„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

понедељак, 06. јун 2011.

Порука поробљивачима

Обично чекам „Око“ да коментаришем туђе текстове, али данас прочитах нешто што заслужује посебну пажњу.

Поведен, претпостављам, прошлонедељном басаријадом Врховног Жутника, Жељко Цвијановић је данас објавио „Писмо пријатељу из власти“. (I, II). Срочено као обраћање (по тону, одавно већ бившем) пријатељу „К“, тамо међу жутократама, писмо сецира сву беду ових разбијача и пустошитеља Србије. Они који су их на власт довели - не гласачи, већ наставници курсева у Гармишу и Сегедину:

„...бирали су вас - баш такве су хтели - по критеријуму ваше јаловости. Бирали су вас јер су знали да ћете се, кад вас врате из Гармиша и поставе на власт, по закону физике најпре обрачунати са креативном елитом и произвођачима добара. Знали су да ћете, шта год радили и причали, поделити друштво, само по томе што су знали да на местима која сте желели простора за вас има само ако је тако и никако другачије.“


Колико год међу њима има оваквих или онаквих, не мотивише их никаква идеологија, већ чиста похлепа. Идеологију смишљају накнадно, да оправдају своја непочинства. „Жутизам“ је производ те њихове јаловости и слабости карактера, а не неког размишљања о стању света. А пошто је за издају потребна бар некаква идеологија, онда жутократе нису ни издајници, већ нешто још ниже: поробљивачи.

У наставку писма, Цвијановић описује како жутократија гледа на Косово и на српски идентитет. По њима је Косово оптерећење које треба да се што пре ампутира, а циљ је да се „промени културни модел“ Срба (баш као што се ономад излануо сада већ бивши културкомесар). Али то се не ради зарад остваривања неких великих тековина цивилизације, већ само и једино да би се под скутом Брисела осигурао опстанак жутократије. Јер, како каже свом бившем пријатељу Цвијановић: „ви ћете владати ако ми останемо без историје; ако је спасемо, места за вас у њој неће бити.“

Чуде се, вели, страни амбасадори како су жути успели да у тако кратком року просто униште земљу, а да се нико озбиљно није побунио. Из страха, слабости, кукавичлука, шта ли? Каже:

„...нисте Србима донели хлеб, али сте им узели слободу; нисте им дали посао, али сте им узели сваку наду; нисте им вратили правду, али сте им узели последње залихе поноса, оне које чувају још само за своју децу. И зар то није нека промена културног модела?“


Али колико год се чини успешном, кратког је века. Јер жутократе, попут својих послодаваца, живе у свету фризираних представа, фиктивном универзуму обликованом сопственим маркетингом:

„Историја није, као што мислиш, ствар представа, већ ствар неких истина, једнако као што гладни у Србији данас нису ствар сопственог утиска, већ чињенице да немају шта да једу.“


Такве илузије ретко трају вечно. Зато, ма колико мало наде је остало за нас „непреумљене“, за њих је нема никако.

Јер, да парафразирам Томаса Џеферсона, једног од оснивача САД: ова власт би требало да стрепи од помисли да је Бог праведан и да његова правда неће спавати заувек.

Прочитајте писмо, да бисте знали ко и како влада земљом која је још мало па постала Жутија, али ће опет бити Србија. Чим пробудимо Божију правду.

1 коментар:

David of Rascia је рекао...

Драги Соколе!

Управо сам превео одломак из књиге о српском народу у Њујорку 1910. године. Зове се "The Servian People, their past glory and their destiny." Одломак у питању одлично описује опит који се врши над нашим народом. Иначе одломак је фуснота на 25. странице првог тома ове књиге.

Следи одломак:
"Чини се да се у овом ставу ума према вери и расним идеалима садржи сва тајна тог неуништивог квалитета о којем се тако нашироко прича у вези са свеприсутном свешћу Срба о њиховим прошлим славним успесима и њиховој чврстој вери о својој судбини. Данашњим Србима, пак, прети већа опасност него било која с којом су се досада суочили на бојном пољу против Турака; она је неприметна и подмукла и бојим се да их њихова прошла искуства нису довољна припремила у њеном распознавању и савлађивању.
Једна од појава савремених политичких метода, у погледу освајања и потчињавања које један народ врши над другим, јесте значај који се приписује уништавању националних снага изнутра. Мислим на увођење идеја под плаштом позивања разума на већу либералност или научну тачност, или пак шире схватање хуманости, али које су уистину логичке грешке одевене у високозвучне али празне речи, које допуштају позирање и гест величанствености. Те идеје ласкају интелигенцији у њеним незаустављивим и божанским склоностима ка напретку. Оне подучавају ум да истражује нова развића која није изумео сопственим трудом, тиме подстичући неповерење у себе, понекад побуђујући презир према сопственим обичајима. Ова сумња постепено изједа и нагриза старе основе и трује изворе вере у сопствен народ док, један по један не буду пала у прах и пепео све утврде народне вере која је одржала народ кроз векове пред ноге непријатеља, уништивши саме себе. Израчунали су да оно што се није могло потчинити мачем или метком или Круповим топовима, може да се у потпуности потчини и заувек докрајчи овим методама моралног и менталног искваривања, овим новим и научним зачаривањем централних мисаоних снага једног народа, тиме доводећи до самораспада истог."

Надам се да ће ово помоћи нашој борби противу тлачитеља.

С Богом, Давид