шансу да се преокрене националистичко-империјалистичка политика Србије. Изузетак представља владавина Зорана Ђинђића, који се сматра про-западним реформатором.

Према томе:

„Свеколиком својој, а напосе новијом историјом, српски народ је потврдио своју инхерентну милитаристичку (29), традиционалистичку, (30) антимодернизацијску, (31) и ирационалистчку (32) вредносну оријентацију и као такав је, упозорава се, непожељан у породици евро-атланстких народа... биће у њу добродошао тек након вишегодишњег, а можда и вишедеценијског етно-карактреног дисциплиновања („денацификација“) и политичко-културалног ресоцијализовања под протекторатом, односно једном врстом колонијалне управе међународне заједнице. (33) Повлашћену улогу у том процесу би требало да имају Сједињене Америчке Државе, као, наглашава се, једини неспорни политички ауторитет међу готово свим државама Западног Балкана, превасходно онима још увек оптерећеним неразрешеним етничким питањима. (34)“

Као што се види из цитата, Радојичић поткрепљује своју анализу фуснотама. Најамници Империје се поносе својим опусом, тако да су сви аспекти њене анализе дужно документовани. На основу свега овога, и по мом мишњељу сасвим оправдано, Радојичић закључује да су основне карактеристике самозваних бранилаца људских права „арогантност и екстремизам као стил, фалсификаторство и контрафактуалност као стратегија, и антисрпски национализам и расизам као идеолошко упориште“.

Тек да се зна.

Ми само желимо да мислите као ми...

Вероватно се многи сећају „Малих прича о великој љубави“, легендарног (и последњег предратног) албума „Забрањеног Пушења“ (1989). Не знам колико се тада говорило и знало о „невладином“ сектору на подручју почивше СФРЈ, али, Неле се, по обичају, и овде показао као „прогнозер“ првог реда. Песма „Пклатови“:

Postoji jedna dimenzija nepoznata čovjeku.
Prostor između svjetlosti i sјеnke, između nauke i praznoverja.
To je dimenzija tamnih sila i perverzne imaginacije.
Gospodari te dimenzije nazivaju se Pklatovi.

Pklatovi imaju i oči i uši i noge i ruke i ledeni dah,
Samo im je dodir potpuno mek, a korak previše lak.
Zauzeli su cijeli naš grad i počeli sebi ljude zvat'
Nisi više znao ko je čovjek, a ko je Pklat.

Небојша ми је јуче послао један интересантан текст (захваљујем се овом приликом). Др. Стеван Константиновић из Новог Сада своју анализу није посветио „Забрањеном Пушењу“, него управо „пклатовима“. Издвајам делове који су ми се учинили посебно интересантним, премда ствар ипак треба прочитати у целини:

Procena je sledeca: na narednim izborima za parlament Srbije proamerickim politickim snagama na cijem celu je Demokratska stranka sve se više smanjuju šanse da izbore parlamentarnu vecinu u skupštini Srbije. Iz tog razloga NVO pojacavaju aktivnosti sa ciljem da se stvori politicka klima u kojoj ce se biracko telo opredeljivati ne po logici glasanja „za“ neku politicku opciju nego „protiv“, ovoga puta, Srpske radikalne stranke. SRS postaje primarna ciljna grupa NVO, dok se kao sekundarne javljaju Vojska Srbije i Crne Gore, Srpska pravoslavna crkva, a u narednom periodu za ocekivati je da ce se na udaru NVO pojaviti Socijalisticka partija Srbije, Demokratska stranka Srbije a moguce je i Nova Srbija, delimocno SPO ili njegovi otcepljeni delovi.

Аутор, за разлику од претежног дела аналитичара НВО-феномена у Србији, не пропушта да истакне и веома значајне историјске паралеле:

1. Radi promene politickog sistema, komunisticke organizacije, neposredno ali i uz pomoc razlicitih udruženja, sindikata i medija, negirali su demokratski karakter politickog sistema višestranacke parlamentarne demokratije. Sa stanovišta svoje ideologije prvi na udaru bio je izborni sistem koji je prikazivan kao lažni izraz demokratije i politickih prava. Izbori su nazivani farsom; bili su i pre njihovog održavanja vec prikazivani kao namešteni, stvar dogovora politicke i vlasnicke elite, a jedina mogucnost za popravljanje politickog sistema je revolucionarni, nasilni društveni preobražaj posle koga ce biti ustavnovljena jednopartijska diktatura i nacionalizacija imovine. Oružanoj pobuni prethodile su demonstracije, štrajkovi, ulicni sukobi itd. Spoljnopoliticki cilj bio je ulazak revolucionarno preobražene zemlje u savez sa SSSR-om, što je podrazumevalo politicku podredenost Moskvi, ekonomski i vojni savez sa prvom zemljom sovjeta.

Posle prvih višestranackih izbora u Srbiji, i poraza proamerickih politickih stranaka, odmah je plasirana teza o izbornoj kradi. Ta prica se ponavlja svaki naredni put uz insistiranje da pojedine nevladine organizacije, obucavane na Zapadu za pracenje izbornog postupka budu ukljucene kao kontrolori na izborima.

Kada se u dva navrata izborna krada dogodila, nevladine organizacije su reagovale samo jednom. Bilo je to u vreme lokalnih izbora 1994. godine, dok u vreme izborne krade kojom je poništena izborna pobeda predsednickog kandidata Srpske radikalne stranke, nevladine organizacije, kao ni ostale proamericke organizacije instalirane u Srbiji, nisu reagovale iako je izborna krada bila ocigledna.

Kako je višestranacki sistem parlamentarne demokratije u Srbiji vec postojao, on je poslužio kao sredstvo za dolazak proamerickih i prozapadnoevropskih politickih snaga na vlast. Istina u vezi sa izborima 2000.godine ni najmanje nije bila stvar interesovanja svih dirigovanih NVO, iako krajnji rezultat o navodnoj pobedi kandidata DOS-a u prvom izbornom krugu ni do dan danas nije potvrdena.

Instaliranjem DOS-a, zapocela je realizacija politickih ciljeva postavljenih van Srbije: politicka, ekonomska i vojna integracija sa Evropskom unijom, NATO paktom i ujednacavanje društvenog sistema Srbije sa ovim centrima politicke, ekonomske i vojne moci. Iz vidokruga DOS-a nestali su kao partneri Rusija, Kina i ostale zemlje van neposredne dominacije SAD, EU i NATO pakta (samo u slucaju sporazuma o slobodnoj trgovini sa Rusijom, ova zemlja se pominje kao svojevrsna prednost za ulaganje u srpsku privredu). Isto se dogodilo i u slucaju nevladinih organizacija: Rusija je predstavljena kao nedemokratska, korumpirana, kriminalizovana, neprijateljska, primitivna itd.

Треба цитирати и процену крајњих домета тог хорора ;

I na kraju – kako treba da bude uredena Srbija da bi NVO bile zadovoljne?

U politickom smislu Srbija treba da ispunjava sve što od od nje zatraže SAD i EU. Put koji do toga vodi ide preko velike zaduženosti države i privrede. Radna snaga mora ostati jeftina, politicki i medijski dobro kontrolisana. Brojno Srbija ne treba da prelazi 4 do 4,5 miliona stanovnika od cega ce se svega 0,5 miliona baviti primarnom poljoprivrednom proizvodnjom a ostalo stanovništvo ce biti skoncetrisano u vecim gradskim centrima: Beogradu, Novom Sadu, Nišu i eventualno Kragujevcu, dok ostali gradski centri ne treba da budu veci od 30 hiljada stanovnika. U verskom smislu Srbija i Srbi treba da budu vecinom ateisti, dobro došli su protestanti, u gorem slucaju - katolici. Srbi treba da pišu latinicom, srpski jezik treba da se leksicki približi engleskom jeziku. U procesu usvajanja dece bez roditeljskog staranja prednost treba da imaju homoseksualci i lezbejke a njihove parade treba da postanu glavna turisticka atrakcija. Vojska treba da postoji u obimu koji je potreban za «mirovne operacije» pod okriljem SAD.

I, naravno – na celu Srbije treba da budu ako ne Kandicka, Vuco, Biserko a onda oni politicari koji su po njihovoj volji i koje one izaberu.

За крај, овако се завршава сторија „Забрањеног Пушења“ о „пклатовима“:

Ovo nije kraj priče o Pklatovima...
Oni žive skriveni duboko u nama i čekaju svoj trenutak...

И то је то. Ако већ није касно...

Интегритет

Управо прочитах интервју Бобе Боројевић са Ролијем Китом (Roland Keith), канадским чланом мисије ОЕБС-а на Косову и Метохији, човеком који из прве руке сведочи о карактеру и природи сукоба полиције и „ОВК“ у месецима који су претходили агресији НАТО-а на тадашњу СРЈ. Готово невероватно изгледа - посебно у поређењу са кукавним „стандардима“ интегритета већине „наших “политичара - истрајност и достојанство г. Кита. Бивши официр канадске војске и НАТО-а, историчар по професији и угледни члан канадске Националне демократске партије, Кит је (премда са Србима нема никакве етничке везе) показао доследност и непоколебљивост у изношењу „неподобних“ истина - попут оне да Срби нису извршили „геноцид“ над „ненаоружаним праведницима из ОВК“ - до те мере да га је то коштало повлачења из изборне трке на листи своје странке у матичној провинцији Британска Колумбија, априла ове године.

Наравно, напори Ролија Кита остају готово у потпуности непознати јавности Србије, очигледно навикнутој на статус заморца бизарног in vivo-експеримента „суочавања“ и „извињавања“ за, наравно, „злочине почињене у наше име“. Никако да ми објасне којем сам ја то злочинцу дао бефел да убија у моје име. Још кад их питате у чије име је убијан српски народ, и ко треба да се извини породици Радета Рогића, наравно, одговора нема, али има трагикомичног етикетирања колико хоћете.

Исто тако, осим текста у три наставка објављеног у Политици, не чују се ни реакције на недавно публикован извештај Међународне групе за истраживање о Сребреници (нажалост, у стању сам да приложим само други и трећи део чикашке репортаже Радивоја Петровића - додуше, већ за два дана ни тога неће бити на Интернету, захваљујући катастрофалном недостатку озбиљног онлајн-архива Политике, ограниченом на бројеве издате у последњих четири дана!?). Наравно, ако се јакобинска штампа и „НВО-сектор“ и осврну на тај извештај, могу да замислим хистерију са којом ће да се обруше на, рецимо, Мајкла Мандела, Дајану Џонстон, Џорџа Богданића... Свакако, једина „међународна група“ коју они признају, има јасан став о Балкану - а на таквом Балкану сви су добродошли, осим Срба, наравно. Надам се да ће Небојша написати нешто о овом важном извештају Међународне групе за истраживање о Сребреници у неком од наредних „Балкан Експреса“.

Зато је, рачунам, и ефикасније оставити аждају да, коначно, прогута саму себе... Информативни провинцијализам Србије (јер само у медијски жестоко заосталој земљи ова екипа може да изиграва „везу са светом“ а да то не буде схваћено као виц) ипак не може трајати вечно. Као ни њихове донације које су, кажу, све тање... Отуд и сва ова паника којом нас све хистеричније прогоне из дана у дан.

Тиха језа „Пешчаника“

Тек данас сам запазио, прегледајући чланке на НСПМ, овај текст Маринка Вучинића о емисији „Пешчаник“ на Б92 (објављен 25. јуна) . Прилажем следећи извод, као извандредан опис типичног мондијалистичког дискурса:

Какви су главни ставови ових острашћених посвећеница у истини о Србији? Чак и не покушавајући да буду објективне, оне теже апсолутизацији сопственог мишљења. За њих је Србија данас ужасно место, бандитска држава, црна рупа Европе, где је немогуће цивилизовано мислити и живети. Српски народ је менталитетски предодређен за робовање и манипулације, наша историја и традиција су обичне илузије и митови, заточеници смо прошлости и нисмо способни за европеизацију и модернизацију. Огрезли смо у клерикализам и шовинизам, нисмо спремни да се суочимо са прошлошћу, на политичкој сцени су вуцибатине, лажови и преваранти. Изузезак су, наравно, представници тзв. грађанске интелигенције, који увек добијају прелазну оцену, без обзира на то што, на пример, Биљани Србљановић није објашњено одакле ужасно интересантном, способном и занимљивом Чеди Јовановићу кућа са базеном у Рипњу, одакле му коњи, станови. Али то и није толико важно. То су напросто ситнице у поређењу са значајем модернизаторских подухвата овог идеолошког јуришника. Ето, и беспоштедна критика којој прибегавају ауторке „Пешчаника“ има своја ограничења, али једино кад су посреди њихови истомишљеници.

Залудно и лажно покајање

Његова екселентност Мајкл Полт и свемоћна империја коју представља су „узнемирени“ и „жале“ што Скупштина Србије није усвојила резолуцију о Сребреници, гласила је вест у листу Данас 17. јуна. Резолуцију, коју је написао удружени чопор „невладиних“ организација а гурала Демократска странка, нису подржали не само Радикални или Социјалисти, већ ни тренутна владајућа коалиција. Ето душебрижницима мондијализма још једног „доказа“ да је цела Србија у канџама убилачког нацизма, а да су једини зрак светла и наде управо они, оличени у авангарди „невладаша“ и Демократа.

Да је рат ђавоља причест и оргија зла је непобитно. Да рат уништава све што је добро а пушта са ланца најмрачније осећаје у људима, и то је ваљда неспорно. Али рећи да је „Сребреница“ симбол најгорег ратног зла у времену тријумфа Империје, која је за 15 година бомбардовала и побила на стотине хиљада људи... то је је перверзно.

Представљање погибије неколико хиљада војника Армије БиХ као геноцида и највећег злочина у Европи од 2. светског рата - као што то рутински раде Ројтерс, Асошијетед прес, и већина остлаих медија који су истим тим тоном преносили Императорове лажи о Садамовом нуклеарном оружју - је увреда милионима који су страдали у стварним геноцидима Хитлеровог доба. Тако данас (али никад Данас!) мора да се напомиње да су међу њима на нажалост истакнутом месту и Срби, јер се они који их оптужују за повампирени нацизам труде да ту чињеницу затру.

Арлаукање тзв. невладиних организација и политичка манипулација порнографијом злочина којом се скупштински и медијски баве Демократе није знак душевне бриге за савест Срба и Србије. Урлачи себе и не сматрају Србима, већ нечим већим и бољим; Срби су за њих дивљаци, животиње, убице... Њихово покајање нема везе са хришћанским концептом тражења опроштаја за грех - они хришћанство мрзе и презиру, а једини грех у њиховим очима је непослушност земаљском евроатлантском царству, које је за њих и њима сличне идолопоклонике моћи једино стварно божанство.

Откад је српски диктатор замењен царским јањичарима, те милошћу Вашингтоновом вође Срба се свакодневно посипају пепелом и прокламују жалопојке над наводним жртвама српске бестијалности. Свака изјава, свако извињење, сваки гест ма и основне људскости се онда користи као нови бич којим се немилосрдно удара по Србима и захтева још: Ето! Признају! Криви су! Удри!

Медији који одано служе Царству Силе упорно понављају да Срби све више и више „виде истину“ коју им они, је ли, годинама само професионално преносе, без имало пристрасности и задњих намера. Али да ли је баш тако? Писмо Ивана Вукадиновића из Београда у прошлонедељном НИН-у сугерише да није:

Моралистима никад доста
(„Узнемиравање истине“, НИН 2841)

Да ли сам ја звер или нечовек када не могу да имам осећање стида које ми намеће стално иста група људи? У ствари, не могу баш због те групе. Не, није проблем (само) у њиховој неосетљивости на српске жртве. Проблем је у контексту у коме се тражи „суочавање“ или „денацификација“...

Трик је у томе што они траже од нас ствари које су или практично немерљиве или апсурдне. Они увек имају изговор да ми нисмо довољно урадили. Починиоци овог злочина у Трнову су скоро истог дана по сазнаљу похапшени, а практично сви релевантни чиниоци (и радикали) су злочин осудили. Али то, наравно, није довољно. Тако је Пера Луковић рекао да не разуме како на улице није изашло милион људи. Милион људи због нечега што је било пре десет година!? А шта да траже? Да починиоци буду похапшени? Похапшени су. Да рат у Босни престане? Престао је пре 10 година. Да власти осуде злочин? Осудиле су. Да га све телевизије прикажу? Приказале су. Па, шта ја онда да тражим на улици?!?

И кажем вам зато – никада им неће бити доста. И када је Карла одушевљена „бриљантном акцијом“, за домаће веће католике од папе то је недовољно. И да сутра ухапсимо Ратка и Радована, опет не би било довољно. Па чак и да демократски изаберемо Чеду Јовановића за премијера а Наташу Кандић за председника, то нам не би дало право на критичку мисао јер демократија је крхка, а слобода говора је угрожава.

Подсетићу их на речи човека за кога су грлато навијали у једној предизборној кампањи. На речи Бориса Тадића: „Али људи, Србија никоме ништа није дужна!“ Није дужна ни невладином сектору, ни домаћим мондијалистима. Њих ионако Србија не плаћа. Кад смо код плаћања, погледајмо мало интересе оних који дају паре. Није ли њима у интересу да мо будемо криви и грбави, не би ли се тако оправдало оно што су нама учинили? Сетимо се шта је било када није пронађено хемијско оружје у Ираку. Неки Бушов сарадник је рекао како то нема везе јер је Садам био гори од Хитлера... Е, Клинтону и његовој утицајној екипи је потребно да Срби буду гори од нациста да би оправдали „Милосрдног анђела“.

[Напомена: операција која се у Србији ко зна зашто упорно назива „Милосрдни анђео“ у ствари се, сасвим примерено свом карактеру, звала Allied Force, тј. „Савезничка сила“. ]

У међувремену, стидите се и волите Великог Брата. Стидите се, да бисте волели Великог Брата.