Почивај у миру, Жељко

Синоћ сам сазнао да је преминуо Жељко Цвијановић. уредник Новог Стандарда и великан српског новинарства. Однела га болест.

Читаоцима Сокола његове колумне и анализе су и те како познате. У времену када је манипулација емоцијама и лака демагогија харала свуда, Цвијановић је проповедао мудрост и уздржаност. Многи су га због тога оптуживали за дефетизам; ја нисам.

Лако је рећи „ајде да рушимо издајника.“ Теже је то и урадити. А далеко теже осмислити шта онда. У одсуству тог наравоученија огледа се српска трагедије од Жутог Октобра наовамо. А Жељко је малтене у сваком свом тексту покушавао да нас томе научи.

У неколико наврата смо „полемисали“ отвореним текстовима, али ако смо се око нечега у почетку и не слагали, на крају бисмо ипак били на истој таласној дужини - са све читаоцима који би то пратили и коментарисали. Такав феномен нисам видео у српском новинарству, ни пре ни касније.

„Нема Царства Небеског ни у једном политичком поретку, ни један политички поредак не вреди без Царства Небеског,“ написао је у једној од тих полемика. Нека нам то, скупа с њим, остане у сећању, сад када је прешао у царство небеско.

Хвала ти на свему, Жељко, и нека ти је лака земља. Искрено саучешће његовој породици и пријатељима.

Ожалошћени Соко

Др. Мирослав Свирчевић, 1970-2014

Доктор Мирослав Свирчевић, историчар, балканолог и велики борац за слободу и правду, умро је синоћ изненада. Имао је 44 године.

Др. Мирослав Свирчевић (via Facebook)

Био је познавалац политичких система у Енглеској (магистериј), Србији и Бугарској (докторат). Чињенично је оповргавао антисрпску пропаганду и упозоравао на мешање спољних сила у судбину Срба. Радио је у Балканолошком институту САНУ, а његове текстове преносили су многи родољубиви српски медији - укључујући и Сокола и Институт Рајс).

Жалим што се нисмо срели у пар наврата кад смо се затекли на истим меридијанима, иако смо се често дописивали и консултовали. Жалим што је отишао пре него што имао прилику да на конференцији у Санкт Петерсбургу идућег месеца представи рад о стварању Југославије. Али највише ми је жао што није дочекао слободу за коју се срчано борио.

Со Свјатими упокој, Христе души раб Твојих, идјеже њест бољезан, ни печал, ни воздиханије, но жизањ бесконечнаја.

Добрица Ћосић, 1921-2014

Добрица Ћосић (via Нови Стандард)

Пазите кад некоме будете пожелели дуг живот. Можда вам се жеља оствари. Добрица Ћосић је умро јуче, у 93. години живота за којег се свачега нагледао.

Предраг Марковић, пишући у Политици, назвао је Ћосића „писцем епохе“ и понудио суд да су „скоро све идеје у српском политичком и културном животу изашле испод моравског гуња Добрице Ћосића“. Верујем да је тиме хтео да похвали великог писца; не знам да ли је и успео.

Ћосић јесте био одраз смутње у којој се Србија нашла. Некадашњи партизан и аутор „Далеко је сунце“ и  „Деоба“, постао је анти-титоиста и демократа, прозападни либерал разочаран у западни либерализам, борац за слободу и правду који се позивао на склањање пред силом и неправдом... Дакле, скуп свих противречности у које се Србија заплела од друге половине ХХ века до данас.

Последњи поздрав Лошем Орлу

Др. Дејвид Јегли, 1951-2014

Тек синоћ сам чуо вест да се 11. марта, после тешке болести, прерано упокојио доктор Дејвид Јегли (David A. Yeagley). Чукунунук Лошег Орла, поглавице племена Команчи, др. Јегли је био књижевник, сликар, композитор, и коментатор. Притом се није бавио само судбином америчких Индијанаца, већ и многим другим темама, па и неправдом учињеном Србима.

Као успомену на др. Јеглија, преносим овде његов последњи есеј о Србима, написан у новембру прошле године. Жао ми је што није дочекао одговор на питање из последњег пасуса.

Србија, поука за данашњи свет
Дејвид Јегли, 7. новембра 2013. (извор)

До дана данашњег, због пристрасних либералних медија, већина света не зна шта се десило Србији. Наставља се превара, кварење и белосветска пљачка (international robbery) једног народа без признања, без оправдања, без казне. Хоће ли ово бити судбина сваке земље у истом положају?

Карол Војтила (1920-2005)

Шта да се каже о лику и дјелу Карола Војтиле, тј. Јована Павла II? С једне стране, дао је огроман допринос борби против комунизма - који је објективно био лоша идеологија са катастрофалним посљедицама, понајвише за своје сљедбенике. У протеклих пар година се противио подухватима америчке Империје на блиском истоку. Без сумње је учинио доста за католичанство и католике.

Са друге стране, не треба да се заборави да је Ватикан под његовим руководством вршио агитацију и притисак за разбијање Југославије; да се Папа није противио НАТО агресији 1999. као што је устао против агресије на Ирак 2003; да је прогласио за блаженог Павелићевог кардинала Алојзија Степинца, а тиме и учешће клера у нечастивим работама НДХ; да ни Папа ни било који други представник Ватикана никад није рекао ни ријечи о дивљачком разарању цркава на Косову, већ су чак штавише дозволили да албански католички свештеници лажно представљају православно културно насљеђе као католичко које су „узурпирали“ Срби (па зар онда не би било тим горе што га сад Албанци руше!?).

Ни једно ни друго не треба да се заборави, јер су обоје у истој мјери били дио лика и дјела сад упокојеног папе. Његов насљедник ће морати да попуни прилично велику празнину. А за своја земаљска дјела, оваква или онаква, Карол Војтила сад одговара пред Богом; па како му Он пресуди.

Requiescat in pace.