Попуњени албум и замена теза

Хашка инквизиција има разлога да слави јучерашње хапшење Горана Хаџића; тиме су попунили свој албум „Све српске вође деведесетих“. Жутократе ће рећи да и Срби имају разлога да се радују - али то, као и обично, није истина. Иако је хашки списак испоручен, већ сутра ће се појавити неки нови услови и захтеви. У садо-мазохитичком односу какав представља „партнерство“ Србије и Империје, ништа друго није ни могуће.

Врховни Жутник вели да се овиме завршава „туробна страница наше историје“. За кога? Њему приношење жртава инквизиторима уопште није било туробно. Свако хапшење, свако изручење, свака поворка из Централног затвора према аеродрому и лет за Схевенинген само су служили да њега и његове представе као једину политичку опцију која Србију може да држи под контролом у име Империје, уз обећање да ће је пре или касније „трансформисати“ у Жутију.

Али ево, стигло се до краја хашке листе, а упркос силном труду Жутије још нема. Нити је дошло до обећаног пријема у улазни ходник за предсобље чекаонице за кандидатуру у ЕУропској унији. А ево, макар и летимичан поглед на ЕУропски атар открива да од жутих обећања благостања и лезилебовања по учлањењу не би било ништа чак и да је до њега дошло. Сироти Бота - Србима више нема шта да обећа, а Империји више нема кога да испоручи.

Можда је зато изјавио: „Не очекујем никакве реакције из ЕУ поводом хапшења Хаџића, јер је то била обавеза Србије“.

Шта ли је још све „обавеза“ Србије? Самоукидање, по свему судећи. Иначе њихови (али не наши) „партнери и пријатељи" у Бриселу и Вашингтону неће бити задовољни. А зна се да је њихово задовољавање највиши циљ на планети...

Што се самог Хаџића тиче, оптужница против њега је напросто смешна:

„У оптужници се наводи да је Горан Хаџић, као председник Владе Српске аутономне области Славонија, Барања и западни Срем, и након тога као председник Републике Српске Крајине (РСК), учествовао у удруженом злочиначком подухвату као саизвршилац.

Сврха тог удруженог злочиначког подухвата била је да се силом трајно уклони већина хрватског и другог несрпског становништва са отприлике једне трећине територије Републике Хрватске с циљем да то постане део нове државе под српском доминацијом.“ (РТС, преко Васељенске ТВ)

Каква црна „нова држава под српском доминацијом“? Какав удружени злочиначки подухват? Поред овакве Републике Хрватске, где су Срби прво избачени из устава а потом силом протерани, тако да их данас има тек у траговима? После транскрипта са Бриона, који недвосмислено доказује да је на делу био удружени подухват (за њих херојски) да се на територији омеђеној Титовим границама створи етнички чиста хрватска држава? И тај подухват је успео само захваљујући подршци оних истих земаља које данас финансирају Хашки трибунал, а Србији држе лекције из људских права и ратних злочина док широм света уводе демократију бомбама.

Ништа то не смета Врховном Жутнику да на сваки захтев са запада реагује као дресирана фока. Ако икоме треба да се суди, онда је то он - извршилац удруженог злочиначког подухвата да Срба у окрњеној и окупираној републици Србији остане мање него што их данас има у Хрватској...

Око Соколово #27

Дан 1105.

Ваздух трепери као да небо гори. Планету тресе грозница, као да се и природа буни против жутократског безумља, од научно-фантастичних мултимилонских мостова док народ гладује, до „реформатора“ који би сад да регионализује државу пошто ју је 10 година централизовао. Њему свеједно: само да пљачка никад не престане.

Нема нити једног поља на којем жутократе не раде на штету земље којом управљају. Сувишно је сад да се набраја подугачак списак зла унутар саме Србије; да све буде још „лепше“, жутократе се труде да подршку за своја злодела нађу код дојучерашњих комшија. Снисходљивост према Загребу, каже Драган Вучићевић, дошла је дотле да је Србија малтене хрватска колонија. За то време, у Сарајеву су незадовољни што Врховни Жутник није до краја испунио сва њихова очекивања и захтеве; уредник недељника Дани Фарук Борић вајка се што у Жутији на власт не могу да дођу Чеда, Чанак и Кораћ.

Регионалну политику Друга Боте поприлично добро је описао Жељко Цвијановић, који каже да ће Врховни Жутник (као и досад) легитимитет да црпи из „спремности да је он тај који Србе може да преуми, да је он једини који може да стави катанац на њихову историју и објави како се завршила хепиендом“.

Али како су то на сопственој кожи искусили владари Империје, историја није готова - већ има навику да се понавља онима који не науче њене лекције. Ево, ЕУропска унија и Америка народу секу уши како би банкарима крпиле дупе. Дошло је дотле да су признали либијске побуњенике (иначе своју агентуру) као легитимну владу, како би од њих могли да наплате трошкове рата - пардон, „кинетичке акције“ - објашњава Мирослав Лазански.

Што се Срба тиче, Зоран Чворовић показује да данашња ЕУфорија има огромну сличност са аустрофилијом кнеза Милана Обреновића, на примеру чињеница о Санстефанском миру и његовој ревизији на Берлинском конгресу.

Стварно, гледајући данашње догађаје у светлу историје, стиче се утисак да се мењају имена, идеологије, међе и технологије, али да неке ствари упркос свему остају исте. Политика Беча према Србима, на пример, која и дан-данас траје иако жуто-црне монархије нема већ скоро цео век; није битно - ионако је дошла из Рима, а носиоци се увек лако нађу.

Недавни попис становништва у Црној Гори оголио је сву имбецилност политике идентитета (Бранимир Марковић) мафијашког клана који је уз помоћ Империје тамо направио државу, а сада прави нацију и језик (Никола Танасић). Голом отимачином, дабоме, с тим што им у томе свесрдно помаже жутократија; јер, њихова је обавеза да раде потпуно супротно интересу Срба у сваком погледу, увек и свуда.

„Дукљанизација“ Црне Горе се у ствари спроводи по већ испробаној матрици кроатизације, вели Жарко Јанковић, већ виђеној на другим просторима некадашње СФРЈ. Данашњи Дукљани граде идентиет на отровном антисрпству, објашњава Чедомир Антић. Тако су ономад хрватство дефинисали Старчевић и Франк. Антић је у праву и кад каже да се сатанизовање Србије исплати, и да је корисно за политичаре да буде етничку мржњу у сопственом народу (Блиц); само ми није јасно како овако нормални и разложни ставови пролазе страначку и идеолошку цензуру у жутој штампи...

И док насипом одвојени рукавци сами себе убеђују да су у ствари моћне реке (да посудим алегорију од Меше Селимовића), сама река се систематски загађује. Друга недеља јула је сваке године повод за медијски циркус, у којем свим средствима покушава да се цео сукоб у БиХ сведе на три дана јула 1995 у једном источнобосанском градићу. Иде се и даље, па се призма званичне приче о Сребреници натура као једина кроз коју би требало да се сагледавају Срби као народ. Званична прича је до те мере пуна рупа, да у ствари више и нема садржину, као што то малтене свакодневно доказује Стефан Каргановић. Али ако се чињенице не уклапају у политичке и војне интересе моћних, тим горе по чињенице.

Ана Радмиловић се вајка да манихејски приступ Сребреници у ствари штети жртвама и помирењу. То стоји. Међутим, превиђа да творце тог приступа никада није било брига ни за једно ни за друго - сврха им је била да створе пропагандно оружје којим би добили рат, а себи осигурали неприкосновену власт. Ово потоње је мотив који дели и жутократија. Зато је и прихватила причу о Сребреници, као средство за „промену културне матрице“ народа којим влада.

Жутократе се у ствари ослоњају на један комплекс ниже вредности, спретно култивисан кроз историју као најједноставнији начин владања Србима; Петар Анђелковић објашњава појаву тог рајетинског (касније малограђанског) менталитета, опседнутог сопственим имиџом у очима богатих и моћних. Чупање тог менталног корова неће бити лако, али је сигурно могуће.

Први корак у решавању проблема је спознаја да проблем постоји. Ко то још у земљи Србији верује на реч жутократији и невладницима? Ево, Феђа Димовић пише о Србији као отеловљењу Орвелове животињске фарме - с тим да то поређење није сасвим фер према свињама - док је Милану Јовановићу доста „дајгуз зулума“. Ко зна, можда се из ове изгубљене деценије - у ствари, целог једног изгубљеног века, и то у више категорија - коначно изведе наравоученије које би Србе извело на пут опстанка и опоравка, уместо нестајања које су им зацртали душмани.

По окончању Хладног рата, западни политичари и интелектуалци су похитали да прогласе и крај историје, и да човечанство замрзну у тренутку њиховог (наводног) тријумфа, попут инсекта у ћилибару. Нису били први, а вероватно неће бити ни последњи, који ће то пожелети - али им свеједно није пошло за руком. Оба производа тог тријумфалистичког менталитета, и Атлантска Империја и ЕУропски Левијатан, сада се урушавају. Оно богатство и моћ којима се клањају жутократе, невладници и поданички настројен свет свакодневно нестаје. А опстаје и остаје оно што су хедонисти исмејавали - традиција, народ, породица, земља. Оно што је, пише Мирјана Бобић-Мојсиловић, спортски тријумф Новака Ђоковића у нама пробудио и ослободио.

Право је време да се појаве људи за нову епоху, не за време које је ево на измаку већ за време које долази. Људи свесни да историја траје, да човек није Бог, и да кад се игра Бога то увек заврши ђавољом работом. Али како добро напомиње Жељко Цвијановић, ти људи неће моћи много да постигну ако се нико не поведе њиховим примером:

„Ако не прихватимо да је проблем и у нама, онда сами не осећамо епохално време, онда и сами тражимо само следећу генерацију лажова која ће нас завести“.

Превише би лако било закључити данашњи текст апелом да се бира између опстанка и нестанка; мислим да је до тог избора већ дошло, и да жутократија већ сипи у заборав историје. Не усуђујем се да кажем да видим обрисе те нове епохе, али то што ту и тамо назирем - није подвучено жутом.

Вирус револуције

Постоји једна карактеристика Империје која је истовремено занимљива и застрашујућа. То је виртуелни свет у којем живе њени руководиоци, убеђени да се реалност прилагођава њиховим жељама и поривима. Ради се о истом медијско-маркетиншком свету у којем живе жутократе и невладници - што не треба да чуди, будући да су они тек служинчад Империје, па је сасвим природно да имитирају господаре.

Сада већ давне 2004, новинар Њујорк Тајмса Рон Саскинд је радио репортажу о Белој кући Буша II, када му је један неименовани функционер (после се причало да је то био Бушов шеф кабинета, Карл Роув) са презиром објаснио да новинари припадају „заједници заснованој на стварности“:

„Ми смо сада Империја; својим деловањем стварамо властиту стварност. И док ви ту стварност изучавате – па и проницљиво, нека вам буде – ми ћемо поново деловати, стварајући и друге нове реалности, које такође можете да изучавате, и тако ће се ствари разврстати. Ми смо протагонисти историје... а вама, свима вама,преостаје само са проучавате оно што чинимо.“

Премда је Бушу II мандат истекао пре готово три године, нема назнака да је с њим отишао и овај поглед на свет. Напротив. Доказ за то је и недавни покушај актуелног Императора да избегне надзор Конгреса над пустоловином у Либији, тиме што ју је назвао „кинетичком војном акцијом“. У преводу са бирократског на обичан енглески, то значи баш оно што Обамина екипа тврди да не значи: рат.

Преходни Император је 2005. најавио кампању са циљем ширења „слободе“ у сваки кутак планете, чиме би се разгорела „ватра у људском разуму“. Беше то фраза равно из Достојевског, преко Билингтона, којом се призивала револуционарна грозница. Дотад се већ десио први талас такозваних „обојених револуција“, међу којима су се истицале оне у Тбилисију и Кијеву. Ипак, након што је неколико таквих револуција пропало, читав се тај пројекат чинио једнако потрошеним колико и лажи о ирачком оружју за масовно уништавање. Онда је пристигла пешчана олуја, или у жаргону империјалних коментатора - „Арапско пролеће“.

Према тумачењу мејнстрим-медија, свет се поново разгорева, млади људи посвуда захтевају „демократију“ и збацују зле режиме који их угњетавају: Тунис и Египат су били само почетак, циљ „кинетичке акције“ у Либији је искључиво помоћ „демократама“, исто се дешава и у Сирији, а једини грех Вашингтона је што „јалово посматра“ и „недовољно помаже“ снаге слободе и демократије.

Да ли је заиста тако?

Соколов Лексикон

Током година писања за Antiwar.com и Сокола, трудио сам се да поштујем Орвелово упозорење о обесмишљавању језика. С тим на уму, почео сам да избегавам речи лишене значења, или речи чије је значење свесно искривљено у сушту супротност. На пример, када на Соколу прочитате „демократија“, то ће значити „механизам одлучивања већином гласова“, а не неко фиктивно отеловљење сваколике овоземаљске доброте.

У намери да дугогодишњим читаоцима, као и оне који нам се тек придружују, олакшам читање и разумевање текстова, прилажем мали појмовник:

Империја- Паразитски организам у чијем средишту се налази љуштура некада позната као Сједињене Америчке Државе, али који са уставом и вредностима те земље нема скоро више ништа заједничко. НАТО је орган Империје, док је ЕУропска унија вазални државоид, који додуше понекад показује знаке полуаутономне мисли.

ДОСманлије - политичка коалиција скупљена с коца и конопца да би 5. октобра 2000. извршила пуч прерушен у „демократску револуцију“, а по шаблону који је осмислила, организовала и финансирала Империја. У спрези са невладницима.

Невладник (мн. невладници) - активиста тзв. невладиног сектора (којег финансирају иностране владе). Од српског „нерадник“, у смислу да се не бави поштеним послом. У Србији, посвећен затирању српског имена, културе, традиције, вере и историје, и њиховој замени ЕУропским идентитетом. (Накнадно сам установио да је то у ствари сасвим регуларна именица у словеначком, и означава баш запослене у невладиним организацијама!)

ЕУропска унија - Савез европских држава који себе сматра Европом. Улазак у њега значи прихватање ропства неизабраној бирократији у Бриселу.

ЕУропство - безалтернативна будућност коју заговарају невладници а намећу жутократе, који Србију виде као вечитог кандидата а неког неодређеног дана у фиктивној будућности члана ЕУропске уније (дотле, међутим, то више неће бити Србија, нити ће у њој живети Срби).

Жутија - земља некада позната као Србија, а која је до те мере преумљена и упропашћена да је то престала да буде. Прелазни циљ жутократа на путу у ЕУропство.

Жутократија - назив за режим коалиционе владе ЗЕС-СПС, састављене у јулу 2008. на роштиљу код тајкуна и амбасадора. Изведен од грчке речи кратос (сила, власт) и српског придева „жут“, што је боја звезда на застави ЕУропске уније и Демократске странке. У спрези са невладницима. Предводи је Врховни Жутник, шеф државе и партије.

Врховни Жутник - Поглавар свих жутократа, вршилац воље Империје на простору Жутије. Такође познат као Друг Бота и Борат.

(Друг) Бота - израз којим се означава тренутни председник Партије и државе, баштиник култа личности, Борис Тадић. На албанском значи „свет“, што и приличи, пошто му је (бар западни) свет важнији од Србије.

Борат - надимак који су Другу Боти дали на још неким „антидржавним“ форумима и блоговима, ваљда због сличности са фиктивним казахстанским новинаром Боратом Сагдијевим, једним од ликова британског комичара Саше Коена. Лично сматрам да је то увреда за правог Бората, јер се он, на крају крајева, никоме низашта није извињавао...

Жутахије - дахије и пустахије данашњег доба. Види жутократија.

Жутоград - Некада Београд, метафорички окречен у жуто.

Жута штампа - традиционални израз за јефтине таблоиде штампане на пожутелом папиру слабог квалитета; овде се користи да се опишу медији у Србији лојални жутократији, па су тако „жути“ не само по квалитету извештавања, већ и по вредносном опредељењу.

ЕУрорегија Донау-Маргус - фаза у невладничко-жутократском пројекту „друштвене трансформације“ како би се остварило ЕУропство. Овај ентитет би највише личио на кнежевину Србију пре Кумановске битке (1912), без Рашке, Баната, Срема и Бачке. Донау је немачка реч за Дунав, а Маргус је латинско име Мораве. В. Жутија.

НДК - „Независна држава Косово“,  понекад „Косовија“ (в. Косовијанци) скраћеница инспирисана претходном историјском творевином изграђеном на костима Срба и програму њиховог физичког и духовног затирања. Нити је независна, нити је држава, нити је Косово (српско име је Косово и Метохија, а окупаторско „Косова“).

Косовијанци - житељи НДК. Иронични превод енглеске флоскуле „Kosovars“ коју у ствари (тренутно) већинско становиштво у НДК и не користи, већ себе зову својим националним именом - Шћиптар, тј. Арбанас.

Национализам - када је српски, то је за жутократе и невладнике оличење свег зла, које захтева да се против њега беспоштедно боре. Било чији други, међутим, постаје легитиман, добар, племенит и вредан поштовања, и за њега се користе искључиво придеви демократски, толерантан и цивилизован.

Басаријада - излив малоумности у штампани текст, инспирисан дводелним разговором Врховног Жутника са невладничким писцем Светиславом Басаром, објављеним у жутој штампи у јуну 2011.

(допуњено 23. јануара 2012.)

Око Соколово #26

Жутни дан 1098.

Пре шест дана је Новак Ђоковић остварио свој дечачки сан и освојио Вимблдон. Дан после, постао је први рекет света. Похитавши да се окити победничким перјем - које ничим, ама баш ничим није заслужила - жутократија му је приредила велики дочек у Београду.

Многи су прокоментарисали овај најновији бесрамни потез у одавно већ предугачком низу; издвојио бих текстове Жељка Цвијановића, Ђорђа Вукадиновића, Даниела Јовановића и Миодрага Новаковића. Судећи по расположењу у народу, жуто манипулисање Новаком се није примило; већ кружи виц да је Врховни Жутник у ствари ишао на Вимблдон да се извине Надалу ако Новак победи.

Еуфорија око Ђоковића у жутим медијима је распиривана како би се што мање говорило о споразуму који су жутократе закључиле са окупационим властима НДК (а који је НДК исте секунде почела да крши, дабоме). За то време се „партнери и савезници“ из ЕУропске уније труде да отму српску културну баштину у окупираној покрајини и преименују је у „косовијанску“. Па ако је то њихова баштина, што ли је онда руше и скрнаве? Део проблема је и у нама, вели Ана Радмиловић, јер смо изгубили језик којим би могли ту баштину да бранимо. Да ли неповратно?

Отворено непријатељско понашање тзв. међународне заједнице (тј. Империје и њених сателита у ЕУ и УН) коментарише Оливер Вуловић, с предлогом да се уведе институција „неправедника“, да та непочинства не би била заборављена.

Суштина жутократске приче којом се образлаже апсолутна покорност и најдегутантније слугерањство Империји је да само тако може да се сачува земља, народ, привреда, итд. Чак и успутном посматрачу је јасна бесмисленост тог аргумента, јер управо жутократија и Империја све то систематски уништавају. Горан Гаврић подсећа ко, како и с чијом подршком ради на одвајању Војводине, док Душан Ковачев руши мит о мутлтикултурној и толерантној Војводини подсећајући на непочинства комунистичких аутономаша - директних претеча ових данашњих.

Владимир Димитријевићобјашњава разлику између црногорског конкордата са Ватиканом 1886, и овог данас: књаз Никола је ономад хтео - и успео - да Србе-католике ослободи аустроугарске доминације, док данашњи новодукљани хоће да Црногорце прво расрбе, а онда претопе у некакве „Црвене Хрвате“, по НДХ-матрици Штедмилије и Дрљевића.

Драгомир Анђелковић кампању против Срба ставља у контекст русофобије Запада; по признању многих функционера Империје, Срби и Балкан су у ствари неважни - права мета њихове политике је Москва. Само се онда поставља питање, зашто неко тамо чека да се Русија брани на Волги, уместо да је брани на Дрини? Одговора на то питање још увек нема.

Било како било, чак и да супротстављање Империји није императив нашег опстанка - а јесте - оно је у нашем карактеру још од косовског боја, тврди Бранко Радун. Тога су свесни и жутократе и невладници, па тај карактер систематски нападају и руше.

Шпански мислилац и песник Хорхе Сантајана једном је рекао: Народ који заборавља сопствену историју, осуђен је да је понавља. Код нас је проблем што смо историју погрешно научили, па онда заборавили или запамтили, исто нам дође. Када је основана, почетком деведесетих, ДС је била антикомунистичка странка; данас баштини систем, идеје и методе комуниста, а њени чланови - попут историчара Предрага Ј. Марковића - носталгично тамбурају о Титовом устанку као манифестацији антифашизма.

За то време, Чедомир Антић вели да убиство жандара у Белој Цркви, 7. јула 1941. није било никакав антифашистички устанак, већ идеолошки чин у функцији комунистичке револуције. Што јесте, јесте. Иронија је да је Антић некада био ортак Чеде Јовановића и портпарол Зорана Ђинђића, а потом истакнути члан Г17 - дакле, човек са беспрекорним досманско-жутократским педигреом!

Можда сву суманутост политике међ' Србима (намерно не кажем српске политике) илуструје случај Вука Драшковића, који није толико „жар-птица“ (како га описује Александар Димитријевић) колико певац на ветроказу...

Могло би се чак рећи да је у Жутији (оној медијско-маркетиншкој симулацији Србије у којој обитавају жутократе и труде се да је оваплоте у стварности) дошло дo коначне еволуције политике. Бил Клинтон је остао познат по довођењу у питање дефиниције глагола „бити“, али изгледа да га је Драган Ђилас, градоначелник Жутограда и сасвим озбиљан претендент да постане Борис Уместо Бориса, далеко надмашио. Жељко Цвијановић га види као „првог српског постполитичара, човека без икакве идеологије, па самим тим и икаквих граница политичког деловања“.

У овој правој правцатој оргији бесловесности, где је апсолутно све релативно, шта иоле нормалан човек уопште може да уради? Одговор који покушавају да наметну жутократе, невладници и њихови инострани спонзори је - ништа. Њихова питома опозиција се не слаже са ту и тамо неким детаљем политике властодржаца, и можда не би толико ревносно служила ЕУропским и атлантским господарима, али не би ништа суштински мењала. Или не мисли да може, или - још горе - не види да суштински проблем уопште постоји.

Како каже Бошко Обрадовић, потребан је „коперникански обрт“ у поимању политике и државе. Доста је било варијација на жутократску тему, а која је опет само варијација унутар парадигме наметнуте пре 70 година. Време је да се жутократама, невладницима и Империји пошаље порука - Овако даље неће моћи.

Што вели Драгослав Павков, објашњавајући зашто се придружио Дверима:

„А они који се плаше да ће свој глас „упропастити“ и девалвирати дајући га Дверима - шта да вам кажем? Дајте га онима за које мислите да имају да кажу још нешто ново или га конзервирајте (најбоље у туршију - проверено) и чекајте боља времена. Која ће вам донети они које није срамота да погреше и падну, са себе отресу прашину и подсмешљиве квалификације којима их свакодневно „из добре намере“ обасипате и иду даље“.

Питање приоритета

Када су се пре две и кусур године Ана Ивановић и Јелена Јанковић сликале са бившим Императором Клинтоном (који „воли спорт“), на њих се дигла силна дрека - с правом, мада заборављајући да жутократе свакодневно раде далеко гадније ствари, па ником ништа.

Исправите ме ако грешим, али тениске каријере Ане и Јелене од тада нису баш у успону. Не зато што их бојкотује народ (Срби брзо заборављају, је ли) већ што су некако изгубиле компас. Анин највећи успех од тада је што се сликала за Спортс Илустрејтид у оскудном купаћем костиму. Јелени исто не иде добро, муче је повреде.

Мало ко се сећа да је Новак Ђоковић, само пар месеци после скандала са Аном и Јеленом, одбио да се појави на хуманитарној вечери Шерон Стоун у Кану јер је међу позванима био Клинтон. Кад год се о њему пише у новинама, обавезно га дочекују питањима о недавној историји и његовом „геноцидном, агресорском“ народу - а он свако дочекује као противнички сервис и брани како своје, тако и наше достојанство.

Ђоковића ћете видети на сликама са породицом, а не са некаквим императорима, комесарима, жутницима малим и великим, сатрапима и невладницима. Зна човек шта је важно у животу, шта су му приоритети, ко је и одакле је. И онда има морални и психолошки центар који је у тенису исто толико важан као и физичка кондиција, некад чак и више.

Све нешто мислим, када би Ана и Јелена пронашле тај центар који су негде успут запоставиле, и њима би кренуло.

Исто важи и за све нас.

Жута крађа Новака Ђоковића

Био сам љубитељ тениса и пре феномена Новак Ђоковић, а за „Нолета“ сам навијао и када није побеђивао све пред собом, па мислим да сам квалификован (а свакако имам право) да прокоментаришем срамотну злоупотребу овог тенисера у коју се упустила жутократија.

Инострани министар српских послова (ово намерно) још и има изговор што је седео у ложи, јер колико ми је познато има неку почасну функцију у српском тенису. Али Врховни Жутник нема ама баш никакав. Отишао је да би могао да се кесери пред камерама и изгледа као да је он, лично, заслужан што је ето Ђоковић постао и први рекет света и првак у Вимблдону. Ето, да није било њега и његове храбре политике свеопштег жутила и жутовања, не би било ни Нолета ни пехара - није рекао, али само што није. Стварно бедан покушај да се некако огребе о Ђоковиђеву харизму и ућари на његовом успеху. Баш као ономад са Дејвис купом.

У својој безграничној сујети, покварености и потпуном одсуству образа, Врховни Жутник је изустио и следеће: „Ја бих одмах дао Ђоковићу да буде председник и једва чекам да неком таквом уступим посао, али лошијем од Новака сигурно не“. (Танјуг)

Како то он може да даје или не даје било коме да буде председник, као да је то место његова дедовина, а Србија његова приватна ливада? (Чак би било мање страшно да јесте, јер је не би овако затирао сваким својим словом и гестом.) Оваква идентификација са државом је малтене психолошки поремећај.

Знајући да је у његовом фиктивном свету ама баш све ствар маркетинга и медијске манипулације, питам се да ли је зато „темпирао“ потписивање договора са властима НДК, да народ забављен (оправданом) прославом тријумфа Новака Ђоковића не примети још једну у дугом и бедном низу издаја.

Успут, за тај некакав договор који је изасланик министарства иностраних послова (паметнима доста) потписао са представницима незаконите, самопроглашене, такозване „Репубљик е Косовес“, сами „Косовијанци“, као и Империја и ЕУ, веле да представља de facto признање њихове неовисности. Шта, Друг Бота и његови чауши кажу да није? Пише свашта и на тараби. Шта мислите чија ће реч да важи?

Него, да се вратим на одвратни покушај манипулације Ђоковићем као параваном. Каже Врховни Жутник, пошто много воли да прича: „Ово је највећи успех нашег спорта икада. Гледајући финални меч, као грађанин Србије замало да умрем“. (Танјуг)

Када сам својевремено изнео теорију да он има чип у глави, нисам мислио озбиљно. Али сад стварно не знам шта да мислим. Јер, и једна и друга реченица се од речи до речи, без икаквих проблема, преводе на енглески - а на српском су рогобатне и неприродне. Друга реченица поготово, која почиње сасвим енглеским герундивом („гледајући“ уместо „док сам гледао“) а завршава сасвим енглеским изразом, "I almost died." А на српском се каже „замало што нисам умро“, са све негативом. Да ли је то неко суфлирао Другу Боти на англосрпском, или је то његов ум до те мере поремећен да он више и не размишља на српском, већ на језику на којем прима инструкције? А у ствари није важно.

Новак Ђоковић је поштен човек који је успео захваљујући сопственом труду и раду, који воли своју земљу и свој народ јер постоје, без неког посебног разлога. Врховни Жутник је једна обична хуља, која свој успех гради преко туђих леђа, не радом већ пљачком и преваром, а свој народ и земљу мрзи - док се претвара да их воли зато што од тога има користи. Да ли може између њих бити веће разлике?

И зашто народ у Србији дозвољава Другу Боти да се прави као да те разлике нема?

Око Соколово #25

Дан 1091. жутократије.

Ни сав маркетинг овога света не може, чак ни у најжућој земљи Жутији, да Видовдан отера у заборав. Али може покушати да га извитопери, исмеје, обесмисли... Тако је претендент на непостојећи српски престо покушао на Газиместану да Видовдан стави у контекст пута у ЕУропство, за које се иначе залаже. Успео је једино да се обрука пред присутним народом, који „толерантни Косовијанци“ ни овај пут нису пропустили да каменују.

Ништа мање се није избламирала Дубравка Стојановић, дежурна жутисторичарка „Пешчаника“, која у србофобичној хистерији није знала разлику између цара Лазара и цара Душана. Шта ће, кад је њој је све то исто: српско, омрзнуто, одвратно...

Са друге стране, на феномен видовданског погледа на свет и значаја косовског боја за српски идентитет лепо се осврнуо Милован Балабан. О слободарској природи тог Видовдана и сваког убудуће, зборио је у Бару Слободан Антонић. А да ли данас уопште има видовданске етике, или је све потонуло у време басаријада, питала се Љиљана Богдановић.

Није косовски бој једини значајан догађај којег се сећамо на Видовдан. Владимир Димитријевић се зато позабавио „Гавриловим одговором на питање Принципа“.

Пре десет година, баш на Видовдан, досманлијски режим је противправно Хашкој инквизицији изручио бившег председника Слободана Милошевића. Своја сећања на тај догађај и на Милошевића (који је умро 2006.) у отвореном писму изнео је његов некадашњи противник а потом с њим хашки заточеник, Војислав Шешељ.

Последња недеља јуна месеца била је и годишњица проглашења словеначке и хрватске независности, 1991. Тим поводом се у бечком дневнику Ди Пресе појавио занимљив текст о улози Аустрије у подршци овим некадашњим хапсбуршким земљама. Баш на те аустро-немачке историјске рецидиве се, између осталог, позива Синиша Љепојевић да би објаснио зашто је Хрватска недавно добила зелено светло да 2013. постане ЕУропска земља, упркос великој финансијској и политичкој кризи бриселског Левијатана.

За то време, постаје све јасније да ЕУропски пут Жутије више није ни бајка, већ чиста хорор-прича, жути српски воз на бриселској прузи чека само још више пљачке и малтретирања, пише Слободан Антонић. А ко зна, можда и капија са натписом „Рад ослобађа“. Не би било први пут.

Док су Аграм и Лајбах празновали што неовисност што ЕУропство, у Јадовном је обележена годишњица страдања Срба у том првом усташком комплексу логора смрти. О страхотама тог крволочног експеримента, који су затворили згрожени италијански окупатори (Јасеновац је основан као замена) на комеморацији је говорио Душан Басташић, док је за руски Фонд стратешке културе Драгомир Анђелковић објаснио непрекинуту нит од Јадовна до НАТО.

У све краћим паузама између пљачке, лажи и обмана, жутократија води деструктивну политику сваке врсте, па и културну - како објашњава Мило Ломпар. Врховни Жутник до те мере битише у неком свом унутрашњем свету, да је недавно одржао потпуно бесловесан говор о медијима. Срећом (или несрећом?) Ана Радмиловић је била у стању да дешифрује шта је то најжући син наших жуторода и жутости у ствари хтео да каже.

Шта жутократија и њени ЕУропски господари стварно мисле о слободи медија писао је још средином месеца Жељко Цвијановић, а како то изгледа у пракси - на примеру јавнога сервиса ЕУропске Жутије - илуструје Жарко Јанковић.

Чувени амерички анархиста Ема Голдман једном приликом је изјавила: „Када би избори могли нешто да промене, били би забрањени“. Нека вам то буде на уму током предизборне кампање која у Жутији већ увелико траје, мада избора неће бити пре априла 2012.

Прихватање идеје да су „сви исти“, вели ове недеље Жељко Цвијановић, је ни мање ни више него тријумф Нечастивог: „Божански поредак верује у алтернативе, сатански их искључује. Сатански поредак нас учи да живимо са злом, божански тера да се злу супротставимо“. Колико год се жутократе трудиле да им не буде алтернативе, политичка сцена у Србији ипак није сасвим пожутела. Расте рејтинг чак и Војиславу Коштуници, којем се тако пружа прилика да окаје бар неке грехе свог протеклог деловања (и неделовања).

Све ми се чини да је пометња у политичким водама макар делимично резултат појаве Двери и њиховог залагања не само за промену појединаца на власти, већ и за промену самог система, који постоји у континуитету малтене од 1945. Нико не воли много да „таласа“ и поправља оно што није покварено, али са овим системом то просто није случај; он је и створен рђав, а с годинама је постао само још гори. Зато је Бошко Обрадовић оптимиста и види прилику да се заиста направи систематски заокрет набоље.

Када су 1991. Кучан и Туђман рушили Југославију, имали су за то не само подршку Беча и Берлина, већ и повољну ситуацију у свету, који се нашао у вакууму због краја Хладног рата и имплозије Совјетског савеза. Али до потпуног успостављања „новог поретка“ и наметања „краја историје“, чему се деведесетих посветила новостворена атлантска Империја, никада у ствари није дошло. Данило Тврдишић се пита да ли је на помолу III светски рат, и шта то значи за једну земљу на брдовитом Балкану, која - упркос свеколиким напорима - још није прекречена у жуто.

Недовршена прича

Кучанова Словенија и Туђманова Хрватска су 25. јуна 1991 прогласиле независност. Прошло је још неколико месеци до међународног признања тог чина, и тада још није било сасвим извесно да ће Југославија нестати - али данас се тај датум свеједно узима као годишњица распада СФРЈ. Пошто историју пишу „победници“, је ли.

Сасвим случајно, 2011. Америка обележава 150 година од рата који је замало разјединио Сједињене државе. После избора Абрахама Линколна за председника - а да уопште није био на гласачким листићима у јужним државама - Јужна Каролина је прогласила независност још у децембру 1860. Линколн је у априлу 1861. наредио савезној морнарици да деблокира царинску станицу Форт Самтер, изван Чарлстона (Ј. Каролина). Новоформирана војска Конфедералних држава је запуцала на конвој и тако отпочела рат - што је Линколну била и намера. После Линколновог позива добровољцима, отцепиле су се још неке јужне државе, тако да је Конфедерација имала укупно 11 чланова (док су 23 државе остале у САД). Рат је трајао до априла 1865, са неких 625.000 жртава, и завршио се војним поразом Конфедерације. Упркос бројним дипломатским напорима и симпатијама Лондона и Париза (царска Русија је подржала Линколна), Конфедерација никада није успела да добије међународно признање.

Распад Југославије је почео на сличан начин, прво проглашењем независности, а онда нападом на конвоје ЈНА послате да обезбеде граничне прелазе у Словенији. Али ту се свака сличност са ситуацијом 1861. завршава. Не само да у Југославији није било Линколна, већ је било потпуно небитно ко је испалио први хитац. Словеначки, а потом и хрватски сепаратисти су се борили више пропагандом него пушкама, док у Београду напросто није било политичке воље да се сачува Југославија.

Словенци су у праву када тврде да су водили рат за независност (да ли је рат, додуше, кад се друга страна нешто претерано не труди?). Хрвати нису. Јер, после пуштања Словеније низ воду, није више било принципијелног отпора распаду Југославије. Нико није оспоравао право Хрватске да буде независна држава - једино је било спорно у ком обиму. Срби обесправљени Туђмановим уставом нису хтели да живе у држави у којој је васрксло усташтво. Али захваљујући заташкавању усташких злодела под братством и јединством, мало ко у свету је знао за тај проблем, док су Туђманови пропагандисти на сав глас причали причу о слободи и демократији наспрам „србокомунизма“ свакоме ко је хтео да је чује. У години када је пропао СССР, вољних ушију је било напретек.

Текст објављен 25. јуна ове године у бечком листу Ди Пресе (Die Presse) потврђује да је Аустрија агресивно лобирала за међународно признање својих некадашњих територија - агресивније чак и од Немачке. Аустријски шеф дипломатије Алојз Мок је наводно сматрао да се само интернационализацијом југословенске ситуације може избећи крвопролиће. То је био бесмислен аргумент: Туђманов режим је у ствари призивао сукоб, знајући да има подршку из иностранства. Исто се десило и у БиХ, следећег пролећа.

Међународна конференција о Југославији, предвођена британским лордом Карингтоном, није добила шансу да споразумно реши питање СФРЈ. У децембру 1991, Немачка је једнострано признала Словенију и Хрватску. За њом су пошли и остали чланови ЕЕЗ, која ће убрзо потом да прерасте у ЕУ. У јануару 1992. је Бадентерова комисија ЕЕЗ признала свршен чин, прогласивши Југославију „у стању распада“. Тако је нова „Европска породица народа" избрисала Југославију са мапе декретом. Хитлеру је пет деценија раније за то био потребан рат. Напредак, шта ли.

Званична аргументација Беча и Бона (још не Берлина) деловала је неуверљиво и тада као и данас. Просто је немогуће да Мок и Ханс-Дитрих Геншер нису били вођени макар у некој мери историјским предрасудама и реваншизмом из оба светска рата. Иста мотивација стоји и иза недавне најаве да ће Хрватска бити примљена у ЕУропску унију 2013. Стандарди и процедуре су само изговори, политичка воља је све. Битно је да се Лајбах и Аграм опет доведу у загрљај Вина (Wien) и Берлина, а каква правила ће успут да се измисле или прекрше, нема везе.

Занимљива је изјава за Ди Пресе Алберта Рохана, који је тада био шеф секције за Балкан у аустријском министарству иностраних дела: признавања, каже, нису распирила балкански ратни пожар „јер оног момента кад су биле признате, рат у овим земљама је већ био завршен“. Како сад то - па зар „домовински рат“ у Хрватској није завршен тек 1995? Али Рохан само наизглед говори глупости; у ствари је у праву. Међународним признањима отцепљених република, исход потоњих ратова је био мање-више предодређен. Југославија је просто укинута, а неподобно становништво је или избрисано (Словенија) или протерано и физички ликвидирано (Хрватска). Изузетак је био Дејтон, где је призната РС, односно БиХ као сложена држава - али ту су коло већ водили Американци. Шаблон растурања Југославије по републичким границама и без права Срба на било шта примењен је и за окупацију Космета 1999. и његово проглашење за „независну државу“ 2008.

Успут, тај исти Рохан који је са Моком разбијао Југославију 1991, постављен је децембра 2005. за помоћника НАТО теклича Мартија Ахтисарија у „преговорима“ о статусу Космета. Све и да су медији у Србији радили свој посао и ископали ту информацију (што не амнестира ни блогере попут мене, којима је то такође промакло), званични Београд не би ништа урадио с њом. Као што није ништа урадио да дође до изузећа Ахтисарија. Корумпирани квислиншки режим Хамид-паше у Авганистану показао је више кичме, када је ономад одбио именовање бившег вицекраља БиХ Педија Ешдауна. А ево и сада, када се буни што НАТО по Авганистану немилице убија цивиле. А Врховни Жутник и министар ШуНАТОвац су једва дочекали да им НАТО дође у госте.

На памет ми пада чувени цитат из Шекспировог Јулија Цезара (1. чин, 2. сцена): „Нису криве звезде, драги Бруте, већ ми, што смо поданици“.

Ово све можда звучи дефетистички, али није. Јер, како рече неки дан Жељко Цвијановић, регионална политичка утакмица се још игра, макар у њој жутократија сарађивала у сопственом поразу прихватањем аргументације противника. Да су Срби заиста поражени, онако како тврде Рохан, Кацин, Пак, Инцко, Луначек и остали чауши Беча, Брисела или Берлина, та утакмица се не би више играла.

Уместо есеја о Видовдану

Негде у Србији...

Тромо се време вуче
И ничег новог нема,
Данас све као јуче,
Сутра се исто спрема.

Ал‘ право је рекао пре
Жерајић, соко сиви:
Ко хоће да живи, нек мре,
Ко хоће да мре, нек живи.

Око Соколово #24

Жутократија, дан 1084.

Амбасадор Жутије у САД, који досад није пустио ни гласа поводом најодвратнијих увреда изречених на рачун његове земље и народа, сада се укључио у „аферу Хендлер“. Зашто баш сад? Можда жутократија покушава да за себе извуче неку корист „шлепањем“ на народни бес, а можда зато што се на мети америчке комичарке нашла перјаница ДС, министар војни Драган ШуНАТОвац. Да је Челси напала неког другог, на пример Јеремића, вероватно би већ добила цвеће од ЛДП а амбасадор би и даље ћутао ...

Она НАТО конференција у Београду би и прође, а да се ни полиција ни естаблишмент нису претерано бунили. Као што је добро приметио Мироје Јовановић, Саши Чордићу и његовим газдама нису сметали они што су Београд бомбардовали. А Александар Павић подсећа да је НАТО већ једном парадирао Србијом, 2005. Народ ипак памти дуже од прошлог четвртка, ма колико се политички маркетинг трудио да не буде тако.

Чудо је једно тај маркетинг. Кад опозиција украде идеју „Двери“ за решавање проблема у Србији, објашњава Бошко Обрадовић, то је бар разумљиво: можда се слажу, па хоће да је присвоје. Али када те исте идеје краде власт, која је одговорна за проблем на првом месту... Пада на памет она класификација политичарске врсте из једног хумористичког памфлета деведесетих: смрадус бескрупулозус.

Да ли се у ствари ишта променило? Жутократе, а пре њих досманлије, увек су плашиле народ деведесетим, како се не би превише загледало у њихов стварни учинак током „нулте“ деценије. Како би они изгледали добри и чисти, потребно је да се претходна власт представи као најмрачнији мрак, објашњава Жељко Цвијановић. По невладничкој матрици којом жутократе желе да промене народ, у будућност се иде одрицањем не само од прошлости, већ и од будућности! Ако је и од њих, много је.

Пар годишњица које падају у ове вреле летње дане повод су за сећање на историју коју упорно искривљују што жутократе и невладници, што њихови страни господари. Навршило се 70 година од почетка операције „Барбароса“, напада на СССР који је предводила нацистичка Немачка. Али, како подсећа Олга Четверикова, то се тада представљало као поход „уједињене Европе“ против „јудео-бољшевизма“. Свака сличност са данашњим временом је веома намерна.

У јуну 1992. десила се вероватно најзначајнија битка босанског рата; новостворена ВРС разбила је регуларне формације хрватске војске и отворила Посавски коридор. Тиме је обезбеђен опстанак РСК (барем до августа 1995.) али и РС, тврди генерал Новица Симић. На рат у БиХ 1992-95 се осврнуо и др. Часлав Копривица, исиптујући историјски контекст деловања ВРС и генерала Младића.

Да догађаји из деведесетих имају директну везу са историјом 2. светског рата која се деценијама гурала под тепих показује др. Мирослав Свирчевић, освртом на кардинала Степинца и однос Римокатоличке цркве према Србима уопште.

Донекле је разумљиво када српску историју искривљују и фалсификују непријатељи, што ближи што даљи; али када у томе учествују државни медији саме Србије, онда је то напросто стравично. О једном од примера са РТС пише Огњен Савић, док се Миодраг Зарковић бави феноменом ширења Србофобије у жутим медијима. Једно од објашњења нуди Ратко Дмитровић, који пише да се после октобарског пуча на власт у медијским структурама вратила поражена фракција са Осме седнице...

Али ако су жутократе у потпуности прихватиле србофобичну реинтерпретацију новије историје, има их који нису. Председник РС Милорад Додик, на пример, који је недавно изјавио за Вечерње Новости:

„Ако изгубимо себе и свој идентитет, па макар он био понекад и негативан, ризикујемо све да изгубимо. Ратко Младић је био војсковођа у једном бруталном рату. Чињенице да је оптужен за ратне злочине и да је постојала потерница су неумитне. Али, чињеница је и да је реч о човеку који је бранио народ. И да је овде тако прихваћен. То ништа не може да промени у осећањима народа Српске, а и већег дела Србије/.../ Наша војска је водила један поштен и частан рат, ако он то може бити. Нама је рат био наметнут. Када је Ратко Младић 1992. године прихватио да брани народ, вероватно је био свестан да то носи ризик. Јер, рат се не добија у канцеларији“.

Они који би да верују у бајке и матрицу преумљавања нека наставе са веровањем да кривицу за ратове деведесетих сноси неки фантомски пројект „Велике Србије“ и да су Срби у ствари били разбијачи Југославије. Разне историјске заблуде сежу чак до 1. светског рата; још је донекле разумљиво што су мржњу према Србима гајили Аустријанци и Немци, али мало је познато да су Енглези били у најбољу руку савезници из нужде.

Откуд толика мржња? Као што др. Свирчевић показујуе у гореспоменутом тексту, има ту и верске мотивације и личне сујете. Али има итекако и геополитике, стратегије и разних интереса, каже проф. др. Миломир Степић.

Са друге стране, имате идеју „новог светског поретка“, коју као искрени следбеник објашњава у разговору за Печат Данило Лазић. Колико је „племенита“, просудите сами.

У међувремену, немачки парламентарци су изјавили да ће Жутија ући у ЕУропску унију тек пошто призна „Независну државу Косовију“. И док жутократе и разни бриселски комесари панично покушавају да убеде јавност како то није баш сасвим тако, Остоја Симетић је бескрајно захвалан Немцима што су нас ето, истином ослободили. А Милан Дамјанац се пита хоће ли Врховни Жутник или Чедовиште да победи у такмичењу за најглупљу изјаву године...

Истина и смех: два оружја против којих су и Империја и жутократија сасвим немоћне.

Афера Хендлер

Таман кад човек помисли да ништа више не може да га изненади, деси се нешто као ове недеље. После, искрено речено, тужног концерта енглеске певачице Ејми Вајнхаус у Београду (кад није пијана или дрогирана, Ејми уме одлично да пева - нажалост, то овај пут изгледа није био случај), неки од присутних су се пожалили да су бадава дали паре. Најгласнији су били Жутни и ЕУропљани, којима је одлазак на концерте цивилизираних западних извођача не толико уметнички колико морално-политички догађај. Међу овима што су се жалили био је и министар за НАТО интеграције (мислим, стварно) Драган Шутановац.

Можда све то скупа не би ништа значило да на министрову опаску да је концерт био туга и разочарење није реаговала Челси Хендлер, трећеразредна америчка старлета која води хумористички програм на релативно опскурном кабловском каналу („Е!” ). У „најбољој” америчкој традицији исмејавања земаља о којима немају појма, Хендлер је Шутановца помешала са карикатуром руског боксера из „Рокија” , назвала га бољшевиком (што је за њега у ствари комплимент) и рекла да је Србија туга и разочарење од земље.

Што, кад мало боље размислите, није далеко од истине - бар што се тиче министра ШуНАТОвца и жутократије чији је део.

Али по први пут у 20 година медијске сатанизације, што у вестима што на филму и телевизији, пљување по Србима није прошло некажњено. На Фејсбуку су се појавили позиви на бојкот и захтеви за извињење; два госта у емисији су већ послала извињења преко твитера, а вест о скандалу је пренео и лист Холивуд Репортер.

Просто је невероватно да је неко успео да мобилише Србе и да у тако кратком року добије реакцију медијског естаблишмента. Можда је за то одговоран Фејсбук, који амерички медији схватају итекако озбиљно; много се писало по новинама о српској страници подршке пуковнику Гадафију, на пример. У сваком случају, чињеница да је неко - па макар и ситна риба попут Хендлер - добио по носу због вређања Срба уопште није лоша ствар. Међутим...

Челси Хендлер је само један делић проблема с којима се Срби и Србија суочавају. Земљом влада медијски мрак, јер скоро све контролишу или странци или жутократе. Десет година економске политике Г17+ је опустошило индустрију, пољопривреду и све остало. Војска је боса и гладна, а министар хоће у НАТО. Док министар иностраних дела губи време на свађање са суманутим мрачњаком на политичкој маргини, његови подређени извршавају наређења и спремају признање „независне државе Косовије”. А Врховни Жутник не одустаје од своје намере да уништи народ и од њега направи нешто друго, како је ономад најавио у басаријадама.

Ово није само унутрашњи проблем. Сваки пут кад неко у дијаспори извојује било какву победу над медијском сатанизацијом, жутократе нађу начина да је обесмисле. Можда то неће учинити сада, пошто је мета спрдње био ШуНАТОвац, али сваки други пут бих очекивао да реакција из Београда на овакву кампању буде понизно извињење Врховног Жутника. Сасвим је јасно да, какве год проблеме Срби имали у свету, највећи проблем ипак имају у самој Србији.

Није да ме не радује што је остварен можда важан преседан у борби против сатанизације. Али када би се бар делић енергије с којим се протестовало против испада Челси Хендлер усмерио на спречавање даљих непочинстава жутократије... таква победа би много више значила.

Око Соколово #23

1077. дан жутократије.

НАТО је ипак одржао своју велику конференцију у Београду, од које су користи имали само хотел Хајат и министар ШуНАТОвац. Зли језици веле да је Србима свеједно што је дошао НАТО. И стварно, док свет потресају нереди (од режираних као у Сирији, преко антивладиних у Шпанији и Грчкој, до фрустриране омладине у Канади која разбија град када њихова екипа изгуби куп у хокеју), Србија ћути. У оном фиктивном свету удобних илузија којим су жутократе замениле стварност, све ово наводи на помисао да су победили и да им ништа више не стоји на путу коначног кречења свега у жуто. Само што заборављају ону народну мудрост да чаршија није опасна кад шушка - већ кад ћути.

Разумљив је бес и разочарење Феђе Димовића (Београдски Синдикат) што је мало ко реаговао на срамотну параду НАТО Београдом. Отпора је у ствари било. Од говора на скупу у Београду издвојио бих Драгомира Анђелковића и Жељка Цвијановића.

Димовић пише да је разочаран у Русију. Истина је да Москва бира да се у Србији не ангажује на начин на који то чине Империја и Брисел. Али јесу ли Срби до те мере навикли на марионете, да слободу замишљају тако што ће неко други да преузме конце? Притом не треба да се заборави цинична замена теза у жутој штампи, која Русе оптужује баш за оно што Србима у ствари ради Империја. О том феномену пише Ђорђе Вукадиновић.

Кад смо већ код оптужби за подаништво, како да протумачимо гротескно подизање споменика азербејџанском диктатору, само зато што је режим његовог сина дао донацију за обнову Ташмајдана? Драгомир Анђелковић објашњава ко је био Хејдар Алијев - и зашто му није место на Ташу - док Њуз ту надреалну ситуацију коментарише себи својственим хумором.

Што се стварних намера Русије тиче, Жељко Цвијановић мисли да је рекласификацијом Србије као ризичне територије Москва показала да је за њу жутократија политички мртва. Сад још само да у Србији ту поруку приме...

То баш и није једноставно. Драгослав Павков објашњава зашто толико народа ћути и трпи: зато што животаре на државном буџету (пошто је жутократија све остало уништила) па им је „добро док не туку“. Имајући на уму да су Срби за протеклих 100 година претрпели демографски удар од којег се мало који народ опоравио, а у међувремену изгубили скоро све за шта су се тим жртвама борили (од државности до слободе), сасвим је оправдано питање које поставља Стефан Душанић: Да ли уопште има снаге за преокрет?

Чак и да нема, шта је алтернатива? Самоубиство? Тихи нестанак, као на окупираном Космету (како документује Ана Радмиловић)? Зар после свега да допустимо победу безнађа, тријумф Господара лажи? И то баш у тренутку када ово царство земаљско у које се жутократија куне као јединог бога - пропада?

Да, пропада. О томе нећете чути у жутим медијима, који су годинама на линији „Пешчаника“ (како је то одлично приметио Миодраг Зарковић), али све је више пукотина у фасади свемоћи и свевласти Империје. Либија се успешније одупире косовском сценарију од Србије. ЕУропском унијом и самом Америком дрма економска криза којој се не назире крај, а како илуструје Синиша Љепојевић, такозвано „арапско пролеће" је у ствари само последњи рецепт из петооктобарске кухиње. Опседнута фантазијом о добром џихаду, Империја се путем паљења „шарених револуција“ широм арапског света труди да ислам стави под своју контролу, док још мисли да може. Али скоро све шарене револуције из првог круга су неславно пропале, осим Грузије и Србије.

Управо је у томе највећа иронија. Овакву какву јесте, Жутију је створила и одржава Империја - али само зато што силовањем Србије и њеним претварањем у Жутију Империја у ствари одржава мит о сопственој свемоћи. То је и била сврха НАТО конференције: показати свету да је отпор безнадежан, јер је ето од Србије - тог некадашњег симбола отпора НАТО - направљена покорна Жутија. Али овај заиста бриљантан пропагандни гамбит у себи садржи клицу сопствене пропасти: ако пропадне та „бонсаи држава“ (како је назива Мирјана Бобић-Мојсиловић), са собом повлачи и империјални мит.

Да ли је игде на свету забележен случај таквог утеривања очаја, преумљавања народа и свеопштег силовања здравог разума као у земљи од које се прави Жутија? Па опет има отпора, опет има непокорних, опет има људи који одбијају да прихвате да нису Срби већ Жутни и да се историја рачуна од 5. октобра 2000 године. Најновија оргија жуте срамоте није успела да скрши тај отпор - напротив. Само је потпуно открила линију раздвајања, како каже Бранко Радун, где су с једне стране моћ и власт а са друге истина и правда. С једне стране новокомпоновани Жутни, а са друге слободољубиви Срби, чији је „национализам“ (смртни грех како за некадашње црвене комесаре тако и за данашње жуте глобалисте) у ствари изнуђен чизмом поробљивача, објашњава Милован Данојлић.

Империја је та која би требало да очајава, јер за непријатеље има људе који памте историју (нпр. Момчило Селић), свакодневно разбијају наметнуте илузије (нпр. Ратко Дмитровић) и знају да са врзином никаква новокомпонована америчка ограда не може изаћи на крај (попут Драгана Нешовића-Таковца).

Што жутократе и Империја више газе и стежу, то је више људи који из очаја прелазе у одлучност и бирају пут отпора уместо пута срамоте. Човек се највише плаши онога што не разуме; будући да су се потпуно предали слави овога света, ни Империја ни жутократе нису у стању да схвате приврженост оном Царству Небеском из епске песме. „Зато се толико плаше Срба, и мртвих и живих“, пише Оливер Вуловић; „Зато су сада, када мисле да су надомак коначне победе, најуплашенији“.

Ако се и после свега, они плаше нас, онда не само да нема места очају, већ је победа надохват руке, коју само треба да пружимо...

Сиктер НАТО!

Сутрадан у Београду почиње конференција НАТО. Васколики генерали, пуковници, министри и чиновници долазе у Србију не да разговарају или шире пријатељске односе; како НАТО „разговара“ види се у Либији и Авганистану. Не, циљ конференције је да се покаже доминација над „пријатељским и партнерским“ земљама.

Није случајно састанак заказан баш у Београду. Није реч само о промоцији НАТО, већ и о ритуалном понижавању домаћина. Јер, баш су Срби 1999. показали да је НАТО тигар од папира, који није могао да постигне своје циљеве оружјем, већ на крају само преваром и пропагандом. Пропаганда - управљање утисцима - је сврха овог састанка. Порука коју НАТО жели да пошаље свету је: „Ево видите, бомбардовали смо Србију пре 12 година, а данас нам власти у Београду једу из руке и госте нас. Отпор је бескористан, а наша победа неминовна. Покорите се!“

Не знам колико ће људи протестовати против ове окупаторске параде, што изласком на улице, што пуштањем сирена за ваздушну опасност, или на неки други начин. Надам се што више, јер то ће онда бити знак да Срби нису сасвим анестетисани, да још нису преумљени у Жутне, да још постоји воља за отпором упркос вишегодишњим напорима ове власти (али и претходних, све од петооктобарске квази-револуције) да тај отпор, народ и свест уништи. По налогу својих финансијера из НАТО.

Полиција, која годинама за рачун жутих пендречи и до смрти „поступајући по наређењу“, сада ће бити суочена са задатком да бије (и убија?) у име убица српске деце. Да премлаћује оне што су (наводно) дошли да им „ломе“ Београд, зарад оних који су тај Београд бомбардовали. Сада, значи, имају избор: да буду пендреци, или људи.

Подсетите их на Његоша: коме снага лежи у топузу, трагови му смрде нечовјештвом.

А у духу мултикултуралности, мултиетничности и толеранције, НАТОкратама пошаљите поруку на језику једне од држава-чланица, с којом смо у не тако давној историји имали „стратешко партнерство“: Сиктер!

Око Соколово #22

Дан 1070.

Најбољи показатељ да је жутократија потпуно изгубила додир са стварношћу су басаријаде Врховног Жутника, објављене почетком јуна. Антологијску реакцију на овај пролом глупости из малог мозга дао је Жељко Цвијановић, у „Писму пријатељу из власти“ (1. део, 2. део). Пошто сам о томе ванредно писао почетком недеље, овом приликом бих само да поновим: жутократе, попут својих послодаваца, живе у свету фризираних представа, фиктивном универзуму обликованом сопственим маркетингом.

У том универзуму, сасвим је прихватљиво стварање „Велике Албаније“ али није прихватљиво да се новине у власништву ЕУропске фирме усуђују да говоре против ЕУропских жутократа.

У том свету, сасвим је нормално да Наташа Кандић у Њујорк Тајмсу објављује мање-више рекламу за себе и РЕКОМ, тако што пљује по својој земљи и народу. Срећом, Стефан Каргановић није заражен жутилом, па може да каже да је стварна „брука Србије“ баш Наташа Кандић.

А када се та Наташа, појачана „деконтаминаторком“ Борком Павићевић, суочила са супротним мишљењем, јасно се видело ко је у ствари реално гебелсоидан, а то покрива оптужбама других за нацизам. О том „клубу обожаватељки геноцида" и њиховом бродолому у емисији Б92 (на домаћем терену, чак!) пише Ана Радмиловић.

Та емисија је, изгледа, била до те мере трауматична за невладничку сцену, да су водитељке Пешчаника гостовање Косте Чавошког и Љиљане Булатовић у њој навеле као основни разлог напуштања Б92. Додуше, не зна се какву улогу у свему томе је играла чињеница да је некадашњи медијски „бомбардер“ Империје сада комерцијална телевизија, која баш не може да се издржава ако је велика већина гледалаца мрзи или презире...

То што је Б92 можда одлучио да мало „спусти лопту“ не значи да у Жутији наступа медијска слобода - напротив. Не сумњам да ће Пешчаник наћи начина да врло брзо опет трује мозгове свог следбеничког култа. Можда чак и преко РТС? Јер, како је управни одбор навео у свом фамозном извињењу крајем маја, залажу се за „унапређење разумевања и прихватања различитости, ширење толеранције и дијалога, и за давање простора посебним друштвеним групама у програмима РТС-а“. О томе како јавност у Србији служи РТС а како, рецимо, руска међународна мрежа РТ, пише Александар Павић.

Прошлог викенда, Хрватску је посетио римски архиепископ („папа“) Бенедикт ХVI, и том приликом - између осталог - похвалио некадашњег загребачког надбискупа и врховног исповедника усташке војске, Алојзија Степинца. Срђа Трифковић наводи документе који јасно показују да Степинац није бранио ни Србе ни Јевреје, већ је свесно учествовао у Павелићевом геноцидном поретку, а НДХ није сматрао Хитлеровом манипулацијом, већ легитимном државом хрватског народа.

Упркос томе, Српска православна црква и даље није обелоданила да ли намерава да позове Бенедикта на прославу у Нишу планирану за 2013. Стижу противречне вести и гласине: час јесу, час нису, час хоће, час неће. Бошко Обрадовић објашњава зашто верски поглавар који сматра Алојзија Степинца блаженим није добродошао у Србију, ма шта мислиле тренутне старешине СПЦ.

Све и да међу римокатолицима и православнима постоје јаке теолошке везе, оно што се десило између 1941. и 1945. је толики грех против Бога да је апсолутно неопростиво. А како илуструје Петар Анђелковић, има итекаквих теолошких разлога да се српска црква не веже за тонући римски брод.

Деветог јуна навршило се 12 година од краја напада НАТО на тадашњу СРЈ, операције „Савезничка сила“. Агресија је обустављена војним споразумом у Куманову, после којег је резолуција СБ УН 1244 дала мандат НАТО трупама да „чувају мир“ на Космету. Вође НАТО, међутим, нису имале никакву намеру да се придржавају 1244, а Кумановско примирје су протумачили као безусловну капитулацију; одмах по њиховом уласку на Космет, у окупираној покрајини почела је владавина терора УЧК, која траје до данас.

Реизбор Бориса Тадића 2008. био је сигнал за проглашавање „Независне државе Косовије“; завршетак пројекта ампутације Космета сада се, изгледа, примиче крају - Врховни Жутник је 7. јуна у Бриселу изјавио да ће „договор“ са сепаратистима у Приштини да потпише „за рецимо 30-40 дана". Како наводи немачка новинска агенција ДПА: „Тадић је тражио да Србија добије статус кандидата у децембру, а почне преговоре о чланству на пролеће 2012, када његовој власти предстоје избори.“ Из чисто државничких, а не личних или политичких побуда, је ли.

Ваљда је сад јасно да је прича о изручењу генерала Младића као кључном услову за ЕУ у ствари ноторна лаж. На крају крајева, подсећа Ђорђе Вукадиновић, ни Римљани нису били задовољни само Ханибаловом главом... Цела бедна представа око генераловог хапшења и испоручивања имала је за циљ бацање љаге на Србију. А када је то урађено, стигла је следећа „поруџбина“ из Брисела: Косово.

Постављајући питање „quo vadis“, Стефан Драгојевић већ зна одговор - са жутократијом, само у пропаст. О ЕУропским очекивањима од Жутије пише и Ђоко Кесић, закључујући да пут у ЕУ апсолутно није поплочан ничијим добрим намерама.

Синиша Љепојевић се осврће на нову етапу издаје - повратак жутих на Косово, док Александар Ђикић анализира перцепцију Косова у „зачараном кругу двојке“, у којем се ноторне лажи проглашавају за историјске истине, и обрнуто.

Бранко Жујовић не може да верује до које мере жутократија идолозује ЕУропску унију, и пита се колико би се политика Брисела променила „када би се у политици Србије осетила коштана, а не само пихтијаста маса“.

Докле год је жутократије, на то питање неће бити одговора.

Шпанци

Читам данас да је у демонстрацијама у шпанском граду Валенсији повређено 12 особа приликом сукоба с полицијом. Шпанци протестују због корумпиране власти, економске кризе и незапослености од читавих 21%!

Питам се да ли је у Шпанији копање по ђубрету једна од примарних грана пољопривреде. Да ли знају они уопште шта је корупција, кад не уживају благодети жутократије? Знају ли шта је неслобода, кад им медији нису сви листом под контролом странаца и демократора? Знају ли шта је демократија, када немају на власти неизабрану коалицију, а у њеној служби легије невладника? Кад још имају право на свој језик, културу, традицију, историју... Уосталом, замислите, имају краља, уместо демократског „прошпанског“ председника како је и ред!

Очигледно Шпанци нису довољно „цивилизовани“. Јер ево, буне се када им није добро. А Срби - пардон, Жутни - ћуте и трпе. Како им је лепо наредио Велики Б(о)рат.

Поклон душманима

Ране 2008, тада још живи Брана Црнчевић писао је о „невладиним собарицама демократуре“ (тој бруци Србије) и лажној историји коју пишу за рачун душмана:

„Срби, оптужени за све и свашта, не би смели да позајмљују перо и мастило победницима. У том мастилу има превише српске крви. И нека лаж по којој је Америка уводила ред на полуделом Балкану буде записана у америчкој историји, у српској историји тој лажи није место“.

Кратки, прекратки осврт на тај коментар насловио сам „Нека лажу они, не смемо ми“, али нисам рекао оно што је тада требало рећи: зашто „ми“, родољуби, не смемо да лажемо. Не само зато што тиме чинимо услугу непријатељу - као што је исправно констатовао Црнчевић - већ и зато што тиме рушимо себе. Јер, зар нису највеће светиње нашег родољубља принципи слободе и правде, а самим тим и истине? Баш зато неистина, макар и у служби самоодбране, не може и не сме да буде прихватљива.

Ништа боље не илуструје лакоћу с којом су се за ових 20 година у свету примиле легије лажи о Србима од лакоће с којом су се међу самим Србима примиле неке неистине. На пример, напад НАТО 1999. се и даље редовно именује као „Милосрдни анђео“ иако то уопште није тачно. Чак је право име те операције - „Савезничка сила“ - далеко страшније као симбол недостатка човечности и цинизма концепта „хуманитарне интервенције“. Лажима је потребно фризирање и шминкање. Истини никад.

Данас се на НСПМ појавио текст др. Зорана Ђуровића, у којем се оспорава често цитирана изјава папе Јована Павла II о бомбардовању Срба. Наиме, Ђуровић је покушао да пронађе порекло изјаве - и није успео. Испада да је Зоран Петровић-Пироћанац у ствари измислио ту изјаву - осим ако није у стању да представи документ који је потврђује.

Судећи по коментарима, Ђуровићева анализа је дочекана на нож. Као, зашто брани папу кад се зна шта је овај мислио, говорио и радио по питању Срба. Као, није битно је ли наведена изјава тачна словом када је тачна духом. Као, ко је он да доводи у питање Пироћанца. Ето опет оне погрешне логике на делу...

Ако ова изјава није истинита, како знамо да друге јесу? Ако неко, било ко, свесно (а не из незнања) инсистира на неистини, зашто да му верујемо? Зато што је „наш“? Па како онда можемо било коме да замеримо што верује у најцрње неистине о нама, зато што су му потребне, корисне, или штавећ? Како онда можемо да замеримо некоме што тврди да су Срби радили ово или оно - па није битно да ли је то сасвим тачно, али је ето у „духу“ онога што се радило? А на основу чега онда знамо какав је тај „дух“, ако не по речима и делима - онаквим какви јесу, а не каквим их замишљамо?

Можда су коментатори више реаговали на тон и наслов Ђуровићевог текста него на његову садржину. То њихове закључке не чини ништа мање погрешним. Доказивање да је тај један цитат измишљен нимало не амнестира Ватикан од одговорности за оно што су стварно радили, говорили или мислили, а о чему постоје докази. Напротив, то само чини услугу борцима за истину, јер разоткрива слабост у аргументу и омогућава да се она уклони.

Изрећи лаж нехотице или заблудом мањи је грех него у тој лажи свесно истрајавати. Тиме се душманима не само позајмљује, већ поклања оно мастило о којем је писао Црнчевић.

Порука поробљивачима

Обично чекам „Око“ да коментаришем туђе текстове, али данас прочитах нешто што заслужује посебну пажњу.

Поведен, претпостављам, прошлонедељном басаријадом Врховног Жутника, Жељко Цвијановић је данас објавио „Писмо пријатељу из власти“. (I, II). Срочено као обраћање (по тону, одавно већ бившем) пријатељу „К“, тамо међу жутократама, писмо сецира сву беду ових разбијача и пустошитеља Србије. Они који су их на власт довели - не гласачи, већ наставници курсева у Гармишу и Сегедину:

„...бирали су вас - баш такве су хтели - по критеријуму ваше јаловости. Бирали су вас јер су знали да ћете се, кад вас врате из Гармиша и поставе на власт, по закону физике најпре обрачунати са креативном елитом и произвођачима добара. Знали су да ћете, шта год радили и причали, поделити друштво, само по томе што су знали да на местима која сте желели простора за вас има само ако је тако и никако другачије.“

Колико год међу њима има оваквих или онаквих, не мотивише их никаква идеологија, већ чиста похлепа. Идеологију смишљају накнадно, да оправдају своја непочинства. „Жутизам“ је производ те њихове јаловости и слабости карактера, а не неког размишљања о стању света. А пошто је за издају потребна бар некаква идеологија, онда жутократе нису ни издајници, већ нешто још ниже: поробљивачи.

У наставку писма, Цвијановић описује како жутократија гледа на Косово и на српски идентитет. По њима је Косово оптерећење које треба да се што пре ампутира, а циљ је да се „промени културни модел“ Срба (баш као што се ономад излануо сада већ бивши културкомесар). Али то се не ради зарад остваривања неких великих тековина цивилизације, већ само и једино да би се под скутом Брисела осигурао опстанак жутократије. Јер, како каже свом бившем пријатељу Цвијановић: „ви ћете владати ако ми останемо без историје; ако је спасемо, места за вас у њој неће бити.“

Чуде се, вели, страни амбасадори како су жути успели да у тако кратком року просто униште земљу, а да се нико озбиљно није побунио. Из страха, слабости, кукавичлука, шта ли? Каже:

„...нисте Србима донели хлеб, али сте им узели слободу; нисте им дали посао, али сте им узели сваку наду; нисте им вратили правду, али сте им узели последње залихе поноса, оне које чувају још само за своју децу. И зар то није нека промена културног модела?“

Али колико год се чини успешном, кратког је века. Јер жутократе, попут својих послодаваца, живе у свету фризираних представа, фиктивном универзуму обликованом сопственим маркетингом:

„Историја није, као што мислиш, ствар представа, већ ствар неких истина, једнако као што гладни у Србији данас нису ствар сопственог утиска, већ чињенице да немају шта да једу.“

Такве илузије ретко трају вечно. Зато, ма колико мало наде је остало за нас „непреумљене“, за њих је нема никако.

Јер, да парафразирам Томаса Џеферсона, једног од оснивача САД: ова власт би требало да стрепи од помисли да је Бог праведан и да његова правда неће спавати заувек.

Прочитајте писмо, да бисте знали ко и како влада земљом која је још мало па постала Жутија, али ће опет бити Србија. Чим пробудимо Божију правду.

Око Соколово #21

Дан 1063. преумљавања Србије у Жутију.

Генерал Младић је у Хагу. Преварени пољопривредници на друмовима. Дигли су се кука, мотика, миш и тастатура. Међу жутократама је све приметнија паника. Прича о ЕУропству чим се ухапси Младић је трајала три дана, док није постало ће из Брисела и Вашингтона стићи једино нови захтеви, услови и уцене. Над Србијом се надвила „сенка бешчашћа“, како каже руски академик Јелена Гускова.

Полиција и даље бије, али је питање када ће да увиди сво безнађе свог положаја. Можда кад буде дошла у ситуацију да пендрецима брани убице српске деце 13. јуна, када у Београд дођу челници НАТО. Хоће ли неко од жестоких момака у плавом тада да каже „Мој си Београд долазио да бомбардујеш?“ Видећемо.

За почетак, мало историјске документације. Александар Лазић на Правој страни има збирку изјава и цитата поводом хапшења Ратка Младића, тек да остане забележено како се ко понео у том часу. Да не могу рећи после да нису рекли то и то. Вреди да се спомену још два Лазићева текста однедавно, прилози за биографију Бориса Тадића и Томислава Николића.

Видовдан преноси интервју који је Младић у децембру 1992. дао новинарки РТС; мноштво је ту занимљивих ствари, како за историчаре тако за лаике: Младићев однос према рату уопште, према дојучерашњим комшијама, значај догађаја у Добровољачкој, присустворегуларне хрватске војске у БиХ, итд.

То што су светски медији искористили хапшење генерала Младића да освеже, понове и надограде ратну пропаганду из деведесетих и један шовинистички дискурс према Србима уопште, мање-више је очекивано. Исто су радили у јулу 2008, када је ухапшен Радован Караџић. Али када се у самој Србији форсира такав дискурс, онда је то већ друга прича.

Биљана Србљановић, некадашњи вулгарни драмописац и елдепеовски партијски јуришник а сада Супруга Француског Амбасадора, дала је у Пешчанику (а где друго?) одушка својој мржњи. Нема потребе да сам коментаришем том приликом изречене гадости, јер су то већ урадили Небојша Бакарец и Љубиша Ристић. Имајте само на уму да Мадам Келер није ни прва ни последња која прича приче о стравичним погибијама људи који су, ето, живи и здрави. Понело је, шта ли. На тај феномен ауто-колонијализма осврнуо се и Слободан Антонић.

Чисто сумњам да било ко у Србији данас - осим оних који су за то плаћени, и искрених верника у благодети невладништва и жутократије - верује да хашки Трибунал има икакве везе са правдом. Неки од тамошњих судија иду дотле да прете „млевењем“ и траже истрагу СПЦ, што коментарише Драган Митровић у Политици (која изгледа још није сасвим пожутела), док Мирослав Лазански подсећа на занимљив датум у Младићевој оптужници и какав се злочин тада заиста десио.

Можда је понајбоље целу причу око хапшења Ратка Младића објаснио британски новинар Мик Хјум (Mick Hume): Запад је у медијима створио слику да су Срби монструми, како би после Хладног рата могао негде, некако буде херој. Тако је од стварног рата у БиХ направљен манихејски мит, а од Срба нови нацисти (без обзира на стварну историју, како новију тако ону из 2. светског рата).

Ту сад долазимо до једног занимљивог феномена. Јасно је зашто тезу о српској нацистоидности форсирају невладници и жутократе (који себе сматрају ЕУропским грађанима), али зашто се она прима међу родољубима и противницима режима? Владан Глишић образлаже да се ради о посебном облику прихватања комплекса ниже вредности, изнедреног из фрустрације понижавањем, издајом и свакодневном пропагандном. Ти што кличу „Нож – жица – Сребреница“ или „Убиј, закољи да Шиптар не постоји“, мислећи да тиме пркосе непријатељу, у ствари прво пљују на себе и свој народ.

Прошле недеље сам пропустио да напоменем коментар Милана Дамјанца поводом Младићевог хапшења; Дамјанац је пар дана касније прокоментарисао и изјаве турског председника Ердогана, али и подаништво жутократа какво није виђено ни за турског земана. О издајству српске „елите" збори и Владимир Димитријевић, инспирисан стиховима Јована Дучића.

Не знам када је Врховни Жутник сео да разговара са водећим жутим писцем Светиславом Басаром, али њихов разговор (објављен првог и другог јуна) звучи потпуно надреално. За Басару се већ неко време зна да је са манирима, логиком и здравим разумом на „ви“, али Друг Бота је изгледа у сличном менталном стању. Најбољу дијагнозу је вероватно дала Ана Радмиловић, која вели да:

...обојица подсећају на два луда путника фаталног брода Титаник који, док брод тоне, скупљају жетоне са коцкарског стола и задовољно наздрављају успеху, не увиђајући да тамо где иду „жетони вредности немају“ (Рамбо Амадеус).

Чудне се ствари дешавају у земљи коју Бота и Басара изгледа нису сасвим прекречили у жуто. Ево већ данима је Панчево потпуно блокирано превареним сељацима; Драгослав Павков објашњава шта се дешава, и вели да у свему има доста унутарстраначких малверзација Жутих.

Лошу су лекцију жутократе научиле од својих страних господара, поверовавши да све могу да промене довољном количином маркетинга, и да нешто што они одлуче да игноришу самим тиме не постоји. Њихова медијска блокада само подвлачи ко се у Србији бори против кречења у жуто, каже Данило Тврдишић из Двери. На велику несрећу жутократије, њен медијски мрак престаје на Дрини, па је тако РС постала пример борбе за слободу а против колонијализма и самомржње, објашњава Бошко Обрадовић.

Слобода је кључ, наиме. Народ је гладан слободе и правде колико и хлеба, и полако почиње да спознаје да слобода и хлеб једно те исто, каже Жељко Цвијановић у разговору за Печат. А тада ће одзвонити не само жутократији, већ и сваком режиму који би да буде колонијални или окупациони. Како рече неки дан Анђелија Јакшић, људи траже слободу, а слобода људе.

Највећа иронија ће бити што ће за ту спознају значаја и светиње слободе бити одговорна управо непочинства жутократије.