Преферанс у босанском лонцу

Таман се чинило како ће сукоб воље Додика и Инцка довести босански лонац до кључања, када је посјетом баронесе Ештон у петак ипак скинут са ватре и враћен да се крчка.

Де факто шеф дипломатије ЕУропске уније, баронеса је прво допутовала у Бања Луку, гдје је у разговору са предсједником РС изјавила да су „уочени недостаци у раду суда и тужилаштва БиХ и да ће комисија ЕУ то анализирати и дати одређене препоруке“ (Танјуг). А у замјену је од Бања Луке затражила да одустане од заказаног референдума, који је у свјетлу своје понуде означила непотребним.

Опозиционари из РС сада оптужују Додика за „капитулацију“ и „превару народа“ (Срна), док Сарајево спинује развој догађаја као Додиков пораз. Да ли је баш тако?

Како је, само до јуче, изгледала ситуација? Чинило се да је референдум учинио неизбјежном директну конфронтацију предсједника РС и иностраног вицекраља („високог представника“). Валентин Инцко је пријетио смјеном и санкцијама, безочно лагао Савјету безбједности да је БиХ у највећој кризи од краја рата (!), и сву кривицу за то преваљивао на РС, као да је Федерација оаза економске, политичке и друштвене стабилности и толеранције. Испровоциран Додиковом ноншалантношћу према пријетњама од којих су се сви остали бе-ха политичари годинама тресли, Инцко је чак заустио да има „потпуну подршку међународне заједнице“ (ма шта то значило). А ево, само два дана послије његове бесједе у Њујорку, Додику стиже у посјету надлежни комесар ЕУ и нуди компромис: одгађање референдума у замјену за ревизију „недостатака у раду“ спорних институција. А, значи, ипак има недостатака?

Шта је био циљ заказаног референдума? Према некадашњем вицекраљу Мирославу Лајчаку, који је из Брисела прокоментарисао развој догађаја, предсједник Додик је „у више наврата наводио да је циљ референдума о раду Суда и Тужилаштва БиХ да скрене пажњу на проблеме“ (Срна). Из РС годинама већ стижу примједбе на рад ових институција, али су се Сарајево и ОХР на њих у потпуности оглушили. Тек када су исцрпљена сва остала средства, прибјегло се референдуму - да би он из Сарајева и ОХР био дочекан на нож.

Ако је циљ референдума био да се Бриселу укаже на проблеме у наметнутим институцијама, онда је РС у томе апсолутно успјела, о чему свједочи посјета и понуда Ештонове. Ако је циљ био да се оголи бахатост и самодржачвко понашање ОХР и вицекраља Инцка, и у томе се успјело. Притом су реакције ОХР и политичких фактора из Сарајева савршено илустровале до које мјере, како и зашто не функционише државна заједница под именом Босна и Херцеговина.

Тако је, према Бакиру Изетбеговићу, „хронични“ проблем БиХ у ствари „акумулација антидејтонских и антидржавних поступака Републике Српске“ (Срна). Цинично је да Додика за „рушење Дејтона“ оптужују управо они којима је Дејтон девета рупа на свирали, и који само гледају како да кроз уши дејтонске игле провуку своју камилу унитаризма и мајоризације.

Да су се Додик и РС заиста понашали антидејтонски и рушилачки, не би Ештон долазила у Бања Луку, нити би се говорило о дијалогу зарад отклањања недостатака, већ би Инцко поодавно разаслао катил-фирмане. Чињенице саме по себи говоре ко је у овом суочавању пуцао из празне пушке.

Зато није примјерена аналогија са посјетом Ештонове Београду прошле јесени, и потоњом капитулацијом тамошњег режима по питању Косова. Жутократија није добила ама баш ништа у замјену за одустајање од ионако млаке и безличне резолуције, док је Додик од ЕУ добио тачно оно за шта је - по сопственом признању - намјеравао да искористи референдум: рушење неприкосновености ОХР и наметнутих институција. Овако се јасно испоставило да је „међународну заједницу“ више било страх од референдума у РС, него Додика Инцкових санкција и свиленог гајтана. Послије овог дебакла, Инцкова способност да Босном ведри и облачи мања је од макова зрна.

Оно што би заиста објективно могло да се замјери предсједнику Додику и његовој парламентарној већини је употреба референдума као адута за преговоре. Будући да се ради о институцији директне демократије, која не оставља нимало мјеста за политичке финесе (а које су неопходне у босанском лонцу, да овај не би прокључао), референдум је некако политичка варијанта атомског оружја. Ако је овај референдум сазван са намјером да се од њега тактички одустане по испуњењу захтјева, онда је мало вјероватно да ће неки будући референдум бити схваћен озбиљно.

Тренутно, међутим, нема сумње да се Додик у босанској партији политичког преферанса снашао много боље од Инцка. О Изетбеговићу и његовим сарадницима да и не говоримо.