Доста више "Да, али..."

Можда је претерано рећи да је било какав аргумент са Србофобима на Западу бескористан; ако ништа друго, ћутање док се слободно износе најцрње лажи, обмане, подметачине и измишљотине је грех против дужности и савести. Али не треба очекивати да се тиме много постигне; они који политику кроје су се већ давно определили, а с њима и медији, који су средство контроле становништва (не слажем се у много чему са Ноамом Чомским, али је његова синтагма "производња пристанка" савршен опис улоге медија на Западу).

Представљање било какве алтернативне перспективе стандардној причи - о агресорским геноцидним Србима и њиховим невиним, немоћним жртвама које је окрутни Запад издао нечињењем па сад има према њима обавезу - је готово немогућ задатак. Они који кажу "па требало је да лобирамо" немају појма до које мере је Србофобија постала институција у англосфери. Сама антисрпска пропаганда је постављена тако да довођење у питање било којег детаља (а рупе у причи су довољно велике да се кроз њих провуче конвој теретних бродова) повлачи оптужбе за "негирање геноцида" и "српску пропаганду." Доказане измишљотине, клевете и лажи се третирају као службена истина, а њихово оспоравање као пропаганда и клевета. Отприлике по истом принципу по коме су границе БиХ или "Косова" недодирљиве, али границе Србије може да гази ко год хоће. Или када је напад на америчку амбасаду најгрубље кршење међународног права, али окупација и одвајање Космета није.

Ево типичног примера. Британски "Гардијан" (који у интернет-секцији "Коментар је слободан" објављује и понеки поглед који се не слаже са званичном причом) је 26. фебруара одлучио да на паролу са једног плаката српских демонстраната - "Косово је Србија, питајте било ког историчара" - одговори тако што је питао "историчара" Ноела Малколма.

Малколм, сарадник професионално србождерског "Босанског института", аутор је "Кратке историје Босне" и "Кратке историје Косова," малтене службених памфлета који се могу наћи у свим књижарама на Западу, а по којима су Срби у БиХ и на Космету увек били уљези, разбојници и убице, а невини добронамерни анђеоски "Бошњаци" и "Косовари" њихове жртве. Српски историчари и академици, у дијапазону од Срђе Трифковића до Алексе Ђиласа, осудили су Малколмову "историју" као најцрњи фалсификат, измишљотине и малициозну пропаганду.

Дабоме, Малколм тврди да је Косово било под "српском окупацијом" само пар векова, да су Срби ту увек били мањина, и да је ова покрајина била једнака републикама у бившој СФРЈ, па је тако њено отцепљење легално и легитимно.

Неколико дана касније, Малколму "одговара" извесни Дејан Ђокић, историчар на универзитету у Лондону. Каже, "није да се не слаже са Малколмовим оспоравањем српских националистичких митова," али ето, Малколм није у праву што се тиче неких детаља... и онда оспорава скоро сваки Малколмов навод!

Ево у чему је проблем. Ако је Ђокић у праву, и чињенице оспоравају Малколмову "историју," зашто се онда слаже са Малколмовим "оспоравањем националистичких митова" (српских, али не албанских - њих Малколм у потпуности подржава)? Ето, бива, човек лаже, али у најбољој намери, је ли...

Ово је чувена "Да, али..." одбрана, која је у ствари гора од саме пропаганде коју наводно напада. Није Ђокић једини који овако греши; исту причу причају и "демократски" пост-петооктобарски владари Србије, па и глобалистички оријентисани новинари и коментатори у којима је још остала клица достојанства па не могу да у потпуности сваре Малколмову верзију историје. Сви они верују да је неопходно да се успостави кредибилитет у очима Запада тако што ће се пристати на суштину србождерске тезе, а онда се критикују детаљи.

На пример, "јесте да је Милошевић био крволок, беспризорни диктатор, масовни убица, агресор и тлачитељ Албанаца, али ето, Србија ипак није заслужила да буде бомбардована." Парафразирам сада, али то је то. Па какав је то аргумент, побогу?! Кад га чује неко ко о Балкану појма нема, не само да не мисли да Србија није заслужила бомбардовање, већ је у искушењу да мисли - попут Соње Бисерко - да је Србија требало да се окупира и "денацификује"!

Слични примери су: "Али Срби су збацили злог геноцидног Милошевића са власти, ми смо сада демократија, отимање Косова само помаже Радикалима, зашто нам то радите?" и "Јесте да су на Косову српске снаге починиле етничко чишћење и грозне злочине против Албанаца, али шта се десило Србима, црквама, резолуцији 1244..."

Оваква врста "аргумента" је сама по себи апсурдна, јер прихватање тезе ("да") унапред дезавуише критику ("али"). Одговор који се малтене сваки пут упућује оваквој "одбрани" је предвидив и у суштини логичан: "Ако и сами признајете да сте злочинци, убице, итд. онда сте ово и заслужили, и немате право да се сад жалите. Како вас није срамота!"

Интернет-коментатор Џеред Израел је пре неколико година писао о овом феномену "обавезне увреде," у контексту западних коментатора који обавезно садрже неку лаж, клевету или критику на рачун Срба, чак и када се на први поглед чине благонаклони. Ово је до те мере укорењено да се обавезна увреда налази чак и у извештајима који немају везе са политиком. Кад се пише о тенисерима, на пример, увек се провуче прича о злом Милошевићу који је почео четири рата и присилио доброћудну и правдољубиву међународну заједницу да Србију бомбардује. Успут буди речено, санкције се никад не спомињу - за економску и социјалну кризу је једино и искључиво крив Милошевић.

Е сад, једно је што тако пишу о нама они којима хлеб зависи од подршке "хуманитарним интервенцијама," или које издашно дотирају разне "албанске лиге," или који су уложили позамашан политички капитал у Банку Колективне Српске Кривице, па не могу да га повуку чак и да хоће.

Али кад ми сами прихватамо суштинске неистине о нама, и тиме унапред губимо сваки аргумент против лажи, клевета и најгоре пропаганде виђене на свету од четрдесетих година прошлог века, онда је то заиста срамотно и тужно.

Једно је рећи "Ми саосећамо са страдањем албанских цивила на Космету; они су, као и ми, били жртве НАТО бомби - сетите се само избегличких колона код Ђаковице и у Кориши - и манипулације и насиља ОВК." Ништа у томе није неистина. Али кад се каже "Српска војска и полиција су чиниле злочине над албанским цивилима" (као шта, на пример, "масакр" у Рачку?) онда после тога ништа не може да се каже. Присетимо се да је сам рат злочин (ту су онда ОВК и НАТО јасни кривци). Скоро сваки сукоб између државних власти и терориста у свету има за последицу невине цивилне жртве; терористи управо на то и рачунају. Зато тероризам и јесте тако гнусна појава.

Небулозном изјавом оваквог типа - којом се оставља утисак да су ти (наводни) злочини били уобичајени, распрострањени, малтене систематски, а управо то потенцира како албанска тако империјална пропаганда - амнестира се НАТО, ОВК, и све што се десило на Косову од 1999. наовамо: спаљене цркве, разорене манастире, стотине хиљада избеглих и хиљаде убијених и масакрираних Срба, окупацију, противзаконито отимање Космета...

"Да, али" одбрана у ствари и није одбрана, већ медвеђа услуга свакоме ко се бори за истину о трагичним и суровим сукобима деведесетих. Једино што се њом брани је лаж.