All your love is gone,
So sing a lonely song
Of a deep blue dream,
Seven horses seem
to be on the mark
The Doors, Love Her Madly
Што волим кад се дневна политика поклопи са мојим музичким избором у датом тренутку. Тако и сад, читам овај бизарни извештај из Правде (шокирани су, шокирани!), а са Винампа ми пржи рани Морисон. Дорсе никад нисам претерано ентузијастично слушао, али вoлим њихове почетке. Што све нема везе с чињеницом да би овај рефрен ваљало пуштати до изнемоглости свим цитираним народним посланицима које је бизарни поступак грађанина Карађорђевића насекирао.
Да не буде забуне, премда нисам монархиста, верујем да породица Карађорђевић има (и треба да има) симболички важну улогу у нашем друштву. Напросто, то је тако, и ту нема ништа спорно. Обашка и моја историјска наклоност према слободарском наслеђу њеног оснивача, једног од значајних људи свог времена. И према демократском и национално-ослободилачком раду вероватно највољенијег српског краља, Петра Првог. Све и да не мислим ништа од тога, било би сулудо тврдити да ће презиме Карађрорђевић међу Србима икад бити доживљено без неке посебне тежине. Привилегија (или усуд) породица којима је историја доделила ту улогу да - у добу монархија - буду на челу својих народа и држава.
Дакле, било би далеко боље да се и г. Александар (илити, престолонаследник, како га монархисти уредно титулишу) понекад сети да му је боље, паметније и упутније размислити где ће и кад да се појави, управо због побројаних разлога. Јер, кад симболизујеш (а Александар симболизује) једну историјску институцију овог народа и пледираш чак и на њену обнову (ма колико анахроним ја сматрао монархистичке тлапње дежурних ројалиста... мислим, година је 2009, ало, бре) онда, кад се појавиш било где, ти представљаш презиме и положај који су ти, да се не лажемо, омогућили један леп и лагодан живот а да притом ништа ниси морао САМ да урадиш у том циљу. За твоје претке већину Срба везује историјски пијетет и, ако ништа друго, нека врста националног престижа. Ето, не само што смо имали династију, него је (као и друге две нововековне српске владарске куће) била аутентично наша. И то је све лепо, сваки народ држи до своје прошлости. Зато Александар није смео да иде у хрв. амбасаду, након свега. Не након Јасеновца (који хрватска ДРЖАВНА политика неонацистички релативизује) и не након Олује (геноцидне акције коју Туђманова држава до дана данашњег слави). Тачка.
И, у том смислу, коментари народних посланика из Правдиног чланка су у реду. Али тугованка која следи то свакако није. ДСС, по обичају, недоречено и иритантно мрмља учитељске опаске, и Александра третира као некаквог престолонаседника који, ето, само што није засео на престо, али се неодговорно и младићки бахато понаша. Радикали су, по обичају, читаву причу зачинили њима својственим хумором.
Па тако посланик СРС-а (декларисано републиканске и АНТИМОНАРХИСТИЧКЕ странке) Александра одједном проглашава за "симбол државе" (what the fuck?) и његов глупи поступак доводи у државну раван. Додуше, ко нас све и како представља, Александрови тривијални гафови су својеврсно освежење.
Елем, да скратим. Одлазак на хрватску државну журку је промашај и идиотизам. Није смео то да уради. Али кукњава посланика је једнако бесмислена. Тај човек није држава, нити представља било кога осим себе самог. Додуше, своју армијицу помоћника и саветника за јавност плаћа и од наших пореских средстава, које му држава уручује сваке године на име апанаже, премда - осим издатака државног дела Двора, важног културног споменика - не верујем да постоји иједан повод за то. Али када је већ тако, упеглани пи-арови у служби Његовог Величанства, и мудре седе главе из крунских савета и сл. (екипа која се идеолошки протеже у бескрајном универзуму могућности) могли су и морали да му, на језику који најбоље разуме (енглеском) објасне зашто не треба да иде на весеље у режији Амбасаде Хрватске.
Све у свему, ако смо ишта научили из искуства ове наше бизарне српске свакодневице, то је онда закључак да нас ни принчеви ни посланици не могу ничим више изненадити. Осим нечим паметним и нормалним, али тог кеца љубоморно чувају у рукаву па већ мислимо и да га нико од њих нема.
И за крај, сваки човек је краљ. А државни чиновници и потрошачи наших средстава, само су наши службеници. Док то не научимо, нема нам помоћи.
Нема коментара:
Постави коментар