„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

петак, 13. мај 2011.

Преферанс у босанском лонцу

Таман се чинило како ће сукоб воље Додика и Инцка довести босански лонац до кључања, када је посјетом баронесе Ештон у петак ипак скинут са ватре и враћен да се крчка.

Де факто шеф дипломатије ЕУропске уније, баронеса је прво допутовала у Бања Луку, гдје је у разговору са предсједником РС изјавила да су „уочени недостаци у раду суда и тужилаштва БиХ и да ће комисија ЕУ то анализирати и дати одређене препоруке“ (Танјуг). А у замјену је од Бања Луке затражила да одустане од заказаног референдума, који је у свјетлу своје понуде означила непотребним.

Опозиционари из РС сада оптужују Додика за „капитулацију“ и „превару народа“ (Срна), док Сарајево спинује развој догађаја као Додиков пораз. Да ли је баш тако?

Како је, само до јуче, изгледала ситуација? Чинило се да је референдум учинио неизбјежном директну конфронтацију предсједника РС и иностраног вицекраља („високог представника“). Валентин Инцко је пријетио смјеном и санкцијама, безочно лагао Савјету безбједности да је БиХ у највећој кризи од краја рата (!), и сву кривицу за то преваљивао на РС, као да је Федерација оаза економске, политичке и друштвене стабилности и толеранције. Испровоциран Додиковом ноншалантношћу према пријетњама од којих су се сви остали бе-ха политичари годинама тресли, Инцко је чак заустио да има „потпуну подршку међународне заједнице“ (ма шта то значило). А ево, само два дана послије његове бесједе у Њујорку, Додику стиже у посјету надлежни комесар ЕУ и нуди компромис: одгађање референдума у замјену за ревизију „недостатака у раду“ спорних институција. А, значи, ипак има недостатака?

Шта је био циљ заказаног референдума? Према некадашњем вицекраљу Мирославу Лајчаку, који је из Брисела прокоментарисао развој догађаја, предсједник Додик је „у више наврата наводио да је циљ референдума о раду Суда и Тужилаштва БиХ да скрене пажњу на проблеме“ (Срна). Из РС годинама већ стижу примједбе на рад ових институција, али су се Сарајево и ОХР на њих у потпуности оглушили. Тек када су исцрпљена сва остала средства, прибјегло се референдуму - да би он из Сарајева и ОХР био дочекан на нож.

Ако је циљ референдума био да се Бриселу укаже на проблеме у наметнутим институцијама, онда је РС у томе апсолутно успјела, о чему свједочи посјета и понуда Ештонове. Ако је циљ био да се оголи бахатост и самодржачвко понашање ОХР и вицекраља Инцка, и у томе се успјело. Притом су реакције ОХР и политичких фактора из Сарајева савршено илустровале до које мјере, како и зашто не функционише државна заједница под именом Босна и Херцеговина.

Тако је, према Бакиру Изетбеговићу, „хронични“ проблем БиХ у ствари „акумулација антидејтонских и антидржавних поступака Републике Српске“ (Срна). Цинично је да Додика за „рушење Дејтона“ оптужују управо они којима је Дејтон девета рупа на свирали, и који само гледају како да кроз уши дејтонске игле провуку своју камилу унитаризма и мајоризације.

Да су се Додик и РС заиста понашали антидејтонски и рушилачки, не би Ештон долазила у Бања Луку, нити би се говорило о дијалогу зарад отклањања недостатака, већ би Инцко поодавно разаслао катил-фирмане. Чињенице саме по себи говоре ко је у овом суочавању пуцао из празне пушке.

Зато није примјерена аналогија са посјетом Ештонове Београду прошле јесени, и потоњом капитулацијом тамошњег режима по питању Косова. Жутократија није добила ама баш ништа у замјену за одустајање од ионако млаке и безличне резолуције, док је Додик од ЕУ добио тачно оно за шта је - по сопственом признању - намјеравао да искористи референдум: рушење неприкосновености ОХР и наметнутих институција. Овако се јасно испоставило да је „међународну заједницу“ више било страх од референдума у РС, него Додика Инцкових санкција и свиленог гајтана. Послије овог дебакла, Инцкова способност да Босном ведри и облачи мања је од макова зрна.

Оно што би заиста објективно могло да се замјери предсједнику Додику и његовој парламентарној већини је употреба референдума као адута за преговоре. Будући да се ради о институцији директне демократије, која не оставља нимало мјеста за политичке финесе (а које су неопходне у босанском лонцу, да овај не би прокључао), референдум је некако политичка варијанта атомског оружја. Ако је овај референдум сазван са намјером да се од њега тактички одустане по испуњењу захтјева, онда је мало вјероватно да ће неки будући референдум бити схваћен озбиљно.

Тренутно, међутим, нема сумње да се Додик у босанској партији политичког преферанса снашао много боље од Инцка. О Изетбеговићу и његовим сарадницима да и не говоримо.

4 коментара:

Nikola је рекао...

Лепо, али шта сад? Из досадашњег искуства са западним званичницима можемо закључити да Кетрин Ештон лаже. То што је признала да "има неких недостатака" није од користи - у раду сваке институције има неких недостатака. Комисија ЕУ неће ни бити основана или ће радити брзином пужа. Неће анализирати рад судства и неће дати препоруке, или ће дати козметичке препоруке, или препоруке које ће бити још више на штету РС. Судство неће бити у обавези да препоруке испоштује и неће их испоштовати, или ће испоштовати само оне које су на штету РС. Пошто се испостави да је судство наставило по старом, биће потребан нови референдум, али је "мало вјероватно да ће неки будући референдум бити схваћен озбиљно".

Gray Falcon је рекао...

Ово јесте вјероватан сценарио; мада има неких индиција да би комиисија заиста могла бити основана, не значи да ће ишта да уради. Али самом чињеницом да је добијена понуда ЕУ-ревизије спорних институција, умјесто санкција и забрана, ослабљен је како ОХР тако и Суд и Тужилаштво, а и цијели програм централизације. Чак је, рекао бих, признато и право на референдум у РС - јер да је референдум био супротан праву и Дејтону, не би се на њега одговорило дипломатијом него силом.

Нисмо ваљда толико огрезли у нихилизму и невјерици да нам ама баш ништа не ваља?

Bojan је рекао...

Па у принципу треба мало обратити пажњу на оно шта је Ештон причала. Она се мало грубље изразила о референдуму. Рекла је како је то пријетња. На основу њеног обраћања и говора стиче се утисак да и нисмо баш пуно добили и да је то био више интервентни долазак да се колонија примири.
Треба примјетити и да је она свој говор у принципу одржала из главе, док је Миле морао своје да чита (ко зна можда и њен папир).
У сваком случају бар је донекле Бањалука уважена као саговорник а Инцко скрајнут.

Gray Falcon је рекао...

Бојане, могуће је да Ештонова ово покушава тако да представи, али сама чињеница да је она дошла (и тако минирала Инцка) и то баш у Бања Луку, чини тај накнадни спин прилично узалудним. Ево сад и некадањи проконзул Крофорд кука како су зли пијани Срби победили Инцка (а по њему је Инцко = Дејтон) а све уз помоћ Ештонове.