Око Соколово, бр. 56
Тешко да има бољег описа за ово што сада Србијом управља, за рачун страних господара, од једне мисли из одговора Владике Данила везиру Селиму (Горски вијенац): „У вас стење на свакоју страну, зло под горим, као добро под злом.“
Најбољи пример је недавни цирскус у Скупштин, око накарадне резолуције којим се признаје НДК, а све како би се добило обећање о обећању датума за почетак преговора о договорима за улазак у ЕУропство. Или тако некако.
А у ствари се све, како вели Жељко Цвијановић, окреће око тога ко ће од квислинга да изда више Србије како би себи купио што више времена, плена и власти. Једино што се резолуцијом брани је једна потрошена, погубна парадигма квислиншког култа.
Анализа предлога текста, коју нуди Никола Малбашки, потврђује ову процену, док усвојени текст, још гори, дешифрује Миодраг Новаковић.
Дискусија у Скупштини уништила је оно мало преосталог достојанства те институције: ред издаје, ред кафанског пљувања. Ретки часни изузеци били су обраћања Синише Ковачевића и Слободана Самарџића, који је констатовао да ЕУ тражи да Србија себи пуца у главу - и на то ова власт пристаје!
Ради се о чистој капизулацији, објашњава Владимир Кршљанин - и то само последњој у дугом низу. Није реч ни о каквом „новом патриотизму“, вели Владимир Димитријевић, већ о продаји вере за обећање вечере. Небојша Вукомановић назива понашање Малог Жутника „другосрбијанским преокретом“, а Милан Дамјанац сматра да је оваква Србија близу тачке где „више није у стању да постоји као држава“, док Бранко Павловић нуди шест слика из слободног пада квислинга у лудило.
О феномену свесног слепила оних који воде Србију и нестанак писао је Миле Милошевић. Једно од објашњења тог феномена нуди Срђан Воларевић: ради се о „злом семену Хабсбурга“.
На континуитет пројекта поробљавање Србије подсећа и Мирослав Лазански:
Тај споменик, као и онај Аћиф-ефендији у Новом Пазару, и даље стоји. Можда би га и порушили када би неко рекао Дачију да се ради о српској барикади, пита се само донекле у шали Љубиша Спасојевић. За то време се настављају радови на пројекту стварања „Војводиније“, подсећа Ратко Дмитровић, и тешко да ће их овакви квислинзи зауставити.
Многи се чуде како то да Запад подржава фирере из сокака, али не би требало. Погледајте ко су све „савезници“ Империје и Брисела на овим просторима - све сами следбеници некадашњег тисућугодишњег Рајха. А како рече Лазански, постоји континуитет политике. С тим да овог пута освајач преко Србије лечи сопствене комплексе, па како вели Мило Ломпар, Србија постаје „колонија кривице“ Запада.
Када би се ЕУ заиста придржавала сопствених јавно прокламованих принципа, предлог за решавање питања Косова и Метохије изгледао би сасвим другачије, објашњава Александар Павић. Или га чак не би ни било. Али исти ти који од Срба траже „трансформацију“ до самоуништења на окупираним територијама праве „Косовијанску“ војску, упозорава Ана Филимонова.
Одговор на питање зашто Русија не помаже више делимично нуди Дејан Мировић. Кад год је Москва покушала да доведе у питање Хашку инквизицију, званични Београд је то минирао хвалоспевима Хагу!
Трагање за коренима проблема може и треба да иде преко Беча, Брисела, Берлина и Вашингтона, али на крају води у Београд. До квислиншког култа без којег процес освајања не би стигао далеко, и пасивности народа који га омогућава. Има ли у Србији ко да им се супротстави? Драган Петровић сматра да има, али да то неће бити кратак процес.
Први корак је да се престане са кукањем и почне са радом, како је својевремено рекао Борис Малагурски. Други је да се солидаришемо да људима попут Дарка Власаја; Милан Јовановић пише о усуду младића који је изабрао да буде Србин, али га је квислиншки култ издао (као и све Србе) док су му „демократски“ Шиптари пребијањем затрли семе.
Издајницима већ сад можемо да кажемо „готови сте“ (као Слађан Николић), али треба нешто и да урадимо да то постане непорецива реалност. Нико није рекао да ће та борба да буде лака, или кратка. Али да је неопходна, јесте.
 |
| „Око Соколово“: 1912 (фото: Самсон Чернов) |
Тешко да има бољег описа за ово што сада Србијом управља, за рачун страних господара, од једне мисли из одговора Владике Данила везиру Селиму (Горски вијенац): „У вас стење на свакоју страну, зло под горим, као добро под злом.“
Најбољи пример је недавни цирскус у Скупштин, око накарадне резолуције којим се признаје НДК, а све како би се добило обећање о обећању датума за почетак преговора о договорима за улазак у ЕУропство. Или тако некако.
А у ствари се све, како вели Жељко Цвијановић, окреће око тога ко ће од квислинга да изда више Србије како би себи купио што више времена, плена и власти. Једино што се резолуцијом брани је једна потрошена, погубна парадигма квислиншког култа.
Анализа предлога текста, коју нуди Никола Малбашки, потврђује ову процену, док усвојени текст, још гори, дешифрује Миодраг Новаковић.
Дискусија у Скупштини уништила је оно мало преосталог достојанства те институције: ред издаје, ред кафанског пљувања. Ретки часни изузеци били су обраћања Синише Ковачевића и Слободана Самарџића, који је констатовао да ЕУ тражи да Србија себи пуца у главу - и на то ова власт пристаје!
Ради се о чистој капизулацији, објашњава Владимир Кршљанин - и то само последњој у дугом низу. Није реч ни о каквом „новом патриотизму“, вели Владимир Димитријевић, већ о продаји вере за обећање вечере. Небојша Вукомановић назива понашање Малог Жутника „другосрбијанским преокретом“, а Милан Дамјанац сматра да је оваква Србија близу тачке где „више није у стању да постоји као држава“, док Бранко Павловић нуди шест слика из слободног пада квислинга у лудило.
О феномену свесног слепила оних који воде Србију и нестанак писао је Миле Милошевић. Једно од објашњења тог феномена нуди Срђан Воларевић: ради се о „злом семену Хабсбурга“.
На континуитет пројекта поробљавање Србије подсећа и Мирослав Лазански:
Случај споменика припадницима ОВК на југу Србије показује да у Србији нема закона, већ да постоји само политичка комбинаторика.... аналогија садашње ситуације са оном коју су пред Први светски рат створили Аустријанци и оном коју су 1941. године извели Хитлер и Мусолини је у томе што су имали исти циљ. Укротити Србију.
Тај споменик, као и онај Аћиф-ефендији у Новом Пазару, и даље стоји. Можда би га и порушили када би неко рекао Дачију да се ради о српској барикади, пита се само донекле у шали Љубиша Спасојевић. За то време се настављају радови на пројекту стварања „Војводиније“, подсећа Ратко Дмитровић, и тешко да ће их овакви квислинзи зауставити.
Многи се чуде како то да Запад подржава фирере из сокака, али не би требало. Погледајте ко су све „савезници“ Империје и Брисела на овим просторима - све сами следбеници некадашњег тисућугодишњег Рајха. А како рече Лазански, постоји континуитет политике. С тим да овог пута освајач преко Србије лечи сопствене комплексе, па како вели Мило Ломпар, Србија постаје „колонија кривице“ Запада.
Када би се ЕУ заиста придржавала сопствених јавно прокламованих принципа, предлог за решавање питања Косова и Метохије изгледао би сасвим другачије, објашњава Александар Павић. Или га чак не би ни било. Али исти ти који од Срба траже „трансформацију“ до самоуништења на окупираним територијама праве „Косовијанску“ војску, упозорава Ана Филимонова.
Одговор на питање зашто Русија не помаже више делимично нуди Дејан Мировић. Кад год је Москва покушала да доведе у питање Хашку инквизицију, званични Београд је то минирао хвалоспевима Хагу!
Трагање за коренима проблема може и треба да иде преко Беча, Брисела, Берлина и Вашингтона, али на крају води у Београд. До квислиншког култа без којег процес освајања не би стигао далеко, и пасивности народа који га омогућава. Има ли у Србији ко да им се супротстави? Драган Петровић сматра да има, али да то неће бити кратак процес.
Први корак је да се престане са кукањем и почне са радом, како је својевремено рекао Борис Малагурски. Други је да се солидаришемо да људима попут Дарка Власаја; Милан Јовановић пише о усуду младића који је изабрао да буде Србин, али га је квислиншки култ издао (као и све Србе) док су му „демократски“ Шиптари пребијањем затрли семе.
Издајницима већ сад можемо да кажемо „готови сте“ (као Слађан Николић), али треба нешто и да урадимо да то постане непорецива реалност. Нико није рекао да ће та борба да буде лака, или кратка. Али да је неопходна, јесте.
Нема коментара:
Постави коментар