Судимо народу

Није вест кад пас уједе човека, кажу новинари, већ кад човек уједе пса. Односно, није вест када Хашка инквизиција осуди Србина, већ кад га ослободи.

Тако се већина агенција и листова на Западу који су јавили о данашњој хашкој пресуди усресредила на чињеницу да је бивши председник Србије Милан Милутиновић ослобођен свих оптужби, а тек успут су јавили да су Шаиновић, Лазаревић, Павковић, Лукић и Ђорђевић проглашени кривим и добили 15-22 године затвора за "капмању насиља усмерену против цивилног албанског становништва Косова."

Тако сада, на пример, Асошијетед прес јадикује како је ослобађање Милутиновића "пораз за тужиоце, који су пре три године изгубили шансу да осуде Слободана Милошевића по сличној оптужници." Још се не спомиње чињеница да је политичко, полицијско и војно руководство Србије управо осуђено за заверу да протера косовске Албанце. Али и на то ће доћи ред.

Ослобађајућа пресуда Милутиновићу је била исто онолико срачуната колико и осуда остале петорице. Амнестирањем Милутиновића, Трибунал је постхумно осудио Милошевића. По речима тзв. судије Бономија - који је ономад заменио тзв. судију Меја током процеса Милошевићу - "У пракси је Милошевић, кога су понекад звали 'Врховни командант', имао стварну командну одговорност над војском током НАТО кампање."

Какве ли охолости. Какве ли глупости. Па и у Америци је председник "Врховни командант" оружаних снага. Бономи открива топлу воду, и у њој још види нешто злочиначко!

Охолост је у том изразу, "НАТО кампања." Једна ствар која се никако не спомиње у било којој хашкој дискусији Косова 1999. је чињеница да су се наводни злочини за које је Србија оптужена наводно десили током тзв. НАТО кампање (тзв. масакр у Рачку је тихо избрисан из оптужница). Али зашто је онда НАТО упоште започињао "кампању"? Ради се о узрочно-последичној рупи величине саме Америке: ако српске снаге нису починиле злочине против Албанаца (као што вели Инквизиција) пре НАТО "кампање," како је онда она наводно изнуђена злочинима против Албанаца кад се они још нису десили?!

И ту постаје јасно да је "кампања" у ствари била чин агресије.

Е сад, сетите се да је Трибунал оптужио Милошевића за геноцид (!) током "кампање," и то некако баш кад су у НАТО схватили да се СРЈ неће предати за два-три дана. Врло згодно, је ли. А касније је, на бројне захтеве да испита понашање НАТО током "кампање" Инквизиција одлучила да за то нема потребе:

...Тужилац је објавила закључак, после помног разматрања процене њених сарадника, да нема основа за отварање истраге у било коју од оптужби везаних за ваздушну кампању НАТО. Мада је НАТО учинио неке грешке, Тужилац је задовољна објашњењем да НАТО није намерно гађао цивиле или неовлашетене војне циљеве током кампање."

Прочитајте то у оригиналу, ако хоћете. У суштини, Трибунал је питао НАТО јесу ли починили икакве злочине. Из НАТО су им одговорили: "Ко, јел' ми? Никад." А на то је Трибунал рекао: "Е, добро онда." И то је то.

Сврха данашње пресуде је трострука: прво, да се створи легитимитет за НАТО агресију из 1999 (јер она је, је ли, била сасвим оправдана због организованог прогона Албанаца); друго, да подупре "Независну државу Косово"; а треће, да Србија буде означена као агресор и злочинац, а не жртва НАТО агресије, окупације Косова и етничког чишћења које траје од 1999.

Не треба ово да нас изненади. Другачија пресуда није могла ни да буде, без обзира на доказе. Трибунал је на територији чланице НАТО. Финансирају га државе чланице НАТО (тј. претежно САД). И у БиХ и на Космету НАТО служи као полиција Трибунала. Сама сврха овог квази-суда је да створи квази-правни оквир за балканске ратове деведесетих тако што ће се за њих једино и искључиво оптужити Срби. Не ради се само о броју оптужених (мада је Срба далеко највише у хашким казаматима), већ и о томе ко је оптужен, и за шта. Ретким Хрватима, Муслиманима или Албанцима које Инквизиција приведе суди се због појединачних злочина, чак и када је оптужница по командној одговорности. Сви оптужени Срби су наводни чланови фантомског "заједничког злочиначког подухвата."

Иако је ова пресуда срамотна, не треба је тако звати. То би, наиме, значило да Инквизиција има неку врсту морала. Али нема. Она је перверзија, створена са сврхом да произведе покриће за интервенцију Империја у југословенске ратове. Нема легитимитет ни ауторитет да суди било коме, шта год он чинио или не чинио током рата.

Ово је само најновије (не и последње) у низу понижења којима је Србија већ годинама изложена, поготово од "октобарске револуције." Садашња квислиншка власт, која је убеђена да лизање освајачке чизме нема алтернативу, учиниће све што може да не оспори овај злочин против правде. Уместо тога, сарађиваће у пуној мери са Империјом у жигосању српског народа као агресора и злочинаца, правдању бомбардовања српских градова и села, убијања деце и отимања земље.

Ако Срби имају још имало достојанства, морали би да се обрачунају са таквим квислинзима на одговарајући начин. У томе се не треба плашити Империје. Шта она још може да уради, а да није већ урадила? Само да преостале Србе и физичи истреби. А све и да за то има воље (што је могуће) то није више у стању.

Могу Империја и њен Хашки минотаур да се иживљавају над Србима колико хоће (али само док им Срби то дозвољавају), ништа од тога им неће помоћи да избегну сопствени усуд. И без овога, Империја има довољно крваве руке. Већ грца под теретом сопствених непочинстава, а судбина јој је већ увелико записана и поприлично неизбежна.

Пошто су се одрекли своје историје, културе и традиције, вредело би владаре Империје подсетити на речи Томаса Џеферсона, који је пре пар векова написао: "Плашим се за своју земљу кад се сетим да је Бог праведан и да Његова правда не може да спава довека."

Толико, дакле, о њима. А шта ћемо ми?

Окови нашег ума

Средином децембра сам на свом енглеском блогу подржао став моје пријатељице Џулије Горин да је дужност и обавеза свих добронамерних људи да устану против неправде која се чини на Косову, а посебно дужност и обавеза Срба.

Упитао сам се тада зашто толики Срби ћуте; ако мисле да је ово што се дешава добро и праведно (мада се ја свакако с тим не слажем), онда у реду. Али ако мисле да је ово што се дешава зло и неправедно, а не чине ништа да се томе одупру... онда треба да их је срамота.

Један од читалаца, Предраг, је тада одговорио да су Срби чудан народ. Каже, има и даље познанике из других република бивше СФРЈ; кад им дође у посету, они сасвим нормално показују своје националне симболе у кућама, и поносе се својим идентитетом. Али Срби, вели, сакривају своје симболе и не говоре о свом идентитету, да се други не увреде.

Сведок сам овог феномена из прве руке. Ових дана је сасвим нормално, прихватљиво и позитивно бити Словенац, Хрват, Албанац, "Бошњак" (са љиљанима или полумесецом), "Црногорац" (тј. Дукљанин) или шта већ, али не дај Боже да имате икону на зиду, заставу или било шта што асоцира на српство! Сасвим је у реду да ови горе набројани преду приче о "вековним геноцидима" или како су били угњетене жртве, али кад Србин проговори о политици, то је одмах "агресија."

Ево како ја то видим. Та срамота и жеља да се избегне сукоб је у ствари комплекс ниже вредности, плански произведен после 2. светског рата да би се Србима могло владати. Како историја недвосмислено показује, бити српски владар је ризичан посао; у најбољем случају се то заврши прогонством, али често и насилном смрћу. Редак је српски владар који је мирно окончао живот.

Са друге стране, комунистичка партија Југославије (КПЈ) је од свог постанка имала антисрпски став. Њен главни непријатељ је била тзв. великосрпска буржоазија, односно трговци и слободни сељаци који су подржавали краљевину. Још од свог конгреса у Дрездену 1928. године, КПЈ је радила на разбијању Југославије и "ослобађању" Хрвата, Словенаца, Македонаца, Црногораца... али и припајању Косова Албанији. Тај циљ су испунили нацисти у априлу 1941, што КПЈ није било мрско, пошто су Стаљин и Хитлер тада још били савезници.

Четири године касније, захваљујући совјетској и енглеској помоћи, комунисти су се нашли у поседу Југославије, и одједном им њено разбијање није звучало толико примамљиво. Али онда се поставило питање како да владају Србијом, где је и даље постојала јака симпатија за краља? (Отуд споразум Тито-Шубашић и енглески притисак на Петра II да призна Тита као легитимног лидера отпора у Југославији.)

Одговор је пронађен у произведеној кривици. Тако су деца у социјалистичкој самоуправној Југославији учила у школи да није било разлике између четника (које су Немци прогонили таман толико колико и партизане, и за то постоји цела шума доказа) и усташа (који су имали сопствену државу, НДХ, и спроводили масовни помор Срба и Јевреја толико свирепо да се чак и нацистима смучило). Створена је ментална матрица по којој су Срби самим својим постојањем били "угњетачи" свих осталих, и морали су константно да се стиде пред Словенцима, Хрватима, Македонцима, Муслиманима и Црногорцима (којима је Тито подарио национални идентитет и квазидржавне републике).

Ма шта људи говорили данас, Слободан Милошевић је крајем осамдесетих био истински популаран у српском народу управо зато што је одбио да прихвати ту матрицу. Кад је рекао у Косову пољу "Нико не сме да вас бије," Милошевић је дотакао жицу успаваног незадовољства међу Србима, деценијама заточеним у комплексу кривице који ничим нису заслужили.

Није то био "национализам", већ отпор наметнутој комунистичкој матрици. Али остали у Југославији, који су ту матрицу прихватили као истину, видели су у њеном колапсу "повампирену великосрпску буржоазију" и дали одушка сопственом национализму. Критике упућене Милошевићу су прво дошле од словеначких и хрватских комуниста, па тек онда националиста. Ту пропаганду против Милошевића - али и Срба уопште - је онда прихватио Запад. Велика је иронија што је прича о "великосрпској агресији" у ствари комунистичка флоскула, а Запад ју је управо користио да напада Милошевића као "последњег комунисту." (Још већа иронија је што Милошевић никад није повезао комунзам и сробофобију у Југославији...)

Тренутно су главни заговорници идеје о српској кривици такозвани "глобалисти" - медији, невладници и политиканти који су некад били најгорљивији комунисти, а сада су само променили дрес. И даље се диве сјају туђих звезда. Свакога дана у сваком погледу ови људи шире причу да су Срби као народ зли, да морају да се "суоче са прошлошћу," посипају пепелом, кају и моле за опрост како би ушли у "светлу будућност" која им се нуди... Али какву будућност могу да нуде људи који представљају најмрачнију страну новије историје?

Матрица колективне кривице бар шест деенија држи Србе у ропству, инсистирајући да је само њихово постојање зло, срамотно и настрано. Нико ко пристане на такву представу о себи не може да буде слободан; али у сужањству их не држе ланци и бичеви, већ идеје које су им ум оковале.

Срби ће бити сужњи ма под каквим околностима живели док год настављају да прихватају ту наметнуту, произведену идеју о колективној кривици. Спознаја о томе ко је ту идеју наметнуо и зашто први је корак на путу до слободе. И истинске боље будућности.