Данас је Ђурђевдан, крсна слава многих Срба, и
годишњица срамотно покрадених избора на којима се жутократија преобразила у Државно Дно. Попут библијске змије, кожа је одбачена, али је неман испод ње остала иста. Тиме је Непријатељ покушао да пошаље поруку очаја - да је подаништво судбина, слобода немогућа, а ЕУропство једина алтернатива.
Али јуче смо прославили
празник који доказује да ништа од тога није тачно, да чак и смрт мора да устукне пред Богом Правде. Случајност? Нимало.
![](https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEhuVUJ4tO98zUO39QnPIjZIfEaQ1EJy5vzHtQ3DHU5TVX5Z0g7J_xfkGJVftz3AfBJvGss1lP-a5zNE2qbsS2K6aOOzJDmXwDhfWia24C8TscY1yQFhTtvZyPp-IrdXktrcsgX4/s1600/svgeorgie.jpg) |
Св. Георгије убија аждају |
Легенда вели да је један богати град на истоку походила кужна аждаја, којој су престрављени становници сваког дана жртвовали прво овце, а потом децу, да би је умилостивили - све док се туда није намерио Свети Георгије, уз Божију помоћ убио аждају, и захвалне грађане привео Христу.
Шта је Атлантска Империја него аждаја нашег доба, која сваког дана од Срба (и не само Срба) тражи нову жртву?
Тражи се Свети Георгије.
Нема коментара:
Постави коментар