Просто је невјероватно до које мјере је савремена држава испрала људске мозгове, да се неке ствари које би требало да су логичне sui generis сматрају неприхватљивим. Једна од њих је слобода удруживања – што подразумијева и слободу раздруживања.
Таман што су огњем и мачем масакрирали Југославију, свјетски душебрижници почели су на њеним рушевинама силом да проповиједају „интеграције“ - у НАТО, Европску унију, глобалну америчку Империју, није битно. Битно је, је ли, да се људи „интегришу“. Па што сте нас онда дезинтегрисали? Па нису Слободан, Фрањо и Алија прогласили Југославију непостојећом, већ Европска Унија и Бадентерова комисија (мада до дана данашњег није јасно одакле су за то били надлежни).
Сада исти олош који је 1999. бомбама раздруживао Косово од Србије (а сада то хоће да заврши наговарањем лаковјерних и слабоумних српских главара) свим силама ради на томе да силом удружи Босну и Херцеговину, односно њене ратом и идеологијом подвојене народе. Како би једног лијепог дана, дабоме, сви постали „Босанци“ (или можда Бошњаци?) по визији Бисере Турковић, односно њеног идеолошког Вође.
Има људи у БиХ који мисле да је заједнички живот природно стање те земље, и да су етничке подјеле вјештачки производ националистичких политичара. Донекле су у праву – међу сарајевском „градском рајом“ (говорим из личног искуства, за друге градове не знам), национална припадност је била скоро сасвим небитна; припадност одређеној урбаној суб-култури, друштвеним круговима и кафанама је била у првом плану.
То, међутим, није био случај са осталих 90% становника БиХ, претежно из национално хомогених средина. Политичка организација по националној основи, која је 1990. била неминовна, довела је до етноса као примарне квалификације. Можеш ти да будеш Сарајлија, момак, али јеси ли наш? Они који сматрају да тај дух може да васкрсне из ратне гробнице не разумију ни политику, ни демократију, ни њихове природне посљедице. У најбољој намјери (а познато је да таквих има довољно да се њима асфалтирају читави аутобани до пакла) подржавају „интеграције“ и осуђују „сегрегацију“.
На страну сад (мада је суштинско питање) то што држава не би требало да има право да присилно раздваја људе који би хтјели да су заједно, али ни да присилно саставља људе који би да су раздвојено. И у једном и у другом случају се нешто постиже насиљем. Оно о чему сам почео, међутим, та sui generis ствар која испада непојмљива савременом политичком примату, је да раздвојеност није злочин, већ основна људска слобода.
Да не бих сад откривао топлу воду, цитираћу јучерашњи коментар интернет-гуруа Фреда Рида, који говори из дугогодишњег искуства посматрача друштвених прилика, илити новинара:
Стани, Фреде, значи... присилна „различитост“ у ствари производи хомогено, испразно размишљање!? А држава свакако тешко подноси совјетизацију која јој доноси огромну власт над животима појединаца, да њихове џепове и не спомињемо...
И тако позадина приче о „интеграцији“ постаје нешто јаснија.
Таман што су огњем и мачем масакрирали Југославију, свјетски душебрижници почели су на њеним рушевинама силом да проповиједају „интеграције“ - у НАТО, Европску унију, глобалну америчку Империју, није битно. Битно је, је ли, да се људи „интегришу“. Па што сте нас онда дезинтегрисали? Па нису Слободан, Фрањо и Алија прогласили Југославију непостојећом, већ Европска Унија и Бадентерова комисија (мада до дана данашњег није јасно одакле су за то били надлежни).
Сада исти олош који је 1999. бомбама раздруживао Косово од Србије (а сада то хоће да заврши наговарањем лаковјерних и слабоумних српских главара) свим силама ради на томе да силом удружи Босну и Херцеговину, односно њене ратом и идеологијом подвојене народе. Како би једног лијепог дана, дабоме, сви постали „Босанци“ (или можда Бошњаци?) по визији Бисере Турковић, односно њеног идеолошког Вође.
Има људи у БиХ који мисле да је заједнички живот природно стање те земље, и да су етничке подјеле вјештачки производ националистичких политичара. Донекле су у праву – међу сарајевском „градском рајом“ (говорим из личног искуства, за друге градове не знам), национална припадност је била скоро сасвим небитна; припадност одређеној урбаној суб-култури, друштвеним круговима и кафанама је била у првом плану.
То, међутим, није био случај са осталих 90% становника БиХ, претежно из национално хомогених средина. Политичка организација по националној основи, која је 1990. била неминовна, довела је до етноса као примарне квалификације. Можеш ти да будеш Сарајлија, момак, али јеси ли наш? Они који сматрају да тај дух може да васкрсне из ратне гробнице не разумију ни политику, ни демократију, ни њихове природне посљедице. У најбољој намјери (а познато је да таквих има довољно да се њима асфалтирају читави аутобани до пакла) подржавају „интеграције“ и осуђују „сегрегацију“.
На страну сад (мада је суштинско питање) то што држава не би требало да има право да присилно раздваја људе који би хтјели да су заједно, али ни да присилно саставља људе који би да су раздвојено. И у једном и у другом случају се нешто постиже насиљем. Оно о чему сам почео, међутим, та sui generis ствар која испада непојмљива савременом политичком примату, је да раздвојеност није злочин, већ основна људска слобода.
Да не бих сад откривао топлу воду, цитираћу јучерашњи коментар интернет-гуруа Фреда Рида, који говори из дугогодишњег искуства посматрача друштвених прилика, илити новинара:
Вјероватно највећа жеља човјечанства, осим секса, је да избјегне различитост. Људи углавном не подносе једни друге. И ја то поштујем. Различитост само ствара проблеме. Размислите. Да ли стари хоће да су међу младима? Не. А млади са старима? Радије би се отровали. Десничари и љевичари не би да су на пушкомет близу, мада десничарима то толико не смета, јер они углавном имају пушке. Јужњаци и Јенкији се срдачно презиру, осим послије два-три пива, кад престају да буду срдачни. Град и село се међусобно мрзе. И тако даље и томе слично.
Ако погледате мало свијет, видјећете да проблеми настају тамо гдје се једна врста различитости преклапа са другом. У веселом Паризу (који је вејероватно мање од пола весео) сјеверни Африканци пале имовину Француза. Франкофонски Канађани не подносе остатак Канаде. Хутсији и Тутуи [намјерно! прев.] у Бурундију или гдје већ се кољу мачетама. Индуси и Муслимани се макљају у Кашмиру. Није мудро ни кад да се навијачи супарничких спортских тимова нађу превише близу, поготово кад су обогаћени етанолом...
Сврха "заједништва" је да на најмање три начина совјетизује земљу. Прво, како би натјерала људе да се мијешају иако то не желе, држава мора да донесе на стотине или чак хиљаде глупих закона, чију ће примјену да надгледају тупоглаве и неспособне бирократе.
Друго, обавезно мијешање ствара страх од доушника. Пошто се различите групе међусобно не подносе, држава спомињање те чињенице забрањује законом. Јер, ако дозволите људима да буду искрени, настала би општа макљажа. Зато пази шта говориш, јер Служба све сазна...
Треће, дух „интеграције“ за посљедицу има кастрирано новинарство. Новине које по закону морају да унајме квоту педера, црнаца, жена, или кога већ, самим тим губе способност да их критикују. Цензура не мора да се намеће, већ долази сама по себи. Кад 85% нечег одвратног раде људи као твој шеф или колега, не можеш баш то да кажеш. Зато новинари пишу политички подобан отпад.
Моје искрено мишљење је да би нам било боље кад бисмо имали новине које би држале искључиво хомогене групе, од комуниста који пјевају Интернационалу и лаптоп-бомбардерске деснице, до расистичких памфлета Дејвида Дјука и Ала Шарптона. Онда би се сви међусобно гложили у таквој атмосфери били присиљени да говоре истину. Хомогене редакције производе разнолике медије. Разнолике редакције, управо супротно.
Стани, Фреде, значи... присилна „различитост“ у ствари производи хомогено, испразно размишљање!? А држава свакако тешко подноси совјетизацију која јој доноси огромну власт над животима појединаца, да њихове џепове и не спомињемо...
И тако позадина приче о „интеграцији“ постаје нешто јаснија.
Нема коментара:
Постави коментар