„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

четвртак, 31. јануар 2008.

Између страха и надања

Не пада снег да покрије брег, већ да свака зверка покаже свој траг.

Да се мене пита, Србија не би била република већ парламентарна монархија, где би краљев или краљичин посао био да се слика са страним државницима, а премијер би био технократа са задатком да управља (врло ограниченим) пословима државе. Али ето, не пита се мене већ вас.

Кампања која се водила у протекле две недеље, између шокантног првог и предстојећег другог круга председничких избора у Србији, показала је умногоме право лице многих актера на тој политичкој сцени. Није много требало - тек озбиљна претња да би могли да изгубе церемонијални положај шефа државе - да међу самозваним поборницима "демократије, реформи и људских права" завлада права хистерија. Патриотску реторику из првог круга која је требало да маскира ЕУрозу и ЕУфорију - односно, безгранично подаништво игеологији најбоље описаној као "транснационални прогресивизам" - преко ноћи су замениле лажи, претње, уцене, говор мржње и страха.

Шта рећи о изјави највећег пљачкаша у савременој историји Србије да ће уколико победи "реформски демократа" сваки грађанин да добије 1000 евра, али ако буду гласали за "мрачног ултранационалисту" неће добити ништа? Чак ни у Америци, где се више озбиљно него у шали каже да имају "најбољи Конгрес који се може купити," нема овако отворене куповине гласова. То више подсећа на "братски несврстани" Зимбабве, где они који гласају за доживотног председника добију да једу, а они који гласају против могу да цркну од глади. У ствари, стиче се утисак да би Гитариста и Манекен највише волели да се врате дани "ћоравих кутија."

Сећам се када су на изборима пре 5. октобра удружени опозиционари обећавали мед и млеко, укидање санкција и виза малтене преко ноћи, невиђена богатства, интеграције, малтене паре с неба. Није им било тешко - њима су паре и падале с неба, односно стизале у коферима америчких курира. Амерички Конгрес је за "развој демократије" у Србији одвојио неких седамдесетак милиона долара, које су претходно опљачкали од свог народа; па су те паре "уложили" у људе чија је задаћа била да опљачкају свој.

Лепо су обавили посао, нема шта. Домаће банке ликвидирали, продали странцима, од профита направили сопствене банке у Русији (па их користили за финансирање "својих" тајкуна, док су прогонили туђе и доносили конфискаторске законе о "екстрапрофиту"), а у самој земљи створили илузију просперитета лаким али скупим кредитима. Оно, може малтене свако да купи кућу, стан, кола, веш-машину, фрижидер и телевизор - али мора да црнчи наредних десет година да све то отплати са 20% годишњом каматом. Каква је онда суштинска разлика између таквог човека и средњевековне раје, која је морала да кулучи за аге и бегове? Раје ми је бар жао; они нису имали избора.

А ова нова "раја" сад има избор, вели Гитариста у име Манекеново: Ако гласате за Гробара, џабе сте се задуживали, све ће да вам пропадне. Без нас - потоп, јестел' чули!?

Чак и да је истина, а не мора да буде, одвратно је. Али ето, бар људи да знају на чему су, да их ти самопроглашени душебрижници виде искључиво као рају, стоку коју могу да терају куд хоће, марву која својим теглењем издржава њихове виле, џипове, путовања, конференције, симпозијуме, концерте, кампање... а узме се и нешто са стране, је ли. Па ко вам је крив што не знате да се бавите "бизнисом"?! Што би човек учио школе или радио, кад може да продаје демократију?

По њима, Србе није брига за Косово, већ само да имају "у се, на се и пода се." Неке можда и јесте. Али сигурно још има и оних који нису само збир "стомака и гениталија," за које Косово није само комад земље, већ и питање идентитета, достојанства, части. Ако је судити по првом кругу, онда има много више Срба који нису прогутали жваку о анђеоској Европи која нас много воли и пази али ето само смо криви што нас неће, и само треба да се одрекнемо свега што је наше како би нас волели и поштовали. Има будала, дабоме, којима је црно бело а жуч медовина, али људи углавном могу да виде кад их неко "фарба."

Како, онда, објаснити да је ЕУ одлучила да пошаље мисију на Косово само два дана по расписивању избора? Да су некако у тај мах Американци почели гласније да лају о "неизбежној независности" а лидери албанских сепаратиста рекли да ће да је прогласе чим прођу избори? Јел' то можда случајно? Да, а ја сам Паја Патак.

Кажу, "сетите се деведесетих!" Добро, хајде. Али ово нису деведесете. Свет данас је толико другачији од оног 1999. колико је овај био другачији од оног 1989, мислим да могу да кажем а да не претерам. И чега то треба да се сећамо из деведестих? Ја се сећам џихада, лажи, лицемерја, подлости, лажног и стварног миротворства, уцена, ултиматума, обмана... А многи су много тога забораваили. Ко зна, можда се то призивање успомена врати демократорима као бумеранг.

Пре пар недеља сам написао да је иронија овогодишњих избора у Србији и САД што у Србији - која је наводно "примитивна, заостала, клерофашистичка, национал-шовинистичка," итд. - постоји и већи и смисленији избор него у Америци. Избор који је Американцима одузет пре много година, а Срби га још имају, је између слободе и робовања, између достојанства и подаништва, између лажних обећања и стварности.

Од ових избора не зависи шта ће да ураде ЕУ, САД или косовски Албанци; они већ знају шта хоће, и како. Сад је питање шта Србија хоће, и како.

Па изволите, онда. И нека нам је свима Бог на помоћи.

Нема коментара: