Дан Револуције

На данашњи дан, пре тачно седамдесет година, скуп револуционара у Јајцу прогласио се једином легитимном владом Југославије.

Само по себи то није морало да значи ништа. Свако може да се прогласи за власт, али му је то узалуд ако не може да је обезбеди силом. Али револуционарима је ишло у прилог неколико ствари. Иако су Југославију, распарчану 1941, тада још увек држали Немци, Мађари, Бугари, Албанци и НДХ, већ крајем лета 1943. било је извесно како ће се рат завршити. Црвена армија сломила је зубе Немцима прво код Стаљинграда, а потом код Курска. Није било питање хоће ли стићи Толбухинови тенкови, већ када.

За то време, западни савезници су обезбедили капитулацију Италије. Тај чин је на територији Југославије имао вишеструке последице. Талијани су до тада у својим окупационим зонама штитили цивилно српско становништво од зулума НДХ и „Природне Албаније.“ Немци су и једне и друге пустили с ланца, па још и организовали добровољачке СС-дивизије (Ханџар, Кама, Скендербег).

Комунистички револуционари нису ништа чинили да те злочине спрече. У складу са њиховом догмом, Срби су били искључиво „угњетачи“, док су Хрвати и Арбанаси били „потлачени“ - па иако су Павелић и Бали Комбетар сматрали „реакционарним“, њихово истребљивање Срба само по себи није сметало револуционарима.

Кажем „револуционари“, јер у Јајцу се нису окупили само комунисти. У редовима „делегата“ било је и предратних политичара - следбеника Радића, Мачека, Мехмеда Спахе - углавном оних незадовољних предратним уређењем, који су видели свој интерес у комунистичком предлогу федерализације. Тако увек бива: најгласнијима помажу „корисни идиоти“.

Срби у редовима револуционара су до те мере били убеђени у сопствену колективну кривицу за наводни „буржоаски империјализам“, толика је била њихова вера у револуционарну религију - јер комунизам је, да не буде забуне, итекако верски феномен, само што је његово божанство овоземаљско - да не само што су прихватили да ничим не спрече злочине над сопственом родбином, него су прихватили да те злочине после рата припишу појединцима, док су колективе наградили. Отуд Социјалистичка Република Хрватска, са све шаховницом, Истром, Јадраном, Дубровником и западним Сремом. Отуд Аутономна Област Косово и Метохија, касније САП Косово (али и „Војводина“).

Шта је то охрабрило револуционаре да у новембру 1943, када је пропаст Италије за резултат имала само још бруталнију немачку окупацију и злочине, прогласе нову Југославију и себе за њене владаре? Црвена армија је још била далеко; неће стићи до септембра 1944. Одговор је у понашању западних савезника. 

Наиме, влада у избеглиштву и Југословенска Војска у Отаџбини рачунали су на репризу претходног рата, у којој би западни савезници - Енглези и Американци - искрцавањем на Јадрану омогућили општи устанак и кампању ослобођења сличну оној из 1918. Ако су планови за искрцавање на Јадрану икада и постојали, од њих се у јесен 1943. одустало.

Дан пре скупа у Јајцу, Стаљин је на самиту у Техерану тражио од Черчила и Рузвелта да дотадашњу подршку Михаиловићу и ЈВуО обуставе и пренесу на Тита и револуционаре. Пошто је СССР још увек водио 90% борбе против Трећег Рајха, западним лидерима то није тешко пало. Чињеница да је декларација у Јајцу темпирана за термин техеранске конференције указује да се ради о планираном садејству Тита и Стаљина.

Енглеска вероломност је неупитна. Теорија које би је објасниле има више, од тајних комунистичких симпатизера у обавештајној служби (којих је било) до наводног инцидента из Черчилових младалачких дана, када је у Београду због клеветања Срба добио батине од Воје Танкосића. Највероватнији одговор је можда и најједноставнији: Лондон је увек гледао на Србе као продужетак омражене им Русије, тако да је влади Уједињеног Краљевства итекако одговарала Југославија коју би предводили Хрвати (отуд „споразум“ Тито-Шубашић, на пример) а у којој би српски фактор био максимално неутралисан. Гле чуда, исто је мислио и Хитлер.

Додатно образложење налази се у тачкама 3 и 4 одлуке да се краљу Петру II и влади у егзилу забрани повратак у земљу: председништву АВНОЈ-а налаже се да „у сврху поништења и поновног склапања, односно одобрења, прегледа све међународне уговоре и обавезе“ које је потписала краљевска влада, и да не признаје никакве будуће обавезе које би потписао било ко осим њих. (извор)

Ово је омогућило Британцима и Американцима да југословенско злато конфискују као „наплату“ за ратну помоћ коју су пружали како Титу, тако Михајловићу. По ценама које су они одредили, дабоме. Део који је остао у земљи пронашли су Талијани, али је само осам (од 60) тона испоручено Мусолинију. Половину од остатка „проналазач“ је 1944. поклонио Титу преко Палмира Тољатија, а остатак је „поштено“ задржао за себе (извор). Али зато од 1943. наовамо слушамо како су „издајнички“ краљ и влада покрали југословенско злато и побегли из земље. Ваљда је зато Петар II умро без пребијене паре, а „највећи син народа и народности“ у луксузу.

Западни савезници имали су вишеструки интерес да подрже Тита. Постоје тврдње да је барем Лондону било итекако познато да Тито није никакав стаљиниста (што се показало 1948, његовим иступањем из Коминтерне и приклањањем Западу). Подршка Титу омогућила је да се избегне неугодан проблем НДХ. Гнусни злочини усташке Хрватске, уз благослов Римокатоличке цркве, отежавали су реконструкцију Југославије у којој би српски „реметилачки фактор“ био под контролом. Тито је то решио тако што је федерализацијом узурпиране земље рехабилитовао Хрвате као нацију, сваливши кривицу за злодела НДХ на „два камиона усташа“. И док су Срби морали да се извињавају што су живи, Стево Крајачић је могао сред Јасеновца да каже „мало смо вас побили“.

Поштено говорећи, ни влада у избеглиштву није била ништа боља што се тиче односа према жртвама НДХ; ајде што су хрватски министри једногласно порицали све оптужбе, али су им се у томе придружили и многи српски. У сваком случају, та завера ћутања итекако је олакшала послератну употребу Римокатоличке цркве за рушење комунизма у источној Европи, нпр. у Пољској. Не мислите ваљда да Черчил, Рузвелт и Стаљин нису размишљали о томе шта после Хитлеровог пораза?

Тако су у Јајцу ударени темељи пројекту који је зацртан петнаест година раније у Дрездену, а изведен је по шаблону који је већ (нехотице) обезбедио Хитлер. Одобрење је стигло са конференције у Техерану. Годину и по касније, ратно комадање Југославије озваничено је као „федерализација“, металостругар из Кумровца (ако је то уопште био он) постао је Маршал и фараон, а Срби који су чинили већину и легитимног и револуционарног покрета отпора постали су другоразредни поданици у сопственој држави. И онда је тај кошмар проглашен за остварени сан, из којег се ни данас, седамдесет година после, нисмо сасвим пробудили. 

„Ми смо злато“

Закључак есеја Ен Барнхарт (Anne Barnhardt) из фебруара 2012 (оригинал).

Иако госпођици Барнхарт није познато стање у Колонији Квислиншког Култа (алијас Србији), очигледне сличности нису нимало случајне.

(превод и адаптација, Сиви Соко)

„Ми смо злато“  

Кад се све одузме и сабере, покриће за било коју валуту није ни физичка материја, ни колективна апстракција коју зовемо „држава“. Не. Покриће за валуту је карактер и интегритет људи који стоје иза ње. Просто речено, ми смо златни стандард. Ми смо носиоци „пуног поверења“ у данашње новчанице Федералне Резерве [САД]. И тбог тога, драги читаоци, ова земља неће скоро оздравити, а на краће стазе јој прети скоро сигурна пропаст.

Све што сам протеклих дана читала на ову тему [банкарство и валута - прим. прев.] увек садржи кратку напомену да се описана теорија заснива на моралном друштву са владавином права, поштеним прописима и народом који је по правилу честит и поштен. То упозорење било је написано на различите начине, али је било присутно у сваком случају, лебдећи изнад свега осталог као измаглица. У случају морално посрнуле нације, сва теорија пада у воду. Ако су људи покварени а не поштени, ако се власт понаша као мафија, онда сви економски системи и постулати престају да важе. Ако не постоји владавина закона, а привреда се састоји од мита, крађе и пљачке, онда нема везе какве су вам банке, или да ли вам се валута заснива на поверењу или злату - пре или касније, тај систем и привреда ће без икакве сумње пропасти.

Нажалост, то је фаза у којој се налази ова земља [САД - прим. прев.]. Има још добрих људи, дабоме, али ни издалека довољно да понесе терет моралног посрнућа масе осталих. Чак ни они који никада сами не би украли или отели, немају храбрости да се одупру пљачкашима и силеџијама. Случај МФ Глобала је доказ. Жртве ове отимачине су углавном слегле раменима и прихватиле да су опљачкане, прихватиле да ништа не могу да учине - и вратиле се по још, тргујући на истој берзи која је омогућила превару и похару. Колико је мени познату, само један трговац је из чисто моралних разлога напустио професију, како би заштитио поштене клијенте и изразио протест против неправедног система.

Наша влада огрезла је у корупцији, пљачки, отвореном злочину и издаји, али већина народа не жели да зна за то, а камоли да се томе супротстави. Тиме су постали саучесници.  Штавише, нимало занемарљив део становништва свесно делује како би се окористио суштинским непоштењем система. Други, пак, желе да се придруже олигархији кроз избор на политичку функцију. Да не буде забуне, ово се односи и на такозвану левицу и на такозвану десницу. Посрнуће је свуда.

Друштва могу да пропадну веома брзо. Нама је требало 50 година. Ако узмемо Русију за пример, биће нам потребно много више од 50 година да ту штету поправимо, и то само ако је пропаст стигла до самог краја и ствари почињу да иду набоље. А мислим да дотле још нисмо стигли. Морал се не може завести уредбом. Културу је немогуће очистити од зла, себичности и лењости преко ноћи, чак ни ратом. Кад бих вам рекла да ће до расплета доћи за наших живота, без директне интервенције Бога, била бих неискрена.

Имали смо то нешто, и проћердали га. Сада га више нема, и неће га вратити никаква државна, економска, или монетарна политика. То може да дође само од Бога, али Бог помаже само онима који то отворено од Њега затраже.

Ми, народ, увек ћемо бити суштинска подлога наше валуте, јер је у принципу новац само мерило људске способности да ствара и производи. Непоштени људи нити стварају, нити производе, већ краду. Тако да је валута морално посрнулог друштва по дефиницији кварна. У дегенерисаном друштву, новац није мера способности за рад и размишљање, већ способности за крађу и избегавање рада.

Некада смо били попут злата, сјајни и лепи. Сада смо шљака: хладни, тврди и ни од какве користи. И од ТОГА се данас састоји „пуно поверење“ у амерички долар. Све док наша култура не престане да посрће, наша валута остаће бзевредно ђубре.

ТАНЈУГовање

Ево два мала примера велике медијске контаминације. У рубрици „На данашњи дан“, Танјуг доноси следећу „вест“:

Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и других Словена Баната, Бачке и Барање донела је тада одлуку да се неизоставно Војводина присаједињује Краљевини Србији. Претходног дана исту одлуку је донела Скупштина Срема у Руми.

Каква црна „Војводина“? Одакле? Лепо се каже народна скупштина Баната, Бачке и Барање. „Војводина“ настаје тек 1945, када комунистички револуционари од територије под окупацијом Немачке, Мађарске и НДХ праве некакву „аутономну област“ (касније покрајину). Између „Војводине“ и сличне конструкције са „Косовом“, остварен је континуитет са границама Србије које је нацртао Хитлер - случајно или намерно, просудите сами.

Дакле, о „Војводини“ не може бити речи пре 1945, исто као што не постоји Ирак пре 1920, или Белгија пре 1830, или Аустро-Угарска после 1918. А већ раније сам писао о апсурду бављења Хрватском у доба кад она напросто није постојала:

о каквој „Хрватској“ може да се пише у периоду од 1919. до 1929, када такво нешто уопште не постоји!? У том временском распону постоји само и једино Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, која је тек 1929 (дакле, на крају периода обухваћеног књигом) преименована у Краљевину Југославију. У том периоду не постоје ни „Хрватска“ ни „Босна и Херцеговина“, ни Словенија, ни Македонија, ни Црна Гора - али ни Србија. Држава створена 1918. не познаје такве политичке поделе; оне су настале тек 1941. и после.

Односно, да будем прецизан,о било каквој хрватској државности може бити речи само од 1939, када је унутар Краљевине Југославије успостављена Бановина Хрватска споразумом Цветковић-Мачек.

Успут, тај исти Танјуг  данас се бавио и „даном државности БиХ“, који се прославља само у деловима Федерације са муслиманском већином. И то лицемерно, додао бих, јер све муслиманске странке - отворено или посредно - баштине вредности Алије Изетбеговића, а он није био за ЗАВНОБИХ (са све аустроносталгичарским „земаљско“) него за Вафен-СС. Али на страну сад (само)обмане у Федерацији, шта би Танјугу?

Nomen est omen, што би рекли Римљани: државна новинска агенција Републике Србије још увек се зове „Телеграфска Агенција Нове ЈУГославије“ - име које је добила када су је 5. новембра 1943. основали комунистички револуционари. Какве ли ироније да је у овом времену општег моралног релативизма и суноврата ето бар та институција остала доследна „повијести“ и „вриједностима“ својих оснивача, иако ни њих ни било какве Југославије одавно више нема. И именом и радом, Танјуг је данас отприлике релевантан колико и телеграф.

Додуше, с обзиром да Србијом тренутно владају Државно Дно и Квислиншки Култ,ако би одлучили да „ребрендују“ Танјуг онако како су то урадили са ЈАТ-ом, Бог драги зна какво би име дали агенцији, на мачећем енглеском дабоме. На српском свакако не.

Овакве неопростиве грешке у „новинарству“ толеришу се из истих разлога као и општеприсутно латиничарење: острашћени србождери то раде из злобе, а већина Срба из лењости или незнања. Немојте бити у заблуди: није овде реч ни о каквој непотребној педантерији поводом непрецизног изражавања. Реч је о прихватању злонамерних фалсификата као стварне историје.

И онда се чудите зашто нам је овако.

Без стида на Дилана

Својевремено је велики Јован Дучић назвао Хрвате најхрабријим народом на свету, „не зато што се ничега не боје, већ зато што се ничега не стиде.“ Да не буде забуне, то није био комплимент.

Потврде овог Дучићевог запажања стижу свакодневно, од напада на ћирилицу (али само српску; не смета им, рецимо, украјинска), преко „уметности“ о вешању Срба на врбе или брезе, до домољубног скандирања усташких поздрава на Максимиру, које постаје рутина.

фото: ТВ БН

И док се Србима намеће обавеза да се извињавају што се усуђују да постоје - и постојањем ремете цивилизирајуће намере ЕУропске уније, Империје, Арбанаса, „Бошњака“, Хрвата, итд. - Хрватима на пример не пада на памет да се извињавају за свој отворени и поносни нацизам. Таман посла!

Штавише, једна хрватска организација у Француској најавила је тужбу против америчког песника и певача Боба Дилана, због интервјуа који је пре неколико месеци дао магазину Ролинг Стоун. Конкретно, због ове реченице:

„Ако у вашим генима, коренима, постоји неки робовласник или припадник Кју Клукс Клана, црни људи то могу да осете. Баш као што Јевреји могу да нањуше нацисту или Срби неког Хрвата.“

Диланова теза о историјском њуху је климава. Испада да су Срби дебело назебли, пошто им је њух у последње време итекако ослабио. Оно што смета домољубивој удрузи, међутим, је поређење Хрвата са робовласницима и нацистима. Али зашто? Зар они нису поносни што Србе сматрају „пасјим накотом“ (расизам да нема већег) и савезништвом са Хилеровим тисућљетним Reichom?

Ово би можда требало предочити француском суду, скупа са резимеом (јер целокупне историје има напретек) цивилизацијских постигнућа НДХ. Један од поднесака могао би да буде и овај текст Миљенка Јерговића, који илуструје геноцид над Јеврејима путем телефонских („брзогласних“) именика из 1941. О Србима, дабоме, нема ни слова - али не очекујмо превише ни од самокритичних Хрвата; тешко је ићи против суштине.

У сваком случају, реч је о сјајној прилици да Срби престану са умоболним извињавањем што их Хрвати нису довољно побили, и представе доказе у прилог човека који је проговорио о српским жртвама док су Срби мучки ћутали у погрешном убеђењу да ће тако постати „као сав нормалан свет“.

Не толико ради Дилана, који може да сам изађе на крај са овом суманутом тужбом, већ ради нас самих. И оних милион несахрањених жртава državnosti „најхрабријег народа“, чије сени и данас вапе за правдом.

Свуд се чује јека и грмљава

Око Соколово, бр. 95

(Фото: Самсон Чернов, 1912)

Ни поновљени квази-избори у квази-држави Косовији нису успели. Државно Дно је показало до које мере мрзи и презире сопствени народ и државу, „Косовијанци“ су наставили да фантазирају, а Империја и ЕУропска унија имају преча посла од утеривања Брисела на Север.

Да у Србији не треба више говорити о демократији и владавини права сем као мисленим именицама, илуструје Бранко Жујовић фотографијама МУП-а. Александар Лазић пише о учешћу и саучешћу у процесу понављања „избора“ док се не добије жељени резултат: држава Косовистан. Да се изопаченост ту форсира као нормалност, објашњава Александар Павић, док Слободан Антонић вели да је друштвени уговор у сваком облику погажен, и да је ово данас голо насиље. То показује и пост-изборна пропаганда Државног Дна, коју сецира Драган Милашиновић.

Милорад Вучелић се пита докле би Аустријанци догурали да је 1914. Србијом владало Државно Дно. Али ето, на њихову велику несрећу, не би тако. Зато данас аустријски „повијеснићари“ покушавају да кривицу за свој агресорско-истребљивачки рат пребаце на некакве „српске митове“. Митологијом и митоманијом савременог Запада бави се и Дарко Танасковић, поводом смрти пољског политичара и утицајног србофоба Тадеуша Мазовјецког.

Српски митови постоје, дабоме - с тим што су оне аутентичне у великој мери потиснули патворени, скројени за потребе антисрпских владара и политике. Телевизијска историја са оном стварном ретко има везе; тако нову серију „Равна Гора“ критикују са свих страна, из различитих разлога. Мирослав Лазански поставља доста потребних питања о „рату сећања“, док Милослав Самарџић критикује и стил и супстанцу серије.

Али да је ревизија октроисане и лажне историје итекако потребна, јесте. Миша Матић нуди прилог о историји антисрпства, од Бујана до Брисела. О годишњици Дејтонског споразума и рату који се од тада води речима, пише Данијел Симић. На готово заборављени - а сигурно скрајнути - јубилеј рођења Његоша подсећа Александар Лазић.

Просто речено, ако се не озбиљно не позабавимо сопственом историјом, писаће нам је ликови попут несувисле Маргарет Мекмилан. Ако су то „историчари“ на Западу, онда није ни чудо што је тамо све отишло дођавола.

Проблем је што се та ђавоља работа форсира код нас, преко полуга квислиншког култа и Државног Дна. Ратко Дмитровић илуструје како су Срби најтолерантнији народ у региону, па и шире, док им се истовремено намеће прича о наводном злочиначком карактеру. О „пеглању“ колективне свести кроз (псеудо) поп-културу пише Марко Радовановић, док о феномену манипулисања утисцима кроз коментаре у медијима слика коју нуди Владимир Недељковић вреди хиљаду речи.

Империја није могла силом да сломи Србе, па се онда прибегло другим методама. Игор Гојковић анализира открића Викиликса о „Отпору“, који је дефинитивно разоткривен као
оружје Империје „вредније од морнаричке ескадре“ када се правилно употреби. Ето Србије као примера. Ментална и економска окупација већ је на снази, а како упозорава Борис Алексић, пузећи се примиче и НАТО.

Међутим, мајсторима манипулација не иде све од руке. Напротив. Непроцењиву штету имиџу Империје нанела су открића Едуарда Сноудена, вели Миша Ђурковић. Сасвим је могуће да се концепција империјализма већ увелико руши, како тврди Миле Милошевић. Отпор на слободном северу окупираних територија показује да се Срби још нису предали, упркос свему. Север брани Србију, тврди Владимир Димитријевић. А не би било први пут да се Срби победоносно врате из мртвих; Драгана Трифковић вели да нам је то у природи, да смо најјачи кад нас отпишу.

А мада нас отписују већ деценијама, борба непрестана ипак траје. Ненад Кецмановић пише о попису у БиХ као најновијој фази недовршеног грађанског рата. Рајко Васић објашњава зашто тренутно србују само Русија и Милорад Додик.

Конкретних предлога отпора не мањка. На вест да ће Соња Бисерко да сведочи у хрватској тужби против Србије за геноцид (!), Зоран Грбић сасвим разумно предлаже ревизију држављанстава таквим ликовима, од С.Б. до разних вехабија који иду у џихаде по свету. А колега Србо пише о потреби узгајања нових, здравих нараштаја који би заменили труло и покварено:

„...вође су нам они међу нама који су се, користећи политичке трендове, системе и тренутке, докопали власти. Кад они падну, а пашће, власти ће се докопати неки други „из народа“ чији лактови буду оштрији, или подаништво сили подобније. Док се томе не стане у крај.“

Иако је прича о „другој Србији“ већ излизана, заиста се може рећи да тренутно постоје две Србије. У оној стварној живи угњетени, опљачкани и оклеветани народ. А она такозвана друга је виртуелна, климава кула саздана од лажи и обмана. У њој живе следбеници квислиншког култа, који се упорно чуде што народ у стварној Србији, кад нема хлеба, не једе колаче.

Култисти су некад себе поносно описивали као нео-јакобинце, али више личе на пред-револуционарне Бурбоне, који одбијају да уче из историје. Украјина је ове седмице одустала од ЕУропских интеграција. Пре неколико месеци то је учинио и Исланд. Будућност коју покушава да испише квислиншки култ не само да није неизбежна, већ ни безалтернативна.

Како вели Жељко Цвијановић, алтернатива се већ указала, и предстоји освешћење:

„Ускоро ће у Србији бити занимљивије него икада. А досадно никад није било.“

ЕУсташтво

Ајде што је „Џо“ Шимунић са гомилом на Максимиру скандирао „За дом - спремни!“ Није први пут. Шта сте очекивали? Да држава која се поноси Павелићем, Францетићем и Кватерником, велича Туђмана, заснива свој идентитет на Старчевићу и Франку, а Србе веша - што стварно, што метафорички - на врбе и брезе, своје репрезентативце и становнике подстиче да не мисле усташки? Зато што су постали део ЕУропске уније? Па вук длаку не мења уласком у већи чопор...

ЕУропске vrijednosti

Страшније је што се званична Србија апсолутно неће побунити против тога. Ма дајте молим вас, па да се замере Загребу и Берлину, тим цивилизираним ЕУропским метрополама? Или Вашингтону, који је хрватску војску толико добро „учио демократији“ да је за њима 1995. остала пустиња - и Дан домовинске захвалности? А Србе је „усрећио“ стварањем неовисне Монтенигерије, Независне Државе Косове и „демократском народном револуцијом“ у Београду октобра 2000. Таман посла.

Штавише, предвиђам - што заиста није никакав изазов - да ће се перјанице тзв. Друге Србије (односно квислиншког карго култа) превентивно огласити „аргументом“ да је критика Шимуновићевог „домољубља“ у ствари доказ српског „фашизма“ и нетрпељивости према susjedima с којима се, је ли, морају normalizirati односи пре reintegriranja у ЕУропску породицу народа. Не питајте их за порекло те последње синтагме, оптужиће вас за антинемачку дискриминацију...

Сећате ли се када је почетком године избио „скандал“ око Марша на Дрину, као наводно „геноцидне“ песме? Па су западни медији листом здраво за готово узели малоумне оптужбе србофобичних шовиниста, лагали о томе шта се стварно десило у УН, а у томе су им се придружили медији у Србији (али нипошто српски медији)?

Уосталом, знате ли да „Sieg Heil“ на немачком значи „живела победа“? А зар Немци у овом новом Weltordnung-у нису неприкосновени победници? Мислим, рек'о Друг Волфганг...

Ето како изгледа тај наводни „нормални“ свет који обећава квислиншки култ а намеће Државно Дно. То је свет у којем је усташтво сасвим нормално. У којем свако слободно може да чини стварне злочине над Србима, а Србе тамниче за измишљене злочине над другима. У којем свако има право на државу, језик, нацију, историју, културу, земљу, живот - осим Срба. У таквом свету за Србе и нема места - морају да нестану, да се одрекну себе, постану нешто друго. Хрвати, рецимо. Како не бисмо били „реметилачки фактор“ за civiliziranije EUropljane.

Сиктер и њима, и њиховој (ЕУ)ропској „цивилизацији“!

И они, и сви подрепаши који су им се кроз векове приклањали, поверовали су обећању Нечастивог о царству земаљском. Прави Срби никад неће. Јер је она граница између наше, стварне победе и њихове, лажне поб(иј)еде крвљу уписана. 

Блогодишњица, измене и допуне

Данас је својеврсна „блогодишњица“ - иако је Соко покренут марта 2005, његов старији брат на енглеском почео је с радом пре тачно девет година, 18. новембра 2004. Тим поводом, мислим да је добар час за неке „сервисне“ информације.

Соко је неколико пута мењао изглед током година, али садржаји су остали доследни. „Око“ је својевремено ишло четвртком, па средом, али сам експериментално установио да је најбоље да иде петком. Редовни распоред би требало да буде петком предвече (суботом ујутро, по централноевропском времену).

У рубрици „Странице“ налазе се упутства за пренос текстова, као и Соколов Лексикон. Упутства препоручујем колегама, а лексикон новим - али и старим - читаоцима, како би лакше разумели појмове које редовно користим.

Шта се нађе међу „Популарним текстовима“ одређује Гугл, по томе шта се највише чита. Тек да знате, статистике показују да су три најчитанија текста на Соколу: Патриотизам (2005), Стварни Фашисти (2006) и Непобедиви (2013).

Очекујте ревизије и генерално спремање етикета на блогу (ово што и даље стоји као Labels), како би биле сврсисходније и информативније.

Спремам се да ажурирам и списак препоручених страница. Као што сам објаснио концем октобра, трудим се да будем саборан, а не искључив. Требало би да се подразумева, али свеједно вреди напоменути, да препорука странице не значи и препоруку свих садржаја на тој страници.

За оне који више воле да читају елетронску пошту, недавно сам додао и могућност „претплате“ тим путем.

Иако сам свестан да је „квантитет квалитет сам по себи“, стало ми је да текстови на Соколу буду квалитетни. Било моји, било туђи. Што се тиче преноса туђих ауторских текстова, то је пре изузетак него правило. Ово јесте оаза слободе говора - поготово у поробљеној Жутији - али не може и не сме да буде једина. Кроз „Око“ и посебне осврте намеравам да скрећем пажњу на вредне текстове широм Србосфере. Ако мислите да је неки текст вредан помена, слободно ми јавите коментаром на „Око“. Ако имате текст који бисте да објавите, а немате где или не знате како, јавите се, па ћемо се договорити. Само имајте на уму да на Соколу важи прaвило „не лично, већ логично“.

Толико за сада. Очекујте нове текстове, ново „Око“ крајем седмице, измене и допуне етикета и препорука.

Нека буде борба непрестана!

Из мртвијех Срба дозва

Око Соколово, бр. 94

(Фото: Самсон Чернов, 1912)

Квислиншки култ је очекивао да трећи новембар буде тријумф. Добили су фијаско. Све претње, уцене и лажи које су потом стигле из њиховог табора доказ су њихове немоћи, и суштинског ништавила њихових вредности. У питању су људи који верују у властите лажи, вели Ђорђе Вукадиновић. Има ли ичега беднијег?

Њихово основно оружје је очај, пише Јања Гаћеша. Преко медија, њиме свакодневно просто тове становнике Србије. Али како недавно рече Миодраг Зарковић (Око 91), на северу Косова то управљање утисцима не пролази; стварност је јача од медија.

Срби који већ 14 година бране своје животе - и државу Србију - свесни су кад им неко вређа здраву памет, вели Александар Ђикић. Можда ће неко у Београду и поверовати да је др. Марко Јакшић мафијаш који се „састаје са Тачијем“ (што ем није тачно, ем поставља питање шта су онда они који се са Тачијем грле и потписују споразуме), али не и Срби који са Јакшићем деле стварност, подсећа Александар Павић. А изгледа ни Руси, судећи по коментару Михаила Леонтјева.

Можда су зато - коначно! - мало притисли Државно Дно, у нади да немају посла са баш потпуно кварним људима. Нажалост, чини се да је то ипак случај, ако је Торисов текст о 1. светском рату од 11. новембра било какав индикатор, вели Бранко Жујовић: Државно Дно Србије је у потпуности прихватило аустроугарску причу од пре 100 година. И то док кличе како жели Србију да „ослободи“ наводног „баласта прошлости“!

Не верујете ми? Зар однос квислиншког култа према, рецимо, ћирилици није идентичан односу А-У и НДХ, како подсећа Василије Клефтакис? Зар прогон Андреја Фајгеља јер се усудио да брани српску културу од њиховог civiliziranja није манифестација управо фашизма, с правом пита Младен Ђорђевић.

Ако желите да видите како изгледа народ који заиста робује демонима прошлости, погледајте шта је иза себе оставио Алија Изетбеговић, подсећа Ненад Кецмановић. А ако сте носталгични за аустроугарском (мада Бог само зна зашто), Миланко Шеклер објашњава зашто би и он убио Франца Фердинанда.

С тим што ми данас имамо лакши задатак од Гаврила. Само Мали Жутник, који је умислио да је Клаузевиц (како одлично запажа Жељко Цвијановић), тражи да пуцамо - али себи у главу. А наш куршум за слободу је далеко лакши и убитачнији: да лажима, издаји и култу смрти просто кажемо „нећу“. Онако како се то ради на северу. 

Kо умије вама сплести в'јенце?

Око Соколово, бр. 93

(Фото: Самсон Чернов, 1912)

(због путовања, ово издање „Ока“ мало касни)

Узалуд су нечастиви очај ширили: упркос свему, честити Срби на северу бојкотовали су „косовијанске“ изборе 3. новембра. Одбили су непристојну понуду Државног Дна и тзв. међународне заједнице да изврше самоукидање. Кафанске претње, немоћни бес и фрустрирано урлање само су показали у којој мери је Државно Дно заиста дно квислиншке понизности, а не било каква група визионара боље сутрашњице. Оно што је требало да буде њихов тријумф над Србима, испало је лоше прикривени фијаско (М. Миленковић).

А учинили су све што су могли да отворену издају прогласе за родољубље, пише Милан Дамјанац. Како вели Игор Марковић, њихове подметачине биле су напросто фашистичке. Једини циљ њихове одисеје, каже Ђорђе Вукадиновић, је потпуна и безусловна капитулација. Пошто су то већ сами себи урадили, објашњава Александар Лукић, хоће и васколико Српство да преуме у квислинге. Али, како запажа Александар Павић, да притом сами Срби буду одговорни за издају, док ће култисти испасти храбри државници.

Осујећени, надошли су на „оригиналну“ идеју, право из ЕУропске кухиње: Срби имају да гласају опет (и опет), све док не буду гласали како се од њих очекује. Док не прихвате издају, капитулацију, поробљавање, Независну Државу Косову. Чак и када ово не би било зло, а јесте, Срби од свега тога немају чак ни никакву корист; то је резервисано искључиво за Брисел, вели Бранко Жујовић.

Пишући о зони сумрака створеној деловањем Државног Дна, Никола Танасић вели: „када и закони државе и закони логике нестану, остаје само насиље“. Свакако да то одговара онима који више воле аргумент силе од снаге аргумента - али батина има два краја.

Жељко Цвијановић с правом зазире од (од)српских зуба на српским вратовима, али кад је већ до тога дошло, онај којег гризу нема луксуз да прижељкује да није тако. Мора да се брани од људождера.

Драгослав Павков нуди неке идеје за начине те самоодбране: бојкот, одбијање да се живи лаж, слобода у свакодневној пракси. Не мора све да буде пушка у шуми. Али неки отпор мора да постоји. Како подсећа грчки митрополит Николај, слобода почиње са „нећу.“

Да ли било ко из Државног Дна има снаге да каже „нећу“ Империји, а „хоћу“ Србима и онима који су нам пријатељи? Жељко Цвијановић се нада да је Гробар ипак нешто договорио у Москви. Видећемо већ идућег месеца. 

На неизбежно грактање квислиншког култа да нема никаквог добра од „превазиђене“ Русије, одговор нуди француски геополитичар Александар Лаца:

„Мислим да треба пожелети да Русија буде та земља која ће предложити један другачији друштвени и развојни модел, јер данас, у 2013. години, можемо слободно да кажемо да западњачки систем експлоатисања планете, који се појавио 1991. године, више не функционише.“

Упоредо са напорима да нас натерају на одрицање од сопственог идентитета, земље и културе, култисти нас наговарају да заборавимо сопствену историју. Чега ли се то толико боје у њој? Можда порука Љубомира Мицића, на које подсећа Владимир Димитријевић?

За то време, толерише се и промовише потпуно апсурдна, лажна, квази- и псеудо-историја тзв. Бошњака, на шта указује Ненад Кецмановић. А како се примиче годишњица Првог светског рата, све више западних историчара за ту трагедију криви - Србе. 

Отуд је од непроцењивог значаја откриће Мухарема Баздуља да је сарајевска спомен-плоча Гаврилу Принципу уручена Хитлеру као рођендански поклон априла 1941. Као једини и најважнији трофеј из освојене (али непокорене) Краљевине Југославије. А како вели Рајко Васић: „Ако је Принцип Терорист, онда је Хитлер позитивац. Ако Принцип није позитивац, што ће му име као поклон Хитлеру“?

Помислите на то следећи пут кад од вас буду тражили да се извињавате што постојите, они који на то немају право.

Сендвичарска философија

(Facebook)

„Даш човеку сендвич, и нахранио си га тај дан.
Отмеш му сендвич и кажеш му да је срећан што је остао жив, и он ће пронаћи начин да сутрадан набави нови сендвич, који онда можеш да му отмеш.“

- из „Приручника за управљање колонијом Донау-Маргус,“
аутор Торис Вучић-Дачић 

(инспирација)

Победа

Да се разумемо: ово што се десило на слободном северу Косова, можда једином истински слободном парчету Србије (колико год то надреално звучало) је победа.

Не зато што су (окупирани, очајни, анти-) Срби ударили на (слободне, пркосне, самосвесне) Србе, већ зато што је план квислиншког култа, Државног Дна, Тачистана, Брисела и Вашингтона био да се силом наметне пристанак на бриселску издају. Да се од Срба и Србије направе саучесници у мрачним работама Државног Дна. Захваљујући храбрим људима са севера, то се није десило.

Србе уопште већ деценијама сатанизују како западни медији, тако и њихови локални клонови у служби квислиншког култа. А Србе на северу Косова - који се успешно супротстављају и Шиптарима, и НАТО, а ево и култу већ 14 и кусур година - сатанизују двоструко. Прво што су Срби, а онда и што нису покорни, кукавички, мали и слаби, као они што ћутке трпе непочинства Државног Дна и култа како би једног обећаног дана „живели као сав нормалан свет“.

Неки од њих су посрнули, полакомили се на новац и власт, придружили се Државном Дну и постали већи култисти од Чедовишта, Натовука, и Соње Србождер. Али већина је остала верна, чак и када им је силована и распамећена отаџбина забила нож у леђа.

Јер Српство је нешто веће и јаче од круга двојке, парчета власти, најновијег намештаја или аутомобила плаћених туђим новцима. Српство је стање духа. Јунаштво, али и чојство. Пркос и понос. Одбијање да се лаж прихвати као истина.

Отуд и толика мржња квислиншког култа, јер све док човек одбија да прихвати лаж као истину, могу само да га убију. Никако да га победе. За њихову победу је неопходан наш пристанак на лаж.

Схватили су слободарски Срби севера давно, научили из личног искуства, да Брисел и Вашингтон нису свемоћни. Да чак нису ни ни издалека онолико моћни колико се претварају. А колико су онда тек немоћни њихови пиони у квислиншком култу?

Њихова борба је и наша борба. Не против ове или оне државе, ове или оне партије, овог или оног владара, већ против лажи, хаоса и безнађа. Против нељуди и Нечастивог.

У тој борби нема предаха, нема повлачења, и нема предаје.

Kа тирјанин на слаба човјека

Око Соколово, бр. 92

(Фото: Самсон Чернов, 1912)

Као неко ко је написао књигу под називом „Демонизација Срба“, када потпредседник РС Емил Влајки каже да се припрема нова, далеко већа демонизација него у протекле две деценије, ваља му веровати.

Пошто ампутацију Косова већ сматрају готовом, Империја и квислиншки култ сада ће се престројити на следећу фазу касапљења Србије; питање је само хоће ли то бити „војводина“ или „санџак“.

Квислиншка ордија већ ровари на северу. Кристијан Обшуст пише о новој, измишљеној историји „војводине“ која нема везе са животом. Али зато има итекакве везе са Хрватском и хапсбуршком носталгијом, подсећа Слободан Бјелица освртом на један сепаратистички трактат из педесетих година прошлог века.

Део тог процеса је без сумње примитивни атак на Културни Центар Новог Сада и његовог директора Андреја Фајгеља, о чему је писао Жељко Цвијановић. Просто је за неверицу да наводни „branitelji“ културе и уметности своју civiliziranost показују - запишавањем.

Некултура у име kunst-a у ствари је симптоматична за квислиншки култ. Њима смисао даје мржња. До беса их доводи свако ко се с њима не слаже (и то у потпуности), јер тиме ремети њихову најсветију догму: да је беспуће њихове zbiljnosti не најбољи од свих светова, него и једини могући. Без алтернативе, такорећи.

Сам Фајгељ је написао квалитетан текст о савременом фашизму према Србима, не само допуштеном већ и службено одобреном. Чуди ме што га је објавио невладнички Danas; можда су се полакомили на Фајгељеву несрећно формулисану синтагму о српским злочинима?

Ако мислите да је овде у питању само војводиндисање, грешите. Отворена је сезона на Србе уопште. Погледајте само злобу која цури из сваке речи НАТО култистикиње Јелене Милић, о којој пише Бранко Жујовић.

Квислиншки култ онолико урла на Фајгеља зато што је КЦНС једна од ретких установа друштва које они не контролишу. Србија је већ на Западу, вели Срђан Воларевић: обесмишљена, опљачкана, понижена, у грчу страха и безнађа.

Проблем је када то безнађе шире људи којима је не само посао, већ и света дужност, да буду источници наде. Владимир Димитријевић се обраћа једном монаху и једном патријарху, да их на то подсети.

Државно Дно свакодневно разбија сваку илузију да је Србија независна и суверена држава. Чак ни оне капитулације Бриселу нису преговори, већ се ту само потписују диктати ЕУропских комесара, појашњава Радомир Кошанин. 

У империјално-култистичком пројекту уништења Србије, потпуно је неважно да ли су извршиоци жутократе или ови сендвичари данас. Циљ је да нигде не буде места за Србе - осим можда у праведној Русији, вели Александар Павић.

За то време, прави се „Турска у Призрену“, вели Реџеп што мисли да је Сулејман. А Ненад Кецмановић се пита да ли би однос према том питању могао да уједини Србе. У нормалном свету, да. Само што овај свет већ одавно није нормалан, вели Љубиша Спасојевић.

Прекосутра су „избори“ у НДК. Замислите да су усташе дошле у, рецимо, Госпић и траже да тамошњи Срби гласају за „српску листу“ за институције НДХ. Са све У и шаховницом на листићима. Како би онда могли демократски и легитимно да их побију, покрсте и иселе, како рече министар културе Будак. Замислите сада срспке „државнике“ како позивају народ да изађе на те изборе, јер им то гарантује опстанак у НДХ. Онда се упитајте ко је ту луд.

Александар Ђикић већ чује мук четвртог новембра, када ће - без обзира колико људи изашло на Тачијеве изборе или не - Државно Дно кренути да пилатовски пере своје крваве руке. Јер су, ето, демократски и државнички предали Србе НДК. Или оно беше НДХ?

Али како подсећа Драгомир Антонић, историја учи да нечасно никад не постаје часно. Учи нас и „како се бори, како се добија, како се губи. Ко се по добру, а ко по злу памти.“

Косара Гавриловић памти време када су Југославију мучки убили у Лондону. Можда ће ратни дневник њеног оца Милана да допринесе разбијању неких илузија о Енглезима, комунистима и „браћи“ која то нису била.

Стих из „Горског вијенца“ који је дао наслов овонедељном „Оку“ често се тумачи као правдање тираније. А у ствари је позив људима да не буду овце (тј. слаби), јер само тако неће имати ни проблем са вуковима (тј. тиранима).

Отуд је Жељко Цвијановић само допола у праву кад мисли да ће нас подићи Јужни Ток. Гасовод може да буде испружена рука помоћи, али ми сами морамо да одлучимо да се дигнемо из  овог гроба који нам је ископао култ смрти. Без тога, остајемо онакви какве су нас направили култисти: мали, слаби, овце на које сваки вук и тирјанин сматра да има право.

Попис, опис, допис

Више пута сам већ писао о медијима и феномену „управљања утисцима“, који се на нашим просторима лажно представља као „информисање“. Данас је стигао још један примјер.

ТВ1, иначе блиска муслиманским политичким круговима у Сарајеву, објавила је „вијест“ о наводним резултатима недавног пописа у БиХ. На основу података „невладиних организација, односно 2.000 посматрача и активиста чији су представници током пописа пратили рад пописивача“, лансирана је прича о 54% „Бошњака“.

„Информацију“ су очас пренијели и медији у РС (примјерице Фронтал и БН), позивајући се на њу као чињеницу. А нико да ради новинарски посао и постави одговарајућа питања.

Илустрација уз текст на Фронталу

На примјер: ако је загарантована анонимност и приватност пописа (а по закону јесте), откуд онда некакви „посматрачи“ и „активисти“ који су га наводно пратили? Јесу ли то можда ови невладници имали приступ пописницама, или им је неко од службеника задужених за попис открио податке? И једно и друго су кривична дјела - ако је то икоме још битно, а требало би да буде.

И откуд да ти анонимни невладници баш ТВ1 „процуре“ те наводне чињенице? Најблаже речено, то ствара сумњу у њихову вјеродостојност. Али јок, „вијест“ се преноси без питања, без коментара, без размишљања.

Коментаришу се једино бројке, за које се претпоставља да су тачне (а зашто?). Углавном како велики број „Бошњака“ (објаснићу зачас зашто под наводницима) обара тезу о геноциду у БиХ и доказује да је у РС спроведен повратак (за разлику од Федерације). Чак и да су наведене цифре тачне, тиме се промашује суштина покушаја манипулације пописом.

Њу је англоамеричкој агенцији Ројтерс крајем септембра отворено образложио Сејфудин Токић, представљен као „лидер кампање да се Муслимани изјасне као Бошњаци“. Ево шта је Токић изјавио за Ројтерс: „Ако нас има више од 50 одсто, Босна ће бити национална држава Бошњака и бићемо доминантни над друга два народа“. (извор)

Можда су неки заборавили, али управо због те приче о доминацији (под маском „грађанске државе“) се и водио рат у БиХ. Који је, подсјетићу - јер је очигледно потребно - окончан тако што је у Дејтону призната РС, а остатак земље конституисан као федерација како би се обезбиједила равноправност Хрвата и Муслимана. Сад знамо и зашто то није функционисало у пракси.

[Мала дигресија овде: покушај да се не само становницима БиХ, већ свим муслиманима на простору некадашње Југославије који нису Албанци или Турци, пришије етикета „Бошњак“ је прво чиста политичка манипулација, а друго увреда. Наиме, бош (boş) на турском значи празан, ништаван, тако да „Бошњак“ испада „ништарија“ или „никоговић“. Зато је уздржавање од употребе овог термина ствар како истинољубивости, тако и елементарне пристојности.]

Будући да остали „бошњачки“ прваци нису демантовали Токићев навод, испада да је форсирање приче о „Бошњацима“ као натполовичној већини у БиХ у функцији наметања концепта БиХ као националне државе те заједнице. А то апсолутно крши не само људска и грађанска права осталих аутохтоних становника БиХ, већ и Дејтонски мировни споразум и постојећи уставно-правни поредак. Како нико тиме да се позабави?

Посебно је питање да ли ће резултати пописа - коначни, не наводни - бити прихваћени у Еуростату, поготово ако се установи да су пописивани фиктивни људи који Босне годинама видјели нису, а уредно се воде у европским и америчким књигама (тамошњи пописи су завршени 2010. и 2011.). Уколико Еуростат одбије да верификује попис због пронађених неправилности, шта онда? Или ако га верификује упркос неправилностима, јер је то у политичком интересу моћних? О томе ни ријечи, већ само о дубиозним бројкама.

Добро вели онај чича неки дан (да сад не цитирам, опет из елементарне пристојности). Али онда проблем није толико у онима који раде зло, већ у нама што смо блесави па им то дозвољавамо.

Тијанић као опомена

Када сам јуче чуо вест да је умро Александар Тијанић - вишегодишњи новинар, некадашњи министар, у последње време директор РТС - сетио сам се једног пролећног дана сада већ давне 1991.

Од фебруара те године, у Сарајеву је снимана и емитована емисија „Умијеће живљења“ (приказ), коју су заједнички водили Тијанић, Мирјана Бобић-Мојсиловић, и Драган Бабић. У Сарајеву су тражили толеранцију коју нису могли да нађу у Београду и Загребу. Сличну аргументацију нудили су тада и оснивачи ЈУТЕЛ-а. Почетком маја 1991, показало се да је та толеранција мит: Сарајевом су сатима трајали нереди јер је један од најављених гостију емисије требало да буде Војислав Шешељ.

Још до јуче миљеници чаршије, домаћини „Умијећа“ постали су мета линча. Остали су живи, некако, за разлику од своје емисије. А хајку на њих су предводили они исти људи који су за „суверену“ БиХ били вољни да жртвују мир. То им је, непуних годину дана касније, и пошло за руком.

Данас неки хвале, а (многи) други куде напрасно почившег Тијанића, не бирајући речи. Пристаје, значи, наслов из Политике да никога није остављао равнодушним. Чињеница је да је под његовим руководством РТС била Јавна Кућа (или Јадни Сервис) ЕУропске Жутије. Али сад се питам да ли би под неким другим можда била нешто још горе. Ако сад на чело РТС дође неки острашћени култиста, испашће да ћемо правити Тијанића од блата.

Оклевам да се бацим каменом на њега, не зато што имам навику да о мртвима говорим све најбоље, већ зато што се трудим да о њима не пишем ништа другачије кад се упокоје (и не могу да се бране) него док су били живи. Тијанића нисам критиковао за живота, јер ми је било глупо да критикујем бич, уместо руке која га држи. А можда и зато што подсвесно нисам хтео да будем део оне руље из маја 1991.

Кажу ми да и сам имам оштро перо. Трудим се да будем фер и пишем не лично већ логично. Да имам на уму Његоша („страх животу каља образ често“) и Марка Миљанова Поповића („чојство је чувати другога од себе“). Јер речи имају снагу. Идеје имају последице. А пут сваког човека посут је искушењима, замкама и странпутицама.

Тијанић је на свом путу посртао. Час је говорио истину силницима, час им је служио. Али никад нисам имао утисак да је штету чинио из предумишљаја. Уосталом, погледајте ко су му били душмани (невладници, култисти) па размислите да ли је баш радио све како не ваља. Било како било, осуду резервишем за оне који свесно чине зло, пре него за оне који то чине из страха, нужде или незнања.

Тијанићу нека је лака земља. А нама нека је добри Бог на помоћи.

Критика одбране неодбрањивог

Почетком ове седмице, уредник Видовдана Милован Балабан објавио је текст у којем је - ако ме очи не варају - покушао да нађе оправдање за позив Патријарха Иринеја да се изађе на лажне изборе позивањем на стање после Косовског боја:

„И овај отпор је био у непристајању наметнутих наводних вредности, а обично је завршавао прогоном хришћана, често мучеништвом и мартирством (сведочанством у крви) зарад чистоте свог учења и духовне стварности. Баш као што су учинили и косовски јунаци положивши живот опирући се неправди Муратове визије Балкана и положаја српског народа условљеног турским овладавањем овим просторима. Тада је Црква била уз свој народ као што је била и уз Деспота Стефана када је пристао на вазалство Бајазиту“.

Ово је натерало Александра Лазића - који је, ако се сећате, за Соко у јулу писао о проблематичном понашању руководства СПЦ - да напише одговор, у којем се окреће историји и документује под којим околностима је Стефан Лазаревић пристао на вазалство Турцима, шта је о томе заиста мислила Црква, закључујући како је поређење са данашњом ситуацијом апсолутно непримерено:

„...функција Цркве, па ни Српске православне, није да тражи начин прилагођавања датој реалности ... него да буде христолика; а ако је (макар делићем) христолика, она нужно мора бити изван реалности“.

...ако су пре шест векова разлози били да би „било спасено христоименито стадо од вукова, који су га клали” (Константин Философ), онда данас нема двојбе да мора остати записано да је СПЦ, кроз уста првог међу једнакима, у миру, послала христоименито стадо у загрљај вуковима да га кољу; књегиња Милица и св. патријарх Спиридон спасавали су животе и жртвовали и своје најближе, а господар Вучић и патријарх Иринеј спасавају голу власт и тзв. Бриселски споразум, све зарад химере зване ЕУ“.

Првобитно сам намеравао да текст пренесем цео, или барем цитирам in extenso, али док сам га читао схватио сам да би било боље и праведније да га прочитате у оригиналу, са сликама и фуснотама, на његовом блогу (Стање Ствари).

И да се замислите над речима Патријарха Павла, цитираним на крају:

„У којој држави на свету се може захтевати излазак на изборе под условима у којима су људи лишени не само елементарне безбедности и основних људских права, па и права на слободу кретања, него и самог права на живот?“

Бич сам божји ја сплетен за тебе

Око Соколово, бр. 91

(Фото: Самсон Чернов, 1912)

Примиче се клети 3. новембар, када Државно Дно и квислиншки култ инсистирају да ће капитулација пред „Републиком и Косовес“ у ствари бити тријумф Српства. У такво нешто може да верује само онај ко победом сматра пораз, коме је зло добро, а пропаст успех. Дакле, само култисти „царства земаљскога“, који прокламују да је свако ко се с њима не слаже - луд.

Добро онда, ја ћу први то да схватим као комплимент. Да видимо у каквом сам друштву.

Драган Милашиновић вели да је „бриселски процес“ свесна манипулација култа у циљу затирања Србије. Борис Алексић образлаже да се Државно Дно ставило у службу Хашима Тачија - односно, рекао бих пре, Тачијевих господара. А Александар Павић указује да се Државно Дно и не труди да сакрије у којој мери су такозвани „избори“ лаж и обмана. Није реч о незнању или неспособности, већ о свесном злу, дакле.

Јуришници култа ударају на сваки, па и најмањи, отпор систематском рушењу Србије. О атаку на Културни Центар Новог Сада и њега лично, пише Андреј Фајгељ. А да би се Србија и физички затровала, уводи се ГМО „храна“; више о томе,  Саша Ставретовић.

Докле? Проблем са отпором је што је реактиван, тј. креће се у наметнутом оквиру уместо да понуди сопствени, вели Милан Миленковић. О томе је својевремено било речи и на Соколу. Александар Лукић тражи инспирацију у Његошевом етосу слободе, док Мило Ломпар налази стратегију у речима Црњанског.

И док у окупираној централној Србији заведени партијски пешаци негодују јер нису добили сендвиче - а ко мари што земља пропаде! - Срби на Косову и Метохији нису блесави. Миодраг Зарковић вели да они итекако добро знају ко су истинске вође, а ко фигуре постављане путем разних „избора“.

Ко је онда ту заиста луд, ми или Државно Дно? Одговор нуди Миланко Шеклер.

Ако вам понашање култиста однекуд изгледа познато, то је зато што представља типично „резоновање“ конвертита, вели Милан Миленковић.

Срби могу и знају да устану када власт пређе њихову „црвену линју“, показао је случај у Љигу, о чему пише Жељко Цвијановић. Можда је време да се та линија помери мало ближе разуму, а даље од лудила култа? Јер толико тога већ сматрамо за нормално, а није, тврди Слободан Антонић и позива на „бесни отпор“ док још није касно.

Зар вам не личи на Зону Сумрака што Павелићеви бојовници долазе у Београд по потврде о усташтву (како би добили пензије од нове хрватске државе)? Борис Дежуловић јесте сатиричар, али ово о чему пише је жива истина.

Време у којем живимо стварно личи на репризу четрдесетих година прошлог века. Опет гледамо „продор на исток“ који предводи Берлин, вели Бранко Жујовић. Мисле, ваљда, да ће им се посрећити трећи пут.

Али не би Срби били то што јесу, да не ремете планове „великих“: покушај репризирања четрдесетих пропао је деведесетих. Тада затроване бунаре никаква празна прича не може да очисти; за обнову изневереног поверења у Босни потребно је много више од реторике, пише Ненад Кецмановић, а од тога ни трага.

Што се предстојећих лажних избора за квислиншке органе лажне државе тиче, о томе је све рекао још давне 2004. године блаженопочивши Патријарх Павле. Оне године, сетићете се, када су „косовијанци“ показали своју демократичност, толеранцију и суживотништво - погромом Срба.

Свака реч важи и данас. И сва даља прича је сувишна.

Једини исправан одговор на лажне изборе

(via НСПМ)

До у Бога и у своје руке

Око Соколово, бр. 90

(Фото: Самсон Чернов, 1912)

(Напомена: Од ове седмице „Око“ ће се појављивати петком, да бих избегао конфликт са другим обавезама.)

За тринаест година „демократије“ и „реформи“, из Србије је исцеђена најмање 51 милијарда долара, по сазнањима америчких истраживача. Стварне размере ове пљачке су још веће, јер не рачунају оно што је отето а још увек се налази у Србији - од сумњивих приватизација до вила и аутомобила. На идентичан начин је деведесетих пљачкана Русија, док 1999. није срушен Јељцинов квислиншки режим.

Уместо српског Путина, добили смо Државно Дно. Торис трабуња о нади (као овај амерички Император давне 2008), Дачи слави поразе као победе, а Вучи нема ништа против да Србију претвори у пепео, ако би после тога владао згариштем. О безнађу економске и сваке друге политике Државног Дна пише Жељко Цвијановић.

За оне који су издају проглашавају за врхунац родољубља, највећи непријатељ су они који одбијају да издају - тиме показујући да итекако постоји алтернатива, и да је наводно поб(иј)едничко родољубље у ствари лажно. Отуд толики притисак на косовске Србе, који испадоше свима криви што су живи, вели Јања Гаћеша. Позивима да изађу на лажне „изборе“ 3. новембра придружио се недавно и „кооперативни“ патријарх СПЦ, на шта се осврће Милан Дамјанац. А о волунтаризму Државног Дна, од патријарха без мандата до министра без портфеља, пише Александар Павић.

Паралелно са притиском на „реметилачке“ Србе на Косову, траје и преумљавање Срба у остатку Назадне Сатрапије Жутије. Томислав Кресовић пише о седам немачких захтева и „промени свести“. Зоран Грбић се осврће на најезду зомбија као манифестацији страних (без)вредности.

Слободан Владушић, говорећи како од слависта данас праве „балканологе“, подвлачи битну разлику: они први су се бавили српском историјом и књижевношћу, док ови потоњи поричу све српско између „словеначке шљивовице и турског бурека“ и на српски простор гледају као на богату територију настањену реметилачким домороцима. Питајте Сијуксе како то обично завршава.

Дарко Панић се бави разбијањем породице као предусловом за атомизацију друштва и његово коначно поробљавање. Да све не иде баш тако глатко, показао је случај једне девојчице. О детаљима случаја писао је Милутин Стевановић, али укратко: отац из Хрватске тражио је изручење кћерке, која са мајком живи у Љигу. Државно Дно се таман спремило да ту капитулира - баш као и по питању повлаштеног увоза цигарета - када се суочило са побуном народа. О тој малој, али можда значајној победи, писао је Бранко Жујовић.

Побунили су се и гости на „културној“ манифестацији која је покушала да Србе представи као геноцидне - и тиме амнестира нацисте и НДХ. Очигледно преумљавање још није успело, упркос свој сили медија, полиције, фарме, велике и топле браће.

Не очекујте, међутим, од Државног Дна и квислиншког култа да се помире са неуспехом. Вероватније је да ће постати још агресивнији - јер, напослетку, они само и једино верују у аргумент силе. Ђорђе Вукадиновић с правом Србију данас пореди не са деведесетим, него са тридесетим годинама ХХ века у Европи.

А Жељко Цвијановић констатује да је сада отворени сукоб са квислинзима неминован:

„Колико ће та стрела да путује зна само Онај Који Све Зна, а да је одапета, сад знају и они који не знају ништа“.

Цензура или пристојност?

Чудна су нека времена наступила. Некада су се постдипломске студије звале „магистериј“, а данас их зову „мастер“. Некада су се сликари бавили лепотом света, а данас се утркују ко ће више да га нагрди. Поготово на „прогресивном“ западу, што грђе неко умијетничко дело, то га више хвале, славе и дотирају наприједни културолози.

Посебно је популарно антихришћанско богохуљење, које се правда наводним отпором религији уопште; притом никоме не пада на памет да вређа верска осећања, рецимо, индуса или будиста, а камоли муслимана. Ако то неки уметник макар и случајно уради, истога часа се на њега сручи лавина оптужби за „нетолеранцију“ и „говор мржње“. Све по лажној логици коћекогаизма.

Јуче је у Културном центру Новог Сада (КЦНС) абортирана студентска изложба. Академија уметности вели да је повукла целу изложбу јер им је „скидање једног рада нарушило концепцију“ (Фронтал). Намеће се медијска тема да је ово шокантан напад на слободу говора. А ево о каквом „уметничком раду“ је реч:

Директор КЦНС Андреј Фајгељ, одраније мета напада култур-комесара због употребе ћирилице (замислите, усуђује се да користи изворно, званично и уставом загарантовано писмо! Какве ли дрскости!) огласио се поводом одлуке да повуче увредљиви експонат. Преносимо овде његово објашњење, с дозволом, у интересу потпуног информисања јавности и заустављања још једне рунде медијског линча:

Синоћ целе ноћи нисам спавао. Имао сам тешку дилему. Нећу спавати ни ноћас, јер сам изабрао.

Прекјуче се у Културном центру појавила изложба студената Академије, мимо процедуре, тако да нико није знао садржај до последњег тренутка. Један од радова је представљао фигуру распетог Исуса, ког већина грађана поштује као Бога.

Тражио сам мишљење о раду од свих ауторитета до којих сам стигао: аутора, професора, верника, обичних грађана. Уметници су углавном говорили да није увредљив, а и ако јесте, да је уметничка слобода неограничена. Верници и обични грађани углавном да их ипак вређа, да је то неприкладно поигравање са светињом.

Ти грађани имају право на заштиту верских осећања, а уметници имају право на слободу изражавања. Стављен пред свршен чин, могао сам да заштитим једна само на уштрб других.

Одлука је била тешка, али одлучио сам да заштитим обичне људе, који у уметничком делу ипак виде и оно очигледно, ”Исуса који граби паре”. Одлучио сам да не дозволим ризик да већина грађана буде увређена и обесправљена и да још мора да плати за то. Јер та иста већина, која се изјашњава да верује у Исуса, је и главни извор финансија Културног центра.

Предложио сам излагачима да овај пут не изложе поменуто дело. Одбили су и одлучили да повуку читаву изложбу. На друштвеним мрежама се управо покреће олуја по којој слутим да је све то планирани перформанс, који ћемо гледати у наставцима наредних дана.

На то имам коментар.

Живимо у време када се младима са свих страна натура инцидент као пут до успеха и славе. Пређи границу доброг укуса, и чека те награда. Тим путем кроче и млади учесници риалитија, и младе старлете, и млади насилници.

Младим уметницима желим да бар они буду другачији. Да повуку границу и одбију старлетизацију. Нек се опробају и у провокацији, која јесте саставни део уметности. Али нек почну од лепоте и хуманости. Нек почну од класичних идеала: Est modus in rebus, sunt certi denique fines (Постоји мера у стварима, постоје, најзад, одређене границе). Нек почну од упорног, поштеног и скромног рада.

Ако већ почињу од провокативне друштвене критике, нек барем не почињу од нечије највеће светиње.

Ја се из убеђења не могу придружити промоцији инцидентности, као ни промоцији концепта ’45, када је свака увреда верских осећања сматрана прогресивношћу, а свака одбрана примитивизмом.

Молим грађане да се изјасне, да се укључе у дебату, да је не препусте хејтерима, партијским војницима и заинтересованим групама. Идеалног одговора на овакве дилеме можда и нема, али имамо одговорност да заједно градимо консензус и тражимо меру.

ПС: Пошто је данас Бајрам, питао сам аутора да ли би овако представио Мухамеда? Не би.

У овом данашњем свету, најлакше је бити вулгаран. Пажња се привлачи не врлином, него екстремним пороцима и ексцесима материјализма. То можда иде у прилог индустрији приземне забаве, али дугорочно упропаштава како „звезде“ таквих перформанса, тако и друштво уопште, разграђујући цивилизацију док не преостане само дивљаштво. 

Е сад, можда неки дивљаштво сматрају добрим и пожељним. На то имају право - мада онда не би требало да имају право да траже заштиту цивилизације када им то исто дивљаштво угрози животе и имовину. Било би лицемерно.

У сваком случају, логика налаже да онима који више цене дивљаштво од цивилизације свакако није место у домовима културе. У Новом Саду, или било где.

Реинтеграција на ЕУропски начин

Чуди ме да досад нико није указао на паралелу која је више него очигледна: Србима у Независној Држави Косови (НДК) намењена је иста судбина као Србима у НДХ. Било оној, било овој новој. Погледајте само шта се ради у Вуковару.

Својевремено је француски генерал ДеМарњак изјавио да ће „проблем“ Срба на Косову имати „биолошко“ решење - тј. они ће поумирати онако у гетима, и Косовистан ће онда бити безжбрижно шиптарски. Тај исти генерал данас води Еулекс, „статусно неутралну“ мисију ЕУ специфично задужену за помоћ „успостављању независности“ Тачистана.

Можда би Косовијанци и могли да чекају, али Вашингтону и Бриселу се жури - да чупањем срца Србима елиминишу „реметилачки фактор“ на полуострву. Па кад нису успели да силом сломе отпор Срба на Косову, одлучили су то да ураде преко издајника у Београду. Којима се недавно, ако је веровати вестима, придружио и „прогресивни“ Патријарх Иринеј.

Реторика којом се подржава затирање Срба на Косову неодољиво подсећа на оно што гледамо откако је круг двојке зарад обећања „нормалног живота“ препустио РСК Загребу. Треба ли подсећати да је уместо обећане „нормалности“ добио „Савезничку силу“ (погрешно прозвану „Милосрдни анђео“)?

У сваком случају, иста матрица је на делу и у Вуковару и у Митровици - и то се спинује као „реинтеграција“, а не етничко чипћење. Занимљиво је да тај термин користи како Загреб (и онда, и данас) тако и Тачи. А у Приштини Срба има колико и у Книну. Није ни чудо, кад су Косовијанци попут Агима Чекуа „испекли занат“ у Туђмановој армији, само обновивши „стратешко партнерство“ из 1941.

Државно Дно је бриселским „споразумом“ већ признало НДК. Гласачки листићи лажних избора лепо имају косовијанске грбове и организују их Косовијанци по некаквим својим прописима. Чак је и име листе квислиншких кандидата промењено у „грађанска листа“, јер је Шиштарима сметало „Србија“. За то време, сред Београда се шепуре функционери НДК у режији Соње Лихт и НАТО.

И док Државно Дно вели да „нико од њих не тражи“ признање НДК, то отворено демантује изасланик Берлина Шокенхоф. Не само да се тражи признање, него и промена свести, и још пар сличних „ситница“.

Чланови Државног Дна отворено говоре да ће све посветити испуњавању захтева Империје, па кад их испуне, сами додати нове. Али лажу да ће од тога Србији да буде ишта боље. Неће. Све што Срби на Косову - који једини поштују Устав и законе Србије - могу да очекују од Тачијевих „избора“ је већ виђено у Госпићу, Пакрацу, Вуковару, Клечкој, Старом Грацком, Жутој Кући...

То је избор само којим редом ће Косоваријанци да им ваде срце, бубреге и све остало. За Тачија, Брисел, Берлин, али и жуто-назадни Београд, опстанак Срба на Косову једноставно није опција. За њих Жута Кућа нема алтернативу.

Али за нас мора да има.

Од бруке се гледат не могаху

Око Соколово, бр. 89

(Фото: Самсон Чернов, 1912)

Као што сам најавио, протекле две недеље био сам на путу, па је Око било на одмору. Али то не значи да бројни хвале вредни текстови нису остали запажени.

О медијској и моралној окупацији писала је Драгана Трифковић. Какву Србију снива Мали Жутник Дачи, објаснио је Младен Ђорђевић. Миланко Шеклер писао је о промени свести и Дечијевој визији нормалности писао је и Миланко Шеклер. Суштина целог пројекта, вели Владимир Димитријевић, је уништење Србина у себи. Колективно самоубиство нације.

Милорад Вучелић објашњава да је ова власт само још гори продужетак Жутократије. Зато недавна смена Драгана Ђиласа није никаква велика победа, тврди Александар Павић, већ пре обрачун лешинара око черупања Србије.

Како то черупање изгледа, описује Жељко Цвијановић у текстовима о Мегатренду и „квантном скоку“ Државног Дна - право у понор.

По свему судећи, претња полицијске побуне највише је утицала на отказивање окупационе параде (тзв. „прајда“) у Београду. Што се парадирања тиче, о тзв. „геј правима“ као батини Империје одлично је писао Слободан Антонић. А мада су разни ЕУропски комесари, активисти, невладници и министри тиме разјарени, цео циркус је помогао Државном Дну да скрене пажњу са напора да удави косовске Србе у Тачијевом бурету крви.

На шта имају право косовски Срби, пита се Јања Гаћеша. Шиптари и Империја нуде им нестанак, Београд као „алтернативу“ - самоукидање. Цела прича око такозваних избора 3. новембра је једна велика мућка у магли, вели Александар Ђикић. Нажалост, констатује Владимир Димитријевић, у њој не учествује само Државно Дно, већ и неки „прогресивни“ свештеници СПЦ.

А чим заврше са Косовом (или мисле да су), Војводина је следећа, подсећа Жељко Цвијановић.

Пред крај септембра, медијски бомбардер Империје (Б92) напао је Јужни Ток, односно економску сарадњу са Русијом. На напад су се осврнули Ђорђе Вукадиновић и Бранко Жујовић.

Почетком октобра, бивши Император Клинтон обелоданио је двестотињак докумената ЦИА о рату у БиХ. Намера је, свакако, да прикажу Империју и самог Клинтона у најбољем могућем светлу. Пошто сам видео да локални медији веома селективно цитирају њихов садржај, пронашао сам оригинале, ако желите да их читате сами.

У БиХ је 1. октобра почео попис становништва, први од проглашења независности. О проблемима и перипетијама са пописом, писао је Ненад Кецмановић.

У Вуковару се наставља истребљивање ћирилице. За оне који су заборавили, хрватске власти су у последњој деценији ХХ века уништиле десетине хиљада књига, што српских аутора што штампаних ћирилицом. За то време се форсира мит о „великосрпском“ Меморандуму САНУ - који то уопште није био, вели Ратко Дмитровић и подсећа да је ову замену теза омогућило самомрзачко понашање комуниста у Србији.

Са примицањем годишњице 1. светског рата, јача и кампања да се за тај сукоб окриве Срби и Руси, Гаврило Принцип прогласи терористом а Франц Фердинанд мучеником. Срђан Кољевић, режисер новог филма о сарајевском атентату, даје допринос борби против тих клевета, а Милан Дамјанац се позива баш на Принципа да би илустровао право значење слободе, наспрам оног које намећу њени затирачи.

Кад смо већ код културе, вреди прочитати подсећање Антонија Ђурића о првој поставци драме „Солунци говоре“, као и есеј Зорана Грбића о Салми Хајек и Холивуду у Србији.

Пре неки дан је била 13. годиншњица „петооктобарске револуције“, империјалног пуча којим је Србију преузео квислиншки култ. Војислав Коштуница и даље одбија да призна ову чињеницу, вели Бошко Обрадовић, наводећи да све док се 5. октобар сматра победом, ЕУ реалним избором а неутралност могућом, избављења из матрице ропства неће бити.

Следбеници квислиншког култа радо говоре о цени родољубља - за њих, увек превеликој. Али остају неми пред чињеницом да је од 5. октобра наовамо, из Србије украдена 51 милијарда долара, о чему пише Бранко Жујовић. То је, дакле, новчана цена ропства.

Извођачи империјалног пројекта - квислиншки култ, жутократе и Државно Дно - убише се од убеђивања народа да ће продајом вере (слободе) купити хлеб (вечеру). Као да ту причу нисмо већ небројено пута чули од силних завојевача који су завршили на сметлишту историје. Мило Ломпар упозорава све који би да се полакоме на то обећање, да ће они који се одричу слободе зарад обећаног хлеба остати и без једног, и без другог.