„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

субота, 28. децембар 2013.

Не пушта се да је зло поб'једи

Око Соколово, бр. 100
српски извиђач Драгутин Матић, 1912
(Фото: Самсон Чернов, 1912)
Сасвим ненамерно, стото издање Ока испраћа 2013, годину која је протекла у знаку сталних неуспеха Атлантске Империје (примере наводи Борис Алексић) скоро свугде по свету - осим у окупираној Србији.

У окупираној Србији уводи се „демократија“ неуставним статутима, објашњава Душан Ковачев. Тако назадно-жута сендвичократија прави државу не само од (отете) јужне покрајине, него и од северне. Док је државе Србије у сваком погледу све мање.

Ево, вели Милан Дамјанац, у њеним школама њену децу уче како су њени непријатељи у праву - како су њихови митови и злонамерни фалсификати жива истина, док је стварна српска историја митоманско-злочиначка. Одвећ? Не, то углас тврде разноразни „културни“ посленици, који озверавају Србе (како вели Жељко Цвијановић) изложбама о страдању политкоректних жртава - а претходно су то радили тенденциозним критикама позоришних комада.

Дакле, у политици је једини допуштени дијапазон између Чеде и Чанка. У новинарству између Динка Грухоњића и Бранкице Станковић. А у култури, између „Параде“ и Биљане Србљановић. Све остало се затире као приземно, назадно, погријешно.

Оно што Милан Миленковић вели о грађанизацији вере, тј. преношењу комесарског погледа на свет у Цркву, објашњава много тога о данашњим великим верницима, али и дешавањима у црквеној хијерархији. А све је део гореспоменутог процеса.

Медијско испирање мозга дошло је дотле да се за промоцију капитулантсва користе Руси (!), причом из Беча (!!) како је, наводно, Москва трампила Србију за Украјину (!!!). О тој подлој подметачини пише Александар Павић.

Погледајте и послушајте сведочанство Милијане Балетић (видео), новинарке стављене ван закона. Нигде да нађем за шта је конкретно терете, шта је то рекла - а да није било тачно. А сведочи о окупацији без страха. Јер храбри умиру само једном, док кукавице умиру сваки дан.

Да би се разумео ментални склоп квислиншког култа и Државног Дна, вреди прочитати подужи есеј о паразитизму који је написао Славољуб Лекић. Сажетију верзију нуди Мило Ломпар. Очигледне чињенице говоре у прилог и једном и другом.

Жељко Цвијановић прогнозира шта би могла да донесе 2014. Много тога зависи од страног фактора; не од Запада, за који знамо шта жели (наш нестанак) и шта је спреман да уради да то оствари - већ од остатка света, велике већине човечанства, која је већ увелико почела да се буди и пружа отпор. Само суманути умови заробљени у сопственој виртуелној реалности могу да верују да будућност припада пост-цивилизацијском нихилизму. Али баш такви су лажни богови квислиншког култа, у окупираној Србији.

Нема коментара: