„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

петак, 26. јун 2009.

Пластика из пластике

Јуче је било речи о феномену "међународне заједнице", односно убеђењу да та флоскула означава цели свет а не самопроглашену групу садашњих и повампирених империја, што допушта тој "заједници" да царује балканским просторима у име демократије. Данас бих да испитам други, повезани феномен: причу о ЕУропској унији као земљи меда и млека, која дозвољава да разни деформатори годинама харају Србијом, на власт долазе и на власти се одржавају безочним лажима.

По ко зна који пут прича се о "белом шенгену." Ето, само што није. Причало се и о акцијама од 1000 евра, о економском буму "Фијата," о благодетима једностране примене Споразума о придруживању. И шта би од свега тога? Свакога дана, у сваком погледу, земља све више сиромаши. Економија деструкције, шта ће се.

Већ девет година, без обзира ко је премијер или председник, Србију безобзирно пљачкају они исти "експерти" који су деведесетих опустошили Русију по налогу својих западних послодаваца (консултантских кућа за које су радили). И опет им верују кад становницима Србије продају маглу о благостању које наводно нуди ЕУ.

Истовремено, у медијском простору Србије нема места за доказе евроскептика да је бриселски Левијатан само препорођени СССР у свиленим рукавицама. Чак штавише, бриселски комесари узимају себи за право да прописима одређује ствари које ни совјетским комесарима не би пале на памет, од величине јајета до облика банана. Зашто се смејемо совјетском експерименту са квази-генетиком Трофима Лисенка, а прихватамо фантазију ЕУрокомесара да снагом воље могу да обликују стварност?

Данас је на НСПМ објављен приказ Слободана Антонића књиге "Аргументи против Европске уније,” аутора Дејана Мировића (Београд, Српски сабор Двери, 2008), чији наслов довољно говори. Аргумената има напретек, од гломазне и скупе бирократије која одлучује иза затворених врата, до већ споменутих суманутих прописа о свему и свачему (од облика воћа до спаваћица и играчака за стоку). Примери су наведени у приказу, и нема смисла да их сада понављам. Али стварно су ужасавајући.

Када је Бугарска пре пар година примљена у ЕУ, чуо сам злонамеран виц. Наиме, причало се да су Бугари производили само две ствари које су у Европи имале прођу: поврће и курве. А ЕУ им је забранила да гаје поврће. Злобно, али испаде истинито. Јер, кад се саберу дотирана пољопривреда, квоте и субвенције, ограничења наметнута СПП-ом, и хиљаде нових прописа, резултат је да Бугари данас увозе кромпир и краставце из ЕУ. Још се горко жале и на убитачне порезе које Брисел намеће на ракију, што би и нас требало да брине.

Да се не лажемо, Србија нема индустрију која би тренутно могла да конкурише на европском тржишту, чак и кад би јој то било дозвољено (а неће бити). Оно што није уништено блокадом и бомбама застарело је, запуштено и предодређено за продају по багателним ценама страним купцима (уз обавезну провизију властодршцима) како би се елиминисала домаћа конкуренција увозним производима.

Али Србија зато има храну. Српска пољопривреда можда није индустријализована и корпоратизована, али резултат тога је здрава храна, органски произведена, која се на Западу далеко више цени (и плаћа) од у пластику упакованих индустријских сплачина. Погледајте састојке на свакој амбалажи у Америци или ЕУ, и очи ће вам испасти од хидрогенизованог сојиног уља, високофруктозног кукурузног сирупа, и гомиле осталих ствари које пас с маслом не би појео. Месо које се продаје на Западу долази из индустријских постројења где пилиће сакате а свиње, овце и краве држе непокретне и тове хормонима и Бог драги зна чиме већ, како би достигли рекордну тежину за што краће време. Већина народа на Западу сања о природно произведеној храни, а ако и може да је нађе тешко да може да је приушти. У Србији се то узима здраво за готово. Ако икада дође до припајања Бриселу, сва та природна храна ће убрзо да буде забрањена (или удављена хиљадама страница прописа), па ће тако и Срби да једу пластику из пластике. И то ће бити "прогрес," је ли.

Друга економска предност Србије је образовано становништво. Није да је социјалистички образовни систем био диван (о Шуваровом усмереном образовању да се и не говори), али је ипак у основном и средњем образовању предњачио у односу на заглупљене западне школе, где се деца данас уче "осетљивости" и политичкој коректности, али не и да читају, пишу, рачунају или размишљају. На факултетима је нешто другачије, али од тога нема неке вајде кад се на њих уписују неусмене, неписмене незналице. Па и тамо се сада учи политичка коректност и вреднује "разноврсност" више од чињеница.

Има тога још: корупција, малверзације, где иду паре а ко их добија, свашта још може да се нађе у Мировићевој књизи, ако је судити по Антонићевом приказу. Али мислим да је све то сувишно. Треба да је кристално јасно да би уласком у ЕУропство становници Србије печење, ракију, хлеб, сир и салату заменили пластиком у пластици. Одлив мозгова ће да се настави, а нових неће ни да буде, јер ће знање бити запостављено у корист толеранције и политичке коректности. Дакле, и оно мало душе што остаде после ратова, санкција, пропаганде и пљачке, прохујаће са вихором "интеграција." А онда неће бити ни важно има ли Србија пет региона или седам, да ли ће и ко признати "независне државе" Косова и Вајдасаг, и да ли ико још зна да пише ћирилицом.

Па се ви сад упитајте зашто одређени људи којима је мрско све српско из свег гласа урлају да ЕУ "нема алтернативу." Док још можете. Док вам нису одузели и тај избор. Све у име прогреса и демократије, дабоме.

Нема коментара: