„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

петак, 01. октобар 2021.

Још један пораз или ипак победа? Кабул је променио све...

Шта се то десило на „граници“ између окупиране Србије и твв. Независне државе Косове (НДК)? Овај договор који је Мирослав Лајчак огласио у четвртак сви представљају као победу, али то је стандардна ствар у политици, а камоли на нашем Хелму. 

„Још једна генијална дипломатска победа председника Србије у којој је испунио све што је Приштина од њега тражила, а заузврат није добио ништа. Али хеј, провозали смо мало тенкове укруг око блока, чисто да ухвате сунца“, вели Никола Танасић, којег изузетно ценим. Само, мислим да у овом случају греши.

Мени се одавде, са друге стране света, чини другачије. Можда је та дистанца оно „брдо“ које Владика Данило спомиње у Горском вијенцу, с којег се „повише“ види, а можда грешим.  Елем, ево шта је Лајчак окачио:
Шиптарска полиција се повлачи истовремено са српским барикадама, а замениће их привремене патроле КФОР-а. Уместо промене таблица, примењиваће се налепнице док се не донесе трајно решење, за које је дат рок од шест месеци од састанка радне групе у Бриселу 21. октобра. 

Рекло би се, још једно попуштање Приштини с овим налепницама. Али... ваљда вам је јасно да овде није реч ни била о регистарским таблицама. Ево шта се мени чини.

Аљбин Курти је у проблему. Врло би да се уједини своју отету НДК са Албанијом, али Тирана би на то пристала само ако би она била старији партнер у том односу. А Косовијанци би, опет, да су они главни. Отуд толика прича о „природној Албанији“ све ове године, а ништа од ње. Куртијев додатни проблем је што НДК тавори као некакав зомби, којем већ 20 година шиптарски сепаратисти обећавају мед и млеко чим дође независност, па нормализација, па признање... а све је то „не липши магаре до зелене траве“ док наталитет и популација падају брже него у остатку Србије а положај иностраних спонзора се труни (о том потом).

Куртија су прошле године рушили Американци, да би опет дошао на власт на изборима који су отприлике били фер и поштени као ови амерички 2020. Тачи је у Хагу док не ликвидира сведоке. Куртију се жури, па је поо свему судећи одлучио да удари на „границу“ надајући се репризи исхода од пре 10 година.

Сећате ли се тога, можда? Месеци барикада српских мештана, док се КФОР давио у сопственом отпаду, сам себе прскао сузавцем и беспомоћно беснео да удари међу где јој место није... док на крају београдски квислиншки култ није за њих урадио посао, издајничком руком српске жандармерије. Онда је у Београду промењена постава, али се политика наставила. На крају је управо Olyksandr Vuchych потписао споразум о управљају „границом“ на који се позвао Курти.

Само је овај пут било мало другачије. Уместо да се ограничи на кукњаву о неправди и сили која Бога не моли и међународној заједници... Vuchych је на међу послао тенкове и авионе. И после свега неколико дана, Курти - чија је основна линија да са Србима нема никаквих преговора ни о чему пре безусловног потпуног признања НДК - пристаје на тамо неке налепнице и преговоре око таблица! 

Ништа од права да једнострано тумачи и примењује споразуме, ништа од признања, ништа од таблица „косова репубљик“, ништа од осуде „великосрпске империјалистићке агресије“... Шта нам то говори? И шта нам говори чињеница да је српску војску обилазио руски амбасадор, док су шиптарима у походе ишли Американци и ЕУропљани, а да је Vuchych тријумфално прошетао Урсулу фон дер Лејен на де факто предизборни скуп у Доњем Међурову?

Чињеница је да је Vuchych показао зубе том војском, као никад раније. И да је Курти први „трепнуо“ и прихватио преговоре и повлачење. И да су и ЕУ и САД пожуриле да смире ситуацију, уместо да притисну Београд као пре. Шта се променило? 

Можда то да је Америка у тешкој кризи, да је предводи човек који је очигледно сенилан и марионета, да је њихова недавна панична бежанија из Кабула развејала мит о свемоћној империји. Да је потом проглашена некаква англо-алијанска АУКУС против Кине, отворивши раздор у НАТО са Франзуцима, док им Турци шурују са Русијом. Ово више није свет какав је био још прошле године, а камоли 2008. или 1999, колико се год то Куртију и разним заменицима помоћника у Стејт департменту привиђало. 

С обзиром шта сам све писао на Соколу, тешко ме је оптужити да сам љубитељ лика и дела господара Vuchycha, али ми се заиста чини да је у овом случају однео победу над Куртијем, макар и симболичну. Можда чак и први пут откад је доведен на власт да заврши посао за који Жутократија није имала снаге. Али ево, скоро десет година прође, а Срби још опстају. Биће да се ту неко прерачунао. 

Неко ће рећи да превише учитавам у цео циркус. Да све више личи на прављење представе у медијима. И у великој мери неће погрешити. Само, све је данас у свету, поготово западном, управо производња медијских утисака који се проглашавају за стварност.  Опет ми пада на памет Његош, оно кад Војвода Драшко прича о лажљивим Млечанима, па вели: „И посад му не бих вјеровао, млијеко је да рече бијело.“

Све то стоји. Али стајали су и они тенкови на међи, мало конкретније од медијских утисака. Шта ће бити даље, заиста не знам. Живи били па видели.

Нема коментара: