Међународни суд (не)правде

Данас је Међународни суд правде обелоданио одлуку да проглашење „Независне државе Косово“ није у супротности са међународним правом. Стварно? Технички су у праву. Може свако да прогласи свашта, али то не мора да буде легитимно. Али у случају Косова не ради се о некој апстракцији, већ о стварном чину отимачине земље, које је омогућила УН-НАТО-ЕУ окупација те територије после кумановског примирја 1999. О томе се МСП није изјашњавао, дабоме, знајући да би у том случају морао да пресуди против Империје.

Овако, то саветодавно мишљење - за које су поборници НДК месецима истицали да је „необавезујуће“, а сада ће да се на сав глас деру како обавезује свет да призна њихов државоид - значи да, ако међународно право још и постоји (а то мож' да бидне ал' не мора да значи), оно свакако не важи за Србе.

Сјајно.

Нећу сада да дискутујем шта би ово могло да значи за Каталонију, Корзику, Шкотску, Фландрију, па и саму Америку - која је, да се подсетимо, савез држава које се тако зову с разлогом. Таква врста правде припада Богу. Али шта ово значи за нас? Волео бих када би ово отворило очи онима који су веровали у Тадићеве пароле „и Косово и ЕУ“, па гласали за жутократију или је бар омогућили својим ћутањем. Јер, од ЕУ дефинитивно нема ништа, а сад се види и да су Жути својом „стратегијом“ чинили све што могу да се одрекну Косова.

Његош ономад написа: „Коме правда лежи у топузу, трагови му смрде нечовјештвом“. Хтели или не хтели, ови што верују у топуз су вам наметнули избор. А тај избор онда диктира шта вам је даље чинити.

Што се мене тиче, ја сам тек почео да се борим.

Чија брука?

Што више Србија клечи, то је више газе.

Не слажете се?

Па шта да вам кажем. Насера Орића, сребреничког господара рата који се хвалио клањем српских сељана и неузимањем заробљеника током ”рација” из његове ”заштићене зоне,” прво је Хашка инквизиција осудила на већ одслужено време, а онда у жалбеном поступку ослободила у потпуности. Исто се десило Рамушу Харадинају, крвнику терористичке УЧК. Колико је то Срба ослободила Инквизиција? А колико осудила на апсурдно високе казне за некакво ”саучесништво” у наводном ”удруженом злочиначком подухвату” јер су били на функцијама где је наводно требало да знају да би неко, негде могао да почини злодело? Колико видео-снимака постоји на којима ратни вођа БХ Муслимана, Алија Изетбеговић, срдачно дочекује муџахедине из Африке и Азије, који су клали, секли главе, пекли људе на ражњу и набијали их на колац у име ”мултиетничке демократије” у БиХ? А Изетбеговића не само да нико није дирао, већ су његовог војног команданта, Расима Делића, осудили на три године затвора. Као обичног џепароша. Али зато Србији нема ни помисли о уласку у ЕУ док се сваки Србин оптужен у Хагу не ухапси и изручи.

Није вам доста?

Само пар дана пре него што је иницијатива Србије у Генералној Скупштини УН да се Светски суд правде изјасни о легалности отимачине Косова коначно и изгласана, председник Тадић изјављује да би Србија могла да прихвати и поделу. Враћени су и амбасадори у земље које су признале косовску наказу од ”државе”. Резултат? Независну државу Косово (НДК) признају Португал, Македонија и Црна Гора. Још један бриљантан успех ”наше” дипломатије - ако јој је циљ да од Србије не остане ни Београдски пашалук.

Још нисте убеђени?

Марти Ахтисари, бивши фински председник и ”посредник” УН за ”преговоре” о Косову који је ономад изразио своје убеђење у српску историјску кривицу, добио је данас Нобелову награду за мир. За мир, еј! Као, преговарао је седамдесетих у Намибији, па у Индонезији за област Аће (где и дање муслимани кољу хришћане - звучи познато?), па онда у Ираку (коментар сувишан), али то је све шупља прича. Зна се за шта је Марти добио Нобела - за овогодишње ”животно дело”, стварање тзв. независног Косова. Оно јесте, чињеница је да никоме није пошло за руком као што је њему, да један противзаконити, нелегитимни предлог ”коначног решења” једне окупације пропадне у УН, али да свеједно буде примењен до последњег слова на терену. Али није то урадио Ахтисари, већ Империја којој он служи. Уз издашну помоћ послушних власти у Србији, које се томе нису противиле аман ни вербално, а камоли физички.

Могао бих сад да кажем да је Нобел за Ахтисарија срамота Запада, али то нема сврхе. Запад више не зна за срамоту. То је традиционална вредност, а самим тим политички неподобна. Стидети се једино може за званичне грехе - расизам, исламофобију, итд. (Намерно не користим наводнике, досадило ми да их стављам на сваку трећу реч. И језик су, ето, до те мере силовали.) За мржњу и злодела према Србима никако; то је врлина!

Само ме једно занима. Шта је потребно да људи у Србији прогледају? Шта још треба да се деси да би постало јасно како нас виде на том наводно ”пријатељском” Западу (са таквим пријатељима, ко нам је онда непријатељ, побогу!?), још једно бомбардовање? Мало ли су биле 1944 и 1999? Можда још једна окупација, типа аустроугарске из 1915, или немачке из 1941, онакве какву нам прижељкује Обамин посилни Бајден? И да ли у Србији још увек метафорички љубе Обамин скут иако је овај јасно рекао да подржава НДК? Не бих се чудио.

Не верујем да на кугли земаљској тренутно постоји народ који толико ради у корист властите штете. Свакога дана, у сваком погледу, Србија се све више сагиње. И свакога дана је само још више ударају, пљују, понижавају. Где је крај? Колико Србија треба да буде мала да не би била ”велика”? Да ли уопште треба да постоји? Знам да има оних који мисле да не треба - и то не само у свету, већ и у самој Србији. Они су недодирљиви, нико им ништане може, јер иза њих стоји Империја, је ли.

Разумем, дакле, зашто се Запад не стиди. Али зашто Србију није стид? Како је није срамота да се овако понаша? Да тражи још! Је ли сасвим скренула памећу, онако колективно? Намерно кажем Србију; Српска се понаша сасвим другачије - оног тренутка кад је престала да се савија и клања пред Империјом и њеним намесницима, њихова апсолутна власт и моћ се сасвим истопила, а РС је јача него икад. Када ће Србији постати јасно да Империја нема никакву моћ ако њене жртве одбију да у њу поверују? Хоће ли мођжда доћи до освешћења када се спозна права размера финансијског краха, када се америчка привреда и коначно удави у септичкој јами сопственог дужничког отпада? Или ће се и тада причати о ”ЕУроатлантским интеграцијама” и ”да живимо као сав нормалан свет”, а - што је још страшније - људи ће и даље падати на ту причу?

Једно је кад се човек труди да пре испловљавања добије карту на Титанику, па макар и сред потпалубља. Велики је то брод, непотопив, је ли, а Америка има посла за све, улицама теку мед и млеко. Свако има право на илузије. Али да неко покушава да се укрца на Титаник док овај већ увелико тоне а људи се даве у леденој води... за такву глупост једноставно нема речи.

Подаништво

Стуб срама добио је ове недеље још имена. Прво су Канада и Јапан признали "независну државу Косова," а потом и Хрватска, Мађарска и Бугарска.

Канадски министар иностраних дела, Максим Берније, показао је да може да машта на светском нивоу када је изјавио да "јединствене околности које су довеле до косовске независности значе да ово није ни по чему преседан."

Максим, наравно, има право да мисли шта год хоће. Питање је хоће ли његови Квебежани исто тако да изјаве како су и они "јединствени" (па зар није свако, онда?) и одлуче да се "косовизују."

Јапан, који је и даље под делимичном америчком окупацијом (после рата 1941-45) се нада да ће признање "допринети дугорочној стабилности у регији." Отимачина територије је дакле пут до стабилности. Сетите се само Манџурије.

Јапански шеф дипломатије Масахико Комура је изјавио, "Наша земља има традиционално пријатељске односе са Србијом, и не желимо да признавањем Косова те односе нарушимо."

Исто као што није била америчка намера да уништењем Хирошиме и Нагасакија наруши своја тарадиционално пријатељска осећања према јапанском народу. Шта је мало насиља међу истинским пријатељима?

Да Комура-сан има имало части, набио би се на мач.

Али ето, из ових признања је произашло и нешто корисно. Кар је Берније изјавила да се признањем "Косовије" Канада придружује "међународној заједници," нехотице је дефинисала ову досад небулозну флоскулу. Међународна заједница, дакле, је скуп земаља којима је заједничко да, кад Вашингтон каже "Скачи!" одговоре са "Хоп!" Признавање косовског чудовишта је лакмус-тест којим државе показују да ли су независне, или сателити Империје.

О Мађарској, Хрватској и Бугарској нећу да трошим речи. Ове три земље су биле на страни "еуропских интеграција" на рачун Срба још када је тим процесом дириговао један аустријски каплар.