Додуше, има ту и јефтиног сензационализма, попут нпр. цитата приписаног проф. др. Биљани Спасић, демографу из Крагујевца, која тврди да ће до 2100. године у ”централној Србији” остати само 2,1 милиона становника, у Војводини (као одвојеној држави, шта ли?) 0,8 милиона, док ће на Космету бити 4,4 милиона - углавном Албанаца. Ово се, ваљда, заснива на тренутном стању и претпоставци да ће постојећи трендови остати константни у следећих сто година - што је лоша наука, а још гора статистика.
Ово постојеће стање није нормално, дабоме, и неодрживо је на дуже стазе. Или ће доћи до корекције и нормализације наталитета, или ће Србија да доживи демографски колапс далеко брже од неке 2100. или 2500.
У тексту има још занимљивих и алармантних података. На пример, проблем са природним прираштајем имају углавном Срби. Број Муслимана (”Бошњака”) у Рашкој области расте. Не наводе се подаци за друге заједнице, али вероватно је близу истине да Албанци на југу Србије исто тако немају проблем са мањком деце. Значи, не ради се о економским проблемима, већ о нечему другом. То потрвђује и Момир Ковачевић, члан једне хуманитарне организације у Рашкој, којег Лопушина цитира:
”Срби су феномен, неће да раде а иду у кафане, неће да рађају децу, а беже у иностранство... Србе је ухватио потрошачки синдром. Сви желе да живе у Београду или Новом Саду, а нико у провинцији или на селу. Млади људи у Рашкој области, који данас имају дупло више имања и пара него некада њихови родитељи, причају како немају економске и социјалне услове за рађање и неговање деце. Али, зато имају паре да купују аутомобиле...”
Кад се томе дода податак наведен (без неког посебног коментара) у самом почетку текста, да се по званичним државним статистикама у Србији уради 200.000 абортуса годишње, остаје вам само да спојите тачкице и да вам слика буде сасвим јасна.
Политички централизам повлачи и економски; све иде за Београд и Нови Сад. Притом се ствара психоза да је живот на селу примитиван, одвратан и непожељан, а да је живот у граду модеран, ЕУропски и напредан. Да је пластика боља од сарме и прасетине. Политичари и ”бизнисмени” стварају слику да се не живи од рада, већ од ”комбинација” и пљачке. У томе их помажу медији, који народу обрађују памет. А најгоре од свега је што се као нека основна вредност намеће себичност и саможивост. Кад се каже, на пример, да ”живот не може да чека,” онда се под тим ”животом” подразумева кркање, локање и карање. Рад, породица, деца, људскост - то су све сметње ”испуњењу” и ”остварењу” постмодерног пост-Србина.
Онда не треба да чуди што се у Србији годишње убије двоструко више нерођене деце него што је погинуло људи у грађанском рату у Босни и Херцеговини. Али је гротескно када самозвани душебрижници причају тугаљиве приче о ”геноциду” у Сребреници, а игноришу стварни геноцид који се свакодневно одвија у земљи коју су узурпирали и претварају у распамећени куплерај.
Остатак чланка из ”Новости” се бави некаквим државним иницијативама за рађање деце и кукањем провинцијских општинара да им треба више пара, дакле - већ виђеним. Ово је проблем који не може да својим ангажовањем реши држава, јер га је управо држава и створила. Говорим, наиме, о политици која затире етику рада а негује етику лоповлука, преваре и насиља. Она датира још из времена СФРЈ, али је тада бар имала идеолошко покриће. У протеклих 20 година до данас, нико се више и не труди да је завије у било какву обланду. Ако некоме и није јасно да је мото постмодерне Србије ”У се, на се и пода се,” онда је то само зато што не жели да отвори очи.
Србија већ одавно није слободна земља, нити у њој живе слободни људи. Раније су били робови идеологије, данас су робови страсти. Ако нема Бога, онда је све дозвољено, зар не? И издаја, и предаја, и чедоморство геноцидних размера. Ово није економски проблем, већ духовни.
Јер, видите, ”Бела куга” није само феномен у Србији, већ и у многим земљама западне Европе. Како, рећи ћете? Па зар то нису богате земље, са високо развијеном социјалном заштитом и државним програмима? Јесу. Значи није проблем у ”недостатку услова” него недостатку воље. Хедонизам је прешао у нихилизам, и зато има све мање Француза, Енглеза, Италијана, чак и Немаца. Мањак надокнађују неконтролисаним увозом имиграната из Пакистана, Алжира, Сомалије, Турске, Албаније - који, дабоме, имају неке своје идеје и своје циљеве. Сваким даном је све више извештаја о имигрантским бандама које тероришу домаће становништво и целим насељима где француска, данска или енглеска полиција више не сме да уђе. Тај феномен се цинично назива ”културно обогаћивање.”
Економски проблеми се лече парама. Зато је добро што ово није економски проблем, јер Србији после десет година ”транзиционог усрећивања” није много остало. Ако је дотле дошло да држава мора да плаћа народу да рађа децу (а истовремено том истом народу отима вишеструко више како би издржавала себе), онда ни тај народ ни та држава неће дуго потрајати.
Сам назив ”бела куга” је погрешан, утолико што се ради не о синдрому, већ о симптому свеопште болести друштва. Пад наталитета и смањење становништва су последице духовног и менталног поремећаја који су у народу систематски произвеле владајуће структуре превасходно заинтересоване да тај народ држе у стању ропства. Комунисти су се руководили паролом ”слаба Србија, јака Југославија”. Ови данашњи демократори верују да Србија у ЕУропу могу да уђу само без Срба - ментално ако је могуће, али и физички је изгледа прихватљиво.
Да ли је спас, онда, у смени власти? Да, али не сасвим. Није потребно само променити људе на положајима, већ и целу филозофију власти наслеђену од система створеног после 1945. Управо тај систем, та идеја - свемоћне, комесарске државе која у потпуности располаже животима својих поданика - омогућава да нихилизам и хедонизам од приватног порока постану друштвене вредносне норме и воде у изумирање. Стављање тачке на ту накарадну идеологију зауставиће ширење болести, али не може само по себи де је излечи. У најбољем случају, створиће простор да прораде природни имуни системи унутар друштва. Ослобођени, људи ће онда имати избор. Моћи ће да наставе путем хедонизма и нихилизма, свесни куда их то води, или да се истински окрену будућности, која не лежи у државној милостињи или разнобојним шенгенима, већ у повратку моралу, раду - и деци.
Нема коментара:
Постави коментар