Истеривање духова

Један од мојих омиљених аутора на НСПМ је Никола Танасић. О неким питањима се сасвим слажемо. О другим, не толико. Али сваки његов есеј је повод за размишљање, о томе нема спора.

Тако је и са недавним текстом, ”Слава руског оружја”. Поводом предстојеће посете руског председника Медведева, а на годишњицу ослобађања Београда, Танасић подсећа на срамоту заборава доприноса Црвене армије у том подухвату. И то стоји.

Стоји и један од закључака изнет пред крај текста:

”Само ако смо свесни историјског континуитета свога пута кроз историју као вечитог презања за идеале правде, једнакости и слободе, само тада можемо знати шта нас је у садашњем тренутку снашло и шта нам је у будућности чинити.”

Додуше, ово ”једнакост” мислим да више значи равноправност него уравниловку. Али ово је стварно тачно и треба да буде јасно свакоме ко хоће да буде и остане Србин (а не некакав аморфни ”грађанин Заједнице демократских еврорегиона Дунав-Морава” или шта већ).

Међутим, оно где се разилазим са Танасићем (баш као и прошле јесени) је питање континуитета са комунистичком Југославијом. Читаоцима овог блога је познат мој став, поткрепљен доказима, да је комунизам на нашим просторима био србофобична идеологија, и да се до дана данашњег носимо са погубним последицама те идеологије. И то не нарочито успешно.

Нећу да кривим комунизам за све проблеме данашње Србије, мада би рецимо било сасвим изводљиво да се за проблем наркоманије, абортуса геноцидних размера и насиља упре прстом у систематско разарање и обезвређивање породице које је било у сржи комунистичке идеологије. Али о томе неки други пут. Погледајте, међутим, све суштинске проблеме који нас муче. Прво, од комуниста наметнути комплекс кривице што постојимо, па се људима гади да кажу Србин и српски, да пишу ћирилицом, итд. А мањи су од макова зрна када нације вештачки направљене планским расрбљавањем (нпр. "Црногорци") на сав глас износе најцрње лажи како о нама, тако и о себи. Даље, од комуниста смо наследили лажни републиканизам и квази-демократију, која се данас манифестује као демократура и партитократија. Из тог времена смо наследили и једно апсолутно накарадно уређење земље, једну асиметричну, абортирану квази-државу коју онда лако комадају и крчме. Управо комунизам је спонзорисао великоалбански пројект на Косову и Метохији. Овде ћу да се зауставим, иако списак иде даље (индустрија, пољопривреда...).

Нису тајне ни моје симпатије према монархији као принципу - мада не и тренутном претенденту на круну. И сад би неко, кад сабере два и два, рекао "Уф, види га, четник, само му брада фали!"

Не би био у праву. Ем немам браду вредну поштовања, ем ми шубара лоше стоји. Али чињеница је да је генерал Михаиловић командовао легитимном војском легитимне државе. Да то није био случај, не би се Енглези толико трудили да краља Петра и владу у Лондону натерају да призна Тита 1944. Аха, рећи ћете, али признали су га. Па потписао је и Милошевић Дејтон, са све Хашким судом, али то не значи да је Хашки суд легитиман.

Далеко од тога да тврдим да су Михаиловић и ЈВуО били анђели, али је њихова сатанизација производ комунистичке пропаганде, чији је приоритет био узурпација власти и рушење ”великосрпске буржоаске монархије”. Прихватање здраво за готово ”чињеница” о ”четницима” које смо учили по брошурама Титовим стазама револуције једнако је веровању да су Си-ен-ен и остали западни медији били апсолутно у праву током ратова деведесетих (значи, концлогори, масовна силовања, геноцид, завера за стварање ”Велике Србије,” итд.).

Током вишегодишњег боравка у Америци, упознао сам многе људе чији су очеви избегли после рата као припадници ЈВуО, па и неке од тих избеглица лично. Неки су на мене оставили лош, а неки добар утисак. Али у оба случаја сам приметио да, иако много држе до српске културе и традиције, немају скоро никакав политички програм осим рефлексног антикомунизма. А од њега је слаба вајда. Друге емигрантске групе (нпр. Усташе) су знале врло добро шта хоће, и годинама радиле на том циљу. Српска емиграција није знала шта хоће, па зато није ништа ни урадила.

Тај проблем циља имала је ЈВуО и за време рата. Борили су се за Југославију каква је била, иако се она и пре рата показала као лош аранжман, а 10. априла 1941. је постала немогућа. Комунисти су нудили утопију, али је она звучала стварније од повратка на старо. Обећавали су врли нови свет народу који је био уморан од погибије и страдања. Звучи познато?

И док су усташка и албанска емиграција годинама припремале терен за васкрсење НДХ и Велике Албаније, колико је мени познато, ниједна српска организација у емиграцији није имала програм рушења СФРЈ како би се створила некаква ”Велика Србија”. Црна је иронија што је управо то пропаганда пришила Србима током ратова деведесетих, амнестирајући тиме сепаратизам Словенаца, Хрвата, Шиптара и ”Бошњака”. Међу Србима је Југославија универзално била схваћена као српска држава, иако је ова друга од оне прве узела само име.

Ево је већ скоро седамдесет година од почетка рата помало еуфемистички названог ”Други светски”. У ствари се радило о два, можда чак и три различита рата. Оно што је почело као судар Немачке са Великом Британијом и Француском око Пољске, прерасло је у лето 1941. у истребљивачки рат против Совјетског Савеза, док је Америка ушла у рат на мала врата, испровоцираним нападом на Перл Харбор у децембру те године. Совјетска и англо-америчка кампања против Хитлера приведена је крају у мају 1945, док су Американци завршили рат против Јапана у августу. Згариште је подељено између победника, који су од своје победе направили мит о праведности.

Да се разумемо, ја не стављам знак моралне једнакости између Хитлеровог Рајха и СССР-а, или англоамеричких бомбардера који су свесно и систематски побили стотине хиљада цивила, што запаљивим што атомским бомбама. Али рећи да су на пример, Енглези ратовали за спас човечанства - док су у стварности ратовали за опстанак своје Империје, жртвујући у том рату не само сопствени народ, већ и гомилу других - је у најмању руку цинично. Стаљин је био мегаломански зликовац своје врсте, и ”ослобађао” је окупиране делове СССР и земље источне Европе не ради њих, већ ради себе. На крају рата, западни савезници су Стаљину предали совјетске заробљенике ослобођене из немачких логора. Велики број њих је свирепо побијен, јер се њихово заробљавање није уклапало у мит о мудром другу Стаљину и вечито победоносној Црвеној армији. А Американци? Они су се борили не као некакви несебични спасиоци човечанства, већ да би послератни свет предводио Вашингтон.

Још дегутантније су неке новије, ревизионистичке приче по којима је рат против Хитлера био праведан због његовог геноцида над Јеврејима. Никога, ама баш никога од савезника, било на западу било на истоку, није тада било брига за Јевреје. Штавише, информације о страдању Јевреја које су успеле да процуре из окупираних крајева биле су заташкане. Ни Енглези, ни Совјети ни Американци немају апсолутно никакво право да се ките перјем осветника Аушвица, а још мање да то користе како би своје понашање данас правдали потребом да се свет спасе од ”пакленог проблема геноцида”.

Већ сам писао о проблематици ампутације значења када је реч о појмовима попут ”фашизма” или ”демократије”. Уместо стварног, Хитлеровог национал-социјализма, послератни победници су померили причу на апстрактни ”фашизам” како би онда у то могли да учитавају шта им је воља. Совјети су то радили до 1989, а Американци то раде и данас. На ту причу се примају како њихови квислинзи, тако и некадашњи комесари у потрази за неким туђим звездама. А да их питате шта је у ствари фашизам а шта антифашизам, добили бисте одговор сличан овоме: ”Па фашизам је то што раде они, а антифашизам је ово што радимо ми”.

Кад то имамо у виду, свака прича о савременом сукобу ”четника” и ”партизана” добија мало другачију димензију. Југославије више нема, ни оне комунистичке ни оне претходне, краљевске. За какву год да су ратовали, са каквим год симболима на капама или шубарама, наши дедови су се ипак борили не против неког апстрактног ”фашизма”, већ против врло стварних ствари: страних окупатора (Немаца, Талијана, Мађара, Бугара), геноцидних Усташа, и живописних ликова попут Љотићеваца, Balli Kombetar и СС дивизија ”Ханџар” и ”Принц Еуген”. То што су се борили међусобно, у име идеологије, је трагично и тужно, али из данашње перспективе потпуно бесмислено.

Да све буде још горе, Павелићев сан о Хрватској без Срба је већ увелико остварен; Босном вршља нешто још горе од Ханџар дивизије; на Цетињу не ”риче оџа” већ распоп Дукљанин; Косово су опет окупирали Албанци; а самом Србијом влада квислиншки и поданички режим у спрези са страним силама које су земљу окупирале и економски и политички. У таквим околностима, расправа ко је био у праву 1941. не само да је беспредметна, већ је самоубилачка.

Идеја југословенства, било оног предратног било Титовог, Србе је у ХХ веку довела на руб нестанка. Како бисмо физички опстали, неопходно је да будемо свесни своје прошлости. Али постоји разлика између свести и учења на искуствима, и нездраве опсесије. Свеједно је јесмо ли робови заборава или робови прошлости. И једно и друго води у пропаст.

Ако ишта треба да научимо из сопствене историје, то је да су странпутице заводљиве, а лака решења најчешће нису никаква решења. Ако успемо да васкрснемо из заборава оно што нас чини посебним, ако изградимо друштво и државу доследне нашем карактеру, онда ћемо не само опстати као нација, већ и изаћи из зачараног круга братоубилаштва и неслоге. Али ако наставимо да живимо у 1941, она ће наставити да нам се понавља.

Фуснота (24. август 2009): Нису се ове моје речи честито ни охладиле на екрану, кад се појавио хвалоспев том неком апстрактном "антифашизму", учитан у фантазију Квентина Тарантина (који је изгледа после боравка у Србији добио инспирацију да имитира Вељка Булајића, шта?). Бољу илустрацију проблема о коме пишем овде нисам могао да наручим.