Чаша квислиншке жучи

Случајно гледам РТ јутрос, и наиђем на интервју дана: амбасадор Србије у Лондону, Дејан Поповић. Гледам, и не верујем очима и ушима.

Разумем што РТ хоће да својој публици објасни шта би избор Томислава Николића могао да значи у смислу промене политике Београда. Али пошто Србија још нема владу, већ њом још увек технички управља жутократија (а све полуге државе и даље држи квислиншки култ), можда је мало рано да се о томе прича.

Можда су продуценти мислили да ће добити коректне одговоре од дипломате, којем је на крају крајева посао да представља своју земљу без обзира ко био на власти. И то би важило за сваку нормалну земљу, само што је Србија од петооктобарске револуције све само не нормална. Енглески дипломата Хенри Вотон је у 17. веку о амбасадорском послу рекао да је то кад „поштеног човека пошаљу у иностранство да лаже за добро своје земље“. У досманлијској и жутократској Србији, овај последњи део је анатемисан и преокренут у „за добро Империје и ЕУ“.

„Српски“ амбасадор у Лондону

Да су барем провели две минуте на Википедији, или на страници амбасаде, било би им јасно да нешто озбиљно није у реду са човеком који тврди да није члан ниједне партије, а притом је био заменик министра финансија у ДОС-овој влади (2001-2004), потом проректор Београдског универзитета, онда саветник Врховног Жутника, а од 2008. Јеремићев велепосланик у Лондону. Како је то могуће, у земљи где се и физички радници запошљавају по страначкој линији? Није могуће, дабоме. Само је питање којој је странци Поповић био близак, Демократама или Г17 (сада УРС)? Судећи по глупостима које је изрекао, можда и једној и другој.

Шта је то све налупетао амбасадор Жутије у Великој Британији и Ирској? По Поповићу, гласаче у Србији на овим изборима нису занимали ни Косово ни ЕУропске интеграције, већ „нису били задовољни стањем у економији“. То је, значи, званична флоскула на новожутском језику (пошто је српски неприхватљиво назадан, је ли) за „мајку вам вашу, једемо из контејнера јер сте све упропастили“. Глупости, дабоме, али глупости изведене на основу званичних резултата избора за које постоје озбиљне индиције да су лажирани, покрадени и манипулисани. Другим речима, ко год покушава да резонује на основу тих резултата губи време, јер су они одраз преваре, а не фактичког стања.

Амбасадорова прича о економским проблемима просто вређа здраву памет. Као да се Србија волшебно 21. маја пробудила и затекла дуг од 45% бруто државног производа, или незапосленост од 25%. Као да су за то одговорни једнорози с Јупитера, а не ДОС или жутократија. А онда још додаје да, пошто нема више простора за додатно задуживање, Србија мора да примени „строге мере штедње“

Ајде! То од некадашњег заменика Боже Дерикоже, чувеног досманлијског порезника чији је лек за привреду урнисану ратом и санкцијама било опорезивање до смрти. Док су Ђелић, Динкић и остали вајни међународни економски „стручњаци“ (Поповић у биографији спомиње рад у Делоит & Туш и Светској банци) пустошили и задуживали Србију, дотле је државни апарат растао. Да не заборавим, жутократија је само 2009. године тзв. невладиним организацијама - професионалним разбијачима Србије - дала 44 милиона евра! И сад се ту режиму блиски амбасадор прави Енглез.

На питање да ли Србија може да гледа и на исток и на запад, Поповић одговара потврдно и наводи пример „веома добрих пријатеља“ Русије - Хрватске и Бугарске! Колико је мени познато, обе су чланице НАТО и више него послушни вазали Вашингтона, а Русији су „пријатељи“ онолико колико „пријатељи Сирије“ мисле добро властима у Дамаску. О ставу према Србији да и не говоримо.

Поповић потом вели да Косово и НАТО нису проблеми. Као, Тадић је поштовао резолуцију о неутралности, а Устав каже да је Косово део Србије. Бива, немогуће је да државни службеник крши Устав, или једно говори свом народу а друго Империји. Као да нисмо читали Викиликс (а Џулијан Асанж има своју емисију на РТ, побогу!) и не знамо шта су све радили Тадић и ШуНАТОвац.

Ако некоме треба доказ колико је жути амбасадор плиткоуман, нека послуша његове оде ЕУропству и вечној бриселској унији, чије ће вредности наводно преживети тренутне фискалне потешкоће. У стварном свету, врло је вероватно да је ово системска криза не само ЕУ - која се заснива на обећању благостања кроз социјалну државу - већ и САД, чија визија почива на тајкунском капитализму и светској хегемонији. За то време, земља чија ТВ мрежа интервјуише Поповића нема инострани дуг, привредно расте док остали пропадају, и после вишедеценијског катастрофалног експеримента са комунизмом настоји да створи политички систем који ће њеним становницима гарантовати слободу али спречити да постану револуционарна руља теледиригована споља. Али ништа од тога, бива, није битно за Србију; за Поповића сијају само ЕУропске звезде.

Све би то још некако могло и да се опрости амбасадору, да није потпуно заказао по питању Сребренице. Упитан да коментарише недавну изјаву новоизабраног председника, Поповић је рекао да су пресуде Хашког трибунала „установљене чињенице“ (!), односно да је неоспорно да се у том босанском градићу десио геноцид (!!!).

Овде је маневарског простора било напретек. Николићева изјава је заправо сасвим у складу са формулацијом у резолуцији Тадићеве Скупштине, коју су као такву поздравили и ови ЕУропски и вашингтонски званичници што се данас љуте. У њој се Сребреница осуђује као стравични ратни злочин, али се нигде не помиње реч геноцид. Пресуда Међународног суда правде из 2007. је у суштини одбацила оптужбу да се у Босни десио геноцид, осим у Сребреници - а ту је само а priori прихваћена квалификација МКТЈ, која сваког дана под теретом доказа постаје све климавија. Проглашавање стрељања ратних заробљеника за геноцид је у суштини најгрђа увреда за стварне жртве стварних геноцида, међу којима су и Срби.

Све је то могао да каже Поповић, али није. Нити један озбиљан дипломата не би своју земљу и свој народ прогласио геноцидним, све да је то и тачно. А жути амбасадор Поповић вели како је Сребреница дефинитивно геноцид, па још и додаје да он то говори са ауторитетом правника и професора права!

Не знам шта је РТ очекивао да постигне интервјуом, али уместо нових сазнања о политици Београда, добили су само флоскуле о лепоти ЕУропства и самомрзачку жуч квислиншког режима који је још увек на власти, из уста амбасадора који служи на срамоту својој професији - било да је реч о праву, економији или дипломатији.

Тужно.