Око Соколово, бр. 57
Ни снег, ни мраз, ни здрав разум нису зауставили марш издаје квислиншког култа. Јесте да је споменик у Прешеву коначно уклоњен, али тако трапаво да би малтене могао „Косовијанцима“ да на пладњу сервира Велику Албанију, вели Весна Веизовић. За рушење и скрнављење српских гробова и споменика, повод им одавно није потребан. А „толерантни“ Запад им одсуством осуде даје пуну подршку.
Платформа, резолуција, бриселски договори са Тачијем и неуставно спровођење „Боркових споразума“ - за непочинства квислиншке власти доказа има напретек. И Ђорђе Вукадиновић и Жарко Јанковић дошли су на закључак да Назадњаци у ствари спроводе Ахтисаријев „план“ - исти онај који је Империја наметнула фебруара 2008. И онда то дно моралне беде, како објашњава Драгомир Анђелковић, премијер Дачић проглашава за државништво! У праву је Љубиша Спасојевић: и од жутог има црње.
Све, па и најгора издаја, правда се светим гралом ЕУропства - и то тек обећаног, у виду фантомског датума, вели Александар Павић. Квислинге који по сваку цену срљају бриселским путем Бранко Жујовић описује као „геополитичке зомбије“, несвесне да се свет већ променио, и да ЕУропство није спас, већ пропаст.
Али колективно самоубиство Срба је неопходно за победу Империје, и зато сви који јој служе имају задатак да то самоубиство представе као неминовност безалтернативну. Неколико примера нуди Бранко Павловић. Концепт да се стварност обликује путем управљања утисцима настао је управо у кулоарима Империје, а спроводи се путем послушних медија и невладника.
Рецимо, баш тих дана када је квислиншки култ усвајао резолуцију о капитулацији, а Мали Жутник нудио Косовистану место у УН, по медијима и контранету кружила је „вест“ да су неки руски стручњаци најавили прекрајање граница у Европи до 2035. Проблем је само што се радило о најобичнијој измишљотини, објашњава Никола Живковић.
Зоран Грбић пише о примеру како се историја искривљује дотираним филмовима, док Ратко Дмитровић подсећа како то чине бивши Срби. Грбић је својевремено био мета невладничког лова на вештице, док је Дмитровић недавно смењен да би се Назадњаци додворили Загребу. О том скандалу пише Владимир Димитријевић.
Други бивши Срби оклеветаше прошле седмице „Марш на Дрину“ и Уједињене нације, уз помоћ што западних, што медија у Србији (али не српских медија). Улогу ових потоњих оправдано је критиковао Жељко Цвијановић, док се клеветама бивших Срба на занимљив начин позабавила Бранка ал-Хамди - не одговарањем на њихове несувисле оптужбе, већ сведочењем о заборављеним жртвама рата у западној Босни. Не треба заборавити ни хајку на Емира Кустурицу, којег медијски каменују што бивши Срби, што они којима је амбиција то да постану, подсећа Раденко Тошић.
Цела прошла недеља, у ствари, протекла је у знаку медијског линча неистомишљеника Империје, бивших Срба и квислиншког култа. Кад је Миодраг Зарковић у Печату критиковао финансијске малверзације сепаратиста на РТВ, оговор је стигао у виду масовне хистерије невладника и жутократа. И о томе препоручујем коментар Владимира Димитријевића.
Да ове реакције нису нимало случајне или неповезане, објашњава Жељко Цвијановић: иза њих стоји панични страх од губитка медијске хетемоније, чиме би култ изгубио способност производње утисака и морао да се суочи са истинском реалношћу. А то нипошто не сме да се дозволи, јер би значило крај менталне окупације.
Ако до тог краја ускоро не дође, неће бити нимало изненађујуће када Рамуш Харадинај постане „премијер Косове“ и доведе неке своје „Србе“ да доврше посао албанизације окупиране покрајине, на шта упозорава Ана Радмиловић.
Док квислиншки култ нуди безнађе, у стварности постоји мноштво могућности не само за отпор, већ и за победу. Бранко Жујовић подсећа зашто је важно да Србија врати питање окупираних територија у УН - јер тамо може да победи, док у Бриселу не може. Драгана Трифковић вели да заиста постоји потреба да се укину „паралелне институције“ - али под тим подразумева квислиншки култ, тј. оне што служе Западу, уместо Србији.
У сваком случају, вреди имати на уму метафору Горана Златића: не може се добити утакмица у којој већина сопствене екипе игра за противника.
 |
| „Око Соколово“ (фото: Самсон Чернов) |
Платформа, резолуција, бриселски договори са Тачијем и неуставно спровођење „Боркових споразума“ - за непочинства квислиншке власти доказа има напретек. И Ђорђе Вукадиновић и Жарко Јанковић дошли су на закључак да Назадњаци у ствари спроводе Ахтисаријев „план“ - исти онај који је Империја наметнула фебруара 2008. И онда то дно моралне беде, како објашњава Драгомир Анђелковић, премијер Дачић проглашава за државништво! У праву је Љубиша Спасојевић: и од жутог има црње.
Све, па и најгора издаја, правда се светим гралом ЕУропства - и то тек обећаног, у виду фантомског датума, вели Александар Павић. Квислинге који по сваку цену срљају бриселским путем Бранко Жујовић описује као „геополитичке зомбије“, несвесне да се свет већ променио, и да ЕУропство није спас, већ пропаст.
Али колективно самоубиство Срба је неопходно за победу Империје, и зато сви који јој служе имају задатак да то самоубиство представе као неминовност безалтернативну. Неколико примера нуди Бранко Павловић. Концепт да се стварност обликује путем управљања утисцима настао је управо у кулоарима Империје, а спроводи се путем послушних медија и невладника.
Рецимо, баш тих дана када је квислиншки култ усвајао резолуцију о капитулацији, а Мали Жутник нудио Косовистану место у УН, по медијима и контранету кружила је „вест“ да су неки руски стручњаци најавили прекрајање граница у Европи до 2035. Проблем је само што се радило о најобичнијој измишљотини, објашњава Никола Живковић.
Зоран Грбић пише о примеру како се историја искривљује дотираним филмовима, док Ратко Дмитровић подсећа како то чине бивши Срби. Грбић је својевремено био мета невладничког лова на вештице, док је Дмитровић недавно смењен да би се Назадњаци додворили Загребу. О том скандалу пише Владимир Димитријевић.
Други бивши Срби оклеветаше прошле седмице „Марш на Дрину“ и Уједињене нације, уз помоћ што западних, што медија у Србији (али не српских медија). Улогу ових потоњих оправдано је критиковао Жељко Цвијановић, док се клеветама бивших Срба на занимљив начин позабавила Бранка ал-Хамди - не одговарањем на њихове несувисле оптужбе, већ сведочењем о заборављеним жртвама рата у западној Босни. Не треба заборавити ни хајку на Емира Кустурицу, којег медијски каменују што бивши Срби, што они којима је амбиција то да постану, подсећа Раденко Тошић.
Цела прошла недеља, у ствари, протекла је у знаку медијског линча неистомишљеника Империје, бивших Срба и квислиншког култа. Кад је Миодраг Зарковић у Печату критиковао финансијске малверзације сепаратиста на РТВ, оговор је стигао у виду масовне хистерије невладника и жутократа. И о томе препоручујем коментар Владимира Димитријевића.
Да ове реакције нису нимало случајне или неповезане, објашњава Жељко Цвијановић: иза њих стоји панични страх од губитка медијске хетемоније, чиме би култ изгубио способност производње утисака и морао да се суочи са истинском реалношћу. А то нипошто не сме да се дозволи, јер би значило крај менталне окупације.
Ако до тог краја ускоро не дође, неће бити нимало изненађујуће када Рамуш Харадинај постане „премијер Косове“ и доведе неке своје „Србе“ да доврше посао албанизације окупиране покрајине, на шта упозорава Ана Радмиловић.
Док квислиншки култ нуди безнађе, у стварности постоји мноштво могућности не само за отпор, већ и за победу. Бранко Жујовић подсећа зашто је важно да Србија врати питање окупираних територија у УН - јер тамо може да победи, док у Бриселу не може. Драгана Трифковић вели да заиста постоји потреба да се укину „паралелне институције“ - али под тим подразумева квислиншки култ, тј. оне што служе Западу, уместо Србији.
У сваком случају, вреди имати на уму метафору Горана Златића: не може се добити утакмица у којој већина сопствене екипе игра за противника.
Нема коментара:
Постави коментар