Око Соколово, бр. 93
(због путовања, ово издање „Ока“ мало касни)
Узалуд су нечастиви очај ширили: упркос свему, честити Срби на северу бојкотовали су „косовијанске“ изборе 3. новембра. Одбили су непристојну понуду Државног Дна и тзв. међународне заједнице да изврше самоукидање. Кафанске претње, немоћни бес и фрустрирано урлање само су показали у којој мери је Државно Дно заиста дно квислиншке понизности, а не било каква група визионара боље сутрашњице. Оно што је требало да буде њихов тријумф над Србима, испало је лоше прикривени фијаско (М. Миленковић).
А учинили су све што су могли да отворену издају прогласе за родољубље, пише Милан Дамјанац. Како вели Игор Марковић, њихове подметачине биле су напросто фашистичке. Једини циљ њихове одисеје, каже Ђорђе Вукадиновић, је потпуна и безусловна капитулација. Пошто су то већ сами себи урадили, објашњава Александар Лукић, хоће и васколико Српство да преуме у квислинге. Али, како запажа Александар Павић, да притом сами Срби буду одговорни за издају, док ће култисти испасти храбри државници.
Осујећени, надошли су на „оригиналну“ идеју, право из ЕУропске кухиње: Срби имају да гласају опет (и опет), све док не буду гласали како се од њих очекује. Док не прихвате издају, капитулацију, поробљавање, Независну Државу Косову. Чак и када ово не би било зло, а јесте, Срби од свега тога немају чак ни никакву корист; то је резервисано искључиво за Брисел, вели Бранко Жујовић.
Пишући о зони сумрака створеној деловањем Државног Дна, Никола Танасић вели: „када и закони државе и закони логике нестану, остаје само насиље“. Свакако да то одговара онима који више воле аргумент силе од снаге аргумента - али батина има два краја.
Жељко Цвијановић с правом зазире од (од)српских зуба на српским вратовима, али кад је већ до тога дошло, онај којег гризу нема луксуз да прижељкује да није тако. Мора да се брани од људождера.
Драгослав Павков нуди неке идеје за начине те самоодбране: бојкот, одбијање да се живи лаж, слобода у свакодневној пракси. Не мора све да буде пушка у шуми. Али неки отпор мора да постоји. Како подсећа грчки митрополит Николај, слобода почиње са „нећу.“
 |
| (Фото: Самсон Чернов, 1912) |
Узалуд су нечастиви очај ширили: упркос свему, честити Срби на северу бојкотовали су „косовијанске“ изборе 3. новембра. Одбили су непристојну понуду Државног Дна и тзв. међународне заједнице да изврше самоукидање. Кафанске претње, немоћни бес и фрустрирано урлање само су показали у којој мери је Државно Дно заиста дно квислиншке понизности, а не било каква група визионара боље сутрашњице. Оно што је требало да буде њихов тријумф над Србима, испало је лоше прикривени фијаско (М. Миленковић).
А учинили су све што су могли да отворену издају прогласе за родољубље, пише Милан Дамјанац. Како вели Игор Марковић, њихове подметачине биле су напросто фашистичке. Једини циљ њихове одисеје, каже Ђорђе Вукадиновић, је потпуна и безусловна капитулација. Пошто су то већ сами себи урадили, објашњава Александар Лукић, хоће и васколико Српство да преуме у квислинге. Али, како запажа Александар Павић, да притом сами Срби буду одговорни за издају, док ће култисти испасти храбри државници.
Осујећени, надошли су на „оригиналну“ идеју, право из ЕУропске кухиње: Срби имају да гласају опет (и опет), све док не буду гласали како се од њих очекује. Док не прихвате издају, капитулацију, поробљавање, Независну Државу Косову. Чак и када ово не би било зло, а јесте, Срби од свега тога немају чак ни никакву корист; то је резервисано искључиво за Брисел, вели Бранко Жујовић.
Пишући о зони сумрака створеној деловањем Државног Дна, Никола Танасић вели: „када и закони државе и закони логике нестану, остаје само насиље“. Свакако да то одговара онима који више воле аргумент силе од снаге аргумента - али батина има два краја.
Жељко Цвијановић с правом зазире од (од)српских зуба на српским вратовима, али кад је већ до тога дошло, онај којег гризу нема луксуз да прижељкује да није тако. Мора да се брани од људождера.
Драгослав Павков нуди неке идеје за начине те самоодбране: бојкот, одбијање да се живи лаж, слобода у свакодневној пракси. Не мора све да буде пушка у шуми. Али неки отпор мора да постоји. Како подсећа грчки митрополит Николај, слобода почиње са „нећу.“
Да ли било ко из Државног Дна има снаге да каже „нећу“ Империји, а „хоћу“ Србима и онима који су нам пријатељи? Жељко Цвијановић се нада да је Гробар ипак нешто договорио у Москви. Видећемо већ идућег месеца.
На неизбежно грактање квислиншког култа да нема никаквог добра од „превазиђене“ Русије, одговор нуди француски геополитичар Александар Лаца:
„Мислим да треба пожелети да Русија буде та земља која ће предложити један другачији друштвени и развојни модел, јер данас, у 2013. години, можемо слободно да кажемо да западњачки систем експлоатисања планете, који се појавио 1991. године, више не функционише.“
Упоредо са напорима да нас натерају на одрицање од сопственог идентитета, земље и културе, култисти нас наговарају да заборавимо сопствену историју. Чега ли се то толико боје у њој? Можда порука Љубомира Мицића, на које подсећа Владимир Димитријевић?
За то време, толерише се и промовише потпуно апсурдна, лажна, квази- и псеудо-историја тзв. Бошњака, на шта указује Ненад Кецмановић. А како се примиче годишњица Првог светског рата, све више западних историчара за ту трагедију криви - Србе.
Отуд је од непроцењивог значаја откриће Мухарема Баздуља да је сарајевска спомен-плоча Гаврилу Принципу уручена Хитлеру као рођендански поклон априла 1941. Као једини и најважнији трофеј из освојене (али непокорене) Краљевине Југославије. А како вели Рајко Васић: „Ако је Принцип Терорист, онда је Хитлер позитивац. Ако Принцип није позитивац, што ће му име као поклон Хитлеру“?
Помислите на то следећи пут кад од вас буду тражили да се извињавате што постојите, они који на то немају право.
Нема коментара:
Постави коментар