„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

субота, 14. децембар 2013.

Треба служит чести и имену

Око Соколово, бр. 98
српски извиђач Драгутин Матић, 1912
(Фото: Самсон Чернов, 1912)
Хистерична реакција ЕУропских комесара и помоћних подсекретара Империје на одбијање Кијева да изврши национално самоубиство наводи на закључак да се ради о немоћним, а не свемоћним, политичким ентитетима. Очас су мобилисани сви „активисти“ на платним списковима, из црвоточине су изашли сви нацистички симпатизери, унијати и „отпораши“, док је западна медијска баража кренула са причом како се у Кијеву малтене спрема кланица.

Жељко Цвијановић уочава проблем: ако Запад не може да приушти да поткупи Украјину, која им непроцењиво вреди, шта онда може? Једино да пусти с ланца „псе демократије“, и уништи оно што не може да контролише.

Бројне сличности између онога што се дешава у Украјини и нашег усуда види Данијел Симић. Не само што је ово реприза неких амбиција из четрдесетих, како запажа Емир Кустурица, него и раније из историје: Николај Малишевски пише о сновима о обнови велике Пољске...

О каквој светлој ЕУропској будућности може да се прича, када 128 милиона ЕУропских поданика живи у беди, пита се Бранко Жујовић. Али све док је медијско-политички апарат под контролом квислиншког култа, Империја и ЕУ ће се одржавати управљањем утисцима, подсећа Ђорђе Вукадиновић.

Андрић је својевремено написао да дуготрајно робовање и рђава управа могу сасвим да распамете народ, све док више не може да разликује не само добро од зла, већ корист од очигледне штете. А још кад се народ намерно и плански распамећује, путем (дез)информација - како илуструје Александар Лазић - онда није ни чудо што се штета проглашава за корист. Колегиница Ива пише о тој подвали наметнуте „реалности“.

За то време, обнављају се покушаји да се целокупна српска историја оклевеће као „злочиначка“; више о томе, Маја Радонић. Ко то клевеће као „фашизам“ све што се усуди да доведе у питање титоистичке догме, објашњава Владимир Димитријевић. Притом је неопходно да се направи разлика између комунизма као идеологије, и титоизма као њене примене у пракси на нашим просторима. О тој разлици и шта она значи, говори Мило Ломпар.

Када чак и један њихов министар - Саша Радуловић, и то на блогу Б92 (какве ли ироније!) - почне да прозива бацаче блата, онда је јасно да је култ превршио сваку меру.

У свом годишњем обраћању парламентарцима, Владимир Путин је рекао много занимљивих ствари. Између осталог, и ово:
„говорећи речима Николаја Берђајева, смисао конзервативизма није у томе што он не дозвољава кретање напред и нагоре, већ у томе што он спречава кретање уназад и надоле, ка хаотичној тами, враћању у првобитно стање.“
Пустошење култа и његових господара довело је до ситуације да у Србији данас нема скоро ништа да се „конзервира“; отуд је отпор силама хаоса и таме револуционарни чин. Револуционарни конзервативизам?! Такво је време. Избор је, вели Александар Павић, између нестанка и живота.

Или, како то описује Емил Влајки : 
„да идемо према тамо где има капитала, где има ресурса, где има тржиште, а то је ова источна страна, или да се бавимо неким фикцијама према западу и да једна мала категорија становништва која је потплаћена, а то врло одговорно говорим, врши пропаганду за одлазак према ЕУ која ће 'добро' живети, а ови сви ће цркавати и бити и под влашћу једне друге цивилизације, која није наша цивилизација.“
Жељко Цвијановић види тектонско померање до којег већ долази, и нада се да ће Срби у 2014. препознати пут који им је 1914. показао Принцип. 

Напред ка светлости, а не назад у таму и хаос. 

Нема коментара: