„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

среда, 07. мај 2008.

Комунизам и србофобија

Из поговора „Књиге о Косову" Димитрија Богдановића, САНУ, Београд, 1986 (извор); делове подвукао Сиви Соко:

И поред таквог непријатељског или, у најмању руку, пасивног држања албанске националне мањине за време рата, Косово и Метохија улазе у нову Југославију 1945. године као аутономна област, са перспективом свестраног националног, уставноправног осамостаљивања и економског и културног развоја Албанаца у југословенској социјалистичкој федерацији. То сe објашњава неизмењеном политиком Комунистичке партије Југославије [КПЈ] према националном питању, а у оквиру тога и континуитетом тезе о опасности од „великосрпског хегемонизма"

...Суд о „великосрпском хегемонизму“ није водио рачуна о битној разлици која постоји између националне свести, идентитета и виталних потреба српског народа, с једне, и погледа и праксе појединих српских политичара и странака с друге стране. Уопштавањем и заменом теза стварала сe једна неправедна и неоснована хипотека над целим српским народом, при чему, иза укупне аустро-марксистичке фразе Српске социјалдемократске странке, не може а да сe не види аустроугарска подлога за аргументацију против српске националне политике. У ствари, таквим судом сe доводио у питање програм националног ослобођења и уједињења, чије je остваривање започето 1804. године и који je на југословенском плану формулисан коначно 1914; стављале су сe у сумњу тековине српске револуције и ослободилачких ратова. Концепт мале и слабе Србије, Србије „београдског пашалука и шест нахија“, којој сe једва признало чак и право на границе по Берлинском уговору [1878], значио je идентификовање сакате српске државне територије са националним подручјем, преко чијих сe међа сваки покрет ка слободи и уједињењу проглашава завојевањем. Претпоставка je тога концепта, 1914. године, пристајање на то да сe на српски народ ван Србије Берлинског конгреса, а то значи - на више од половине тадашњег броја Срба, без обзира колико он био компактан у етничком смислу или интегрисан у духовном погледу, не може и не сме да гледа друкчије до као на било коју националну мањину и дијаспору, без свога права на самоопредељење до отцепљења и припајања матичној националној држави.

Политика КПЈ према националном питању била je одређена, с једне стране, наслеђем хетерогеног социјалистичког покрета југословенских народа, а с друге стране, бар до 1935, ставовима и одлукама Комунистичке интернационале [Коминтерне]. Као „секција Коминтерне", како сe једно време званично називала, обавезна да у свему следи линију ове интернационалне организације под искључивом контролом СССР-а, КПЈ je била у ситуацији да за сразмерно кратко време између два светска рата битно мења своју политику према националном питању у Југославији. На свом другом, Вуковарском конгресу [1920], као свој главни циљ КПЈ je прокламовала стварање совјетског Балкана, тј. Совјетске Републике Југославије у склопу совјетске федерације балканско-подунавских земаља, а ове у саставу међународне федерације совјетских република.

Идеју о „троплеменом народу“, о јединству југословенских „племена“ и њихове тежње да сe уједине - заменила je већ 1923. године тезом о Југославији као плоду империјалистичког рата и „версајског система“, према ставовима Коминтерне и Балканске федерације, филијале КИ у којој су главну реч имали бугарски комунисти. Tрећа земаљска конференција КПЈ формулише већ тада, ни пуних пет година од стварања Југославије, сасвим одређено тезу о „српском хегемонизму“ као унутрашњој империјалистичкој основи и суштини југословенске државе, где су све несрпске народности [и албанска je споменута међу њима] потлачене и уништене. Истичући право на самоопредељење, начелно сe признало и право на „присаједињење својој националној држави“.

Пети конгрес Коминтерне [1924] доноси одлуку о ликвидацији Југославије као државе, а против њене евентуалне уставне ревизије или преуређења, при чему полази од оцене да je Југославија уопште један од главних носилаца антисовјетизма и контрареволуције. Решење je, зато, према одлуци Коминтерне, у отцепљењу и формирању независних држава [Хрватске, Словеније и Македоније]. На унутарпартијском плану око тога сe у КПЈ, истина, развио спор, али он ни у једној фракцији није довео у питање неке полазне оцене, а поготову не оцену о српској „угњетачкој нацији“. У одлукама Коминтерне могу сe наћи и позиви на тактичко разликовање национализама „угњетаваних“ народа у односу на национализам јединога „угњетачког“ народа, тако да je борба против „српског национализма“ имала да буде главни задатак КПЈ, нарочито српских комуниста у Србији. Упоредо с тим требало je помагати сваки сепаратистички, антијугословенски и антисрпски националистички покрет у Југославији [Пети проширени пленум ИК КИ. 1925].

До краја je концепт ликвидације Југославије разрађен у одлукама IV конгреса КПЈ [Дрезден, 1928]. Југославија je имала да сe распадне на посебне независне државе - Хрватску, Црну Гору, Македонију, Словенију; Србија сe и не помиње, док ће сe мађарска и албанска национална мањина отцепити, јер je њихову земљу, наводно, „анектирала“ српска буржоазија; тражила сe сарадња са великоалбанским Косовским комитетом [као што сe на другој страни пружала подршка хрватским усташама у Лици, 1932]. Комбинације о броју „независних“ држава и уопште о начину и резултату распада Југославије стално су сe потом мењале, али сe и 1934. године још гледа на Србе у Југославији ван Србије [а изричито и на Косову] као на „окупаторе“ које треба „прогнати“.

Нема коментара: