„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

петак, 06. мај 2005.

Ђавоља причест

Лу Роквел, у данашњем чланку насловљеном „Слава рата“, пише:
Рат је ђавоља причест. Повезује нас не са Богом, већ са државом. Даје не живот, већ смрт. Нуди не слободу, већ сужањство. Живи не од истине, већ од лажи, а те лажи се проглашавају вриједним одбране. Рат уздиже зло и понижава добро. Развратно позива на оргију гријеха, а против самоконтроле. Неразуман је, крвав, порочан и одвратан. И себе назива највећим дометом човека.

Није то масовно лудило, већ нешто горе: масовно упражњавање зла.

А онда се заврши. Људи забораве шта се десило. Ружа увене, трње нарасте, али живот иде даље. Рат више није инспирација. Ратне вијести постану незанимљиве. О чему смо се оно свађали са породицом и пријатељима? Одвраћамо поглед од разарања и смрти. За пар година, кад се о рату више не прича на вијестима и кад се земља коју смо уништили опорави до неког основног степена цивилизације, можда можемо да се присјетимо рата и прогласимо га славним. Али засад се претварамо да се ништа није десило.

Американци, о којима Роквел и пише, имају луксуз да могу да забораве. Сви њихови ратови, још од 1865, се воде у иностранству. Народи који ратују на свом прагу морају да живе са посљедицама. Све и да хоће, не могу да забораве. А једини који уздижу рат су они који су од њега извукли корист - и они који су толико пропатили да без осјећаја да је рат био правичан, добар и потребан, њихови животи више немају смисла.

Нема коментара: