„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

субота, 21. децембар 2013.

На милост ће окренут небеса

Око Соколово, бр. 99
српски извиђач Драгутин Матић, 1912
(Фото: Самсон Чернов, 1912)
Ако је до прошлогодишње „ноћи вештица“ и било неких недоумица на коју страну ће да окрену београдски „Хамлети“, после већ није. Са пута којим су тада кренули не само да не скрећу, већ чине све да то постане пут без повратка.

Веле, нема алтернативе ЕУропским „интеграцијама“. Каквим црним интеграцијама? У шта? У некакав четврти Рајх, који попут претходног форсира најгоре србоубице - како подсећа Димитриј Седов? У „земаљски рај“ где се живи горе него под Турцима? У повампирени фашизам, који описује Ђорђе Ивковић?

А за то време се цела српска историја без имало стида клевеће и скрнави, од стране ЕУропских „пост-Срба“ сред Београда. Политика је бар имала образа да штампа одговор који је злонамерна булажњења драмских критичара написао Жељко Цвијановић. Државно Дно и квислиншки култ, међутим, нису хтели да им тамо некакав народ ремети загрљај са Наташом Кандић и подобним жртвама.  За уметност која се бави злочинима над Србима, на шта подсећа Владимир Недељковић, места у београдском Културном центру, или било где друго у колонији Жутији, нема. Јер за квислиншки култ, вели Ратко Дмитровић, Срби могу да буду само и једино злочинци.

Самозвани либерали и демократе тврде да имају монопол на толеранцију, цивилизацију и културу. Стварност је, дабоме, другачија. Јосиф Дискин пише о апсолутном одсуству морала и логике код тзв. либерала који призивају нацистички тријумф над „злим комунизмом“ - конкретно у СССР, али таквих нажалост има и међу нама. На примеру демонстраната у Кијеву, Александар Павић илуструје отворено антицивилизацијски став њихових ЕУропских спонзора. А о каквој се толеранцији ради, пита се Ива, када они не толеришу никакво друго мишљење сем сопственог?

Параде, изложбе, медијска пустиња, оклопници на улицама и биралиштима, све су то знаци не цивилизације, већ варваризма. Не културе и толеранције, већ тираније (како добро примећује Весна Веизовић) и силе. А што рече Његош: „коме закон лежи у топузу, трагови му смрде нечовјештвом“.

Миодраг Новаковић пише о тиранији Државног Дна, коју назива „национал-социјализмом“. Сасвим намерно. Али они су пре интернационални или антинационални, иако се слажем да су фашисти (по оној Мусолинијевој, „ништа изван, изнад, или против државе“ - при чему су они, је ли, држава).

Под топузом тих ситношићарских, нечовјечних штеточина, Србија је постала геополитички талац ЕУропске уније, како вели Бранко Жујовић. Форсира се једна апсурдна перспектива бесконачног зла, коју добро описује Дејан Бараћ. Негују се заблуде југословенства - о чему пише Зоран Аврамовић - и сваки покушај њиховог преиспитивања се проглашава за „ревизионизам“. Као да је злочин правити ревизију лажи...

Па кад се све заснива на лажи, како и не би био? На булажњења специјалног капоа Хашке инквизиције (олити „тужиоца за ратне злочине“), Стефан Каргановић износи доказе о злочинима који далеко боље пристају дефиницијама за којима посежу србомрсци - само што су те злочине чинили они, а не Срби.

Апсурдно? Само ако не разумете англосаксонски концепт правде, који на случају „грађанина Шешеља“ образлаже Милан Миленковић.

Емир Кустурица већ дуго нема илузија о Западу; у разговору за РТ објашњава шта се дешавало у Југославији, а шта се сад дешава у Украјини и ЕУ. Исто тако, руским посматрачима је јасно да се Државно Дно понаша издајнички - бар се тако чини из интервјуа који је Геополитици дала Јелена Пономарјова. За спознају односа страног фактора према Србима, можда ће од помоћи бити научни рад који је написао Саша Гајић. А ако вас занима динамика унутар квислиншког блока, читајте шта о могућим изборима догодине пише Жељко Цвијановић.

За то време, Данијел Симић упозорава да се западно од Дрине спроводи кроатизација (!), док Империја спрема петооктобарски (или украјински, свеједно) сценарио за РС, о чему за Срну говори Стефан Каргановић.

Али немојте да вам се причини како је све црно и жалосно. Прво, јер то није истина: Срби и даље пружају отпор, под условима где би многи други давно „пукли“. А друго, јер управо то квислиншки култ и његови господари и желе да мислите: очај је њихово основно оружје.

Њима, а не нама, убрзано истиче време. Сирија, Иран, а сада Украјина нису изоловани случајеви, већ тренд. Значај годишњег обраћања Владимира Путина законодавцима, поменутог у претходном издању Ока, објашњава Владимир Димитријевић. А сам Путин је ове недеље више од четири сата одговарао на питања светских новинара. И питања и одговори су вредни пажње. Паметнима, све ће бити јасно. Глупи ионако не читају.

1 коментар:

Filip Bulovic је рекао...

На неки начин званична пропаганда Београдског режима полако по патриотском учинку превазилази искрену опозиционо-патриотску. Говорим о апсурду који пропагирају и штетности таквих идиотских тврдњи по коначни маркетиншки циљ.

Ивица је превазишао Душана Силног, Карађорђа, Милоша Обреновића и Николу Пашића, по његовом мишљењу влада је остварила највећи резултат у историји Србије??! Захваљујући његовом (а и вУЧКовом и Томином) преподобном Датуму страни инвеститори ће сад нагрнути у Србију и инвестирати читавих милијарду евра?! Ко му нуди било коју своту? Полуписмен човек може да примети да је отприлике у исто време Јанукович одбијањем да било шта са ЕУ потпише из Москве донео кући 15 милијарди долара. Чекамо Палму да организује точење Датума у тракторе.

По тврдњи некаквих реномираних истраживача јавног мњења, никад чуо за њих, за СНС би гласало 44% а за Вучића 70% гласача. У исто време на Вождовцу је по званичним резултатима на изборе изашло 35%, то све са покојницима на изборним списковима који су послушно гласали за владајућу коалицију, и СНС је добио неких 17% а СПС 3% од укупног бирачког тела. Наравно после такве упечатљиве победе они ће се са пуним правом питати а шта хоће тај Амфилохије кад он нема изборни легитимитет.

И као најбоље од свега за крај вест јавног сервиса РТС која гласи, ни мање ни више него "Срби траже више места у косовској скупштини". Тешко да овоме треба било какав коментар.

Њихово време је једноставно прошло. У лажи су кратке ноге.