Знам да ризикујем да постанем досадан са причом о комунизму као корену великог дела савремених проблема не само Срба, већ и осталих народа на простору некадашње Југославије, али мислим да је апсолутно неопходно да појмимо друштвени, политички и интелектуални оквир у који смо систематски сатерани почевши од четрдесетих година ХХ века. И данас, у свим аспектима живота - од породице и рада до организације друштва и државе - још увек се крећемо у границама које је наметнуо самоуправни социјализам, иако је он званично укинут 1990. Само су старе флоскуле о социјализму, револуцији, радничкој класи и томе слично замењене другим - о демократији, људским правима, транзицији, итд.
Дискусија о томе да ли је Титов и Кардељев социјализам бољи систем од овога што имамо данас је зато бесмислена, јер је ово данашње само још малигнија мутација ондашњег система и нема везе ни са капитализмом ни са слободним тржиштем, ма колико год се разни „експерти“ трудили да тим терминима сакрију своју безочну пљачку.
Као што сам већ раније објаснио („Укините Војводину!“ април 2009):
(почетак цитата)
Косово и Метохија су, после 1945, као уосталом и читава Југославија, зависили од самовлашћа комунистичког вођства које је манипулацију националним супротностима вешто користило да учврсти и одржи своју власт. Национална политика југословенских комуниста била је идеолошка и национална негација устројства Краљевине Југославије коју су Срби осећали као своју и за које је она била наследница политичких традиција и демократских установа Краљевине Србије. Док је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца (од 1929. Краљевина Југославија) била израз српског схватања југословенства, комунистичка Југославија била је успостављена на начелима хрватског, федералистичког схватања југословенског заједништва.
Због тога су, у комунистичкој федерацији, Срби, као народ са најјачим демократским традицијама, због привржености монархијском државном уређењу били доживљавани као највећи идеолошки изазов по владавину југословенских комуниста. У различитим друштвеним слојевима - од политичке елите до ситног сељаштва, од грађанског слоја до средњих и малих земљопоседника - комунизам је био разумеван као идеологија страна аутентичним српским традицијама: до Другог светског рата на комунизам се гледало с потцењивањем, као на помодну идеологију привлачну за малобројну „заблуделу омладину“, да би, током грађанског рата - са снажењем покрета иза којег је стајао режим комунистичке Москве - добио значај највеће опасности по државну самосталност и националну слободу.
Срби су, по историјском искуству, били народ снажних државотворних традиција: своју државу стварали су у сталном отимању са Турцима - у венцу великих устанака и ратова. Као нароз изразите националне самосвести, Срби су, после југословенског уједињења (1918), а нарочито после успостављања идеологије „народног јединства“ (1929), своја национална осећања поистоветили са оданошћу држави која је - произашла из серије ратова Србије и Црне Горе за ослобођење и уједињење - била по саставу мултиетничка („вишеплеменска“), а по званичној идеологији само југословенска. Почетак федерализације Краљевине Југославије, стварањем Бановине Хрватске (1939) поново је отворио српско питање као нерешено национално питање.
Своје присталице међу Србима КПЈ је регрутовала претежно у нижим друштвеним слојевима, лишеним демократске културе и слабо утемељене у српске државне и политичке традиције. Заведени заглушујућом пропагандом о совјетском комунизму као егалитарним одговору на нагомилане социјалне проблеме, чије остварење јамчи Русија - традиционална заштитница Српства у раздобљу османске и хабзбуршке доминације - комунисти су створили кадар фанатичних присталица: у име пролетерског интернационализма, који је схватан превасходно као подршка руском (а у ствари совјетском) концепту друштва, они су прихватили политику свога вођства које је одбацивало српске интересе и слепо извршавало наредбе комунистичког вође који је сматран Стаљиновим изабраником, задуженим да спроведе социјални и политички преображај Југославије.
По народности Хрват, политички стасао у политичком миљеу Двојне монархије - у раздобљу натопљеном хабзбуршким стрепњама „од великосрпске опасности“ - Броз је идеолошко васпитање заокружио прихватањем лењинског учења да је национализам већих нација опаснији од национализма мањих народа. Читаву концепцију решавања националног питања Броз је изводио из ова два, само наизглед удаљена, начела. (...)
Уређење комунистичке Југославије, стога, није могуће разумети без познавања националне политике КПЈ... За југословенске комунисте Краљевина је била „тамница народа“ у којој српска политичка елита систематски угњетава остале народе и мањине. Став о „великосрпској хегемонији“ и о „великосрпској буржоазији“ као њеном носиоцу, много је дуговао тезама аустроугарске политичке елите која је „великосрпску опасност“ сматрала главном препреком успостављању своје доминације на Балкану. У име међународног пролетаријата, КПЈ је непрестано упућивала подршку „одбрани своје обесправљене браће у крвавој војно-фашистичкој Југославији“ и подстицала отпор хрватске опозиције „због поновне гнусне издаје интереса хрватског народа“.
На Петом конгресу Комунистичке партије Југославије, одржаном у Дрездену 1928, усвојена је политичка платформа о апсолутној неопходности разбијања заједничке југословенске државе.
(Душан Т. Батаковић, Косово и Метохија: Историја и идеологија, друго допуњено издање. Чигоја, Београд, 2007)
Дискусија о томе да ли је Титов и Кардељев социјализам бољи систем од овога што имамо данас је зато бесмислена, јер је ово данашње само још малигнија мутација ондашњег система и нема везе ни са капитализмом ни са слободним тржиштем, ма колико год се разни „експерти“ трудили да тим терминима сакрију своју безочну пљачку.
Као што сам већ раније објаснио („Укините Војводину!“ април 2009):
„Није могуће градити било какву, а камоли јаку, Србију инсистирањем на наметнутим, антисрпским концептима државе и друштва. Док год опстају окови времена и система који је Србе сматрао најопаснијим непријатељима, не може бити обнове српског идентитета, државности, културе, дипломатије, политике, или стратегије“.Да би било савршено јасно на шта се ово односи, цитираћу одломке из књиге историчара Душана Т. Батаковића, Косово и Метохија: Историја и идеологија, а који се тичу приступа КПЈ националном питању и Југославији. Нагласио сам делове текста од посебног значаја. Прочитајте, па одлучите сами.
(почетак цитата)
Косово и Метохија су, после 1945, као уосталом и читава Југославија, зависили од самовлашћа комунистичког вођства које је манипулацију националним супротностима вешто користило да учврсти и одржи своју власт. Национална политика југословенских комуниста била је идеолошка и национална негација устројства Краљевине Југославије коју су Срби осећали као своју и за које је она била наследница политичких традиција и демократских установа Краљевине Србије. Док је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца (од 1929. Краљевина Југославија) била израз српског схватања југословенства, комунистичка Југославија била је успостављена на начелима хрватског, федералистичког схватања југословенског заједништва.
Због тога су, у комунистичкој федерацији, Срби, као народ са најјачим демократским традицијама, због привржености монархијском државном уређењу били доживљавани као највећи идеолошки изазов по владавину југословенских комуниста. У различитим друштвеним слојевима - од политичке елите до ситног сељаштва, од грађанског слоја до средњих и малих земљопоседника - комунизам је био разумеван као идеологија страна аутентичним српским традицијама: до Другог светског рата на комунизам се гледало с потцењивањем, као на помодну идеологију привлачну за малобројну „заблуделу омладину“, да би, током грађанског рата - са снажењем покрета иза којег је стајао режим комунистичке Москве - добио значај највеће опасности по државну самосталност и националну слободу.
Срби су, по историјском искуству, били народ снажних државотворних традиција: своју државу стварали су у сталном отимању са Турцима - у венцу великих устанака и ратова. Као нароз изразите националне самосвести, Срби су, после југословенског уједињења (1918), а нарочито после успостављања идеологије „народног јединства“ (1929), своја национална осећања поистоветили са оданошћу држави која је - произашла из серије ратова Србије и Црне Горе за ослобођење и уједињење - била по саставу мултиетничка („вишеплеменска“), а по званичној идеологији само југословенска. Почетак федерализације Краљевине Југославије, стварањем Бановине Хрватске (1939) поново је отворио српско питање као нерешено национално питање.
( стр. 130-131)
Своје присталице међу Србима КПЈ је регрутовала претежно у нижим друштвеним слојевима, лишеним демократске културе и слабо утемељене у српске државне и политичке традиције. Заведени заглушујућом пропагандом о совјетском комунизму као егалитарним одговору на нагомилане социјалне проблеме, чије остварење јамчи Русија - традиционална заштитница Српства у раздобљу османске и хабзбуршке доминације - комунисти су створили кадар фанатичних присталица: у име пролетерског интернационализма, који је схватан превасходно као подршка руском (а у ствари совјетском) концепту друштва, они су прихватили политику свога вођства које је одбацивало српске интересе и слепо извршавало наредбе комунистичког вође који је сматран Стаљиновим изабраником, задуженим да спроведе социјални и политички преображај Југославије.
( стр. 131-132)
По народности Хрват, политички стасао у политичком миљеу Двојне монархије - у раздобљу натопљеном хабзбуршким стрепњама „од великосрпске опасности“ - Броз је идеолошко васпитање заокружио прихватањем лењинског учења да је национализам већих нација опаснији од национализма мањих народа. Читаву концепцију решавања националног питања Броз је изводио из ова два, само наизглед удаљена, начела. (...)
Уређење комунистичке Југославије, стога, није могуће разумети без познавања националне политике КПЈ... За југословенске комунисте Краљевина је била „тамница народа“ у којој српска политичка елита систематски угњетава остале народе и мањине. Став о „великосрпској хегемонији“ и о „великосрпској буржоазији“ као њеном носиоцу, много је дуговао тезама аустроугарске политичке елите која је „великосрпску опасност“ сматрала главном препреком успостављању своје доминације на Балкану. У име међународног пролетаријата, КПЈ је непрестано упућивала подршку „одбрани своје обесправљене браће у крвавој војно-фашистичкој Југославији“ и подстицала отпор хрватске опозиције „због поновне гнусне издаје интереса хрватског народа“.
На Петом конгресу Комунистичке партије Југославије, одржаном у Дрездену 1928, усвојена је политичка платформа о апсолутној неопходности разбијања заједничке југословенске државе.
(стр. 133-134)
(Душан Т. Батаковић, Косово и Метохија: Историја и идеологија, друго допуњено издање. Чигоја, Београд, 2007)
Нема коментара:
Постави коментар