Пре неки дан је њујоршки блогер Данијел Гринфилд понудио занимљиво објашњење понашања политичара у Америци. По њему, ни левица ни десница немају поверење у власт, само на то другачије реагују. Десница би да ограничи домет власти, док левица жели да је преузме и контролише.
Какве везе ово има са нама? Објаснићу, али је прво потребна мала дигресија у историју Сједињених Америчких Држава. Будите стрпљиви, видећете зашто.
Американци своју борбу за независност од Енглеске (1775-1783) зову револуцијом. Донекле с правом, јер је концепт републике којом владају закони тада заиста био револуционаран у односу на апсолутни монархизам као доминантни систем власти, како у Европи тако и у остатку света. Али само неколико година после - и то баш због кризе изазване огромним трошковима војне интервенције у корист америчких побуњеника - у Француској је избила далеко познатија и далекосежнија револуција.
Иако су заједно наступиле у рату против Енглеза, тринаест крунских колонија северне Америке прогласиле су се слободним и независним државама - отуд Сједињене Америчке Државе - и своју лабаву заједницу регулисале Споразумом о Конфедерацији (Articles of Confederation), предложеним 1776. а ратификованим 1781.
После признања /свих држава појединачно!) од стране британске круне, на мировној конференцији у Паризу 1783, међу револуционарима је почела борба за превласт унутар новоствореног савеза. Интересе банкара и империјалиста заступала је струја предвођена Александром Хамилтоном, чији је поглед на државу био „левичарски“ у смислу који горе користи Гринфилд. Користећи своје ратно пријатељство са генералом Вашингтоном, Хамилтон је успео да обезбеди његову подршку за „реформу“ државе, што се показало судбоносним. За то време, јавност су путем Федералистичких Списа (које је својевремено на српски превео Војислав Коштуница) убеђивали да им је јача централна држава у интересу.
Насупрот њима стајали су анти-федералисти, односно Демократско-Републиканска странка, предвођена Томасом Џеферсоном и Џејмсом Медисоном. Иако су Џеферсон и Медисон успели да изнуде бројне уступке, Хамилтон је ипак победио: Устав којим је успостављена централна извршна, законодавна и судска власт ступио је на снагу 4. марта 1789.
И док је Џеферсон замишљао власт „оковану ланцима Устава“, у пракси је тријумфовала Хамилтонова визија централне, империјалистичке власти. Био је то дуг и постепен процес, али свака већа криза је јачала централну власт на штету што савезних држава, што појединца. Мада Хамилтон никада није био председник - није имао право да се кандидује, јер је био рођен на Јамајци - јесте био први министар финансија и ударио је темеље банкарској доминацији америчке политике коју нико потом није успео да оспори, чак ни Ендру Џексон који се итекако трудио. Није случајно здање министарства финансија (Treasury) одмах поред Беле Куће.
Постепено одмицање од слова Устава у корист „духа“ све јаче централне власти који је предодредио Хамилтон довео је крајем педесетих година XIX века до отвореног политичког сукоба централиста са поборницима државних права са Југа. На председничким изборима 1860. Абрахам Линколн је победио прегласавањем - у јужним државама није га ни било на листи - што је довело до отцепљења Јужне Каролине, а потом и 10 других савезних држава када је Линколн отцепљење прогласио издајом и објавио мобилизацију. Априла 1861. почео је оружани сукоб касније тенденциозно назван „грађански рат“.
Отцепљене државе основале су марта 1861. Конфедерацију и донеле Устав скоро сасвим идентичан старом, али са неколико битних разлика: гарантовао је опстанак робовласничког система (члан 1, параграф 9), на којем је почивала њихова плантажерска привреда, и избацио одредницу (члан 1, параграф 8) да је заједничкој власти дозвољено да доноси прописе „за опште добро“ (general welfare) - „рупу“ кроз коју су Хамилтонови наследници деценијама провлачили сваку нову узурпацију моћи.
Иако је сам у више наврата тврдио да му је циљ очување Савеза (Union) по сваку цену а да га никакви црнци не занимају (иначе је био заговорник масовне депортације робова у Африку, што је донекле и спроведено стварањем Либерије), Линколн је лета 1862. издао проглас којим се укида робовласништво, како би дотад неуспешном рату дао моралну димензију. Проглас је био чиста пропаганда - укидао је ропство само на територијама под контролом „побуњеника“ - али је успео у својој сврси: жигосање Југа као „реакционарних робовласника“ одвратило је енглеску и француску владу од дипоматског признања Конфедерације. Линколну је, иначе, отворену подршку давала царска Русија.
Конфедерација је капитулирала у априлу 1865, и „побуњене“ државе стављене су под војну окупацију која је укинута тек 1876. У победничкој историји о одредби која се противила централизацији „за опште добро“ није било ни речи, док су амандмани оригиналног америчког Устава који су гарантовали права држава (IX и X) обезвређени са три нова (XIII, XIV и XV), којима је савезној држави дато за право да укине робовласништво и обезбеди „једнакост свих грађана“. На папиру ослобођени робови су потом заборављени; тек скоро век касније - и то да би се отворила врата новој експанзији централне власти - донесен је Закон о грађанским правима (Civil Rights Act).
Гринфилд данас жали за Америком којом доминира „левичарска“ Демократска странка, јер подршку црпи из бирачког тела које се слаже око принципа јаке централне власти, која би штитила њихове интересе на штету Других (ко год они били). С тим да неће или не жели да призна да чак и наводно „десни“ Републиканци већином пристају на такво стање ствари.
Ако се прихвати, вели он, да је власт увек покварена и силеџијска, једино питање постаје ко ће од тога имати користи, а ко штете. Другим речима, „ко ће кога“. И то онда више није вера у власт, већ „срачуната аморална стратегија заснована на неповерењу, као лопов који краде зато што сви краду.“ Док је идеја ограничене власти заснована на „историјској успомени, делимично стварној а делимично измишљеној, на систем где је ограничена власт значила слободу и просперитет“.
Тај систем је, као што се из горе наведеног прегледа америчке политичке историје ХIX века види, био више фиктиван него фактички малтене од самог почетка. Колико год се трудили да га сачувају, увек су се спотицали о Хамилтонов темељ. Када је 1913. Вудро Вилсон прогурао амандман XVI (директно опорезивање прихода) и основао централну банку (Federal Reserve), била је то коначна победа Хамилтоновштине.
Од тада је доминантна струја у америчкој политичкој мисли „коћекогаизам“. Јесте Кенеди на свом устоличењу позвао Американце да „не питају шта ваша земља може да учини за вас, већ шта ви можете да учините за вашу земљу“, али је потом покренуо програм „друштвене величине“ (Great Society) који је после његовог убиства 1963. спровео Линдон Џонсон - за чијег мандата је 1964. усвојен и гореспоменути Закон о грађанским правима. Роналд Реган (1980-1988) је обећавао смањење државног апарата, да би потом ојачао војно-индустријски комплекс и веома хамилтоновски повећао државни дуг. А данас „десничари“ од Регана праве божанство на исти начин на који „левичари“ идолизују Обаму.
Било како било, Гринфилд сматра да је америчко друштво до те мере урушено и деформисано да укидање свемоћне власти само по себи неће бити довољно. „У сломљеном друштву“, пише он, „мали је дијапазон избора између фашистичке власти и феудализма,“ између милитаризоване полиције и мафије, између диктатуре и хаоса. Тако да људи пристају на ово прво у страху од потоњег. Цитирам:
Какве везе ово има са нама? Објаснићу, али је прво потребна мала дигресија у историју Сједињених Америчких Држава. Будите стрпљиви, видећете зашто.
Американци своју борбу за независност од Енглеске (1775-1783) зову револуцијом. Донекле с правом, јер је концепт републике којом владају закони тада заиста био револуционаран у односу на апсолутни монархизам као доминантни систем власти, како у Европи тако и у остатку света. Али само неколико година после - и то баш због кризе изазване огромним трошковима војне интервенције у корист америчких побуњеника - у Француској је избила далеко познатија и далекосежнија револуција.
Иако су заједно наступиле у рату против Енглеза, тринаест крунских колонија северне Америке прогласиле су се слободним и независним државама - отуд Сједињене Америчке Државе - и своју лабаву заједницу регулисале Споразумом о Конфедерацији (Articles of Confederation), предложеним 1776. а ратификованим 1781.
После признања /свих држава појединачно!) од стране британске круне, на мировној конференцији у Паризу 1783, међу револуционарима је почела борба за превласт унутар новоствореног савеза. Интересе банкара и империјалиста заступала је струја предвођена Александром Хамилтоном, чији је поглед на државу био „левичарски“ у смислу који горе користи Гринфилд. Користећи своје ратно пријатељство са генералом Вашингтоном, Хамилтон је успео да обезбеди његову подршку за „реформу“ државе, што се показало судбоносним. За то време, јавност су путем Федералистичких Списа (које је својевремено на српски превео Војислав Коштуница) убеђивали да им је јача централна држава у интересу.
 |
| Хамилтонов кип у америчком Конгресу (Википедија) |
И док је Џеферсон замишљао власт „оковану ланцима Устава“, у пракси је тријумфовала Хамилтонова визија централне, империјалистичке власти. Био је то дуг и постепен процес, али свака већа криза је јачала централну власт на штету што савезних држава, што појединца. Мада Хамилтон никада није био председник - није имао право да се кандидује, јер је био рођен на Јамајци - јесте био први министар финансија и ударио је темеље банкарској доминацији америчке политике коју нико потом није успео да оспори, чак ни Ендру Џексон који се итекако трудио. Није случајно здање министарства финансија (Treasury) одмах поред Беле Куће.
Постепено одмицање од слова Устава у корист „духа“ све јаче централне власти који је предодредио Хамилтон довео је крајем педесетих година XIX века до отвореног политичког сукоба централиста са поборницима државних права са Југа. На председничким изборима 1860. Абрахам Линколн је победио прегласавањем - у јужним државама није га ни било на листи - што је довело до отцепљења Јужне Каролине, а потом и 10 других савезних држава када је Линколн отцепљење прогласио издајом и објавио мобилизацију. Априла 1861. почео је оружани сукоб касније тенденциозно назван „грађански рат“.
Отцепљене државе основале су марта 1861. Конфедерацију и донеле Устав скоро сасвим идентичан старом, али са неколико битних разлика: гарантовао је опстанак робовласничког система (члан 1, параграф 9), на којем је почивала њихова плантажерска привреда, и избацио одредницу (члан 1, параграф 8) да је заједничкој власти дозвољено да доноси прописе „за опште добро“ (general welfare) - „рупу“ кроз коју су Хамилтонови наследници деценијама провлачили сваку нову узурпацију моћи.
Иако је сам у више наврата тврдио да му је циљ очување Савеза (Union) по сваку цену а да га никакви црнци не занимају (иначе је био заговорник масовне депортације робова у Африку, што је донекле и спроведено стварањем Либерије), Линколн је лета 1862. издао проглас којим се укида робовласништво, како би дотад неуспешном рату дао моралну димензију. Проглас је био чиста пропаганда - укидао је ропство само на територијама под контролом „побуњеника“ - али је успео у својој сврси: жигосање Југа као „реакционарних робовласника“ одвратило је енглеску и француску владу од дипоматског признања Конфедерације. Линколну је, иначе, отворену подршку давала царска Русија.
Конфедерација је капитулирала у априлу 1865, и „побуњене“ државе стављене су под војну окупацију која је укинута тек 1876. У победничкој историји о одредби која се противила централизацији „за опште добро“ није било ни речи, док су амандмани оригиналног америчког Устава који су гарантовали права држава (IX и X) обезвређени са три нова (XIII, XIV и XV), којима је савезној држави дато за право да укине робовласништво и обезбеди „једнакост свих грађана“. На папиру ослобођени робови су потом заборављени; тек скоро век касније - и то да би се отворила врата новој експанзији централне власти - донесен је Закон о грађанским правима (Civil Rights Act).
Гринфилд данас жали за Америком којом доминира „левичарска“ Демократска странка, јер подршку црпи из бирачког тела које се слаже око принципа јаке централне власти, која би штитила њихове интересе на штету Других (ко год они били). С тим да неће или не жели да призна да чак и наводно „десни“ Републиканци већином пристају на такво стање ствари.
Ако се прихвати, вели он, да је власт увек покварена и силеџијска, једино питање постаје ко ће од тога имати користи, а ко штете. Другим речима, „ко ће кога“. И то онда више није вера у власт, већ „срачуната аморална стратегија заснована на неповерењу, као лопов који краде зато што сви краду.“ Док је идеја ограничене власти заснована на „историјској успомени, делимично стварној а делимично измишљеној, на систем где је ограничена власт значила слободу и просперитет“.
Тај систем је, као што се из горе наведеног прегледа америчке политичке историје ХIX века види, био више фиктиван него фактички малтене од самог почетка. Колико год се трудили да га сачувају, увек су се спотицали о Хамилтонов темељ. Када је 1913. Вудро Вилсон прогурао амандман XVI (директно опорезивање прихода) и основао централну банку (Federal Reserve), била је то коначна победа Хамилтоновштине.
Од тада је доминантна струја у америчкој политичкој мисли „коћекогаизам“. Јесте Кенеди на свом устоличењу позвао Американце да „не питају шта ваша земља може да учини за вас, већ шта ви можете да учините за вашу земљу“, али је потом покренуо програм „друштвене величине“ (Great Society) који је после његовог убиства 1963. спровео Линдон Џонсон - за чијег мандата је 1964. усвојен и гореспоменути Закон о грађанским правима. Роналд Реган (1980-1988) је обећавао смањење државног апарата, да би потом ојачао војно-индустријски комплекс и веома хамилтоновски повећао државни дуг. А данас „десничари“ од Регана праве божанство на исти начин на који „левичари“ идолизују Обаму.
Било како било, Гринфилд сматра да је америчко друштво до те мере урушено и деформисано да укидање свемоћне власти само по себи неће бити довољно. „У сломљеном друштву“, пише он, „мали је дијапазон избора између фашистичке власти и феудализма,“ између милитаризоване полиције и мафије, између диктатуре и хаоса. Тако да људи пристају на ово прво у страху од потоњег. Цитирам:
Једини пут када народ верује у власт је када изгуби веру у себе и друштво. Највећи успех контракултуре је био уништење вере Американаца у сопствено друштво, провлачење те вере кроз блато на десетине разних начина, деморалисање, урушавање културе и довођење аутономије појединца (self-reliant individualism) у тешко одржив и друштвено неприхватљив положај.Ако вам све ово звучи невероватно познато, сад вам је јасно одакле та матрица долази, и зашто сам сматрао за неопходно оно предавање из америчке историје.
Што није могла да нападне директно кроз прописе, контракултура је напала индиректно, разарањем породице. Када није довољно брзо могла да добије већину, прибегла је увозу имиграната из пропалих држава. Резултат живимо данас.
Ауторитативна држава је пропала држава. Она представља неуспех не само власти, већ и друштва. Да би пропала држава, мора прво да пропадне друштво. Култура може да преживи пропаст државе, али пропала култура не може да створи ништа осим пропале државе.
Америка данас клизи у тотализаризам зато што левица користи пропаст друштва. Критична маса друштвених неуспеха, од банди до тероризма до сиромаштва, пружа оправдање за полицијску државу, државу-дадиљу и остале облике тоталитаризма. Када никоме и ничему више не може да верује, пропало друштво окреће се тиранину, који је јачи од закона и може да влада пенкалом и телефоном.
Нема коментара:
Постави коментар