О карактеру отпора

Када сам пре неки дан писао о отпору против жутократије, одлучио сам да оставим за неки други пут дискусију о карактеру тог отпора. Приметићете да тада нисам износио вредносне судове о томе да ли премлаћивање Теофила Панчића или паљење амбасада представља добру и пожељну ствар или не. То је тема овог текста.

Да опет цитирам Жељка Цвијановића, који је на основу расположивих података направио „фоторобот” двојице младића који су напали Панчића:

„... они се сматрају припадницима десничарских организација; пале се на српство и отаџбину; не воле Роме и педере; булазне о раси; воле да попију; свет деле на навијаче и пичкице и бирају ове прве; свој животни избор разумеју као питање између теретане и дроге, где кажу да слабо тело не пружа отпор; не пале се на скупа одела и лепше им је у треши...”

Хајде да мало анализирамо овај пресек. Рецимо, „воле да попију” важи за омладину и у Америци (где, због идиотски срочених закона, не постоји култура уживања алкохола, већ велика већина људи пије најгори могући алкохол чистог пијанства ради), па рекао бих и свугде у свету - осим у, рецимо, исламским земљама где је то харам. По чему је лоше и што бирају теретану уместо дроге? Колико наркоманија уништава живота по Србији, требало би да плачемо од среће што омладина више воли тегове од шприцева. Што више воле тренерке од скупих одела је, по мени, мање питање укуса (који, уосталом, може да се научи) а више симболично „сиктер” скоројевићима, криминалцима и политичарима (знам, плеоназам) који се облаче у „Армани” као статусни симбол.

Отуд потиче и наклоност навијачима; навијачки феномен је у суштини само манифестација основне људске потребе да припада групи већој од себе. Некада су постојале разне групе којима се исказивала припадност - шира породица, братство, племе, задруга, црква, крај. Сам концепт нације је у ствари једна архи-група, најобухватнији колектив којем појединац може да припада. Али „раса” то већ није, барем у српској традицији. Расизам какав се повремено манифестује по Србији (рецимо мржњом према Ромима или црнцима) увезен је ђутуре из Америке, као и цели концепт „расног национализма” или „расионализма”.

Припремам посебан текст о феномену „расионализма” у Америци и како он са нашим просторима нема ама баш никакве природне везе - али о том потом. Овде је довољно да кажем како за просечног припадника „Аријевске нације” или „Стормфронта” нема никакве разлике између Срба с једне и Хрвата, Шиптара или Муслимана са друге стране. Чак штавише, истински трећерајховски носталгичари мрзе Србе а фаворизују ове друге народе као Фирерове саборце. Просто је незамисливо да неко ко себе сматра Србином може да се бави том причом. А чињеница да их има, колико год мало, доказ је у коликој мери је Србија загађена увезеним флоскулама.

Већ је много тога написано у прилог аргументу да су невладници физички и идеолошки потомци оних који су некада „реформисали” српско друштво по компартијској матрици, а сада то раде за рачун империје и идеологије „наднационалног напретка”. Некада су учили од бољшевика, а данас од Американаца. Отуд се баве Ромима на исти начин као што се професионални антирасисти у Америци баве црнцима. Отуд и цела прича о „правима геј, лезбејских би- и транс-сексуалних особа” и опсесија јавним парадирањем истих. Онај „Заштитник грађана” је у ствари из шведске увезен омбудсмен, а његово фамозно упутство о језику и звучи потпуно накарадно зато што је преписано (и притом лоше преведено) са енглеског.

Довољно је страшно и жалосно што се невладници свом силом жутократије која их подржава труде да глајхшалтују српско друштво по америчкој матрици. Али чињеница да се реакција на такво ментално силовање одвија по матрицама увезеним из америчке поп-културе је просто поражавајућа.

Нешто легитимнија позајмица, али ипак донекле зачуђујућа, је реп-музика, коју сам споменуо у прошлом тексту као један део вербалног отпора жутократији. Реп је феномен америчког црначког гета, који је крајем деведесетих комерцијализован да би потом постао прихваћен међу осталим „црнцима” по свету, од Арапа из банлијеа у Француској до тамнопутих Јевреја у Израелу. А ево изгледа и Србима. Додуше, изузетно је иронично што баштинике црначког музичко-вербалног израза називају „нацистима” баш невладници - који сами заслужују етикету изворног фашизма!

Ту стижемо и до оне одреднице о „десничарским организацијама”. Шта је то „левица” а шта „десница”, лета овог Господњег две хиљаде и десетог? Од распореда у француској скупштини сталежа пре двеста и кусур година направљена је једна лажна парадигма дозвољеног дијапазона политике. Пљуште етикете - либерали, конзервативци, традиционалисти, реформисти, фашисти, комунисти, демократе, националисти... али може ли ико да сопственим речима објасни шта конкретно било шта од тога значи? Тешко.

Суштинска разлика између оних који се данас зову „либерали” и „конзервативци” у ствари и не постоји. И једни и други би да имају апсолутну власт у свемоћној држави, како би могли да своје идеје, норме и вредности наметну остатку становништва. А тај приступ некако по дефиницији искључује визију државе као чувара слободе и правде - визију која је уткана у сваку нит српске историје. Зато се комунизам само силом калемио на нашим просторима, и у њему је увек постојао основан страх од српске духовне и државне традиције. Фашизам - свеобухватна подређеност држави - се исто тако никада није примио у народу, иако су и неки српски политичари (упоредо са остатком света) кокетирали са том идејом тридесетих година прошлог века.

Опште незнање о свему овоме доводи до ситуације да се људи, који у најбољој намери пружају отпор менталном насиљу које против српског народа врше невладници и жутократија, у ствари понашају идентично као и они против којих се боре.

Враћајући се на цитат са почетка овог текста, треба рећи да „паљење на српство и отаџбину” само по себи није лоша ствар. Камо среће да се више људи „пали” на то, уместо на „бољи живот” из домаћих и страних рекламних кухиња, или „ЕУропске вредности” из невладничких памфлетића! Под условом, дабоме, да се зна шта „српство” и „отаџбина” у ствари значе. Јер из понашања неких организација које себе представљају као патриотске, стиче се утисак да њихови чланови и симпатизери нису сасвим начисто с тиме.

Сам напад на Панчића, као и изјава једног од нападача да „ако је освета грех, ни пакао... неће тешко пасти”, сведоче да су у питању дубоко збуњени људи.

Патриотизам, или родољубље, је осећање љубави и привржености својој земљи, отаџбини. То подразумева и осуду оних који ту земљу нападају и скрнаве - попут жутократа. Ту нема ништа спорно. Национализам је вредновање припадности одређеној нацији. Ни то само по себи није негативна ствар. (Комунисти су били против национализма јер се он косио са класним погледом на свет). Када национализам прерасте из привржености својој нацији у мржњу или агресију према другој, онда постаје шовинизам. Занимљиво је да за ту појаву постоје изворне речи у француском (chauvinisme) и енглеском (jingoism) али не и српском.

Идеја српства је специфична по томе што се ослања на косовски завет и Лазаров избор да се бори за своју светињу и слободу па и по цену сопственог живота. То није никаква опсесија смрћу или поразом, како тврде злонамерни у свом ругању косовском завету, већ највиши израз љубави према животу - спремност да се тај живот положи у одбрану свега што га чини вредним. Како онда неко ко сматра да баштини Лазарев завет може да каже да је освета вредна Пакла?

Да су младићи из аутобуса истински познавали српство, сетили би се шта је давне 1901. писао Марко Миљанов Поповић: да је јунаштво чувати себе од другога, али је чојство чувати другога од себе.

Чак и из летимичног прегледа његових текстова јасно је да Панчић већ годинама врши вербално насиље над Србима као народом. Али то не значи да на то треба да се реагује физичким насиљем. Цивилизација се заснива на пропорционалном одговору; не толико оном хришћанском „ко тебе каменом ти њега хлебом”, већ више „ко тебе каменом, и ти њега каменом”. Потезање мочуге на реч је прибегавање аргументу снаге, а не снази аргумента. Тако се понашају жутократе (од самог петооктобарског пуча, па преко „Сабље”, до убиства Ранка Панића и полицијског млаћења и хапшења оних који различито мисле) и њихови господари. Њима правда лежи у топузу - а зна се чиме им, онда, смрде трагови.

Не значи то да треба бити пасиван или трпећи. Напротив. Али ако дође до тога да се на жутократе потегне и оружје - искрено се надам да неће, али никад се не зна - свако ко то уради треба да буде свестан једне ствари. Праведност борбе није само у њеном циљу, већ и у средствима која се у тој борби користе. Зато ме толико и брине, рецимо, што Београдски синдикат у песми „Welcome to Srbija” позива на тероризам. Разумем спомињање „Црне руке”, али Хамас? Бадер-Мајнхоф? (17) Новембар? Ако је и хиберболична метафора, много је.

Уколико се у борби за физички и духовни опстанак спустимо на ниво оних који тај опстанак угрожавају, не можемо победити. Али ако у тој борби будемо људи (као што је говорио покојни Патријарх Павле) и сачувамо своје најсветије вредности, ма шта да се деси - не можемо изгубити.

Отпор постоји

Американци имају израз, „не види шуму од дрвећа”, за некога ко се бави детаљима, па му промиче остатак слике. Посматрање Србије са дистанце је корисно за сагледавање те велике слике. Али има још једна америчка изрека: „Ђаво је у детаљима.” Некада је за разумевање остатка шуме потребно да се гледа и појединачно дрвеће.

У прошлом тексту сам се питао зашто ову и овакву власт народ толерише. Али да ли је баш тако? Или можда у Србији, далеко од очију режимских медија, ипак постоји покрет отпора, за који ћемо сазнати тек када крене у акцију?

Жељко Цвијановић, колумниста Новог Стандарда, сматра да постоји. Али не као завера „Црне руке” ономад, већ као шири друштвени покрет људи које је жутократија отерала на маргину друштва и одузела им будућност. Иако за то жутократе и њихови невладничке скутоноше криве „Милошевића и деведесете,” чињенице су неумољиве. Десет година су имали да нешто направе од Србије - и направили су пакао.

За разумевање стварног стања у друштву не треба гледати у службене и полуслужбене медије, већ у културу маргине - обесправљених, понижених и у страну гурнутих људи. Поготово ако је та маргина у ствари већина друштва, као што је случај у Србији. Послушајте рефрен песме „Реп и град” (YouTube):

Демократе/Хоће да нас преваре
Кажу иду у Европу/Лажу децу Србије.
Лоповчине/Своју земљу покрале,
Све третирају ко робу/И продају за доларе.

А ево шта пева Београдски синдикат у „Welcome to Srbija” (YouTube):

А ја им кажем: Издајници палите од мене,
слушајте добро сада ово саопштење,
оформили смо фракције, екипе су спремне,
као „Бадер Мајнхоф” има све да вас сјебем.
Спреман као „Хамас” репетирам калаш,
к'o „Новембар" ја те вребам док не постанеш мој талац.
Као Апис, „Црна рука”, за преврате сам зналац,
к'o Београдски синдикат држим чврсто правац...

Ово је питање живота и смрти,
и ове реке крви пустили сте први.
Сатеран у ћошак ја немам избор други,
свестан сам да губим, али биће ваших жртви...

Одговор је терор не би ли ме чули,
преживети нећу, али биће ваших жртви.

Песма је са новог албума, „Дискретни хероји”, који Синдикат дели бесплатно преко интернета, а посвећује га „дискретним херојима, свима који воде свакодневне битке, који се не предају без обзира на околности, који никада не стављају себе испред других и који пре свега и даље верују у сутра."

Жутократе су од Србије направиле државу у којој се једе буђав лебац, док власт једе ЕУропске колаче. У којој се за легитимни политички дијапазон проглашава простор између Чанка и Чеде. У којој за Србе нема места док се не одрекну себе - па ни тада.

Теоретски говорећи, народ у једној држави може да изражава своје ставове кроз медије, путем организација, и преко политичких представника. Али у данашњој Србији ништа од тога није могуће. Сва традиционална средства изражаја контролише жутократија. Народу преостаје или предаја, или прелазак у илегалу. Постоји дијапазон илегале, од теорије до праксе. На једном крају су форумашење по интернету, блогови, самиздати, песме. Напад на истакнутог јавног проповедника жутократије, мочугама у градском аутобусу, је негде у средини. А на оном далеком крају је пушка, па у шуму. Што по свему судећи није далеко.

Како упозорава Цвијановић:

„... ово није рђава власт, ово је језовита кулминација једног система устројеног 2000. године. Када видим странце, који нам кидају земљу и који се дефинитивно не понашају као наши пријатељи, када их видим колико су дубоко ушли у контролу српске друштвене сцене, када у својим рукама држе и власт и опозицију, када истовремено производе и денацификаторе и нацисте, када под контролу стављају и меинстрим и алтернативу, када утичу на режимске новине и када покрећу опозиционе сајтове, тада се експлозија мора догодити, и тада та експлозија јесте само питање времена и неумитних друштвених законитости.

И када тако бедно купите елиту, имаћете против себе маргину, дакле ову децу која су, колико год насилна и неконтролисана, шпиц једног отпора који ће расти у вери да, ако је освета грех, ни пакао му неће тешко пасти.”

(Нови Стандард, 4. август 2010, подвукао С.С.)

Прича и акција

На форумима, у коментарима и у дискусијама широм слободног интернета (тј. сајтовима који нису у власништву или служби Жутократије) често се чује нешто попут овог: „Доста је, бре, приче, хајде да идемо у неку акцију!“

Ово само по себи није лош став. Не може и не треба да остане све на речима, пре или касније мора да се пређе на дела. Али када? И шта да се ради? Ђаво је у детаљима, је ли.

На какву „акцију“ мисле форумашки револуционари? Кажу, треба изаћи на улице. Добро, и шта онда? Скандирање парола, махање транспарентима, добро, али шта онда? Позиви да Пера и Жика дају оставке, у реду - али ШТА ОНДА?

Време за акцију свакако јесте. Али да ли је даља „прича“ сувишна? Нипошто. Већина Срба можда не мирише Жутократе, али још увек верује у лажног бога демократије. Ни једна власт не може да опстане без сагласности оних којима влада, била та сагласност произведена, прећутна, или од срца. Имајући у виду колико је људи гласало за ДС (односно „ЕУропску Србију“), као и да се гласачи СПС нису нимало бунили када је кроз коалицију са Дачићем и његовим сателитима Врховни Жутник де факто украо изборе 2008, постоји макар и прећутна сагласност народа са постојећим властима. Као, ето, добили су изборе, ко им шта може.

Није тешко изаћи на улицу, поразбијати излоге и урлати о овоме или ономе, али да би се то преточило у промене на политичком нивоу, потребно је да народ своју прећутну сагласност пренесе са власти на демонстранте. А како ће то да уради ако не разуме шта власт ради? Ето зашто је „прича“ по разним форумима, сајтовима и блоговима и даље итекако потребна. Управо на то се недавно осврнуо Слободан Антонић, у колумни за Печат.

Ако не разумемо проблем, како против њега да се изборимо? Лако је рећи шта нећемо, али шта хоћемо? Нисам сигуран да баш разумемо са чиме и с киме имамо посла. Али, хајде да претпоставимо да је довољно нарасла свест у народу да су Жутократе лопови, лажови и издајници и да треба што пре да их се решимо. Како да се то изведе у пракси?

Неће бити довољно да се блокира саобраћај и окупе масе на улици, ако је полиција спремна да насмрт испендречи демонстраторе а медији да демонстрације или игноришу или представе у искривљеном светлу. И шта би, уосталом, била сврха демонстрација? Да власт промени политику? Да радници добију плате? Да се повећа откупна цена малина? Да се Екрем ногира из кухиње?

Једино захтев за промену власти би могао да довољно мотивише демонстранте. Али ту смену нико не захтева, можда зато што не постоји политичка опција иза које би народ могао да стане. Коштуница је потрошен. Илић још више. Радикали, шта то оно беше? Напредњаци су давно „пожутели“. Имам утисак да би се народ више бунио када би мислио да постоји нека шанса да у томе успе. Али да руши Тадића како би на власт опет дошао Коштуница? Нема теорије.

Зато је предуслов за икакву „акцију“ са изгледом на успех управо да у том политичком вакууму који данас - против друштвених и природних закона, додао бих - постоји у Србији настане нека политичка опција која би привукла незадовољни народ. Антонић у свом есеју заговара идеју „великог шатора“ у који би ушли и конзервативци и левичари и националисти. Колико је то практично, не знам. Јасно испрофилисане идеје и једноставне поруке увек су привлачиле више људи и борбеног жара него компликовани компромиси.

Револуција је озбиљан посао. Историја спомиње само оне успешне, а и оне ретко када иду по плану. Па ни петооктобарски пуч, који је свеж пример успешног преузимања власти, није баш испао како су га замислили извршиоци, организатори и спонзори. У сваком случају, кад се једном крене тим путем, нема много маневарског простора. Они који тачно знају шта хоће и вољни су да плате високу цену да би до тога дошли немају гаранцију да ће успети, али су им шансе веће него онима који нити знају шта хоће, нити су спремни да за то гину - или убију, ако до тога дође.

Дакле, нема спора да је „акција“ неопходна. Али да би она имала икакве шансе за успех, мора да се зна шта је крајњи циљ, колико далеко су људи спремни да иду у остварењу тог циља, и да ли та акција може да добије макар прећутну подршку у народу, полицији и бар неким иностраним факторима који би у том случају могли да буду противтежа Империји. Без тога, све ће да се заврши као демонстрације поводом отцепљења окупираног Косова, када је чак и чисто симболичну поруку протеста (зар је ико мислио да ће се агресори и окупатори предомислити када стотињак хиљада Срба изађе у шетњу?) очас обезвредила пропаганда о запаљеној амбасади и патикама украденим из полупаних излога.

Ништа вас не спречава да већ данас почнете да саботирате Жутократију на све могуће начине, од грађанске непослушности до неизлажења на изборе и негласања за „исто само мало другачије“ клониране партије које све верују да Вашингтон и Брисел „немају алтернативу.“ Слобода почиње у сваком од нас, и шири се са кућног прага. То само по себи неће срушити квислиншки режим, али ће створити потребне предуслове да када до (контра)револуције дође она буде и успешна.

Добро је што је толиким људима срце на правом месту. Али овде мора да се игра и главом.

Линколнова мудрост и Франклинов избор

Миодраг Зарковић свој коментар дана на НСПМ данас завршава цитатом приписаним Абрахаму Линколну: „Можете цео свет да лажете неко време и можете некога да лажете све време, али не можете цео свет да лажете све време.“

Није баш сасвим јасно да ли је први амерички император заиста аутор ове мудрости, али њено порекло није толико битно колико његова примена на данашњу „ЕУропску регију равноправних грађана Морава-Донау“, претходно познату као Србија.

Ономад је НАТО (тј. самозвана „међународна заједница“) безочно лагао цели свет неко време - тачније, 78 дана, колико је бомбардовао тадашњу Југославију како би успоставио окупацију - пардон, међународно војно присуство - и Косово и Метохију претворио у „Независну државу Косова“ (НДК). О успеху свог напада лагали су довољно да им сами Срби поверују и дозволе ту окупацију. Онда су наставили да лажу, описујући погроме над неалбанским становништвом као „одмазду“ а етничко чишћење и систематско уништавање имовине и светиња као „међуетничке инциденте.“ Правдали су и рат и окупацију наводним геноцидом и некаквом великом завером за истеривање Албанаца. Пре или касније се установило да су све то биле лажи, али дотад је штета већ била учињена.

Пошто се показало да бомбе и ракете нису онолико ефикасне у покоравању Срба колико се мислило, прешло се на друге врсте оружја: кофере пара, „пријатељске“ савете и курсеве, мирно и демократско паљење Скупштине... и лажи, дабоме. Малтене од првог дана „демократије“ народу Србије се лаже. За ових десет година распродало се све што је „демократама“ дошло под шапу, Косово и Метохија су отети и проглашени „Независном државом Косово“, гладни радници су почели да секу прсте, али не брините Срби, бољи живот само што није!

Лагали су безочно и дрско и пре две године, када су обећавали „и Косово и ЕУ.“ Неки су им поверовали, па гласали за њих. Неки им нису веровали, али су веровали другима, који су се пред изборе заклињали родољубљем а после избора свечано мирили са дојучерашњим непријатељима да би дошли на власт. У сваком случају, преварише букадар људи и једни и други. Можда не трајно, али довољно дуго да учине штету.

Цела је стратегија од 2000. наовамо била да Срби сами себи пљуну у лице. Није било довољно што су осиромашени, протерани, сатанизовани и опљачкани, не - морали су сами да признају да је све то било добро и пожељно, да су то заслужили. Владајућој жутократији то није било тешко; то су људи којима је увек била преча шака власти од образа и од части. Али сад су и они запели да цели народ натерају да буде попут њих (у тој функцији је још једна лаж: теледиригована резолуција о Сребреници). Ако се то деси, онда Србије и Срба коначно нестаје, и стварају се „равноправни грађани ЕУропске регије“ омеђене реком Донау - пошто„Дунав“ звучи србонационалистичко-клерофашистички - и сведене на долину Мораве, којој ће се првом приликом наћи ЕУропскије име.

Ако је у пролеће 2008. било илузија о будућности Србије и Косова-Метохије, данас их више нема. Лепо рекли амбасадори „међународне заједнице,“ нема ЕУропства док се не призна НДК. Значи, више се ни не труде да нас лажу. Сад већ лажемо искључиво сами себе.

Почео сам цитатом који се приписује Линколну. А завршио бих једним који се приписује Бену Франклину: „Они који би да се одрекну слободе да би имали безбедност, не заслужују ни слободу ни безбедност“.

Избор је и данас исти као и у мају 2008, али и много пута пре тога. Од њега не можемо да побегнемо, ма колико се трудили. То је избор између слободе и ропства, између части и понижења, између истине и лажи. О томе се не одлучује убацивањем листића у некакву ћораву кутију, већ у срцу и души сваког од нас.

Упркос свему што говоре лажљиве жутократе и још лажљивија „међународна заједница“, мислим да Срби још нису одлучили. Још се ломе, али нису сломљени. Отуд и толики притисак, толики напор, толика журба да се „заврши посао“. Јер ови што лажу итекако добро знају да све што су својим лажима створили може да се рашчини, само ако Срби одбију да им се и даље лаже. И тиме поново заслуже и слободу, и безбедност.

Истеривање духова

Један од мојих омиљених аутора на НСПМ је Никола Танасић. О неким питањима се сасвим слажемо. О другим, не толико. Али сваки његов есеј је повод за размишљање, о томе нема спора.

Тако је и са недавним текстом, ”Слава руског оружја”. Поводом предстојеће посете руског председника Медведева, а на годишњицу ослобађања Београда, Танасић подсећа на срамоту заборава доприноса Црвене армије у том подухвату. И то стоји.

Стоји и један од закључака изнет пред крај текста:

”Само ако смо свесни историјског континуитета свога пута кроз историју као вечитог презања за идеале правде, једнакости и слободе, само тада можемо знати шта нас је у садашњем тренутку снашло и шта нам је у будућности чинити.”

Додуше, ово ”једнакост” мислим да више значи равноправност него уравниловку. Али ово је стварно тачно и треба да буде јасно свакоме ко хоће да буде и остане Србин (а не некакав аморфни ”грађанин Заједнице демократских еврорегиона Дунав-Морава” или шта већ).

Међутим, оно где се разилазим са Танасићем (баш као и прошле јесени) је питање континуитета са комунистичком Југославијом. Читаоцима овог блога је познат мој став, поткрепљен доказима, да је комунизам на нашим просторима био србофобична идеологија, и да се до дана данашњег носимо са погубним последицама те идеологије. И то не нарочито успешно.

Нећу да кривим комунизам за све проблеме данашње Србије, мада би рецимо било сасвим изводљиво да се за проблем наркоманије, абортуса геноцидних размера и насиља упре прстом у систематско разарање и обезвређивање породице које је било у сржи комунистичке идеологије. Али о томе неки други пут. Погледајте, међутим, све суштинске проблеме који нас муче. Прво, од комуниста наметнути комплекс кривице што постојимо, па се људима гади да кажу Србин и српски, да пишу ћирилицом, итд. А мањи су од макова зрна када нације вештачки направљене планским расрбљавањем (нпр. "Црногорци") на сав глас износе најцрње лажи како о нама, тако и о себи. Даље, од комуниста смо наследили лажни републиканизам и квази-демократију, која се данас манифестује као демократура и партитократија. Из тог времена смо наследили и једно апсолутно накарадно уређење земље, једну асиметричну, абортирану квази-државу коју онда лако комадају и крчме. Управо комунизам је спонзорисао великоалбански пројект на Косову и Метохији. Овде ћу да се зауставим, иако списак иде даље (индустрија, пољопривреда...).

Нису тајне ни моје симпатије према монархији као принципу - мада не и тренутном претенденту на круну. И сад би неко, кад сабере два и два, рекао "Уф, види га, четник, само му брада фали!"

Не би био у праву. Ем немам браду вредну поштовања, ем ми шубара лоше стоји. Али чињеница је да је генерал Михаиловић командовао легитимном војском легитимне државе. Да то није био случај, не би се Енглези толико трудили да краља Петра и владу у Лондону натерају да призна Тита 1944. Аха, рећи ћете, али признали су га. Па потписао је и Милошевић Дејтон, са све Хашким судом, али то не значи да је Хашки суд легитиман.

Далеко од тога да тврдим да су Михаиловић и ЈВуО били анђели, али је њихова сатанизација производ комунистичке пропаганде, чији је приоритет био узурпација власти и рушење ”великосрпске буржоаске монархије”. Прихватање здраво за готово ”чињеница” о ”четницима” које смо учили по брошурама Титовим стазама револуције једнако је веровању да су Си-ен-ен и остали западни медији били апсолутно у праву током ратова деведесетих (значи, концлогори, масовна силовања, геноцид, завера за стварање ”Велике Србије,” итд.).

Током вишегодишњег боравка у Америци, упознао сам многе људе чији су очеви избегли после рата као припадници ЈВуО, па и неке од тих избеглица лично. Неки су на мене оставили лош, а неки добар утисак. Али у оба случаја сам приметио да, иако много држе до српске културе и традиције, немају скоро никакав политички програм осим рефлексног антикомунизма. А од њега је слаба вајда. Друге емигрантске групе (нпр. Усташе) су знале врло добро шта хоће, и годинама радиле на том циљу. Српска емиграција није знала шта хоће, па зато није ништа ни урадила.

Тај проблем циља имала је ЈВуО и за време рата. Борили су се за Југославију каква је била, иако се она и пре рата показала као лош аранжман, а 10. априла 1941. је постала немогућа. Комунисти су нудили утопију, али је она звучала стварније од повратка на старо. Обећавали су врли нови свет народу који је био уморан од погибије и страдања. Звучи познато?

И док су усташка и албанска емиграција годинама припремале терен за васкрсење НДХ и Велике Албаније, колико је мени познато, ниједна српска организација у емиграцији није имала програм рушења СФРЈ како би се створила некаква ”Велика Србија”. Црна је иронија што је управо то пропаганда пришила Србима током ратова деведесетих, амнестирајући тиме сепаратизам Словенаца, Хрвата, Шиптара и ”Бошњака”. Међу Србима је Југославија универзално била схваћена као српска држава, иако је ова друга од оне прве узела само име.

Ево је већ скоро седамдесет година од почетка рата помало еуфемистички названог ”Други светски”. У ствари се радило о два, можда чак и три различита рата. Оно што је почело као судар Немачке са Великом Британијом и Француском око Пољске, прерасло је у лето 1941. у истребљивачки рат против Совјетског Савеза, док је Америка ушла у рат на мала врата, испровоцираним нападом на Перл Харбор у децембру те године. Совјетска и англо-америчка кампања против Хитлера приведена је крају у мају 1945, док су Американци завршили рат против Јапана у августу. Згариште је подељено између победника, који су од своје победе направили мит о праведности.

Да се разумемо, ја не стављам знак моралне једнакости између Хитлеровог Рајха и СССР-а, или англоамеричких бомбардера који су свесно и систематски побили стотине хиљада цивила, што запаљивим што атомским бомбама. Али рећи да су на пример, Енглези ратовали за спас човечанства - док су у стварности ратовали за опстанак своје Империје, жртвујући у том рату не само сопствени народ, већ и гомилу других - је у најмању руку цинично. Стаљин је био мегаломански зликовац своје врсте, и ”ослобађао” је окупиране делове СССР и земље источне Европе не ради њих, већ ради себе. На крају рата, западни савезници су Стаљину предали совјетске заробљенике ослобођене из немачких логора. Велики број њих је свирепо побијен, јер се њихово заробљавање није уклапало у мит о мудром другу Стаљину и вечито победоносној Црвеној армији. А Американци? Они су се борили не као некакви несебични спасиоци човечанства, већ да би послератни свет предводио Вашингтон.

Још дегутантније су неке новије, ревизионистичке приче по којима је рат против Хитлера био праведан због његовог геноцида над Јеврејима. Никога, ама баш никога од савезника, било на западу било на истоку, није тада било брига за Јевреје. Штавише, информације о страдању Јевреја које су успеле да процуре из окупираних крајева биле су заташкане. Ни Енглези, ни Совјети ни Американци немају апсолутно никакво право да се ките перјем осветника Аушвица, а још мање да то користе како би своје понашање данас правдали потребом да се свет спасе од ”пакленог проблема геноцида”.

Већ сам писао о проблематици ампутације значења када је реч о појмовима попут ”фашизма” или ”демократије”. Уместо стварног, Хитлеровог национал-социјализма, послератни победници су померили причу на апстрактни ”фашизам” како би онда у то могли да учитавају шта им је воља. Совјети су то радили до 1989, а Американци то раде и данас. На ту причу се примају како њихови квислинзи, тако и некадашњи комесари у потрази за неким туђим звездама. А да их питате шта је у ствари фашизам а шта антифашизам, добили бисте одговор сличан овоме: ”Па фашизам је то што раде они, а антифашизам је ово што радимо ми”.

Кад то имамо у виду, свака прича о савременом сукобу ”четника” и ”партизана” добија мало другачију димензију. Југославије више нема, ни оне комунистичке ни оне претходне, краљевске. За какву год да су ратовали, са каквим год симболима на капама или шубарама, наши дедови су се ипак борили не против неког апстрактног ”фашизма”, већ против врло стварних ствари: страних окупатора (Немаца, Талијана, Мађара, Бугара), геноцидних Усташа, и живописних ликова попут Љотићеваца, Balli Kombetar и СС дивизија ”Ханџар” и ”Принц Еуген”. То што су се борили међусобно, у име идеологије, је трагично и тужно, али из данашње перспективе потпуно бесмислено.

Да све буде још горе, Павелићев сан о Хрватској без Срба је већ увелико остварен; Босном вршља нешто још горе од Ханџар дивизије; на Цетињу не ”риче оџа” већ распоп Дукљанин; Косово су опет окупирали Албанци; а самом Србијом влада квислиншки и поданички режим у спрези са страним силама које су земљу окупирале и економски и политички. У таквим околностима, расправа ко је био у праву 1941. не само да је беспредметна, већ је самоубилачка.

Идеја југословенства, било оног предратног било Титовог, Србе је у ХХ веку довела на руб нестанка. Како бисмо физички опстали, неопходно је да будемо свесни своје прошлости. Али постоји разлика између свести и учења на искуствима, и нездраве опсесије. Свеједно је јесмо ли робови заборава или робови прошлости. И једно и друго води у пропаст.

Ако ишта треба да научимо из сопствене историје, то је да су странпутице заводљиве, а лака решења најчешће нису никаква решења. Ако успемо да васкрснемо из заборава оно што нас чини посебним, ако изградимо друштво и државу доследне нашем карактеру, онда ћемо не само опстати као нација, већ и изаћи из зачараног круга братоубилаштва и неслоге. Али ако наставимо да живимо у 1941, она ће наставити да нам се понавља.

Фуснота (24. август 2009): Нису се ове моје речи честито ни охладиле на екрану, кад се појавио хвалоспев том неком апстрактном "антифашизму", учитан у фантазију Квентина Тарантина (који је изгледа после боравка у Србији добио инспирацију да имитира Вељка Булајића, шта?). Бољу илустрацију проблема о коме пишем овде нисам могао да наручим.

Докле?

Кад демократорска власт сутра изгласа Динкићев закон о "јавном информисању" (боље речено, Закон о репресији медија), вероватно ћу и ја постати "криминалац" у држави Србији, јер се забога усуђујем да кажем да је министар Динкић лажов, лопов и преварант. Ако је истинозборење злочин, онда ајде, пишите ме у злочинце.

Од сутра, било које новине у Србији које пренесу неки мој текст (између осталог) ризикују да их држава (тј. Млађа Министар) опљачка до голе коже на име некаквог фантомског новинарског стандарда. Каквог, бре, стандарда поред све оне багре из тзв. Друге Србије која комуницира искључиво пљувањем и псовкама (мислим превасходно на П. Луковића, али није једини)? Што ли неком од њих не стављају брњицу? Зато што им такав језик не смета. За демократоре екстремизам у ЕУнијаћењу није ни порок, ни грех, ни злочин - али свако родољубље је све троје.

Е сад, моја је срећа што нисам новинар, већ блогер, и што постојим на интернету, па не могу да пошаљу вуцибатине да ми растуре редакцију, заплене пресе или укину регистрацију. То је један од разлога што мислим да будућност припада блогерима, а не штампаним диносаурусима. Али кад су они већ тако бескрупулозни, онда не видим зашто бих ја морао да се према њима односим у рукавицама.

Врхунац Динкићевог цинизма је што сад гради некакву нову "странку региона" са локалним велможама, уз причу да ће све бити боље кад "паре престану да се сливају у тај грозни, паразитски Београд." Слободан Антонић је све лепо објаснио, па да сад ја овде не понављам. Није, додуше, рекао изричито да је управо Динкић одговоран што све паре иду у "грозни, паразитски Београд." Управо је Динкић, са својим кадром из Г17, ставио под своју шапу све финансије, и привредне регулативе Србије у протеклих 9 година. Сад кад више не може (или нема?) шта да опљачка из Београда, креће да комада Србију по регионима и тако посиса и оно мало крви што није успео досад.

Дабоме, није у тој вампирској работи сам. Саучесници су му све владе од Ђинђића наовамо, које су га пуштале да ради то што ради. Зар мислите да би без имплицитне подршке Демократорске Странке било могуће да се од Србије прави "Конфедерација европске покрајине Војводине и федерације европских региона Подриња и Поморавља" (Антонићев опис који итекако приличи)?

Ако вам још није јасно, упитајте се да ли ће Динкићев медијски линч да закачи, рецимо, "Е-новине" или сепаратистички лигашки лист "Слободна Војводина" (!). Дабоме да неће. За демократоре, велеиздаја није кривично дело. Потребна им је "СВ" да преноси изјаве попут оне некаквог аустроугарског поклисара од пре неки дан, да Србија мора да се "децентрализује" како би ушла у ЕУ.

(Ништа се, значи, није променило од 1908. наовамо - Србија мора да нестане, како би у Бечу и Бриселу могли мирно да спавају. Они на тај став имају право - али да ли ми имамо обавезу да им изађемо у сусрет?)

Немојте имати илузија да се ово може решити неким демократским путем, кроз институције система. Демократија је оно што Брисел и Вашингтон кажу да јесте. А постојећи систем је онај исти наслеђен од Кардеља и Броза, само пресвучен новим демократорским и "еурограђанским" тапецирунгом.

Већ девет година тај систем користе људи попут Млађана Динкића и осталих демократора и деформиста. Упитајте се, докле сте спремни да своју земљу препустите таквом олошу, пробисветима, лоповима и вампирима? Прошле године сте имали шансу да их победите гласачком кутијом. Сада вам остају крст, бели лук и глогов колац.

(Напомена: Управо сам сазнао да је гласање о овом абортусу од закона одгођено до краја августа; ваљда да се народ не досети. То не мења ни слово од овога што сам написао. Чак штавише, вероватно значи да је демократорско-вампирска власт слабија него што се чини, па они што не би да ”чачкају” јер се боје пораза итекако немају више изговора.)

Замка

Већ сам у пар наврата писао о томе шта мислим о идеји да се клеветничко и издајничко понашање невладника у Србији сузбија путем тужби за говор мржње, али вреди да још једном поновим своје противљење.

Није да мислим да се не треба борити против клевета, лажи и отрова које пуном паром производи добро плаћена и подмазана машина у служби страних господара. Треба, дабоме. Али у тој борби треба остати частан, доследан и праведан. Јер циљ невладника и деформатора није само да завладају Србијом и Србима, већ да промене начин на који Срби размишљају, да изврше "промену кода", како рече један од њих.

Суочени са бујицом витриола којом на сзасипају разни комитети, центри, фондови, одбори и иницијативе, сасвим је разумљив порив да се та багра истера на суд. Не сумњам да би многи титрали од задовољства када би видели нпр. Наташу Кандић или Петра Луковића на оптуженичкој клупи, суочене са сопственим речима. Али то не би била победа, већ пораз.

Чак и да буду осуђени за "говор мржње," невладници би остварили свој циљ; натерали би родољубиве Србе да мисле и делују попут њих. Размислите! Институција вербалног деликта користи се да наметне невладничку идеологију Србима. Тужбама за "говор мржње" даје се легитимитет тој институцији! Управо је тај орвеловски концепт "зломисли" зао и наопак, ма како да га гледамо. Како је могуће стварати било шта добро употребом зла?

Ако признамо да постоје говор и мишљење које може да буде забрањено, онда је само питање ко ће да дефинише ту категорију. А неминован одговор је "ко год је јачи." Чак и да у томе огромну предност немају невладници и послушници, шта ће се десити када једног дана у скоријој будућности тај поданички режим оде? Ко је то у стању да одоли искушењу да забрани ставове који им се не допадају, ако већ постоје средства за ту забрану? Свака власт квари, упозоравао је Лорд Ектон, а апсолутна власт квари апсолутно. Има ли апсолутније власти од оне која забрањује мишљење?

Ово што невладници сада раде, како тужбама тако и оним одвратним законом о забрани "фашизма", је покушај да силом наметну своја убеђења као једину истину. Истина можда може да се брани топузом, али никада не може њиме да се утерује.

Зато они који се боре за истину и правду морају да одоле искушењу да посегну за истим мрачним оружјем које користе србофобични клеветници, лажови и отровнице. Прихватањем њихових правила, кориштењем њихових метода и средстава, унапред и аутоматски губимо.

Пљачка

Ово ”слободарски” које стоји у заглављу блога означава да сам присталица политичке и економске филозофије која у први план ставља слободу, између осталог и трговине. Да ли ме то чини ”тржишним фундаменталистом” или ”неолибералом”? Нипошто. Тим изразима се обично етикетирају људи којима су пуна уста једног или два аспекта слободног тржишта, али им је целокупна идеја анатема. На пример, ”бизнисмен” који се бави увозним послом увек ће да инсистира на одсуству царине, како би смањио своје трошкове. Исто тако, тражиће велике порезе на домаћу производњу, јер ће тако да дигне трошкове потенцијалних такмаца. Да ли се такав човек залаже за слободу тржишта? Не - зато што је негира другима.

Једна од идеја по којој се често разилазим са родољубивим мислиоцима на српским просторима је управо питање колико моћи држава треба да има. Скоро без изузетка, сви би хтели моћну државу, која би контролисала индустрију, пољопривреду, образовање, здравство, науку, културу, итд. Проблем, према њима, није толико у систему колико у шљаму који се дочепао власти и сада све аспекте друштва и државе упропаштава. Када би само бољи људи дошли на власт...

Овакво размишљање је сасвим разумљиво, али потпуно погрешно. Један разлог за то је људска природа. Лорд Ектон је пре више од сто година приметио да ”свака власт квари, а апсолутна власт квари апсолутно.” Што више власти, то кварнији владар. Додајте томе и мистицизам демократије као ”воље народа” изражене кроз олтар гласачке кутије и жртвене листиће, па још и краткорочни карактер изабраних власти и одсуство ланца одговорности... резултат смрди горе од рибе остављене три дана на августовском сунцу.

Други разлог је практичне природе. Чак и да однекуд дођу ”бољи људи” и да не подлегну искушењима апсолутне власти (а обе претпоставке су малтене невероватне), довољно је да један или два човека на врху подлегну искушењу и почну да раде за некога са стране, и цели систем постаје компромитован. Паметнима доста.

Повод за ову причу је текст Слободана Антонића о цени једностране примене ”ССП” са Бриселом. То је онај мртворођени споразум који је ЕУ потписала са Демократском странком (Тадићем и Ђелићем) пред мајске изборе прошле године, а онда истог тренутка замрзла у недоглед док Холађани не одлуче да Србија ”довољно сарађује” са инквизицијом у Хагу. Чиста предизборна реклама, која Брисел није коштала ништа - а тачно толико је и донела Србији. Ништа, мислим. Чак је, после одлуке Београда да једнострано почне да спроводи ССП, донела Србији огромну штету.

Нико неће да оспори да је једнострана примена било каквог договора глуп потез. Сваки договор се заснива на принципу ”ја вама нешто, ви мени нешто” (quid pro quo, рекли би Римљани), при чему обе стране сматрају да су добиле одговарајућу противвредност за оно што нуде. У овом случају, међутим, Србија нуди све а ЕУ не нуди ништа - али ни то Бриселу није довољно.

Иако веома ценим г. Антонића, мислим да је кренуо странпутицом када је своју критику једностране примене ССП изградио око аргумента да укидање царина према ЕУ оштећује државну касу Србије. Када се посматра искључиво приход од царина, онда је то технички тачно. Али исто тако и потпуно небитно.

Питање колико држава ”губи” (тј. не добија) битно је само онима који мисле да држава са опљачканим и отетим ради нешто корисно. Безброј је примера да у ствари чини штету. А да ли држава у ствари губи? Између свих пореза, намета, даџбина, ”давања”, акциза, такси и како их све већ не зову, Србија отима ужасно много од својих становника - више него што је узимала комунистичка власт, више него што су икада узимали Турци у харачу и кулуку. Ако државна каса остаје ускраћена за приход од царина, остајте сигурни да се разлика неће намирити из џепа властодржаца, већ од народа - путем нових пореза или доштампавањем новца (инфлацијом). Властодршци се не би одлучили на овакав корак да је којим случајем на њихову личну штету.

Најмање два коментатора досад су понудила аргумент који наизглед има смисла из тржишног угла: укидање царина на увезену робу у ствари помаже народу, јер цене робе падају. Теоретски тачно, у пракси - никако. Слаба вајда од три динара јефтинијег шећера (на пример) ако вам узму тридесет или триста у име новог пореза! А онда је ту и питање да ли је роба заиста јефтинија? Исправите ме ако грешим, али нешто се не сећам да се у Србији слободно формирају цене, већ је остала из ”оних” времена пракса прописа који одређују основне цене и дозвољене марже. У таквој ситуацији, зар није и могуће и вероватно да ће увозници да оставе претходну, оцарињену цену, а разлику од царине ставе у сопствени џеп? Још ако увозној роби нема домаће алтернативе (јер је домаћа индустрија пропала, или је уопште нема), онда купци имају још мање избора, и још мање су осетљиви на разлике у цени.

Онда се поставља ново питање - чиме? Да би куповали, људи морају да зарађују. Како да зарађују, кад нема домаће производње? Брдо прописа, пореза и блокада, што наслеђених што уведених после доласка ”демократије,” полако гуши домаћу привреду. Србија је позната по доброј храни, али где ту храну да продаје, када ЕУ не дозвољава увоз - не дај Боже да неко угрози систем субвенција и картела годинама пажљиво изграђиван у Бриселу за максималан профит политичких структура и великих произвођача - а у самој Србији не могу да је приуште? У ситуацији када десетине хиљада људи живе на рубу егзистенције у Србији се храна уништава.

Трговина свакако има своје место у привреди, али не може да буде једина привредна грана. Чак и када је доминантна, претпоставка је да роба слободно улази и излази из земље. Овако, слободан је улаз - а где је излаз? Шта излази из Србије? Па људи, територија, част, достојанство, паре... али не и роба.

Ослањање искључиво на једнострану трговину (увези па продај код куће) је пресипање из шупљег у празно. Одрживо је на неко време, док куповина може да се финансира кредитима које тако великодушно деле инострани банкари (пошто су, заслугом ”демократа,” монополисали српско тржиште). Али и те кредите мора неко једног дана да врати. Од чега?

Све то скупа је много важније, и много горе, од чињенице да је буџет државе ”краћи” за неких 68 милиона ЕУра. Ем је држава ”намирила” тај мањак новом пљачком, ем народ није ништа ни уштедео од нижих цена (ако их уопште има). Штавише, јефтини увоз стране робе упропаштава већ осакаћену и задављену домаћу привреду, што неминовно води до ситуације где народ више неће имати чиме да купује страну робу, ма колико јефтина она била. Да све буде још горе, кредитима се народу отима будућност. Делујући у спрези, владари, увозници и банкари продају народу Србије лажно благостање данас, по цену веома стварне беде сутра.

Решење није у томе да се пљачка назове другачијим именом, већ да се пљачкању стане у крај. Ако држава има легитимну функцију, онда је то заштита живота и имовине својих грађана. Србија не само да не брани своју територију (искључиво реторичким противљењем ”независном” Космету и спонзорисањем парадржаве у Војводини), већ и уништава животе и имовину својих становника безочном пљачком не само постојећег, већ и будућег богатства. Ако такву државу сматрају легитимном, онда су Срби заиста заслужили да заврше на ђубришту историје.

Бајден као симптом

Џозеф Бајден, велики везир Императора-самодршца Барака Хусеина Обаме, сутра стиже у званичну посету осакаћеној сатрапији познатијој као Република Србија. Срби имају итекаквих разлога да се осећају пониженим и увређеним што им долази човек који је својим изјавама током година демонстрирао најодвратнију мржњу и презир према њиховој земљи и народу.

Нешто не верујем да ће можда ”боркиње” за људска права да га туже за говор мржње; тај деликт је резервисан само за Србе, а никако за Демократе (и то са великим Д) па још из Америке. Ево, самом сугестијом да би Бајдену требало замерити на изјавама да су Срби ”неписмени, дегенерици, силоватељи, убице беба, касапини и агресори” ја сам чини ми се починио геноцид-два над невиним (убаците овде жељену категорију жртве) и морао бих за то да одговарам пред лустрационим већем Пешчаника...

Али доста црног хумора. На данашњи дан треба се сетити не само свега што је Бајден рекао о Србима, већ и што су други на ”цивилизираном, демократском и напредном” Западу рекли о нама током протекле две деценије. Обе збирке цитата објављене су на страницама Двери; погледајте линкове у тексту.

Требало би се сетити и посете Хавијера Солане, човека директно одговорног за НАТО агресију 1999, а којег су ”демократске” власти дочекале са свим почастима већ у фебруару 2001. После су му чак поверили и преговоре о ”државној заједници” са Ђукановићевим монтенегристичким режимом (која је, дабоме, пропала по унапред написаном сценарију, ни на чије изненађење).

Шта рећи и на посету два авиона из 555. ескадриле америчке авијације, која су слетела на Батајницу 23. јуна 2006, а што су министар војни Зоран Станковић и амерички намесник Полт оценили као ”веома важан догађај у војној сарадњи”?

Занимљиво је да се ова владајућа камарила докопала својих фотеља обећањима да ће Срби да живе ”као сав нормалан свет,” а још откад су попут свих нормалних демократа спалили Скупштину и извели пуч плаћен америчким коферима кеша у октобру 2000, раде ствари које ниједна нормална држава не би себи дозволила. Само неколико примера:

• хапшење и изручење целокупног државног врха лажном суду политичке намене;
• демонтирање властите војске како се не би увредили ”партнери” из НАТО;
• једнострано примењивање мртворођеног уговора са ЕУ, које је уништило привреду ионако већ систематски опљачкану деветогодишњом владавином ”експертске” руке Г17-плус.

И тако даље, листи као да нема краја. Србија је заиста јединствена земља у свету по томе што је у њој ненормално сасвим свакодневно, а апсурдно не само могуће већ и државна политика.

У том контексту, Бајденова посета није ни прво ни највеће досадашње понижење за Србе, нити је најнакараднија ствар коју су организовали домаћи сатрапи иностраних господара. Како спречити да се ова владавина апсурда и ненормалности настави? Па не морам ваљда да вам цртам...

Искушење вербалног деликта

Није ни чудо што данашњи невладници, некадашњи другови из комитета, толико воле законе против „говора мржње“; они су у ствари ретуширана верзија некадашњег вербалног деликта, тј. начин за обрачун са дисидентима путем криминализације различитог мишљења. Не знам тачно облик тог закона у данашњој Србији, али ако је преписан са Запада (а већина таквих закона јесте), онда је сасвим извесно да је критериј за „говор мржње" да ли се неко осећа увређеним због нечега изреченог, без обзира да ли је то истина или не.

Пре десетак дана сам са скепсом прокоментарисао иницијативу да се оснује нека врста српске Антиклеветничке лиге. Односно, сложио сам се са потребом да постоји таква институција, али не и са идејом да би требало да се користи тужбама за „говор мржње“. Немогуће је борити се за слободу и правду средством које само по себи негира обоје. А „говор мржње“ је управо то. О томе најбоље сведоче невладничке тужбе против свакога ко другачије мисли, од Добрице Ћосића до НСПМ.

Када би у Србији постојало судство вредно поштовања, онда би ове тужбе против Ћосића и НСПМ представљале прилику да се сав апсурд медијске тираније набије на нос невладницима. Замишљам сцену у којој адвокат одбране чита неки текст који пљује по Албанцима, Муслиманима или Хрватима запањеном судији и присутнима, да би на крају открио да се ради о тексту Петра Луковића, Латинке Перовић, Биљане Ковачевић-Вучо, Борке Павичевић, Соње Бисерко, или Наташе Кандић (списку као да нема краја, зар не?), у коме су пљувани Срби, само су имена замењена. Зар то не би оголило сав апсурд данашњих „боркиња за људска права“ и невладничких трабанта највећих влада на свету (САД и ЕУ)?

Али колике су шансе да се овакво нешто заиста деси? Пре ће бити да ће се ови процеси вући по судовима неколико месеци без икаквог ефекта. Невладницима ни не треба да добију процес; и у поразу остварују циљ: одузели су неистомишљеницима време, новац и труд потрошене на одбрану од идиотских оптужби.

Колико год бес против оваквог терорисања појединаца и медија био оправдан, узвраћање једнаком мером не би било ни издалека онолико ефикасно колико се можда мисли. Невладници ионако ништа не раде већ по васцели дан клевећу Србе, и за то су добро плаћени. Дакле, њихово време је немогуће протраћити на одбрану од тужби. Изречене новчане казне би платили из дубоких џепова страних спонзора (док још постоје, је ли), а искористили би пресуде да се представе као жртве зле државе и „клерофашиста“ који им, ето, суде за вербални деликт. Јер, кад они користе репресивне законе да ућуткају неистомишљенике, то је борба за људска права, али када се ти исти закони користе против њих, то је онда диктатура.

И мада је сваком иоле рационалном ово апсурдан поглед на свет, имајте на уму да су невладници још од својих компартијских дана убеђени у морални релативизам, и да добро и зло дефинишу „логиком“ оног сиротог сточара из источне Африке: „Добро је кад ми нападнемо суседно село и украдемо им стоку, а зло је када они то учине нама“. Па зар се цела прича србијанских (намерно користим овај термин, јер они српски нису) невладника не своди управо на то да је „добро када други Србе убијају, протерују и отимају им земљу, а зло када то Срби раде другима“?

Како онда да се друштво бори против ове пошасти? Њиховим средствима, пристајањем на њихове методе и контекст и визију света, сигурно не. Замислите, међутим, каква би била Србија у којој би био укинут вербални деликт, и у којој би судови били довољно ефикасни да овакве тужбе одбаце a priori као фриволне, а када их и прихвате да пруже прилику да се на процесу покаже сва морална беда тужилаца. У којој би јавност знала ко су власници новина у којима невладници шире своје отровне идеје, и о чијем трошку се све то ради, па би према томе могла да одлучи колико и да ли уопште да им верује.

Можда сам наиван. Можда је мочуга једини начин да се обрачуна са невладницима, пошто срамоћење - иначе један од основних начина саморегулације друштва од памтивека - није од неке нарочите користи када се има посла са бесрамним људима. Али прихватањем њихових метода, прихватањем њиховог контекста, унапред прихватамо пораз и слажемо се да живимо како они желе: без части, достојанства, историје, културе и слободе. Такву апсолутно беду не може да олакша никакво материјално богатство, чак и када би нам га овакво ропство и донело. А неће.

Миладинов милион

Чудан је случај Миладина Ковачевића. У америчкој верзији, тај (типични, је ли) српски силеџија из чиста мира и без разлога је брутално напао студента Брајана Штајнхауера у кафани, и толико га пребио да је Штајнхауер остао у коми неко време.

Америчким медијима и политичарима је ова прича дошла као поручена, поготово пред изборе прошле јесени. Пошто су већ имали савршеног негативца (Србина) и савршену жртву (Јеврејина), некако им нису били занимљиви остали учесници туче. На пример, Мелиса Картахена, девојка Ковачевићевог друга Санела Софтића, коју је припити Штајнхауер наводно опипавао отпозада. Или Софтић, који је подвикнуо на Штајнхауера да се ”гони од моје девојке” да би га Штајнхауер на то ударио главом. Изјаве Софтића и Картахене у полицијском извештају наводе на закључак да је Штајнхауер отпочео сукоб - мада и Софтић и још један његов сународник присутан у тучи тврде да они, ето, нису тукли Штајнхауера по глави кад је пао на под.

Значи, није баш све тако јасно и једноставно. Додуше, није ни Ковачевић ту испао цвеће. Шта је имао да се петља у кафанску тучу? Да помогне ”пријатељима” који су се после оградили од свега и кривицу пребацили на њега? Можда си добар кошаркаш, Миладине, али да си нарочито бистар - ниси.

И онда долазимо до дешавања која су од њујоршке кафанске туче у име ”братства и јединства” направиле међународни дипломатски инцидент. Наиме, пошто је Ковачевић ухапшен, положио је кауцију од $100.000. Првобитно сам мислио да је то платила његова породица (занимљиво; одакле им?) али сад чујем да је у питању био конзулат Србије. Што представља много већи ниво ”услуга” него што обичан грађанин заслужује. Али ту није крај; Ковачевићев пасош је конфискован у полицији, да овај не би напустио земљу. Међутим, неко му је издао нови пасош, и Ковачевић се с тим пасошем брже-боље вратио у Србију, одакле по уставу и законима не може бити изручен у САД.

Пре неки дан је лист ”Борба” објавио да је влада Мирка Цветковића договорила са Американцима да Штајнхауеровој породици исплати $900.000, а да не потражује оних $100.000 за кауцију. Амерички амбасадор у Београду Мантер је преговарао са министром правде Хоменом, а све је било иницијатива Хилари Клинтон, тврде амерички извори (Њујорк Пост). Међутим, ни овом исплатом се не уклања проблем да Американци још увек инсистирају да Ковачевићу суде!

Сад влада прогони новинаре и уреднике ”Борбе” због наводног одавања државне тајне, али новинари су само радили свој посао. За разлику од владе. Јер, да је исплата милиона Американцима за резултат имала одустајање од кривичног гоњења Ковачевића, онда би човек још могао и да каже: ”Колико то све скупа било морално гадљиво, ипак је постигнут неки дипломатски успех, кафанска туча више није оружје у рукама америчких србождера.” Овако, Американци добише паре, али хоће и Миладина. Па ко је овде глуп?

Има ту још нешто. Зашто власт у Србији (од неименованог дипломате који му је издао исправе до министара у Цветковићевој влади) оволико штити Миладина Ковачевића? Чиме је он то заслужио? И зашто се одједном власти у Србији држе закона, када их закон уопште не интересује када се ради о хашким оптуженицима? Је ли Слободан Милошевић ономад хапшен због нечега сасвим невезаног за Хаг, да би онда био предат Американцима па се тек онда писао Закон о сарадњи са МКТЈ? Ни данас се не зна ко је прошлог јула ухапсио Радована Караџића, али је и он изручен без саслушања (опет мимо прописа). Полицајцима који су на потоњем митингу на смрт пребили Ранка Панића не фали ни длака с главе. Али зато Урош Мишић, навијач који је бакљом ударио полицајца (у цивилу), добија 10 година. Где је ту право? Где је ту правда?

Да не заборавим, шта је било са тим дипломатом који је издао пасош Ковачевићу? Да ли је због тога одговарао?

На крају, Србија испаде талац Миладина Ковачевића, али још више и сопствених власти. Јер, да службеник у Њујорку није противзаконито издао пасош, не би било проблема са изручењем. Цветковићева влада не би имала прилику да прави идиотске нагодбе са Мантером у којима Американци добијају милион долара а Србија ништа. Или да због откривања те нагодбе прогони новинаре, који су једини у свему овоме заиста само радили свој посао.

А Миладин? И за њега и за нас би било боље да је изашао пред амерички суд. Можда би тако научио цену лажног пријатељства и кафанских обрачуна. Овако, тај цех мора да плаћа народ Србије. Ковачевић је тако постао пример свима онима који би да раде шта им је воља, а да неко други за то сноси последице.

Није онда ни чудо што га власти у Србији штите, кад им је малтене маскота.

Додатак (27. 2. 2009): Одличну анализу "афере Ковачевић" из дипломатско-конзуларног угла можете прочитати на Видовдану.

Квислинзи то раде боље

Док сам писао о најновијој ујдурми министра-поклисара Јеремића, на памет ми је пала мисао, "квислинзи то раде боље." Односно, да Империја и не мора много да се труди, њен посао ће у Србији да "одраде" разни послушници.

Онда сам мало прекопао по архиви и видео да је то био наслов једне моје колумне из 2005. Поводом (у ретроспективи, релативно безначајног) скандала који је избио у Америци када се сазнало да је Бела Кућа плаћала одређене колумнисте за пропаганду у медијима, Лу Роквел са либертаријанског Мизес Института је прокоментарисао: "Не треба да се бринемо због оних који лажу за паре; истинска опасност су они који лажу а да за то нису плаћени."

Некако баш у то време се чуло и о потешкоћама пропагандног листа "Балкан Тајмс" (који је већ био прекрштен у Тајмс "Југоисточне Европе"), који је финансирао Пентагон. Срђа Трифковић је том приликом рекао да проблем СЕТ-а није у томе што се ради о лошој пропаганди, већ што је сасвим сувишан, јер тај посао у Србији са много више енергије и острашћености већ обављају домаћи медији. "Нико толико лудачки не вређа српски народ и његову историју, религију, уметност и страдање као десетине колумниста српског порекла" запослених у тим медијима. Ту се мислило превасходно на Данас и Б92.

Међу квислинзима који су "одрађивали" послове за Империју сам тада споменуо "Бебу" Поповића и осталу котерију која ће се касније утопити у ЛДП, али и тадашњег српског министра америчких послова, Вука Драшковића, који је био уџбенички пример како не бити шеф дипломатије. Његов наследник Јеремић се спретније изражава, али будући да и он заступа интересе Империје, то у ствари и није добра ствар.

Роквелово тумачење корумпираних колумниста је било да су потпали под утицај "култа личности" (пре бих рекао, култа функције) америчког Императора, који "тражи власт, обожава власт, и изнад свега ставља власт." Тај култ нам је итекако познат.

Зар неко још мисли да је "црвено-жута" коалиција формирана из било ког другог принципа осим власти? И да су њени стварни господари Тадић и Дачић, а не моћници у Бриселу и Вашингтону? Ако заиста верујете у то, онда и даље наставите да читате (слушате, гледате) Б92, и очекујете од власти у Србији да бране земљу и заштите народ. И кад сте већ ту, имам плац са погледом на море ако сте заинтересовани. У Јагодини. Палме урачунате.

„Патриотска“ покорност

Читаоци Политике су у протекле три недеље имали прилику да прочитају полемику између острашћеног предсједничког савјетника Небојше Крстића и аналитичког двојца са НСПМ, Ђорђа Вукадиновића и Слободана Антонића, гдје су по мом мишљењу Антонић и Вукадиновић убједљиво тријумфовали.

„Случај иритираног савјетника“ је, међутим, покренуо још једну полемику, овај пут преко НСПМ, када је Зоран Ћирјаковић изнио тезу да би предаја Косова могла да буде патриотски чин. Ја сам се успротивио таквој могућности, како овде тако и на НСПМ.

Ово сад звучи као коментар утакмице, али...

Ђирјаковић одговара. Пресреће га Александар Павић, али Ћирјаковић дрибла преко будизма и џаинизма, овом приликом објаснивши зашто он сматра да је предаја Косова добра идеја. Ту се онда надовезује Павић, који саплиће Ћирјаковића његовим ријечима...

Прије него што се појавио Пaвићев други одговор, послао сам свој. Није објављен. Можда се НСПМ помало умара од ове дискусије, али не би требало. Питање око кога се овако ломе копља је суштинско: не само да ли да се брани Косово, него и зашто? У сваком случају, ево шта сам ја послао, мање-више на линији Павићевог одговора (нисмо ни у каквом дослуху, успут буди речено), али нешто краће.

Патриотска покорност?

Колико ја разумијем аргумент г. Ћирјаковића, Косово треба препустити Албанцима јер је свака борба против њиховог сепаратизма и иредентизма унапријед осуђена на пропаст, пошто се тако упада у њихову замку и „постаје нечовек“. Шта онда да се ради кад Албанија стигне до Ниша, Смедерева, Новог Сада? Јер ако се дозволи таквој демографско-лажљивој стратегији освајања да успије макар и једном, може ли се онда икад потом срочити аргумент против ње? Може ли се рећи „Ето вам Косово, али даље не може!“ ако се потом потегне питање Прешевске долине? Чиме се онда брани граница Србије баш ту, ако је она југозападна препуштена „неминовном" албанском походу? Или су све границе онда отворене, а сваки отпор узалудан? Испада да сви треба на крају да постанемо Албанци, јер они ето имају тај свој „канун“ који је неоспорно јачи од новокомпоноване вјере у „људска права“ и „еуроатлантске интеграције“...

Г. Ћирјаковић има много више искуства од мене са америчким медијима, па ваљда зна да то што су Албанци успјели да обману свијет и од терориста направе жртве а од жртава „геноцидне агресоре“ није толико заслуга Албанаца колико је за то била неопходна спремност Американаца и њихових НАТО савезника да ту лаж прихвате за остварење сопствених спољнополитичких циљева. Све док је те спремности, та лаж ће имати прођу. Али Американци су небројено пута доказали да према својим „џукелама са депоније“ (како је покојни Роберт Фрејжер током припрема за „Олују“ Холбруку описао Хрвате) не гаје сентименталне везе кад једном послуже сврси.

Нисам склон да оспорим тезу да су Албанци нетолерантни и да њихов „канун“ онемогућава миран живот са другим заједницама. Сличну тезу о исламу врло убједљиво износи Срђа Трифковић, а потврђује је уосталом експлицитно и Алија. Изетбеговић у „Исламској декларацији“. Али да ли то онда значи да је поента „патриотског“ узмицања пред Албанцима да је ислам супериорнији, и да му се треба приклонити јер је то боље од „нечовјештва"? Предаја, дакле, мотивисана страхом да се не буде оптужен за фиктивне злочине, и то од стране људи који спремно идеолошки лажу?

Том логиком, поставља се онда питање: па што су се онда Срби тукли на Косову прије 600 и кусур година? Могли смо сви прећи на ислам, као неки, па да не испаштамо све ове вијекове, да данас и ми будемо јадне невине жртве по сопственом сценарију и режији, а у продукцији Си-ен-ена и Стејт департмента...

А ово је до те мјере апсурдно да немам даљег коментара.

Патриотизам, него шта

17. марта је у Политици освануо текст Небојше Крстића, савјетника председника Тадића, у коме се Ђорђе Вукадиновић и Слободан Антонић (аналитичари НСПМ) критикују због "протежирања" Коштунице и тобожњег захтевања "уверења о патриотизму" од Крстићевог шефа.

Антонић и Вукадиновић су сасвим сталожено одговорили на ово прозивање. Стигао је и коментар подршке од некадашњег дипломате Бранка Бранковића, у коме вели да "неискусни, надобудни а садржајно танки" савјетници имају штошта да науче од НСПМ.

У полемику се, међутим, онда укључио и Зоран Ћирјаковић, који се пита да ли би однос према будућем статусу Косова требало да буде мјерило "елементарног патриотизма" како га дефинишу Антонић и Вукадиновић.

Па него да би требало! Зар постоји неко друго мјерило патриотизма међу државним руководиоцима, осим одбране суверенитета и територијалног интегритета земље којој су се заклели на службу? На страну сада што савремена српска политичка "елита" сматра суверенитет нечим што припада свакоме другом на Балкану или у Бриселу, али нипошто Србима; или што се устав и закони Србије поштују таман колико и они Зимбабвеа.

Основна функција једне државе, њен raison d’etre је заштита суверенитета на својој територији – што подразумијева и заштиту територије. Уколико држава Србија то није вољна или способна да уради, онда се поставља питање чему она уопште служи, осим што убире порезе на све и прописује цијене малина?

Кад је Косово и Метохија у питању, принцип је кристално јасан. То је територија Србије, међународно призната као таква још 1912. (када је ослобођена од Османског царства), што је потврђено и резолуцијом UN 1244. Управо је та резолуција – коју апсолутно нису испоштовали ни УНМИК ни НАТО, али Србија јесте, до посљедњег слова – прекрила копреном закона дјела НАТО која су по свим мјерилима међународног, европског и америчког права представљала злочин. Не може 1244 да буде добра кад треба да покрије крваве трагове Алијансе, а неважна кад треба да заштити Србију од комадања.

Позивање на "мирење са чињеницама" је само подилажење закону јачег. Кад би Србија била тај "јачи" онда би такво размишљање још било и разумљиво, али када аргумент силе иде у корист српске штете, онда се његово усвајање од стране српских лидера нипошто не може назвати патриотизмом.

Ћирјаковићева теза је да "одговорни, разумни и поштени могу бити и они људи који верују да би, ако буде наметнуто, признавање независности Косова такође било патриотски чин". Дакле, признавање агресије, окупације и насилне промјене граница може бити патриотизам? Како? Гдје још? Откад? По којој основи, којим принципом...?

Уз дужно поштовање, ако се у српском политичком дискурсу ово сматра ваљаном дефиницијом патриотизма – а испад савјетника Крстића сугерише да је управо тако – онда није ни чудо што Србију шутира ко стигне. Како и неће, кад умјесто "јој!" Београд виче "још!"

(Напомена: краћа верзија овог коментара објављена је на НСПМ)