Преумљени

У овонедељном магазину британских Срба, Бritić, нашао сам занимљив есеј на тему језика и средине. Реч је о резимеу научне дисертације Марије Томовић, резултату вишемесечне студије говорних навика Срба у Енглеској (Лидс, Лондон, Телфорд, Дарби и Лестер). Цитат једног од саговорника послужио је као наслов дисертације: "Stop talking English! That's not the point."

илустрација: еБritić

Та парадоксална команда да се престане говорити енглески - на енглеском! - је, вели Томовић, савршена илустрација начина говора учесника у студији: 26 Срба, прве или друге генерације (20 је рођено у Енглеској), у распону година од 18 до 69.

Резултати у целини - пише Томовић - показују да се енглески користи као „матрица“, тј. темељ, у који се онда ту и тамо убацује српска реч или фраза. Иако су ти прелази течни и чести, енглески је свеједно доминантан. Чак и у мешаним језичким конструкцијама, српски је био „матрица“ далеко мање (40% ређе) - што, наводи Томовић, потврђује закључак холадског професора Питера Мајскена (Pieter Muysken) да је процес мешања језика једносмеран.

Притом непознавање српског није било проблем: сви учесници су били способни да „изговоре дуже реченице на српском, показавши јасно познавање српске синтаксе и граматике.“ Томовић сматра да је пресудна била чешћа употреба енглеског у свакодневном животу. Такође наводи да су екавци чешће говорили српски од ијекаваца - али се суздржава од преурањених закључака зашто је то случај, пошто би то захтевало политичко и социо-лингвистичко истраживање ван оквира њене тезе.

Седмоглава изиде аждаја

Око Соколово, бр. 129

(Фото: Самсон Чернов, 1912)

Јуче, у редовном термину Ока, стигла је вест о изненадној смрти колеге Мирослава Свирчевића. Зато Око излази данас.

Рат на ободу Русије доживео је крајем протекле седмице неочекивани заокрет: Русија је увела санкције земљама НАТО и ЕУ које су досад некажњено уводиле „црне листе“ руским државним службеницима, банкама и предузећима. Забрана увоза прехрамбених производа и других роба већ је изазвала праву панику у Пољској, Литванији, Финској, а ни Немцима није право. Амерички Император говорио је о „цени“ мешања у Украјину - али по свему судећи, цену ће платити ЕУропска унија, али и сама Америка. Што и јесте ред; управо се они највише и „мешају“...

Добро вели Жељко Цвијановић, овај сукоб „тражи чврсте и паметне чак и као посматраче“. Зато Империја чини све да своје жртве претвори у малодушне, очајне, слабе и глупе људе. То је већ учинила са сопственим становништвом - уз часне изузетке типа пензионисаних обавештајаца, чији глас вапијућег у пустињи нема ко да чује, пише Александар Павић.

За то време, у окупираној СНСрбији, институције државе воде рат против ћирилице исто онако као што су то некада радили Беч или Павелић, објашњава Андреј Фајгељ.

Др. Мирослав Свирчевић, 1970-2014

Доктор Мирослав Свирчевић, историчар, балканолог и велики борац за слободу и правду, умро је синоћ изненада. Имао је 44 године.

Др. Мирослав Свирчевић (via Facebook)

Био је познавалац политичких система у Енглеској (магистериј), Србији и Бугарској (докторат). Чињенично је оповргавао антисрпску пропаганду и упозоравао на мешање спољних сила у судбину Срба. Радио је у Балканолошком институту САНУ, а његове текстове преносили су многи родољубиви српски медији - укључујући и Сокола и Институт Рајс).

Жалим што се нисмо срели у пар наврата кад смо се затекли на истим меридијанима, иако смо се често дописивали и консултовали. Жалим што је отишао пре него што имао прилику да на конференцији у Санкт Петерсбургу идућег месеца представи рад о стварању Југославије. Али највише ми је жао што није дочекао слободу за коју се срчано борио.

Со Свјатими упокој, Христе души раб Твојих, идјеже њест бољезан, ни печал, ни воздиханије, но жизањ бесконечнаја.

Замка руских санкција

Јутрос је објављен руски одговор на „санкције“ Империје: забрана увоза хране из држава које учествују у америчкој кампањи против руских појединаца и предузећа.

Неки већ у овоме виде могућност зараде за ратаре из Србије. Нажалост, то је мало вероватно. Чак и да мајске поплаве нису уништиле усеве и сточни фонд - а јесу - пољопривредна инфраструктура Србије је скоро потпуно уништена дугогодишњом политиком власти и увозничког лобија. Ако и има неких вишкова који би се евентуално могли извозити, за то просто не постоји инфрастуктура, јер се пољопривредним производима још увек тргује кроз архаичну институцију државног „откупа“.

Да све буде још горе, нема разлога да Русија верује проивођачима хране из Србије. Јесмо ли заборавили на јунску аферу са кварним прасићима, који су извожени као српски а у ствари је била реч о месу из ЕУ којем је истекао рок трајања? Или на аферу са шећером из 2004, када је лоби повезан са ДОСманлијама извозио наводно српски - а у ствари увезени па препаковани - шећер у ЕУ ? Нису Руси веверице, па да не знају с ким имају посла - барем кад је реч о властима. Народ, то је већ друга прича.

Тужна и ружна је чињеница да квислиншки култ и државно дно чине све да привредну сарадњу Србије и Русије или онемогуће, или њене плодове преусмере у сопствене џепове. Знајући како раде, и на каква су непочинства спремни, не би ме нимало изненадило да ускоро не дође до још једног скандала са неисправном, црвљивом или отровном „српском“ храном упућеном пут Русије. А ако после тога Москва у самоодбрани укине трговинске повластице Србији, као непоузданом и лажљивом партнеру, култисти ће то једва дочекати, вриштећи да је ето „Русија увела санкције Србији“ и тиме правдати своју политику улизиштва и подаништва Атлантској Империји.

Да не кажете после да нисте знали, или да вас нико није упозорио.

Цивилизацијски избор

Велики број украјинских војника, недељама опкољених у „јужном котлу“ између новоруских бранилаца и границе са Русијом, почео је да баца оружје и предаје се руским граничарима ових дана. Хумани третман руске војске према слугама кијевске хунте - која се итекако нехумано односи према становништву Донбаса - збунио је доста посматрача на Западу. О чему се ради, објашњава колега Степски соко (The Saker):

Шокиран сам бројем коментара који осуђују руско понашање као глупо, наивно или погрешно... Јединице у „јужном котлу“ су лака пешадија, падобранци и специјалци, а не нацистички ескадрони смрти. Друго, тамо су послати по наређењу, често под претњом како њима тако и њиховим породицама. Треће, показали су велику личну храброст, недељама окружени без хране и муниције, под сталном артиљеријском паљбом са свих страна и без икакве наде за избављење.

Али оно што је најважније, и што многима промиче (не њиховом грешком), то су Руси, ништа мање него Руси из Русије или Новорусије. Имајте на уму да је само мајушна мањина народа у Украјини попут психопате Љашка или поквареног скота Порошенка. Велика већина Украјинаца су културно Руси. Дабоме, многи од њих говоре украјински и осећају се као Украјинци, али на исти начин као што се неко из Баварске осећа као Баварац а неко са Флориде као Флориђанин - а да притом нису анти-Немци или анти-Американци.

У очима руских војника, дакле, они су исти народ. Ово је [Американцима] можда  тешко разумљиво, али тако је. Свакако да руски војници мисле „ето шта сте постигли“ и „како вам се сад свиђа независна Украјина“, али углавном сажаљевају те људе и желе да се према њима односе хумано, милосрдно и братски.

Заједно... за мир који долази

(или гледајте на YouTube)

Свуд испод нас муње сијевају

Око Соколово, бр. 128

(Фото: Самсон Чернов, 1912)

Можда је то испуњење чувене доскочице Семјуела Џонсона да „спознаја да ће вас ускоро обесити дивно утиче на концентрацију“, тек протекле седмице као да се у србосфери писало више и умније него у последњих пар месеци.

Повод је по свему судећи прича да Брисел и Вашингтон очекују да им се Србија до 1. септембра недвосмислено придружи у нападу на Русију. Колико у тој причи има истине, не знам - али будући да се циљано пласира преко дежурних „медијских“ пљуваоница у служби Државног Дна, квислиншког култа и Империје, не бих се чудио да је тачна.

За некакву „неутралност“, дакле, нема више места, како вели Драгослав Бокан. Јер, непријатељу је све сем безусловног подаништва недовољно. Тога је свестан и Жељко Цвијановић, који добронамерно упозорава поданички култ да се њихово преостало време мери данима а не годинама.

Али, ако неко мисли да ће ништарије које себе сматрају за државу, а подаништво за родољубље - по исправној дијагнози коју даје Александар Фатић - да одједном схвате грешку пута свога и са њега скрену пре судара... Једнако лаже и себе и друге као и сам квислиншки култ. Јер суштина култизма је она безалтернативност коју проповедају већ годинама, тај очај и нихилизам који свугде намећу и шире, тако да је живот под њима постао гори од окупације - што описује Срђан Воларевић.

А тек Империја? Па она је у својим очима увек „бели шешир“, без обзира колико објективног зла починила по свету, вели Мирјана Бобић-Мојсиловић. Чак штавише, кад Империја нешто чини, то по сопственој дефиницији не може да буде зло, јер је морал Империје сведен на оно „ко ће кога“. И тако се од Европе и света прави један велики Детроит, подсећа Рајко Васић.

Недавно објављени резултати „истраге“ америчког инспектора Вилијамсона никога нису изненадили. Можда су, вели овај „непристрасни“ иследник, неки појединци на „косовијанској“ страни ту и тамо починили неки ситни преступ, али то не доводи у питање њихову „борбу за слободу“ - а за Жуту Кућу, каже, нема доказа. Добро вели Зоран Чворовић, ово као да слушамо Станета Доланца својевремено...

Ем што нам фалсификују историју, ем што ни из те лажи нисмо изгледа вољни ништа да научимо. Хајде да то мало исправимо, бар овде. Душан Пророковић подсећа на континуитет политика стварања вештачких идентитета, и њихову употребу од Балкана до украјинске степе. Радисав Ристић подсећа како су о Србима пре сто година писали непријатељи. Упоредите то са изјавама „пријатеља и партнера“ данас. А Бранко Жујовић на примеру Делиграда и Ражња илуструје суноврат не само државе, већ и размишљања.

Суочени са оваквим силовањем здраве памети, једни (квислиншки култисти) пристају и придружују се силовању, већина ћути и трпи, а један мали број се бори како зна и уме. Миодраг Новаковић, уредник ФБ репортера, прича о својој борби за августовски број Геополитике. Никола Живковић ради на књизи о борби за историјску истину; изводе је недавно објавио Нови стандард (1 део, 2 део). А о судбини оних којима је претешко да буду и остану Срби, већ би да су нешто друго, пише Ненад Благојевић.

На изјаве неких у Босни и Херцеговини да је Гаврило Принцип био терориста, Ненад Јанковић (алиас „доктор Неле Карајлић“) коментарише:

„...понекад помислим да је страшно да сви ти људи који окрећу историју наопако не разумеју да је Гаврило пуцао не само за моју, већ и за њихову слободу. Али, можда је њима лакше без слободе. Мање се мисли.“

Паметном доста.

За који дан ће 19. годишњица „Олује“. Па онда стогодишњица Церске битке. Историја се не зауставља, ма колико неки то хтели. А у Европу, подсећа Александар Павић, (поново) стиже рат...

Исправљање историјске неправде

Говор Владимира Владимировича Путина, председника Руске Федерације, на откривању споменика руским војницима из I светског рата у комплексу Поклонаја Гора код Москве, првог августа 2014. 

Руски оригинал овде. Превод и обрада: Сиви Соко

Споменик борцима 1. светског рата, Поклонаја гора, Москва (Kremlin.ru)

Уважени пријатељи!

Пре тачно једног века, Русија је била приморана да ступи у Први светски рат. Данас ми откривамо споменик њеним херојима - руским војницима и официрима. Откривамо га на месту које чува захвалну успомену на ратну славу Русије и свих који су током историје наше државе бранили њену независност, достојанство и слободу.

Своје заслужено место данас овде заузимају војник Првог светског рата и његови ратни другови. Многи од њих борили су се касније и у Великом отаџбинском рату. Ови прекаљени ветерани надахнули су на подвиге младе војнике, предали им традицију ратног другарства, братства и војничке части.

Велику улогу у духовном расту нашег народа имале су тада вредности руске армије и херојско искуство генерације Првог светског рата. Њих је запало не само сурово искушење првог глобалног сукоба, већ и раскол у историји Русије учињен револуционарним превратом и братоубилачким грађанским ратом.

Њихови подвизи и жртве у име Русије дуго година су били осуђени на заборав. А сам Први светски рат, који цео свет назива Великим, био је избрисан из наше историје и назван просто „империјалистичким“. 

Меко Срце

Отиш'о је мали Лаза

(Марко Сомборац, "Blic")

Добар дечко, моја маза
Ја сам човек меког срца
Нека народ само грца.

Оранице наше плодне
За поклон су много згодне
Поклон је то за мог брата
Из Арапских Емирата.

Волим лажне докторате
Услов су за добре плате
Најбоља је моја шала
Борба против криминала

Ма какав бре ултиматум
Ултиматум -  то је Датум
Он је битан  и Европа
А Србија нек'  је тропа.

Скупља струја, мање плате
Полицајци ће да млате
Ал' за два-три, чет'ри века
Будућност вас боља чека.

Ту су Рузвелт, а и Вебер
Да потврде – нисам кедер
Сом се добро пеца бућком
А народ се пеца мућком.

Кише, суше и поплаве
Већ се сутра забораве
Ал'  човека срца мека
Памтићете сви довека.

(Љубиша Спасојевић, јул 2014)

Људи трпе, а жене наричу

Око Соколово, бр. 127

(Фото: Самсон Чернов, 1912)

Данас је стогодишњица аустроугарске објаве рата Србији (тј. почетка 1. светског рата) и рамазански бајрам за муслиманске вернике. У Гази бесни рат Хамаса и Израела, у којем би и једни и други да буду час Србија, час НАТО - зависно од тога коме се и када обраћају. Што се Србији не допушта да буде Србија, ником ништа.

Настављају се борбе у доњецкој и лугањској републици; извештаји су противречни - час да су федералисти сломили кичму бандеровским бојовницима, час да је бандеровска војска пресекла кључни пут и опколила Доњецк. Све се то дешава док Империја пажњу сопствене и светске јавности циљано усмерава на обарање малезијског путничког авиона МХ17, за које (без икаквих доказа) оптужују Путина и Русију. Михаил Леонтјев исправно констатује да би ово могло да значи рат, док Александар Павић открива да ни на Западу не верују у сопствену пропаганду - али свеједно настављају да лажу.

Веле да се на страни Новоруса бори преко 200 Срба (док на страни бандероваца ратују Хрвати). Ово смета намеснику Империје у Жутији, Мајклу Кирбију, који је пре неки дан у „Санџаку“ изјавио како Србија мора да хапси добровољце који иду да ратују у иностранство - али да нађе и казни убице Шиптара из Њујорка који су дошли да ратују за ОВК. Па онда да подржи „суверенитет и интегритет“ Украјине са Кримом, али да истовремено призна да нема сопствени (Косово). Врло типично за Империју - а типична је била и реакција Државног Дна. Више о томе, Мирослав Лазански.

У истом фону су и захтеви да се Србија сврста у фронт Империје против Русије. Не на основу неког права или правде - Љиљана Смајловић подсећа да је на примеру Србије Империја показала да никакви закони за њу не важе - већ на основу искључиво силе.

Можда је то разлог што се све више на Западу призива поређење Путина са Милошевићем - или бар пропагандном карикатуром Милошевића, о чему пише Ђорђе Вукадиновић.

Зашто Империја данас инсистира да Србија уради оно што ни нацисти од ње нису тражили ономад? Зато што би насртајем на Русију, Србија недвосмислено и неопозиво дигла руку на себе. На томе се ради већ дуго - ако је веровати ономе што пише Огњен Војводић, Вукова језичка реформа била је замишљена у Бечу као средство латинизације и католизације Срба, док Ранко Гојковић подсећа на очигледне паралеле у „промени кода“ на примеру Црне Горе и Украјине.

Упркос свему, Срби су некако издржавали, знајући да ће душманима увек остати „они“ ма колико неке „вође“ и самопроглашени спаситељи покушавали да их утерају у туђинско „ми“ - о чему пише Жељко Цвијановић.

Битка за ту соптвеност, одбијање да се буде озверен и утеран у саучесништво са неправдом и злом, у ствари је најважнији „фронт“ данашњег рата, како у Новорусији, тако и у срцима и душама Срба. Од кукања о злехудој судбини која је ето баш нама наметнула ту битку и тај избор - а као, надали смо се да ћемо мирно живети уз турске сапунице и најновије „најке“, шта ли? - не само да нема користи, већ је и помисао о томе сама по себи предаја очају. Како вели Ненад Благојевић: „Судбина је за кукавице, живот је избор храбрих.“

Немогућа неутралност

Може ли Србија, сада и овде, да буде „неутрална“?

(фото: Нови Стандард)

Немам при руци речник српског, али ево како се на енглеском - језику наредбодаваца квислиншког култа и Државног Дна - дефинише тај појам:

- непристрасност, стање у којем се не подржава или помаже иједна страна у сукобу или неспоразуму
- одсуство конкретног става, изражаја или јаког осећања

Та дефиниција некако не пристаје есеју у којем је Владимир Трапара јуче покушао да срочи аргумент за „неутралност“ Србије:

[Србија] мора да остане неутрална, ако хоће да заштити своје интересе. И управо то је онај део који ми секу из телевизијских прилога и избацују из изјава за новине. По многим питањима Запад је радио и ради против интереса Србије, док нам Русија или помаже или макар не одмаже. Ко нам силом отима Косово? Ко укида Републику Српску? Ко се мршти када чује с ким и какве партнерске односе градимо? Ко нам се меша у унутрашње ствари, захтева од нас „промену свести“ и прихватање непостојеће кривице за ратове деведесетих? Запад или Русија?

Кад све ово знамо, захтев да се сврстамо на страну Запада против Русије тако што бисмо јој између осталог увели санкције не само што је директно у супротности с нашим интересима, већ звучи крајње морбидно (подвукао Сиви Соко). 

Само, оно што колега Трапара дефинише као неутралност у ствари није то, већ нешто друго: самосталност, тј. независност, суверенитет. А то Србија нема још од Жутог Октобра.

Најбољи пример је данашња изјава намесника - пардон, амбасадора - Атлантске Империје Мајкла Кирбија новинарима агенције Бета у „Санџаку“:

Каква те је спопала несрећа

Око Соколово, бр. 126

(Фото: Самсон Чернов, 1912)

Шта се дешава треће недеље јула, лега Господњег 2014?

Мирјана Бобић-Мојсиловић не само да је спознала, већ се и усудила да каже, да ЕУропска унија прави Велику Албанију. А шта раде Срби? Ћуте и трпе, заражени чекањем, вели Душан Пророковић. И очајем, додао бих.

Сведоци смо да годинама силни борци и „боркиње“ (бојовници, да кажемо?) за „људска права“, на апанажи Империје, у свему српском виде „фашизам“, док о стварном фашизму омиљеним их бивших Срба неће ни да чују. Исто тако сада, о најстрашнијем фашизму у Украјини од ових бојовника ни мукајет. Александар Павић пише о том „прагматизму“ квислиншког култа.

Култисти се воде оним „моралом“ да је све што раде они и њихови господари по дефиницији добро, а било шта што раде предодређени непријатељи по дефиницији зло. Када ордија кијевске хунте коље децу, то је легитимно и пожељно, а када Русија храни и облачи децу избеглу из територија где бандеровци ту децу кољу, онда је то „агресија“.

Али за нас је то „шта чит'о, ход'о по њој“ феномен, о чему врло илустративно говори овај уводник редакције Фронтал-а.

Рушење малезијског путничког авиона над Украјином у среду дошло је као поручено кијевској хунти и њеним господарима на Западу. О улози режираних страхота у рату писао је Милан Дамјанац, док се Синиша Љепојевић пар дана касније позабавио ратном хистеријом на Западу. Иначе, западни медији ниједном речју нису ни споменули могућност да би кривац могла бити ПВО кијевске хунте, већ се само „расправљало“ да ли су криви „терористи“ или Путин лично.

Опет, све смо то већ не гледали, већ преживели на сопственој кожи. А зато што смо посрнули, посустали и поверовали да ћемо предајом да се спасемо од тог мучења, сада се то дешава другима. Добро вели Ненад Благојевић, подсећајући на значај Петровдана, да немамо права да поклекнемо и не покажемо храброст, да се поколебамо или повучемо.

Како је давне 1997. говорио академик Енрико Хосиф (1924-2003):

„...осетимо ли да [страдање] има смисла, као што га има, да нисмо криви а страдавамо, али за једно велико незнано „да“, онда се одједаред у нама нешто деси, него нас достојанство опет уздигне до епског човека. Српски народ је епски народ“.

Квислиншки култ, жутократе и сендвичари би - за рачун својих господара, али и себе - да нас убеде како нисмо епски народ, како смо мали, слаби, ништавни, безвредни и добри једино да би они нама господарили. Нећемо ваљда да им поверујемо.

Обновимо Бешеново

Јесте ли икада чули за манастир Бешеново, на Фрушкој гори? Можда нисте - зато што ова задужбина краља Драгутина већ 70 година стоји порушена. Недавно је покренута акција обнове. Преносимо апел људима добре воље, да помогну овај велики и богоугодни подухват:

Манастир је, по предању, подигао краљ Драгутин Немањић, који је управљао Сремом. Сместио га је на једном од главних изворишта воде која су напајала стари Сирмијум, данас Сремску Митровицу. Крст манастира Бешеново помиње се још 1292. године, дакле управо у доба Драгутиново.

Писани трагови о манастиру потичу из XV века и он је, у културном и духовном животу православног народа, био веома значајан. Турци су га, у више наврата, пљачкали и растеривали монахе, а није му наклоњена била ни Хабзбуршка монархија. У ондашњој обнови је велику улогу имао мудри митрополит Павле Ненадовић који је добро знао његов изузетан духовни и национални значај.

У манастиру од 1773. почива пуковник Александар Рашковић, последњи кнез из лозе Рашковића која, директно, порекло од свете лозе Немањића. Његов отац Атанасије је, непосредно пре Друге сеобе Срба у Панонију, у Старом Влаху подигао устанак против Турака, а ујак му је био предводник те сеобе, Патријарх Арсеније IV Јовановић Шакабента. Гробница Александра Рашковића откривена је случајно, приликом откопавања закоровљених темеља манастира, и у оквиру његове обнове биће рестаурирана.

Геополитика, емоције и лаптоп-ратници

Као одговор „лаптоп ратницима“ који по руском интернету позивају Путина да „уведе војску“, направљен је следећи видео-снимак (такође на YouTube),  који објашњава зашто је то глупа идеја. А ко хоће да ратује, ено пушка, ено Донбас.

Ако не разумете руски (зашто?), имате титлове на енглеском, француском и немачком. Али све се плашим да ово неко не титлује на мачећем српском, па зато прилажем транскрипт:

„Путине, пошаљи војску“! Користите ли често ову тарабу?
Ако желите да Русија крене у рат, упитајте се: јесте ли спремни да ратујете у рову, уместо испред екрана рачунара?
Мислите ли да до тога неће доћи? Грешите. САД и желе да испровоцирају Русију да пошаље војску.
Један од планова САД је да Русију окриви за слом украјинске привреде.
Будимо реални: Украјина неће ући у ЕУ, а кредити ММФ неће васкрснути украјинску привреду.
Али кад наша војска уђе у Украјину, Русију ће окривити за све тегобе украјинског народа.
Биће да нема пензија због Русије; да је Русија уништила сву индустрију. Да им је Русија отела европски сан.
Можемо слушати генерале из фотеља и послати војску, али шта ће рећи међународна заједница?
Да је Русија ушла у независну Украјину без резолуције УН. Украјинске власти то нису тражиле,  а власт која је тражила помоћ нико још није признао. Међународна заједница ће то звати једном речју: агресија.
Запад ће онда цео свет да дигне против „агресора“. Хоће ли Русију тада подржати њени савезници?
Чак и да наметнемо зону забране летења на југоистоку Украјине, САД и НАТО ће прогласити забрану за наше авионе и ракете.
Шта ако нам оборе авион? Како да реагујемо? Да шаљемо тенкове до Ламанша?
Да заратимо са Европом, САД, Канадом и Аустралијом? То САД и желе.
САД грцају под тежином државног дуга, од преко 17 трилиона долара. Очајнички им је потребан велики рат.
Он би довео до масовног банкрота, колапса берзе и нестанка трилиона виртуелних долара.
Државни дуг био би поништен, а америчка војна индустрија и привреда добиле наруџбе из целог света.
Овај рат је за њих прилика да избегну неизбежни банкрот.
Русији рат није потребан. Одлагањем сукоба постајемо јачи.
Али народ Донбаса гине, и Русија се налази пред избором: између лошег и још горег.
Да ли да страдају стотине и хиљаде, или милиони? Избор је стравичан, али то је геополитичка реалност.
Значи, следећи пут кад кажеш да је Путин издао југоисток Украјине, помисли шта захтеваш од своје земље. Ако ниси спреман да је браниш оружјем, престани да шириш хистерију.
У ГЕОПОЛИТИЦИ НЕМА МЕСТА ЕМОЦИЈАМА.

А варварске ланце сруши

Око Соколово, бр. 125

(Фото: Самсон Чернов, 1912)

Истовремено веровање у међусобно супротстављене идеје је психолошка појава позната под именом „спознајни раскорак“ (cognitive dissonance). Али није ту реч о онима што говоре да су за „и Косово и ЕУ“, или „и ЕУ и Евроазију“ или „и НАТО и неутралност“ - већ о онима који у то искрено поверују.

Olyksandr Vuchych је тако отишао до Москве и по ко зна који пут договорио Јужни Ток (оли овај пут стварно, часна квислиншка - док се опет не брецну Американци), али су у Београд часом притекли немачки парламентарци, да понове прошлогодишњи ултиматум. Мало за њима, ето и Викторије „мајке Мајдана“ Нуланд. Нема везе што је ухваћена н делу планирања државног удара, и притом још псовала ЕУ, у Београду су је лепо и поданички примили.

Зашто је Београд занимљив Нуландовој? Зато што је за окупирану Жутију предвиђено да 2015. председава ОЕБС, тим инструментом политике Империје (сетите се својевремено „посматрача“ на Космету). А Нуландова вели да ће то бити од велике важности за Украјину - земљу коју је баш она претворила у нацистички Бандеристан. Дакле, не само да Империја очекује да се украјинска криза продужи до 2015, већ и да у њој очекује да Србија докаже своје подаништво предвођењем напада на Русију.

Шта на све то каже Пророк, Месија, Бого-Краљ и председник владе, Vuchych? Продаје маглу наивнима, вели Ненад Пиваш - и то преко ексклузивног уводника у Informeru! Прави некакво савезништво са Немцима, без обзира што је то историјски парадокс (како лепо објашњава Владимир Димитријевић). Од приче о добром животу нема ништа, дабоме - ево је усвојен феудални закон о раду, а „чудотворни“ министар финансија је дао оставку (па остао као саветник, велике ли жртве). Мада, подсећа Александар Лазић, он је био чудотворац искључиво на страницама режимске штампе.

Али зашто се чудимо? Јесмо ли очекивали од лопова да напрасно открију поштење? Заборавили смо злочине „Вражје дивизије“ већ 1918, када су нам постали „браћа“. Заборавили смо окупаторску забрану ћирилице, па сад већина Срба пише на мачећем, а своје писмо и не зна. Заборавили смо НАТО, па му сад лижемо чизму. А спрема нам се најстрашнији од свих злочина, упозорава Драгомир Антонић: признање наметнуте вечне кривице за грех постојања.

Они који су прихватили спознајни раскорак са почетка текста и то ће да прихвате. До те мере су преумљени, да просто не могу да мисле другачије. Али варају се душмани ако мисле да им је тријумф близу. Јер има још људи који памте, и који се боре.

Тако Јелена Гускова са одушевљењем пише о Андрићграду као бастиону науке, културе и историје - што и приличи, јер су оне у овом квислиншком поретку прогоњене и под опсадом. А Милена Ристић похвално пише о неимару те цитаделе, који је видовданским отварањем направио најбољи противтег лажима и фантазијама аустроносталгичара у Сарајеву, Бечу, Берлину и Вашингтону.

Ако је заборав оружје Непријатеља, логично је да се против тога бори памћењем. Поводом свих лажи, клевета, обмана и превара везаних за Младу Босну - али и следећих сто година - маглу разгони Никола Танасић, у есеју о видовданској етици и стварним српским вредностима.

Реч је о оном „српском току“ који протиче нашом историјом, од Лазара и Милоша до Гаврила и дана данашњег, и који опстаје упркос свим земним силама које се труде да га униште, подсећа Александар Павић.

Колико год нам душмани лармали да су победили, да су неприкосновени, да је историја готова, да морамо да се покоримо и признамо сопствену ништавност и њихову величину... толико је из њихових нервозних посета, безобзирних захтева и безобразних лажи јасно да ни сами не верују сопственим обманама, и да страхују од оног нечега што вековима води Србе да пркосе силницима и злобницима.

Сенке Младобосанаца, значи, стварно лутају дворовима и „плаше господу“. Има ли бољег доказа да је Принцип био у праву, ево сто година касније?

Срећан рођендан, Чича Перо!

Петар Карађорђевић, син кнеза Александра и кнегиње Персиде, рођен је 11 јула (по новом календару) 1844. године.

Петар I Карађорђевић, „Чича Пера“

Био је изгнаник, француски официр, херцеговачки устаник, преводилац Џона Стјуарта Мила, муж и отац, Ослободилац, Ујединитељ. Остао је запамћен као честит, частан и чојствен - не као „Његово краљевско величанство Петар, први тог имена, краљ Србије“ већ „Чича Пера“, краљ који ће, иако тешко болестан, да сиђе у ров са војницима и пуца на непријатеља.

Златно је било његово доба, а ово данашње само рђом капа.

Неће довека. Исток памти.

Питање тактике и стратегије

Колега Степски Соко (енг. The Saker, рус. Балобан) објашњава још једном зашто Москва не шаље тенкове преко границе. Није питање хоће ли Русија да реагује на догађаје у бившој Украјини, већ како. А пре сваке употребе војске, потребно је имати дефинисан циљ, иначе ће резултат бити Вијетнам, Авганистан или Ирак. Само питајте Американце.

Шта је руска стратегија, а шта тактика
пише: Степски Соко (The Saker)

Мислим да смо сви били затечени неочекиваним падом Славјанска. Мислили смо о њему као о новом Стаљинграду... и изненадно повлачење Стрелкова нас је изненадило. Све нас, чак и Укре (који су предвиђали да ће се Стрелков борити до последњег метка). Стрелков је тачно то и хтео.

Нема потребе да понављам шта је рекао Аусландер (arguments of Auslander) [1] или онај анонимни Укра генерал (anonymous Ukie General), [2] јер немам шта да додам. Већ раније сам писао о могућем развоју војне ситуације у Донбасу (оригинал овде) и посебно сам се осврнуо на једину вредност коју је имао Славјанск (only real importance of Slaviansk) - симболичну. Не знам шта више може да се каже онима који и даље сумњају да је Стрелков извео бриљантно извлачење из неодрживог положаја у правом тренутку.

Повлачење је једна од најтежих и најважнијих вештина у ратовању, које цивили нити разумеју нити знају да цене. То је најбољи и најтежи испит јединица које морају да га изведу. По свему судећи, Стрелков је извео готово савршено, уредно и одлично темпирано повлачење из опкољеног Славјанска, и то је најбољи доказ његове изузетне тактичке вештине.

Али сада бих хтео да се осврнем не на тактичка, већ на стратешка питања Русије. Не како би Русија требало да постигне ово или оно, већ шта би могли да буду коначни стратешки циљеви Русије.

Злоба грдна бљува тмуше

Око Соколово, бр. 124

(Фото: Самсон Чернов, 1912)

Ово Око је некако мимо „возног реда“, јер сам прошле недеље био на обележавању 200 година доласка Срба у САД, 625. годишњице Боја на Косову и стогодишњице Сарајевског атентата.

Годишњица косовске битке - не „слављење пораза“ како веле зли језици, већ чување успомене на Лазарев избор светосавља уместо јаловог обећања „царства земаљскога“ - обележена је тачно онако како доликује Државном Дну и вредностима квислиншког култа. Није било патријарха, већ је председник Mykolenko* хвалио шиптарске окупаторе, сведочи Јања Гаћеша. Подсећањем на кратку историју косовског отпора Шиптарима, Александар Ђикић нуди неколико разлога зашто су Mykolenka на Газиместану извиждали.

(* Ово кориштење „украјинизованих“ имена за Државно Дно потиче од једне лаконске опаске на Фејсбуку, да они ето неће Русији увести санкције, али ће из солидарности са Кијевом да промене имена. Толико се већ труде да не буду Срби, па им није тешко...)

Четврти јули

И врапци на грани у окупираној Жутији знају да је четврти јули празник Империје. Како неће знати, кад „медији“ пишу само о томе ко је све био на пријему у Амбасади. Не мора се ни рећи којој.

Данас, међутим, прослава четвртог јула онолико приличи Американцима колико слављење Сретења приличи Жутнима (бившим Србима, који би да се одрекну свега како би постали ЕУропски). Американци су се бунили против Енглеза због превеликих пореза, војне репресије и ограничења трговине - што су лидери побуне лепо запаковали у тадашњи речник људских права. Два века касније, америчка влада је далеко репресивнија од најцрње фантазије из колонијалних времена, а порези и ограничења трговине су незамисливо већи. Американци воле да кажу да су „земља слободних и дом храбрих“, али слободе већ поодавно нема, док мало ко има храбрости да то каже.

Није ово покушај да се релативизује српска трагедија причом како, ето, ни у Америци није добро, већ покушај артикулисања тезе која је многима интуитивно јасна, али се плаше да је изговоре: да је општи колапс Србије последица увоза америчке „демократије“ и „вредности“. У титоизмом, ратом и пропагандом ослабљени организам пресађено је канцерогено ткиво како би овај „оздравио“ - како су са ботоксованим осмесима обећавали политичари, одреда купљени или преумљени.

Пре сто година је Србија била светлост у тами народу под феудалним ропством Аустрије и Турске. Гледајући на њу као оазу слободе, пут Србије су ишли не само Срби из поробљених крајева, већ и разни европејци - Чеси, Пољаци, Немци. Арчибалд Рајс не би писао своје упозорење Србима да се није осећао везан за земљу у којој је и умро. Аустро-Угарска је Србију сматрала претњом само зато што је својим постојањем инспирисала Младобосанце и остале Словене у хасбуршком ропству.

Знам да се у међувремену десила Југославија - двапут или трипут, како ко рачуна - и НДХ и владавина најгорих и негативна селекција и шта све не, али нисмо ваљда до те мере пропали као народ да не разумемо какви смо били онда, и бар не пожелимо да такви будемо опет.

Тамна је ова ноћ која се спустила на нас. Црно је зло које чине фанатици „царства земаљскога“ у служби свог Господара Лажи. Али и данас, наизглед силни и свемоћни и недордиљиви, ти злотвори страхују од сенке Гаврила Принципа и Младобосанаца, које свеједно лутају њиховим дворовима и плаше их својом бесмртном идејом. 

Застаните зато у предвечерје, погледајте и ослушните око себе. Можда ће се и вама, као и мени, учинити да видите сенке наших предака како без оклевања корачају ка долазећој помрчини, с Богом на уснама и пушком у руци, да своје животе посвете одбрани златне слободе.

Страх од Принципа

У суботу је била 625. годишњица боја на Косову и стота од сарајевског атентата. Нисам се тада бавио ни једном ни другом, јер сам у том часу био на скупу поводом 200 година од доласка првог Србина у Америку, у Филаделфији.

О Видовдану који живимо сваки дан писао сам прошле године, и пре пет година. Немам шта да додам, осим да ни данас - упркос свој сили и лажима нишчих - истински Срби не прихватају лажно обећање да ће добити „сва царства овога свијета и славу њихову“ у замену за подаништво Сотони. То нека нам буде врело храбрости и наде за сутра.

Шта рећи о Гаврилу Принципу? Баш као у песми, његова сенка још лута по дворовима и „плаши господу“ - не само у Бечу, већ и у Берлину, Бриселу, Лондону, Вашингтону. Мученог Гаврила и његов народ криве за своју злобу, своју похлепу, своју жељу да брзим и одлучним ратом обезбеде опљачкано, освојено и отето.

Енглески новинар Тим Бучер (Tim Butcher) који је управо објавио књигу о Принципу - јавићу вам каква је чим је прочитам - вели без затезања да је највећа лаж Првог светског рата да је иза сарајевског атентата стајала влада у Београду. „У забележеној историји нема убедљивих доказа за то,“ пише Бучер, и додаје да је „намерно лажно тумачење“ сарајевских догађаја стварни почетак Великог рата.

фото: Ханјрих Хофман, 1941; архив Баварске државне библиотеке, Минхен

Када је крв српских јунака са Цера, Колубаре, одбране Београда и повлачења преко Албаније, Битоља и Кајмакчалана, злоупотребљена за стварање противприродне државе са дојучерашњим (и будућим) душманима, Принцип и Младобосанци били су бачени у јаму заборава. Тек 1930. је приватним средствима подигнут скроман споменик веснику слободе. Довољно говори да је управо та плоча поклоњена Хитлеру за рођендан у априлу 1941, као трофеј освајања Југославије. А у тврђави Терезин, где је Принцип робовао и умро, нацисти су мучили Јевреје тамошњег сабирног логора, успутне станице за Аушвиц.

Исто тако, много говори и чињеница да је споменик Принципу подигнут за време Тита срушен одмах на почетку рата у БиХ, а 2004. замењен аустрофилном плочом на немуштом енглеском. У суботу је у Сарајеву Бечка филхармонија - она чију је новогодишњу традицију установио Гебелс - свирала Хајднову адаптацију аустроугарске (и немачке) химне, нама познате као „Дојчланд ибер алес“ из „цивилизаторских“ дана Трећег Рајха.

Свак има право да изабере страну, дабоме. Само није ред да се онда кити антифашизмом и слободарством, а овамо се клања Хапсбурзима и шурује са Хитлером.

А сва ова повика на Принципа, на Србе и Русе као наводне кривце за рат без којег би - наивно верују - Belle Epoque трајала довека (теорија о „крају историје“ не потиче од Фукујаме, већ управо из тог времена), само је звиждање данашњих силника поред балканског гробља њихових претходника, у нади да ће избећи исту судбину.

Узалуд. Гаврилова сена се умирит' не може. А исток памти.

Фонд стратешке културе

Читаоци Сокола знају да сам још од краја 2000. године колумниста за амерички интернет-часопис Antiwar.com. Некада сам писао једном седмично, сад двапут месечно, али свеједно тамо имам најдужи „стаж“ после главног уредника. Биће ево 15 година у новембру.

Крајем маја сам добио позив од Фонда стратешке културе да будем и њихов колумниста, са два до три текста месечно. Данас је објављен трећи текст: „Разговор глувих“.

Пре тога сам писао о годишњици пада Цариграда („Трон неправо узети“) и иронији да 70 годишњицу искрцавања у Нормандији сад обележава Империја која је преузела немачку Ostpolitik („Од Нормандије до тираније“).

Као и са текстовима за Antiwar.com, увек кажем да ми је жао што имам о чему да пишем. Камо среће да није овако, па да се човек бави туђим или веселијим темама. Али тако нам је како нам је - док не постане другачије. За то се и боримо.

200 година у Америци

Прича се да је први Србин који је дошао у Америку био Ђорђе Шагић, звани Рибар, из Сремских Карловаца. Борио се против Турака на крају Првог српског устанка, да би потом, давне 1814, дошао бродом у Филаделфију. Недуго потом одлази у Тексас, где се борио за независност од Мексика и постао судија, да би 1851. стигао у Калифорнију, где је 1873. и умро као пензионисани државни службеник и почасни грчки конзул.

Његовим стопама је кроз протекла два века кренуло преко милион Срба, испочетка углавном из „цивилизиране“ Аустро-Угарске. Били су земљорадници, рудари, железари, спортисти, војници, научници, уметници. Постајали су Американци, али су - углавном - остајали Срби. Најпознатији српски Американац сигурно је Никола Тесла, који је дошао 1884.

Има нечега симболичног у томе што се први Србин у Америци није смирио док није дошао до њене најдаље физичке границе, док је онај најпознатији ширио границе спознаје и технологије целом свету. Наговештај, можда, да нису поникли из сасвим обичног народа.

Било како било, двестагодишњица постојања Срба у Америци обележиће се овог Видовдана у Филаделфији. Организатор скупа је Фондација Тесла, а тродневној прослави учествоваће и представници Србије и Српске. У петак, 27. јуна, заказано је откривање бисте Николе Тесле, а прослава ће бити тема документарног филма „Теслин народ.“

Достигнућа српских досељеника могла би да се читају као реклама за „амерички сан“: четворо Срба добило је Пулицерову награду за новинарство; шест српских глумаца награђено је Оскаром; осам српских ратника одликовано је Медаљом части, а девет Срба је изабрано у Конгрес. Притом нису тражили посебне привилегије, већ су постајали део друштва-домаћина.

Али своју отаџбину, културу и веру нису заборављали, о чему сведоче српске цркве широм Америке. Чувени физичар Михајло Пупин (у САД од 1874.) је током Првог светског рата организовао српске добровољце - њих 16.000 - који су ишли да се боре за свој народ у старом крају.

Захваљујући Пупину, амерички председник Вилсон је над Белом кућом и државним здањима у Вашингтону подигао српске заставе 28. јула 1918, у знак поштовања и захвалности српском народу, несаломивом у отпору поробљивачима и борби за слободу.

Амерички однос према Србима је данас другачији. Зли језици ће рећи српском кривицом, али то углавном није тачно. Ако где има српске кривице, то је у односу Срба према самима себи. Овога Видовдана, сетимо се ко смо и шта смо, где смо све били и шта смо све постигли. Памтимо да бисмо опстали, да би опет били несаломиви у борби за слободу и победили поробљиваче који нам опет раде о глави. Јер нисмо бесловесна маса с којом свак може да ради шта хоће, већ Теслин народ.

Божији народ.

Срби.

До у Бога и у своје руке

Око Соколово, бр. 123

(Фото: Самсон Чернов, 1912)

Шта рећи о недељи која је почела додворавањем невладе Немцима, а завршила дочеком ратног злочинца Блера као „цењеног госта“ у Жутограду, престоници неземље Жутије? Можда нема бољег коментара од нечега што је написао Александар Павић: „Ово је окупација од стране најгорих и најкукавнијих међу нама, финансијских, интелектуалних и политичких пијавица.“

Како изгледа најновија немачка окупација, подсећа Борис Алексић, У поређењу са прогонима, терором и масовним убиствима која су окарактерисала аустро-немачке окупације у оба светска рата, ова данашња је бледа сенка - али и ми смо бледа сенка очева и дедова који су се против окупација борили. Осим тога, „мека“ окупација далеко боље успева против народа који је показао да сили без проблема може да се одупре, али лажима тешко.

Србија, век касније

Драган Крсмановић повлачи поређење Србије из 1914. са Србијом данас.  Преносимо текст објављен 20. јуна, уз дозволу издавача. - Сиви Соко

1914-2014: Паралеле

Пише: Мр Драган Крсмановић

Разуме се да директног понављања историје нема. Свака нова историјска ситуација је јединствена и у историји не постоје експерименти у лабораторијским условима као у природним наукама. Европа се изменила политички, технолошки, демографски …

Ипак припадам онима који верују да у историјским процесима, посебно оним дугог трајања, постоје одређене аналогије, условно речено законитости које потврђују да одређени тип понашања резултира одређеним последицама. На крају крајева, историја се ради тога и проучава. Није то хоби доконих, већ сложена аналитичка активност која указује на који начин се, на основу искустава из прошлости, могу предвидети могући догађаји у будућности и  како их спремно дочекати. Један век је право време да се повуку одређене паралеле и по могућству извуку закључци.

Блер у Београду

Па добро људи, докле?

Има ли границе вашем трпљењу? И краја вашем понижењу?

Прво је Vuchych узео за „саветника“ оног Француза из емемефа што много воли да 'вата собарице. Ајде бар да нешто зна о парама, кад ни то. Па је онда привео пропалог Швабу, што је својевремено тајно преговарао са Ботиним Џеремајом о издаји Косова. Ни од њега никакве вајде - осим ако га нису узели да им опосли издају Косова. Јер то су стварно и урадили.

Могло се још некако поднети што Први Врховник свира Себастијану, а пева серенаде Ангели. Али ратни злочинац Тони Блер да му буде драги гост, сред Београда?

Ратни злочинац и издајник

Шта је следеће, Орден Светог Саве за Хилари Клинтон, а Билу булевар још дужи и статуа још већа од оне што су је направили Шиптари? Да се види како је преумљена Жутија још захвалнија НАТО што ју је демократски и civilizirano бомбардовао, него Шиптари којима је од отете српске земље направио државу?

Први Демократа је својевремено у Београду примао Солану, и помагао му да направи државу од Милове Черногорије. Друг Бота се руковао са Змијом. Али ова жуто-назадна, седнвичарска власт оборила је све рекорде у издаји тзв. Бриселским споразумом и апсолутно поданичком политиком према највећим душманима Срба и Србије.

Бог вас клео, погани изроди! 

Пре само коју годину, док још нису постали ЕУропски и наприједни, овако су говорили и писали о том истом Блеру - а сад му се увлаче у да не кажем већ где. Гадно је.

Је ли остало Срба у Србији? Има ли ко да стане у крај овом државоубилачком, душегубном квислиншком дну дна? Или ћете ћутке да трпите и ово, и свако следеће зло које над вама почине, док се једног дана не пробудите и сами преумљени, властити тамничари, саучесници у сопственом клању. Па кренете да режите на оне који се усуде да сањају слободу, јер вам је сама помисао на њу постала мрска.

Зар послушно у Ад корачате, док вас воде рђе и погани?

Немојте, ако Бога знате. Доста је било. И превише. Стварно. 

Те с њим племе српско отроваше

Око Соколово, бр. 122

(Фото: Самсон Чернов, 1912)

Крајем 1941, немачки плакати по окупираној Србији (видети стр. 131-32 одличне књиге Косте Николића) хвалили су се успесима на источном фронту: те Совјети су изгубили оволико територије, те оволико руде, те оволико становника, те оволико жита и меса... али Москву нису заузели. Црвену армију нису уништили. Мање од четири године касније, Хитлеровом Tisućugodišnjem Reichu истекао је рок трајања.

У међувремену, међутим, Немци су по Србији пропагирали „ред, рад и дисциплину“, припадност „великој европској породици“ и захвалност (!) Немачкој која „има посла за све“. Упркос томе што су Немци истовремено стрељали сто за једног, та се прича код неких примила. Још горе, повампирује се данас.

Отуд Врховни Жутник Olyksandr Vuchych обећава подаништво Ангели Меркел и жали што Срби Немцима нису били „поузданији савезник“. Жељко Цвијановић понашање Vuchychа сагледава из шире перспективе односа Срба и Немаца, односно прећутане (али неопходне) улоге Русије. Како је недавно писао обавештајац Империје Џорџ Фридман, највећи страх Атлантиста је зближавање Немачке и Русије, па се труде да васкрсну Аустроугарску и Пољску-Литванију (тзв. „Интермариум“) као тампон зону. А ту за Србе има места једино ако су бивши.

Вера и нада

Како рекох синоћ у Оку:

...извор моћи Империје није ни њена војска, ни њено богатство, већ лажи којима се они које узме на зуб сами победе, постајући жртве сопственог очаја. То је тајна и њиховог привременог успеха, и њихове неизбежне пропасти.

Немојте да очајавате - ни због страховладе Државног Дна и квислиншког култа, ни због злобе Империје и страдања цивила Новорусије. Чините да буде другачије. Почните од себе.

И изнад свега, имајте вере, у Бога и у оне који раде за Њега на земљи.

(мотивисано чувенм енглеским плакатом из 2. светског рата)
 

Распале ме ужаса пламови

Око Соколово, бр. 121

(Фото: Самсон Чернов, 1912)

Можда осећајући да јој је власт на измаку, Империја све јаче притиска свет. Србији је после Жутог Октобра додељена улога симбола непобедивости Империје: гледај свете, како сламамо и понижавамо најљуће непријатеље и претварамо их у поданике без кичме и основног самопоштовања!

Један од примера је била конференција - наводно о 1. светском рату, а у ствари о самопромоцији организатора - коју је прошлог викенда уприличио Вук Јеремић. У његовом уводном слову ни речи није било о Србији, али јесте о потреби да се створи светска влада ради борбе против „климатске катаклизме“. И у њој нађе место за Џеремају, је ли. А звезда догађаја био је Кристофер „Срби су убице и злочинци“ Кларк, povijesnićar.

Трибина која је пар дана касније одржана у парохијском дому Храма Светог Саве прошла је готово незапажено, јер је на њој било речи о рату из српског становишта. А то је у окупираној и сломљеној Жутији непожељно.

О људима, мачкама и опстанку

Друштво које одбија да опстане не може бити морално, по дефиницији, јер с њим онда изумире и било какав морални оквир. Зашто онда „напредни“ Запад и њихов култ у Србији инсистирају на изумирању?

Често овде цитирам блогера Данијела Гринфилда, иако се с њим итекако не слажем када пише о својим „слепим тачкама“ - рату против „тероризма“, републиканској партији, или Русији. Итекако је иронично што Гринфилд о Русији пише као инстинктивни хладноратовски бандеровац, иако скоро у потпуности дели традиционални поглед на свет са Владимиром Путином.

Почетком маја, Гринфилд је писао о феномену односа Запада према животу детета и мачке, на примеру два видео-снимка која су кружила интернетом. На првом, пробисвет по имену Андре Робинсон са уживањем шутира мачку - и због тога се на њега дигла (заслужена) дрека. Некако у исто време, Емили Летс поставила је снимак свог абортуса, да покаже како је то „позитивна прича“. Да би онда исти они који су дигли дрвље и камење на Робинсона, за Летсову имали само речи хвале.

На основу тога, Гринфилд изводи следећи закључак:

„Друштво у којем људски живот не вреди може опстати док има висок наталитет. Ако је наталитет низак, а биолошки инстинкт за продужење врсте замене кућни љубимци и порнографија... ту нема будућности. Нема опстанка. Изумреће усамљени, а наследиће их цивилизација са много деце, мало кућних љубимаца и склона да шутира мачке...

Народе који изврше самоубиство замене народи који самоубиству нису склони. Морални или не, знају како да опстану. Ми више немамо стратегију опстанка. Постали смо аморално друштво, опседнуто „јавним моралном“ изграђеним на политкоректности. Наш морал се заснива на емотивном одговору, а ретко кад на традицији...

Америка није осуђена на пропаст, али јесте у проблему. Није на путу опстанка, већ на путу друштвеног и државног самоубиства. Ако не можемо да се сложимо око морала, требало би барем да можемо око опстанка.

Морално је друштво које опстаје. Оно које не опстане је неморално. Опстанак је претпоставка моралности, исто као што је рађање деце основна претпоставка друштва. Без тога, нема ни мане ни врлине; нема ничега. Друштво које не жели да опстане је суштински неморално, по сопственом признању.

Данашњи напредњаци дефинишу моралност друштва по спремности да изврши самоубиство. Њихово морално мучеништво опстанак дефинише као неморалан. И то их чини култом смрти.“

Власт и невладничка „елита“ у Србији већ годинама - 15, 25, 70, како ко рачуна, није ни важно - форсира управо колективно самоубиство. Духовно пре свега - да Срби „промене код“ и од Срба постану нешто друго: добри „ЕУропски“ послушници, Војводиндијанци, Хрвати, свеједно. Било шта, само не Срби. Али паралелно с тим иде се и на физички нестанак.

Орган пропаганде Империје (SETimes) јавио  је почетком 2012. да Србија има највећу стопу абортуса у Европи. Званична статистика наводи 23.000 абортуса годишње, од чега 8.000 само у Београду - али истраживање Мирјане Рашевић (које је у децембру 2009. објавио „Европски журнал за контрацептивну и репродуктивну медицину“) тврди да би због лошег извештавања број „прекида трудноће“ могао бити чак 150.000.

И 23.000 је много, али... сто педесет хиљада? Годишње? То је више од свих жртвава четворогодишњег рата у БиХ. Три пута више од највеће процене свих српских жртава свих ратова „стравичних“ деведесетих. Годишње.

Која је „логика“, какав „морал“, ту на делу? Када се поведе прича о абортусу, увек се потеже силовање. Јесу ли можда сви ти „прекиди трудноће“ - каквог ли одвратног еуфемизма за убиство - последица силовања? Онда испада да су Срби заиста успешно озверени, па или силују као нигде у свету, или без размишљања убијају сопствену децу.

Знам да је жеља садашњих владара - Државног Дна, невладника и квислиншког култа (с разлогом их тако зовем) - да Србе сведу на „збир стомака и гениталија“ (како ономад рече Слободан Антонић), јер је онда духовно и физичко затирање неминовно. Зато борба за слободу почиње борбом за опстанак, борбом за човечност.  Иначе ћемо скончати како се нада култ смрти: у крвавом муљу ове гротескне, нихилистичке, тирјанске карикатуре живота.

Трећа битка код Новог Стандарда

После трећег рушења, у ноћи 1. јуна, Нови Стандард је (засад) поново у функцији. Којим поводом, објашњава уредник, Жељко Џвијановић. Цитирам га овде, да остане када (не ако) Стандард буде рушен и четврти пут:

„У петак увече објављен је мој текст Седма колона, који је био одговор на све раширеније тезе у српским медијима о томе како Владимир Путин тиме што војно не интервенише у Украјини показује слабост и води Русију у пораз у актуелној кризи. Контратеза пласирана у тексту Седма колона гласила је да је управо војна интервенција потез који прижељкују западни непријатељи Русије и да Путин игру измешта на глобално поље, где бележи успехе (уговор са Кином, избори у ЕУ, избор антиамеричког председника Египта и сл.).

Током петка и суботе текст су коментарисали углавном стални читаоци... Као и обично, неки су се слагали са текстом, неки нису. Администратор портала у суботу увече, међутим, обавештава ме како је уочио већи број коментара са непознатим nick-овима и са непознатих IP адреса... и да сви заступају тезу како тиме што војно не интервенише Русија губи Украјину. Додао је да су то приметили и неки стални читаоци у својим коментарима. Преведено на језик свакодневице, била је очигледна појава ботова који покушавају да спинују тему форсирајући тезу о руском поразу. Био сам изненађен, будући уверен до тада како се та теза појављује на проруском спектру јавности због неразумевања прилика, а не да је то нешто што се, у настојању да Србији представи Русију као губитника у Украјини, организовано пласира. (Наравно, то не значи да свако ко заговара војну интервенциу и види пораз Русије ради организовано и по задатку, него да у антируским круговима постоји интерес да се управо такав став рашири у српској јавности.)

Предложио сам администратору да о свом запажању остави траг на сајту, да ботове опомене и подсети да коментарисање са више nick-ова није дозвољено. Чисто да виде да нам је јасно. У суботу око поноћи он је то и учинио, обраћајући се испод коментара једног од ботова.... После тог коментара ботови се повлаче, и тада почиње напад на портал.“ (подвукао Сиви Соко)

Русија и Донбас: између „шта ако“ и „шта онда“

Колега Степски Соко - чију сам анализу руске стратегије у Украјини објавио пре месец дана - јутрос се обратио свима који позивају на хитну руску интервенцију у Новорусији. Преносим његов текст у нади да ће мало смирити страсти. 

Руска интервенција у Донбасу: „шта ако“ и „шта онда“

Фото: Генадиј Волков (извор)

Пише: „Степски Соко“, (Тhe Saker) 4. јун 2014.

Већ неко време се трудим овде да објасним вероватне разлоге што Русија досад није интервенисала у рату између Бандерастана и Новорусије. Они који у Путиновом понашању виде за „издају“ и „продају“ пишу дуге оптужнице, али су им докази кратки. За разлику од недавне анализе (видети овде) коју сам препоручио као обавезно штиво, ови што Путина оптужују за издају гледају само непосредну будућност, па траже да се шаљу оружје и људи, да се уведе зона забране летења, да се нападне ова или она јединица, итд.

Добро. И шта онда?

Е, на то „шта онда“ родољуби из фотеље систематски немају одговор.

Ови собни стратези такође зазиру од „шта ако?“. Шта ако бандеровски скотови стварно запуцају из свега што имају, из одмазде или из ината, и стварно униште Краматорск, Славјанск или део Доњецка? Шта ако број мртвих од садашњих стотина нарасте у хиљаде? Они који погрешно верују да је хунта већ употребила „масовне артиљеријске ударе“ нека потраже концепт „огневой вал.“ Иако се на енглеском преводи као „артиљеријска баража“, то је технички тачно али ни изблиза не описује право значење у руској војној доктрини.

Уместо да цитирам бројке, показаћу вам видео-снимке:

Огњени вал 
Ракетна баража
Ракетни систем Ураган и обука (украјинска војска)
Ракетни системи артиљерије 

Хоћу да кажем ово: Украјинци имају оружје да потпуно униште неки град, и обуку да то оружје користе. Шта ако то и ураде? И шта онда?

Дабоме, Русија има способност да брзо уништи украјинску артиљерију у Донбасу, али то би била још једна ескалација сукоба. И шта онда?

Триптих 2. јуна

Три белешке и напомене, наизглед невезане.

Преводи и Стање Ствари

Превод текста Дејвида Брукса који сам прокоментарисао у суботу требало је да буде објављен истога дана на Стању Ствари, али се због техничких проблема појавио тек данас. Ставио сам спону у текст од суботе, као и у претходну реченицу, па кога занима да погледа шта је Брукс булазнио, нека изволи. Само имајте на уму да је то булажњење опште место политичке и медијске „елите“ Империје.

Из неколико разлога све преводе које бих обично постављао на Соколу сам преусмерио на Стање Ствари, па вам препоручујем да пратите ту страницу ако вас занима шта о нама (или о Украјини, ЕУ, Империји, итд.) пишу странци.

Џеремајин Игроказ

Преко Александре Ребић чујем да је у Београду током викенда одржана међународна конференција о 1. светском рату. Домаћин је било нешто по имену CIRSD, односно Center for International Relations and Sustainable Development. На енглеском, дабоме; на мачећем српском се зову „Центар за међународну сарадњу и одрживи развој.“

На челу института је некадашњи штићеник Друга Боте, бивши министар иностраних дела и председавајући Генералне скупштине УН - Џеремаја Вулф. Мислим, Вук Јеремић. Који у уводној беседи - наводно о 1. светском рату - ни реч не рече о Србији, већ позва на стварање глобалне владе ради борбе против климатске катаклизме (!).

У одбору Центра му седе, између осталих, бивша швајцарска министарка Калми-Реј, која је 2010. признала „Тачистан“, и Џефри Сакс. Паметнима доста.

А кога је Џеремаја довео као госте на конференцију? Па Џорџа Фридмана из Стратфор-а, тј. приватне испоставе ЦИА, и главом и брадом Кристофера Кларка! Знате, онога што мисли да су 1. светски рат почели Злисрби убиством Александра Обреновића и Драге Машин. Ту су негде криви и Злируси, али нипошто не Немци, Енглези, Французи, Турци, Аустрија, итд.

Мало им је било што су толике Србе побили, а Србију осакатили и окупирали, него сад хоће и да нас апсолутно понизе оваквим игроказима служења глобалистима и Империји. Велики је „патриота“ Џеремаја, нема шта.

Јопет Цензура

Нови Стандард је поново оборен. Радио је још колико у суботу. Зар се квислиншки култ, државно дно и Империја толико плаше писане речи? А ако се плаше, а то је евидентно, онда се поставља питање зашто - тј. да ли су они заиста толико јаки, моћни, без алтернативе или шта већ? Одговор се намеће сам по себи.

Све је ово некаква наука

Око Соколово, бр. 120

(Фото: Самсон Чернов, 1912)

Каква је разлика између песимисте и оптимисте? Песимиста је онај ко вели: „Не може бити горе“, док оптимиста одговара: „Може, може.“

Свако ко пише о дешавањима у Србији мора, силом прилика, да буде „оптимиста“ из овог мрачног вица - јер тамошња власт свакога дана изнова показује да итекако може бити горе. Да видимо на које све начине, седмицу дана после потопа: