„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

четвртак, 6. октобар 2005.

Крпе и закрпе

Данашњи Глас Јавности јавља да "Вук Драшковић преговара с Борисом Тадићем о заједничком наступу ДС-а и СПО-а на наредним парламентарним изборима."

Потпредседник СПО Срђан Срећковић демантује ове наводе причом да "У овом тренутку, када почињемо преговоре са ЕУ о Споразуму о стабилизацији и придруживању, најпрече је да усвојимо неопходне реформске законе." Али, колико Срећковић заиста зна шта се дешава у глави Вука Драшковића, који странку води као своју приватну прћију?

Глас наводи да се СПО од почетка залагао да ДС уђе у владајућу коалицију. И то има смисла. Драшковић је тренутно идеолошки далеко ближи Тадићу и Горану Свилановићу (Грађански савез се утопио у ДС на прошлим изборима), можда у нади да и њега после "обављеног задатка" чека страна синекура. Додуше, пошто је Вук Драшковић у питању, можда ће колико већ сутра ствари бити сасвим другачије.

Све ово скупа показује да, пет година после "Октобарске револуције," на политичкој сцени Србије влада потпуни хаос. Класична подела на левицу, десницу и центар не само да више не постоји, него је и бесмислена, таман колико и псеудо-категорије омиљене у империјалним медијима, "умерени" против "ултранационалиста" (пошто "нормалних" националиста, је ли, нема). Срећковићев додатни коментар Гласу, да "странке демократске оријентације" треба да сарађују је чиста флоскула. Демократија је форма, а не садржина; структура организације, а не систем вредности (притом још и врло сумњивог квалитета, али о том потом).

За шта се конкретно залажу "демократе"? Гледајући досадашња дела, а не празну причу, то би било:
  • потпуна послушност Хагу, Бриселу и Вашингтону, чак и кад они то не траже;
  • распродаја страним "инвеститорима" државне имовине, која је или плод пљачке приватне својине после 1945, или финансирана порезима и доприносима грађана;
  • фискална, монетарна и пореска политика која новац из џепова грађана пребацује у касу државе и енормно отежава било какво привређивање;
  • социјална политика која се претвара да помаже људима од којих се деценијама отимало, отимајући сада од оно мало људи што раде;
  • потпуна абдикација елементарних државних одговорности (поштовање реда и закона на сопственој територији и заштита од напада извана - види тачку 1), али бављење питањима у којима држава нема ама баш никакву улогу (нпр. контрола цене малина или субвенција "културе" типа исламизованог сарајевског "Хамлета").
Наравно, небулозне лажи и обмане типа "уласка у Европу" и "атланстких интеграција" бирачима звуче много привлачније од ове сурове истине. Зато оваква политика, и овакви политичари, и даље имају прођу.

Нема коментара: