Амбасадор Жутије у САД, који досад није пустио ни гласа поводом најодвратнијих увреда изречених на рачун његове земље и народа, сада се укључио у „аферу Хендлер“. Зашто баш сад? Можда жутократија покушава да за себе извуче неку корист „шлепањем“ на народни бес, а можда зато што се на мети америчке комичарке нашла перјаница ДС, министар војни Драган ШуНАТОвац. Да је Челси напала неког другог, на пример Јеремића, вероватно би већ добила цвеће од ЛДП а амбасадор би и даље ћутао ...
Она НАТО конференција у Београду би и прође, а да се ни полиција ни естаблишмент нису претерано бунили. Као што је добро приметио Мироје Јовановић, Саши Чордићу и његовим газдама нису сметали они што су Београд бомбардовали. А Александар Павић подсећа да је НАТО већ једном парадирао Србијом, 2005. Народ ипак памти дуже од прошлог четвртка, ма колико се политички маркетинг трудио да не буде тако.
Чудо је једно тај маркетинг. Кад опозиција украде идеју „Двери“ за решавање проблема у Србији, објашњава Бошко Обрадовић, то је бар разумљиво: можда се слажу, па хоће да је присвоје. Али када те исте идеје краде власт, која је одговорна за проблем на првом месту... Пада на памет она класификација политичарске врсте из једног хумористичког памфлета деведесетих: смрадус бескрупулозус.
Да ли се у ствари ишта променило? Жутократе, а пре њих досманлије, увек су плашиле народ деведесетим, како се не би превише загледало у њихов стварни учинак током „нулте“ деценије. Како би они изгледали добри и чисти, потребно је да се претходна власт представи као најмрачнији мрак, објашњава Жељко Цвијановић. По невладничкој матрици којом жутократе желе да промене народ, у будућност се иде одрицањем не само од прошлости, већ и од будућности! Ако је и од њих, много је.
Пар годишњица које падају у ове вреле летње дане повод су за сећање на историју коју упорно искривљују што жутократе и невладници, што њихови страни господари. Навршило се 70 година од почетка операције „Барбароса“, напада на СССР који је предводила нацистичка Немачка. Али, како подсећа Олга Четверикова, то се тада представљало као поход „уједињене Европе“ против „јудео-бољшевизма“. Свака сличност са данашњим временом је веома намерна.
У јуну 1992. десила се вероватно најзначајнија битка босанског рата; новостворена ВРС разбила је регуларне формације хрватске војске и отворила Посавски коридор. Тиме је обезбеђен опстанак РСК (барем до августа 1995.) али и РС, тврди генерал Новица Симић. На рат у БиХ 1992-95 се осврнуо и др. Часлав Копривица, исиптујући историјски контекст деловања ВРС и генерала Младића.
Да догађаји из деведесетих имају директну везу са историјом 2. светског рата која се деценијама гурала под тепих показује др. Мирослав Свирчевић, освртом на кардинала Степинца и однос Римокатоличке цркве према Србима уопште.
Донекле је разумљиво када српску историју искривљују и фалсификују непријатељи, што ближи што даљи; али када у томе учествују државни медији саме Србије, онда је то напросто стравично. О једном од примера са РТС пише Огњен Савић, док се Миодраг Зарковић бави феноменом ширења Србофобије у жутим медијима. Једно од објашњења нуди Ратко Дмитровић, који пише да се после октобарског пуча на власт у медијским структурама вратила поражена фракција са Осме седнице...
Али ако су жутократе у потпуности прихватиле србофобичну реинтерпретацију новије историје, има их који нису. Председник РС Милорад Додик, на пример, који је недавно изјавио за Вечерње Новости:
„Ако изгубимо себе и свој идентитет, па макар он био понекад и негативан, ризикујемо све да изгубимо. Ратко Младић је био војсковођа у једном бруталном рату. Чињенице да је оптужен за ратне злочине и да је постојала потерница су неумитне. Али, чињеница је и да је реч о човеку који је бранио народ. И да је овде тако прихваћен. То ништа не може да промени у осећањима народа Српске, а и већег дела Србије/.../ Наша војска је водила један поштен и частан рат, ако он то може бити. Нама је рат био наметнут. Када је Ратко Младић 1992. године прихватио да брани народ, вероватно је био свестан да то носи ризик. Јер, рат се не добија у канцеларији“.
Они који би да верују у бајке и матрицу преумљавања нека наставе са веровањем да кривицу за ратове деведесетих сноси неки фантомски пројект „Велике Србије“ и да су Срби у ствари били разбијачи Југославије. Разне историјске заблуде сежу чак до 1. светског рата; још је донекле разумљиво што су мржњу према Србима гајили Аустријанци и Немци, али мало је познато да су Енглези били у најбољу руку савезници из нужде.
Откуд толика мржња? Као што др. Свирчевић показујуе у гореспоменутом тексту, има ту и верске мотивације и личне сујете. Али има итекако и геополитике, стратегије и разних интереса, каже проф. др. Миломир Степић.
Са друге стране, имате идеју „новог светског поретка“, коју као искрени следбеник објашњава у разговору за Печат Данило Лазић. Колико је „племенита“, просудите сами.
У међувремену, немачки парламентарци су изјавили да ће Жутија ући у ЕУропску унију тек пошто призна „Независну државу Косовију“. И док жутократе и разни бриселски комесари панично покушавају да убеде јавност како то није баш сасвим тако, Остоја Симетић је бескрајно захвалан Немцима што су нас ето, истином ослободили. А Милан Дамјанац се пита хоће ли Врховни Жутник или Чедовиште да победи у такмичењу за најглупљу изјаву године...
Истина и смех: два оружја против којих су и Империја и жутократија сасвим немоћне.
Нема коментара:
Постави коментар