Пре него што је постао Друг Бота, човек звани Борис Тадић био је средњошколски професор психологије. Питам се да ли се код њега пролазило тако што је одговор на сва питања био Фројд? Како иначе да се објасни да је његов одговор на сва питања - ЕУропска будућност? Мислим, може се десити да је зачаран или има чип у глави, али ово што се дешава у земљи Жутији (некадашњој Србији) одавно је премашило научну фантастику...
Да ли захваљујући отпору у народу или неслогом међу лоповима на власти, тек дуго најављивана продаја Телекома је пропала. Пошто су изгледа успели да поверују у сопствену пропаганду - намењену народу - да ЕУропство и жутократија немају алтернативу, сада не знају шта ће. Тако је Ивица Дачић - иначе ретко спомињани али важан фактор у жутократији - сад почео да говори о подели Косова. Ето докле смо дошли, да властодршци у Жутији - некадашњој Србији - могли да посегну за помишљу која је „израз историјског нихилизма, одустајања од борбе у тренутку када се она већ догађа и када се у њој губи све,“ (како констатује Жељко Цвијановић) у функцији политичке борбе унутар све трулије коалиције.
Дачићеву изјаву о Косову коментарише Бранко Жујовић из Гласа Русије, подсећањем на неке заборављене ствари - попут обећања, анализа и идеја - које не би смеле да остану заборављене.
Дабоме, Друг Бота не може себи да дозволи да га нико, а камоли коалициони партнер, надмаши у антисрпском нихилизму, па је сад изгледа намерио да „баци кашикару у септичку јаму“ (како живописно вели Цвијановић) и постане сам себи опозиција. Као што је то недавно урадио Динкић, ако се сећате.
Све скупа то личи на ону америчку изборну акробатику о којој пише Драган Нешовић Таковац - поготово кад чујете шта се причинило његовом рођаку Танасију на Воденичини...
У ствари, није ни чудо. Толико дуго већ политичари у Жутији народу „утерују лудило" (како то добро примети прошлог месеца Горан Цветић), да су и сами на крају полудели.
Ево сада и Срђан Шапер, маркетиншки гуру чији је највећи производ Друг Бота, сад баца око на Новака Ђоковића, хоће да Нолетом победником освежи дотрајали жути „бренд“. Сумњам да ће успети; ту врсту патриотизма коју Ђоковић осећа према својој земљи и народу, Шапер и њему слични „напредни глобограђанисти“ нису у стању да појме, а камоли с њом манипулишу. Мада их то, је ли, не спречава да покушају.
Вођени убеђењем да је наступио крај историје, да је њихова моћ неприкосновена и да само снагом сопствене воље могу да промене стварност, властодршци америчке Империје су у протекле две деценије покушали да завладају светом. Колико год су штете успут направили, то им на крају ипак није пошло за руком. Чињеница да су народи попут Срба опстали упркос невиђеној сатанизацији (како илуструје Милован Данојлић) ипак сведочи да моћ Империје није неограничена.
Можда су једно време могли да убеде довољно људи у идеју да је демократија ни мање ни више него оно што они кажу да јесте (погледајте текст Драгомира Анђелковића о томе), али у сукобу фиктивног и фактичког, фактичко на крају ипак победи. Без обзира да ли иза фикције стоји маркетиншки апарат Империје или тек његова бледа копија њених жутократских послушника.
Изгледа да су то схватиле и саме жутократе, па сада траже одступницу. Сумњам да ће је наћи. На памет ми пада једна стара црначка духовна песма, о грешницима који беже пред Страшним судом. Али где год покушају да се сакрију, и планине и стене и море подигну глас и кажу: „овде не може“. Када дође време да Жути плате за сва своја непочинства, неће их опрати ни Дунав ни Сава. Неће хтети да их сакрије ни камен ни Империја, а камоли сва пропаганда овог света.
Дабоме, Друг Бота не може себи да дозволи да га нико, а камоли коалициони партнер, надмаши у антисрпском нихилизму, па је сад изгледа намерио да „баци кашикару у септичку јаму“ (како живописно вели Цвијановић) и постане сам себи опозиција. Као што је то недавно урадио Динкић, ако се сећате.
Све скупа то личи на ону америчку изборну акробатику о којој пише Драган Нешовић Таковац - поготово кад чујете шта се причинило његовом рођаку Танасију на Воденичини...
У ствари, није ни чудо. Толико дуго већ политичари у Жутији народу „утерују лудило" (како то добро примети прошлог месеца Горан Цветић), да су и сами на крају полудели.
Ево сада и Срђан Шапер, маркетиншки гуру чији је највећи производ Друг Бота, сад баца око на Новака Ђоковића, хоће да Нолетом победником освежи дотрајали жути „бренд“. Сумњам да ће успети; ту врсту патриотизма коју Ђоковић осећа према својој земљи и народу, Шапер и њему слични „напредни глобограђанисти“ нису у стању да појме, а камоли с њом манипулишу. Мада их то, је ли, не спречава да покушају.
Вођени убеђењем да је наступио крај историје, да је њихова моћ неприкосновена и да само снагом сопствене воље могу да промене стварност, властодршци америчке Империје су у протекле две деценије покушали да завладају светом. Колико год су штете успут направили, то им на крају ипак није пошло за руком. Чињеница да су народи попут Срба опстали упркос невиђеној сатанизацији (како илуструје Милован Данојлић) ипак сведочи да моћ Империје није неограничена.
Можда су једно време могли да убеде довољно људи у идеју да је демократија ни мање ни више него оно што они кажу да јесте (погледајте текст Драгомира Анђелковића о томе), али у сукобу фиктивног и фактичког, фактичко на крају ипак победи. Без обзира да ли иза фикције стоји маркетиншки апарат Империје или тек његова бледа копија њених жутократских послушника.
Изгледа да су то схватиле и саме жутократе, па сада траже одступницу. Сумњам да ће је наћи. На памет ми пада једна стара црначка духовна песма, о грешницима који беже пред Страшним судом. Али где год покушају да се сакрију, и планине и стене и море подигну глас и кажу: „овде не може“. Када дође време да Жути плате за сва своја непочинства, неће их опрати ни Дунав ни Сава. Неће хтети да их сакрије ни камен ни Империја, а камоли сва пропаганда овог света.
